Dragan Pavlović: Muzika tišine



Sviđa ti se? Javi ostalima!



Priroda nam toliko daje, trebalo bi da joj vratimo makar malo


Dragan Pavlović, poznatiji kao Dragan Pustolov, svetski je putnik, avanturista, sportista, planinar, slikar freskopisac, ikonopisac, grnčar... Učesnik je visokogorskih uspona na najviše vrhove Evrope, Afrike, Azije (treking do baznog kampa Mont Everest), plovio je od izvora do ušća Amazonom, vodio je treking ture kroz prašumu Venecuele, kao i Inka treking do Maču Pikčua u Peruu... Kao planinarski vodič, predsednik Odbora za planinarstvo PSK Kopaonik, član načelništva Službe vodiča PSS, jedan je od osnivača i predsednik komisije za ekologiju pri PSK Kopaonik (Beograd). Kako sam kaže, jedna ga misao vodi kroz život: Čovek se odmetnuo od prirode. Sve dok joj se ne vrati i ne uspostavi nekadašnji sklad, biće u problemu.


Karijeru si započeo u firmi za ugradnju parnog grejanja „Montaža“ i IMT-u. Da li ti je teško padao kancelarijski posao?

To je bilo davnih godina, kada sam se sa srednjom školom zaposlio, kako bih pobegao iz male, seoske sredine i došao u veliki grad. Ništa mi nije bilo teško, jer sam bio željan novih saznanja i poznanstava, kao i daljeg školovanja. Celo moje unutarnje biće govorilo mi je da što pre odem iz tako velike firme, jer ona zarobi i uljuljka čoveka, pa skoro ceo svoj radni vek ostane tu gde jeste. Moja je priroda stremila ka slobodi.

Godine 1992. počeo si da radiš kao komercijalista u privatnoj firmi za prodaju školskog pribora i suvenira „Neptun“...

Ta godina bila je prelomna za moj život. Do tada sam se aktivno bavio borilačkim i ekstremnim sportovima (padobranstvom, ronjenjem, alpinizmom i speleologijom). Godine 1991. bio sam učesnik ekspedicije Kilimandžaro. Po povratku, krenuo sam putem joge i počeo  da istražujem i spoznajem sebe iznutra. Svi putevi su mi se tada otvorili. Napustio sam IMT i počeo da radim kao komercijalista u privatnoj firmi. Vrlo brzo otvorio sam svoju firmu, ali sam je posle tri godine i zatvorio, jer je takav posao donosio puno stresnih momenata, koji nisu odgovarali mojoj prirodi.

Godine 1995. otvorio si STR „Kibo“. Kako je tekla proizvodnja ukrasnih predmeta?

To je bilo otkrovenje za mene. U meni je od rane mladosti ležao umetnički dar koji je samo čekao da se ispolji. Situacija u zemlji mi je išla na ruku. Zbog sankcija uvoz je bio onemogućen, a tržište je bilo željno robe. Počeo sam sa proizvodnjom gipsanih figura, jer sam kao komercijalista već imao razrađenu mrežu za plasman robe. Moji proizvodi pretežno su bili namenjeni deci, što mi je pričinjavalo dodatnu radost. Uspešno sam radio i ujedno imao puno slobodnog vremena za sportske aktivnosti i putovanja.

Reci mi nešto više o kursu keramike u Manakovoj kući i radu sa glinom: koliko je glina zahtevna, odnosno zahvalna, privlače li te neki drugi materijali?

Sve se odvijalo spontano. Osećao sam da će se tržište jednog dana zasititi gipsanih figura, pa sam krenuo da istražujem svet keramike. Završio sam kurs za izradu unikatnih predmeta od gline, kod dva divna predavača, profesora na akademiji, koji su nam nesebično prenosili svoje znanje. Savladao sam sve tehnike, kupio peć za pečenje i krenuo u nova istraživanja. Kasnije sam upisao i završio četvorogodišnje studije ikonopisa i freskopisa na Akademiji crkvenih umetnosti (danas je to Akademija pri Bogoslovskom fakultetu).

Kao član Udruženja umetnika „Vizantija“ učestvovao si na više grupnih izložbi keramike u Srbiji. Sigurno imaš mnogo lepih uspomena iz tog perioda...

Da, to je veoma lepo iskustvo. Imam dosta grupnih izložbi. To je poseban osećaj - kada možete svoj rad i energiju da podelite i ponudite drugima. U radu sa glinom privlačili su me detalji: nepravilan oblik nekog drveta, panja, stare srpske kuće - sve sam to izrađivao u minijaturi. Radeći u glini dostizao sam mirnije i uravnoteženije stanje.

