Vidovi štampanja



Sviđa ti se? Javi ostalima!


Tipografija


Garamon, jedan od prvih samostalnih slovolivaca i gravera u Francuskoj, napravio je nove slogove za romaniku i za italiku, kojima je kao nadahnuće poslužio Grifo, a koje je prvi put upotrebio Estijen 1530-1540: prvi datirani primer izdanja štampanih ,,rimskim“ slovima jeste Ciceron iz 1543-1544, a za italiku primer je Katonovo delo De Re rustica (1543). Lepota slova navešće čitavu Evropu da ih kopira. Model hebrejskih slova načinio je Gijom Le Be (Troa, 1525 -Pariz, 1598).
Sve ove novine veoma su skupocene, štamparski slogovi dosežu znatne sume, te ne iznenađuje što se u velikom broju radionica u 16. veku koriste stara slova, katkada nasleđena iz doba inkunabula. Slovo udubljene matrice, takozvano slovo u formi, i dalje se redovno upotrebljava za liturgijske knjige, a batarda malog prečnika za časoslove, verske propagandne plakate, ili romane i rasprave na narodnom jeziku - Roman o ruži, istorije, anali itd. Rimski slog označava knjigu vezanu za humanistički pokret i za rad na antičkim tekstovima; prvo delo na narodnom jeziku štampano ovim slogom, prevod De Asse Gijoma Bidea 1522. godine, obeležava, kao što smo rekli, novu etapu u osavremenjivanju knjige u Francuskoj. Može se reći da je, zbog skupog livenja i solidnog kalupa, slova napravljena u prvoj polovini 16. veka u čitavom svetu koristilo još nekoliko pokolenja.
Rezačko dleto je služilo da se matrice otiskuju na tuce, a one su mogle da traju vekovima. Iz toga proizlazi da su slova koja je urezivao mali broj francuskih gravera u 16. veku, livena u mnogobrojnim kombinacijama matrica, bila upotrebljavana širom Evrope, Meksika i Japana sve do pred kraj ovog veka.
Period koji započinje oko 1550. obeležen je, dakle, nepostojanjem promena: samo u Holandiji vidimo trud na tipografskom istraživanju - Kristofel van Dajk i njegova slova za radionicu Elzevir. Estijenovi su napustili Pariz i otišli u Zenevu, odnevši matrice „kraljevskih grčkih“, dok je Garamonova rimska slova otkupio Planten. S druge strane, Savari de Brev, bivši ambasador Anrija IV u Konstantinopolju, bio se zagrejao za osmansku civilizaciju, te je doneo u Francusku stotinak orijentalnih rukopisa: dao je da se u Rimu pripreme kalupi za matrice sirijskih, arapskih i persijskih slova, koji su, posle njegove smrti, otkupljeni za Kraljevsku štampariju (1628) i poslužili su kao temelj za orijentalnu štampariju u Parizu.
Drugi veliki talas rada na crtežu slova događa se u vreme Luja XIV, možda pod uticajem Zana Anisona iz Liona, upravitelja Kraljevske štamparije. Godine 1693, ne bi li uveličala veličanstvenost i slavu Kralja Sunca, jedna komisija biva zadužena da „Kraljevsku štampariju dovede u bolje stanje“. De Bijet izračunava proporcije novih slova, Simono gravira ploču, a Granžan započinje kalupe. Probni primerak „kraljevskog rimskog sloga“ izvučen je 1699. godine. Ovaj slog će prvobitno biti upotrebljen za monumentalnu publikaciju Medalje u čast glavnih događaja za vladavine Luja Velikog, to izdanje je pripremljeno pod rukovodstvom Akademije natpisa (1701). Najupadljiviji elementi su zadebljanja dugih slova koja se završavaju vrlo tankim „horizontalnim mostom“ (ne više trouglastim) i sekantom koja preseca slovo L. Graviranje rimskog sloga nastaviće Luj Lis: načinio je ukupno 22 korpusa koja tvore pismo, a posao će biti završen tek 1737. godine.
U 18. veku, inicijativa u štamparstvu polako prelazi s dvora na grad i s Kraljevske štamparije na nezavisne gravere i livce, na Luja Lisa i, naročito, na Simona Furnijea, zvanog Furnije Mlađi (1712-1768). Ovaj potomak porodice livaca gravirao je mnogo: više novih štamparskih slogova, notne zapise, ukrašena pisma i mnoge ornamente („vinjete sloga“). Furnijeovi slogovi spadaju u tradiciju Garamona i Granžana i lako se prepoznaju po kosim zadebljanjima slova b, d, l. Godine 1742, Furnije je objavio Modele slova, a 1764-1766. Udžbenik tipografije. Takođe je prvi pokušao da uvede sistematsku meru za određivanje veličine slova: tipografsku tačku (1737). Filip Deni Pjer, takođe livac, radio je u tradiciji Furnijea. Medutim, glavna dinastija slovolivaca i štampara u drugoj polovini veka bili su Didoovi: oni su bili najsavršeniji predstavnici klasicizma.
Iako rimski slog preovlađuje na području latinske Evrope, Nemačka i „nemačke zemlje“ ostale su verne gotičkim slovima kojima su se štampali tekstovi na narodnom jeziku. Nemačka je od 962. godine bila sedište Carstva na koje nemački humanisti iz renesanse gledaju kao na naslednika antičke tradicije. Anri-Žan Marten smatra da se gotica održala, pre svega, zahvaljujući obzirima svojstvenim izvesnoj nacionalnoj ideologiji, kao i zahvaljujući mestu koje je trgovačka buržoazija zauzimala u nemačkom humanizmu u 16. veku. U to doba car Maksimilijan nameće model zvani Fraktur, goticu stilizovanu na osnovu pisarskih navika u carskoj kancelariji: Johan Sensberger, štampar iz Augzburga, dobija zadatak da reže novi slog (1508); ovaj će biti upotrebljen za jedan molitvenik, Gebetbuch, 1513. godine.  Pfincingov Theuerdank, pesma u slavu Maksimilijanovu, pojavila se 1517. godine: zbog ksilografija Josta iz Nekera i, naročito, zbog veoma kitnjaste štampe nadahnute kaligrafijom, ona se smatra najlepšom nemačkom renesansnom knjigom. Direr je 1528. godine objavio raspravu o geometrijskoj konstrukciji gotičkog pisma koje se od tada primenjivalo u Nemačkoj sve do 19. i čak 20. veka.

