Kolači na trafici



Sviđa ti se? Javi ostalima!


Kad vam se poslednji put neko osmehnuo na ulici, uputio vam toplu, ili makar pristojnu reč, pozdravio vas i poželeo vam dobar dan, iako vas ne poznaje? Kad vam je neko poslednji put ustao u autobusu ili vas propustio da prvi uđete u prodavnicu, poštu, kafić? Kad vam je neko ponudio pomoć pri nošenju stvari, podigao nešto što ste ispustili ili vam ukazao na otvoren ranac?
Da li vam se skoro dogodilo da vam prodavac na trafici, uz knjigu koju kupujete, ponudi i (domaće) kolače, ili da vas policajac pozdravi i poželi dobro jutro u hladno, nedeljno jutro? Da li vam se skoro dogodilo da vam se, onaj ko vam je stao na nogu u autobusu, izvini, da vam mušterija prizna da ste joj vratili više kusura nego što je trebalo, da vam neko priđe na ulici i saopšti da je bolje da se ne parkirate na trotoaru, jer će vam pauk odneti kola?
Pretpostavljam da su odgovori na sva ova pitanja: ne sećam se, ne skoro, nikad, možda nekada davno… Svi, na žalost, vrlo dobro znamo zašto je to tako: visoki režijski troškovi, visoke cene u prodavnicama, buticima, kafićima, mala ili nikakva primanja, dugovanja, krediti... Bombardovanje, sankcije, ekonomsku krizu da i ne spominjem...
Nekako imam utisak da smo svi postali nevidljivi: zaboravili smo da kažemo dobro jutro i hvala, zaboravili smo da gledamo jedni druge u oči, zaboravili smo da činimo jedni drugima, da se osmehujemo, zviždimo, trčimo... Prolazimo jedni pored drugih ne obraćajući pažnju udaramo li ga slučajno u prolazu, sečemo li ga, (ne)propuštamo li ga, zaboravili smo da zapažamo sitnice, grlimo se i ljubimo javno, zaboravili smo da delimo... Zaboravili smo na najomiljeniji sport u gradskom saobraćaju: čitanje preko ramena – jer danas malo ko čita u prevozu – retko ćete naći nekog da čita knjigu, još ređe nekog ko čita novine... Znamo samo za viber/vajber, Fejs, Jutjub, igrice na mobilnom telefonu...
Pre neki dan sam prisustvovala možda i najpotresnijoj uličnoj sceni: na Crvenom krstu trola je zamalo pregazila dečaka koji je, otrgnuvši se očevoj pažnji, potrčao sredinom ulice. Vozač je zatrubio i stao na kočnicu, jedan je mladić preleteo preko ulice, zgrabio dečaka i odneo ga na sigurno. Otac, pošto je blago ukorio dete, nije našao za shodno ni da se zahvali mladiću (makar i preko ulice), ni da mu pruži ruku, a kamoli da ga zagrli, što bi bila prirodna, topla, ljudska reakcija na činjenicu da mu je upravo spasao sina... To je, čini mi se, najtužnija i najrealnija slika naše današnjice.
To ne znači, naravno, da tako treba i da nastavimo da se ponašamo, to ne znači da treba da zaboravimo na osnovne ljudske potrebe: toplu reč, osmeh ili pogled, strpljenje, uvažavanje... A ponajmanje ne treba da zaboravimo na davanje – pa makar to bili i najobičniji (domaći) kolači na trafici...

Tamara Lujak



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Ne propustite ni jedan tekst!

Pretplatite se besplatno na nedeljni pregled tekstova objavljenih na HC-u. Svakog ponedeljka u vašem e-sandučetu.