Tridesetogodišnjaci. Nedostatak vremena. Zaboravljena prijateljstva. Samoća. Zvuči li Vam poznato_ Verovatno da. Kada neko poredja reči na sličan način u pokušaju da Vam predstavi neku knjigu verovatno pomislite da je u pitanju još jedna u nizu prosečnih pretparačkih knjiga koje u poslednje vreme preplavljuju knjižare i polako ali sigurno pridobijaju srca mnogih.
Prve dane juna barem meni obeležio je posebno težak period ispunjen školskim obavezama. U želji da barem privremeno pobegnem od užurbane svakodnevnice gotovo očajnički sam priželjkivala novu knjigu. Na moju žalost moja polica za knjige bila je ispunjena već pročitanim delima. Iako spadam u onu vrstu ljudi koja je u stanju da se zaljubi u književnog lika, radnju ili u nekim slučajevima čak i pojedine rečenice čitanje već pročitanih dela tih dana nije me preterano ispunjavalo. Štaviše, več pročitana knjige tih dana činile su me melanoholičnom.
Kiša i knjige. Po meni dobitna kombinacija. Odlučujem da odem do knjižare i pokušam da ulovim dobru knjigu. Gotovo sam sigurna da ću na odeljenju svetske književnosti naći knjigu koja će ispuniti moja očekivanja. Dečko koji radi u knjižari preporučuje mi Murakamija. Imala sam osećaj da me taj lik zna. Da zna šta volim da čitam i da sigurno zna da ću dati sve od sebe da upišem svetsku književnost kako bi proučavala Japansku literaturu. Njegova pretpostavka bila je tačna. Poput očigledne činjenice. Kao na primer: Sutra idem na posao. Takva je to činjenica. Vratimo se na temu. Uzimam knjigu sa police i plaćam račun. Izlazim iz knjižare i trčim do stanice. U autobusu se borim sa nagonom da ne počnem da listam prve stranice. Ne. Nemoj. Knjige nisu u modi. U modi su uredjaji veličine prosečnog ogledala.
Konačno dolazim kući i bacam se na čitanje. Kao i svaka Murakamijeva knjiga počinje na slični način. Nostalgičnim osvrtom u prošlost i jednom zaboravljenom simpatijom. Hadjime, tridesetogodišnji protagonista ove priče na prvi pogled ima sve šta može poželeti. Uspešnu karijeru menadžera džez bara, srećan brak i skladan porodični život. Ipak, susret sa Šimamoto, ženom koja je bila njegova simpatija iz detinjstva upućuje ga na to da mu je život bio poput prazne školjke. Lep sa spoljne strane ali prazan i ništavam iznutra. Kao što sam na počeku pisanja rekla radnja romana podseća na već vidjeno. Ipak, za razliku od drugih knjiga, kratka Murakamijeva priča inspirisana pesmom Neta Kinga Kola nije me ostavila ravnodušnom. Podsetila me je na sve one ljude koji se očajnički trude da ostvare uspeh samo da bi bili prihvaćeni i voljeni. I one koji prikrivaju svoja osećanja u strahu od osude. Poznajem mnoge ljude koji su, barem po meni uspešni u svom poslu. Oni su u svoj posao uložili svoj život. Zapostavivši sve ostalo da bi izgradili ljušturu zbog koje će im drugi zavideti.
Mislim da svetu nedostaje ono nešto što će ljudima otvoriti oči i ukazati im da naša pojava na društvenoj sceni nije najbitnija stvar na svetu. Da maska pod kojom se krijemo nije nešto u šta trebamo uložiti život.. Murakami je ovom knjigom pokrenuo temu o kojoj se ćuti i pokušao da napravi promenu u društvu. Da li je u tome uspeo ili ne dokažaće buduće generacije koje stupaju na scenu.
Milica Cvetkovic