Notni zapisi

Prvi put je muzički zapis u taktovima štampan u Veneciji 1501. godine, papir je morao triput uzastopno prolaziti ispod prese: prvi put da bi se odštampale notne linije, drugi put note, pa najzad tekst. Najteže je bilo apsolutno precizno postaviti znakove. Dvadesetih godina 16. veka u Parizu je usavršen nov postupak: svaki fragment notne lestvice nosi samo jednu notu, te je dovoljno poređati različite drvene deliće za štampanje.  Dovoljan je samo jedan prolazak ispod prese, ali da bi se posao obavio, potrebno je raspolagati vrlo velikim brojem elemenata, tako da vremenom gravira odnosi pobedu nad kombinacijom pokretnih znakova (najpre u Italiji, krajem 16. veka). Logično je što je format izabran za štampu često duguljast. Najzad, posebno mesto treba dati muzičkoj štampi zvanoj „popularna“: pesme su omiljena roba putujućih trgovaca, raznosača i zabavljača, a izvesne knjižice „Plave biblioteke“ sadrže i muzičke delove. Po pravilu, štampale su se samo reči, dok se muzika označavala pozivanjem na neku poznatu ariju. Znatan deo muzike zabeležene notama ostaje konačno u rukopisu i nikada neće biti štampan.