Nedavno si osnovao Udruženje umetnika za izradu i očuvanje tradicionalnih rukotvorina „Etno Izvor“ - sa kojim ciljem (http://etnoizvor.blogspot.rs/)?

Napredna tehnologija i ubrzani tempo života udaljili su nas od naših tradicionalnih rukotvorina, od vremena kada su ljudi stvarali koristeći prirodne materijale, kada su bili u prisnoj vezi sa prirodom, kada su je iskreno poštovali. Kako te veze skoro da više i nema, verujem da ćemo oživljavanjem starih zanata zadržati kontakt sa prirodom, a na taj način i sa samim univerzumom.

Bavio si se ekstremnim sportovima: alpinizmom, padobranstvom, ronjenjem, jahanjem, borilačkim veštinama, speleologijom, kanjoningom... Šta te je privuklo njima? Kako su te i koliko ispunjavali?

Na ovo pitanje odgovoriću jednim citatom: „Šta je to što nas vuče u avanturu, neizvesnost koja se ponekad graniči sa nemogućim? Neki kažu da postoji grupa ljudi koja ima potrebu za adrenalinom i koja vremenom postaje zavisna. Oni su uvek u pokretu, spremni za ekstremne akcije. Ponekad ih je teško pratiti. Ako im oduzmete tu vrstu aktivnosti, oduzimate im i volju za životom.
Sa naučne strane „adrenalin“ kad se izluči vezuje se za određene receptore u mozgu i na prirodan način pripremi životinju ili čoveka za borbu, u trenutku povećava snagu i kratkotrajne fizičke mogućnosti, smanjuje mogućnost krvarenja i poboljšava vid u mraku. U svakom slučaju posle doživljenog adrenalinskog iskustva život se spozna na drugačiji način, gleda iz druge perspektive, mnogo se više vrednuje i ceni: počinjete da zapažate i uživate u malim, jednostavnim stvarima koje često prolaze pored vas, a da ih ne primećujete ili ne prepoznajete.“

Možeš li istaći svoje najteže/najdraže iskustvo iz tog perioda?

Najteži trenutak doživeo sam kao vođa ekspedicije na Pamir (Kirgistan). Prilikom uspona na vrh Lenjin (7148 m), zateklo nas je nevreme na visini od preko 5000 m. Samo smo uz Božiju pomoć, kojem sam se iskreno pomolio, stigli do baznog kampa.
Od najdražih iskustava izdvojiću njih nekoliko: prolazak stazom kojom su išle Inke i dolazak do Maču Pikčua koji se nalazi na visini od oko 3000 m, u kojem se oseća posebna vibracija, poseban mir koji se rečima ne može opisati; prolazak Nacionalnim parkom Kanaima u Venecueli ili vožnja uzvodno prašumskim rekama Karao i Čurun, pešačenje kroz prašumu do Anđeoskog vodopada, plovidba Amazonom... neopisivo je, fascinantno, nadrealno iskustvo.

Kakav je osećaj propadanja, zaranjanja, jahanja? Imaju li išta zajedničko?

Svi ekstremni sportovi imaju nešto zajedničko, a to je adrenalin. Baveći se padobranstvom stičete posebno iskustvo – stičete pojam o vremenu. Padobranstvo je prava umetnost. Samo u vazduhu, dok propadate, možete da spoznate kolika je zapravo dužina jedne sekunde, i koliko radnji za to vreme možete uraditi. Posmatrati zemlju iz ptičije perspektive prelepo je iskustvo. Ronjenje je posebna priča. Spuštanjem na dubinu od preko dvadeset metara odlazite u drugi, podvodni svet. Okruženi ribama koje vas znatiželjno posmatraju, čini vam se kao da ste na drugoj planeti. Tišina morskih dubina posebno je meditativno stanje.
Još kao dečak voleo sam igre Indijanaca i kauboja, zato sam i poželeo da savladam veštinu jahanja. Čovek i konj moraju da budu u skladu, samo će vas tako životinja slušati i pratiti. To je samo jedan od načina da se vratite prirodi. Želja mi je, i sigurno ću je ostvariti, da na konju pređem velike destinacije. Imao sam prilike da vidim ljude koji su na konjima iz Francuske, preko Srbije, išli za Kinu. Zamislite kakav je to neverovatan osećaj i iskustvo!