Naslovna strana

Videli smo da prve štampane knjige nisu imale naslovnu stranu. Njihov „matični list“ figurirao je najčešće u incipitu, a naročito u kolofonu; tome se postepeno priključila nova tipografska oznaka. Naslovna stranica počinje da se uobličava u godinama 1475-1480; najpre postoji jednostavno ukazivanje na sadržaj, a njemu se pridružuje oznaka knjižara ili štampara, ponekad i adresa - iz komercijalnih razloga. Okvir ili ilustracija dodaju se počev od druge decenije 16. veka.
Prva shema usvaja model uravnoteženog naslova, veoma dugačkog, da bi se ispunila stranica i da bi se do pojedinosti saopštio sadržaj knjige.
U Italiji i Francuskoj postepeno se nametnuo običaj kratkog naslova, povremeno ilustrovanog drvorezom. U drugoj i trećoj deceniji 16. veka u Francuskoj je naslovna strana stekla moderan izgled, s imenom autora, kratkim naslovom, tipografskom i hronološkom adresom (mesto i datum izdanja). Drvorez je doprineo razvoju okvira, koji može da se štampa zajedno s tekstom: bazelski umetnici (Flolbajn), nemački (u Nirnbergu, Strazburu itd.) i francuski (koji su često nadahnuti „školom iz Fontenbloa“) razvijaju veoma elegantan dekorativni stil, ubacujući naslovnu stranu u simetričan pseudoantički arhitektonski okvir. I, najzad, ima naslova crne i crvene boje, što znači da je list dvaput uzastopce provlačen kroz presu.

Gravirani naslovi i frontispis

Promena tehnike koja određuje ilustraciju (napuštanje drveta i korišćenje bakra) dovešće krajem 16. veka i u 17. veku do pojave i opšteg usvajanja modela koji nosi potpuno izgraviran naslov. Postalo je logično da ilustracija postane individualna, odnoseći se na sadržaj svake pojedinačne knjige, u simboličnom obliku ili na izričitiji način.

Poglavlja i uvlačenje redova

Tradicionalna prezentacija pokazuje kompaktne tipografisane blokove, bez uvučenih redova, u kojima se ritam glavnih prekida obeležava ukrašenim slovima ili ilustracijama, a ritam sporednih zastoja „muvljim stopama“ (to je danas znak za paragraf), inicijalima i interpunkcijom. Čak su i eventualne beline na kraju reda ispunjene malim ukrašenim slovima. Glavni posao odnosi se, dakle, na ono što bismo danas označili kao uvođenje pasusa.
U izdanju Filipa de Komina koje je priredio Galio Di Pre 1524. godine  kratka poglavlja (obično na jednoj stranici) odvojena su belinom, a svako počinje obojenim slovom. U drugom izdanju iz iste godine poglavlja su grupisana po dva, a prethodi im kratak sadržaj. U izdanju Lebera i Marnefa 1528. godine uvedeno je numerisanje poglavlja i potpodela. Izdanje Galija Di Prea i Zana Petija iz 1546. godine štampano je Garamonovim rimskim slovima, s numerisanim poglavljima kojima prethode kratki sadržaji, a koji su izdeljeni naslovnim „manžetnama“ na margini; u izdanju iz 1552. godine javlja se stvarna podela poglavlja na pasuse. Pred nama je, dakle, moderan izgled knjige koji će sasvim polako postati opšta pojava.
Raspored u modernoj štampanoj knjizi konačno je uspostavljen u prvim decenijama 17. veka: vidljiva je želja za pojašnjavanjem, a takode i širenje navike da se čita u sebi, radi koje ritam teksta mora da postane i vizuelno uočljiv. U pitanju je igra crnila (znaci) i belina (sve vrste praznog prostora), čije značenje dobija sve više naboja.

Drvo

Tehnike slike razvrstavaju se prema podlozi koja služi za umnožavanje. Ksilografija je mnogo starija od tipografije s pokretnim slovima. S obžirom na to da je ksilografija reljefna, ne postavlja se problem s ubacivanjem drveta u tipografske forme, to jest problem sa istovremenim štampanjem teksta i slike: drvo omogućuje bližu vezu između teksta i slike nego ostale tehnike gravire. Drvene ploče su ponekad služile toliko dugo da se na njima primećuje starenje (habanje, pukotine) ili popravke - što omogućuje datiranje primerka. Prva štampana knjiga s ilustracijama pojavila se u Nemačkoj, a tehniku je u Francuskoj predstavio Zan Di Pre, s knjigom Verdenski misal, objavljenom u Parizu 1481. godine.
Renesansa je doba ksilografije, a u Starom režimu drvo se postepeno zamenjuje bakrom. Drvo se ipak masovno upotrebljava u dve oblasti: ukrašavanju i takozvanoj ,,popularnoj“ graviri. Koristi se za inicijale na početku teksta, s motivima kao što su biljke, listovi, cvetovi i sl.

Bakar

Gravira u metalu koja se pojavila od 15. veka u Nemačkoj, Italiji  i Francuskoj, ubrzo je postala najčešća tehnika.
Postupak se najpre odvijao reljefnim urezivanjem (neka izdanja pariskih gotičkih časoslova). Blago urezivanje u bakar, izuzetno u 15. veku , raširiće se u 16. veku zato što je taj rad finiji, a bilo je moguće i ukrštati oba načina urezivanja da bi se postigao efekat senke, svetlosti i tona: najpoznatiji primer je parisko izdanje Polifila (1546), čije su ilustracije najverovatnije gravirane u čeliku. Da bi se dočarao preliv boje, umetnik je ponekad bockao osnovu tačkicama različite veličine; one pri štampanju daju bele površine: takve gravire nazivaju se ,,bockane“.
Pri izradi bakroreza, umetnik urezuje crtež u metal koso zarubljenim dletom. Ploča se preliva mastilom, potom briše, kako bi mastilo ostalo samo u udubljenjima crteža iz kojih će izaći prilikom otiskivanja. Stoga je neophodno da pritisak bude snažniji nego u štamparskoj presi: bakrorezna presa ima valjak i veliki točak za stezanje. List je pomalo zgnječen, te postojanje ,,kotline“ dokazuje da je u pitanju bakrorez. Kao kod drvoreza, ploča se haba, pa je valja često popravljati i dopravljati, a ispitivanjem ploča moguće je tačnije odrediti vreme izdanja. Razvoj bibliofilije u 17. i, posebno, u 18. veku objašnjava ,,stanje“ gravira koje zanimaju Ijubitelje: tiraži se izvlače na velikom ili na normalnorn papiru, ,,pre“ pisma ili ,,sa“ pismom itd.
Početkom 16. veka pojavio se još jedan postupak koji se veoma raširio u 17. veku: bakarna ploča premazuje se slojem laka na kome umetnik radi. Potom se ploča potapa u „korito s rastvorom kiseline ili perhloratom gvožđa, što izjeda delove koji nisu zaštićeni lakom“ - delove ogoljene, „ujedene“ graverovim crtežom. To je postupak sa šalitrenom kiselinom, eau-for-te, koji se prvi put pojavio 1513. godine kod Ursa Grafa, a koji je ubrzo Direr doveo do savršenstva. U poređenju s dletom, „jaka voda“ lakše se primenjuje, a otisak mnogo mekše izgleda.

Preuzeto iz: Frederik Barbije, Istorija knjige, str. 262-276, Beograd, 2009.

Priredila Tamara Lujak



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Ne propustite ni jedan tekst!

Pretplatite se besplatno na nedeljni pregled tekstova objavljenih na HC-u. Svakog ponedeljka u vašem e-sandučetu.