Da li si ikada, baveći se ekstremnim sportovima, osećao strah i kako si se sa njim izborio?

Strah je uvek prisutan i to je prirodno, jer vas usmerava, čini vas opreznim, budnim. Ne sme, međutim, da vas zarobi, blokira, jer u tom slučaju nema ni donošenja racionalnih odluka, niti rešavanja ekstremnih situacija.

Godine 2014. osnovao si, sa grupom istomišljenika, komisiju za ekologiju „Čisto i bistro“ pri PSK Kopaonik. Zašto? Zašto je važno živeti u zdravoj sredini, u saglasju sa prirodom?

Više od trideset godina bavim se planinarenjem. Zadnjih deset godina radim kao licencirani vodič Planinarskog saveza Srbije. Srbiju sam obišao uzduž i popreko. Obišao sam skoro sva naša sela i zaseoke. Lepotu naše zemlje u svakom selu, svakom potoku, reci nagrđuje bačeno smeće. Nad takvim sam se prizorima uvek zgražavao, ali se nikad nisam zapitao šta ja kao pojedinac činim da to sprečim.
Tako je grupa istomišljenika, kojoj sam se rado pridružio, 2014. godine formirala Komisiju za ekologiju, pri PSK „Kopaonik“ (http://cistoibistro.blogspot.rs/). Počeli smo da organizujemo akcije uklanjanja bačenog smeća sa zelenih (Beo)gradskih površina. Radili smo vođeni mišlju da nam priroda sve daje i da na taj način možemo makar malo da joj, sa zahvalnošću, vratimo. Čitava božanska kreacija, nazvana planeta Zemlja, sa svim svojim lepotama, stvorena je za nas, za čoveka. Bez prirode ne bismo opstali i često se pitam: zar je čovek toliko slep da to ne vidi i ne oseća, zar može da živi ne poštujući okolinu? Ako se svest ljudi ne promeni, ako se ne probudimo, onda smo u velikom problemu. Jednostavno ćemo nestati.

Imali ste do sada nekoliko akcija... Planirate li ih još i kada, gde, kako...

Da, uspešno smo sproveli nekoliko akcija čišćenja Košutnjaka, koje su sve bile ispraćene u medijima. Opština Rakovica nam je puno u tome pomogla. Lep je osećaj kada prođem deonicama koje smo očistili i vidim nove mlade biljke koje stasito rastu i prekrivaju, sada raskošna, mesta na kojima se do juče nalazilo smeće. Imam utisak kao da mi govore: „Hvala vam, ovo je sada naše novo stanište, ovde je sada naš novi život!“
Organizovali smo i niz predavanja (Osnovna škola „Sveti Sava“, Geografski fakultet, Astronomsko društvo „Ruđer Bošković“), raspisali konkurs za angažovanu fotografiju pod nazivom „Divlja deponija u mom kraju“, koji uskoro privodimo kraju. U planu nam je da proširimo akcije po čitavoj Srbiji i da edukativnim predavanjima po školama u gradovima i selima podižemo svest ljudi da više ne bacaju smeće u prirodi, i da ujedno vršimo pritisak na opštinske strukture da u svakom selu obezbede kontejnere za odlaganje smeća.

Priroda je živ organizam. Kada si prvi put osetio njen poziv?

Čini mi se da sam još od malih nogu osetio njen zov. S obzirom da sam detinjstvo proveo na selu, bio sam okružen prirodom. Priroda je živi, kompleksan organizam koji ima svoju svest, dušu. Sve je živo: voda, biljke, čak i kamen ima svest, o životinjama neću ni da govorim. Priroda nas svojim neodoljivim zovom mami u svoje okrilje. Priroda nas nesebično voli, štiti i pored toga što je neprestano povređujemo. Ona nam daje znanje, zahvaljujući njoj opstajemo, opštimo sa samim Tvorcem, ali na žalost, mnogi to ne vide, ne osećaju.

Šta te je opredelilo planinarenju i kakav je osećaj peti se na visoke planine?

Baveći se planinarenjem ulazite duboko u teritoriju zemlje u koju putujete, družite se i upoznajete lokalno stanovništvo, upoznajete prirodne lepote koje klasičnim putovanjem ne biste videli (http://allevents.in/org/dragan-pavlovic-planinar-pustolov/1340304).
Jedan mudri učitelj je rekao: „Planinarenje je stepenica ka Bogu“. Slažem se sa njim. Planinareći opštite sa samom prirodom, sa samim univerzumom. Naročito kada se penjete na velike visine. Pročistite svoje biće do te mere da svoj život vidite na dlanu, sagledavate ga iz druge perspektive. Čula vam se izoštravaju, svesniji ste života oko sebe i počinjete više da ga vrednujete. SHVATITE DA STE JEDNO SA OKOLINOM, SA SAMIM UNIVERZUMOM, da ste deo božanske kreacije, da priroda bez vas ne bi bila ucelovljenja, kao ni vi bez nje.

Kako visina utiče na pojedinca?

Visina vas PROČISTI, ali i RAZGOLITI. Svi mi imamo hiljadu maski i svaki put, u zavisnosti od toga sa kim komuniciramo, stavljamo na sebe neku drugu masku. Mnogi nam se na prvi pogled učine dobrim, čestitim, ali kada se popnete na preko 4000 mnv, maske polako počinju da spadaju i vi ostajete razgolićeni. Tog momenta na površinu ispliva vaš pravi karakter, pokazujete kakvi ste zaista. Više puta su me iznenadile meni drage osobe koje su na velikim visinama pokazale svoje pravo lice. Javlja se netrpeljivost, sebičnost, gramzivost, netolerantnost, neki čak ne pružaju pomoć drugima. Obično to ispričam ljudima pre nego što počnu uspon, kako bi znali šta ih čeka gore i kako bi bili tolerantniji jedni prema drugima.

Postoji li neko posebno iskustvo koje si doživeo na planini, a koje bi podelio sa nama?

DA, ISKUSTVO MOLITVE….
Godine 2008. organizovao sam i vodio ekspediciju na Pamir u Kirgistanu. Cilj je bio uspon na vrh Lenjin, visine 7148 m. Pošli smo iz prvog baznog logora na 3600 m, odakle smo peli aklimatizacione uspone na 4400 m do drugog baznog kampa, a odatle do trećeg kampa na 5400 m. Od drugog do trećeg kampa na 5400 m prešli smo, veoma oprezno i u navezi, preko 52 glečerske pukotine, dubine i do stotinu metara.
Ono čega se najviše plašim na planini je magla, naročito u zimskim uslovima i to mi se upravo i desilo. Krenuli smo sa 4400 na 5400 mnv, sa opremom na leđima u dve naveze. Prošli smo prvi deo, ali nam je ostao drugi, preko jednog platoa. Vreme se pogoršalo i za nepun sat počela je grmljavina i sneg je krenuo da pada. Vrh Lenjin nije kultivisana planina, što znači da staze nisu markirane ili su markirane samo delimično. Sneg je neverovatnom brzinom pokrio stazu. Nazad nismo mogli, jer su iza nas bile pukotine koje smo prošli, a bilo ih je još dosta ispred nas. Sve je postalo belo. Staza se više nije videla.
Počeo sam da prizivam Svevišnjeg Gospoda da nam pomogne. Obično kada se molimo to činimo kao papagaji, površno. Moja molitva bila je vapaj za pomoć. Hodao sam u pognutom položaju. Kada sam podigao glavu, na nekih desetak metara ispred sebe ugledao sam dve siluete sa rančevima na leđima. Obradovao sam se. Okrenuvši se prema grupi, rekao sam im da nismo sami, neko je ispred nas. Kada sam se ponovo okrenuo, ispred nas nije bilo nikog.
To me je uznemirilo i pomislio sam da haluciniram. To se dešava kada su ljudi jako iscrpljeni ili promrzli. Međutim, nisam bio ni jedno ni drugo. Opet sam prizvao Gospoda, i verovali ili ne, odjednom je staza, koja se do tad nije videla od snega i magle, postala fluoroscentno bela. Krenuli smo njome. Vijugala je čas levo čas desno i posle jedno 200 m naišli smo na crvenu zastavicu kojom je staza bila obeležena - znak da idemo u pravom smeru. Naišli smo na još jednu oznaku i došli do veće pukotine. Ispred nas videli smo logor.
Pozvali smo u pomoć. Pritekao nam je jedan Rus, koji nas je usmeravao kako bismo prešli preko pukotine. Došavši u logor, rekao sam grupi da ih nisam ja doveo do logora, već neko mnogo moćniji i uzvišeniji, i da treba Njemu da se zahvalimo što smo ostali živi.

Da li je teško zaljubiti se u planinu?

Ne, ako imate tu vrstu senzibiliteta da prepoznate (njenu) pravu lepotu.

Šta ti govori priroda kada si na velikim visinama, kako ti se obraća, kako tada opštiš sa njom, sa samim sobom?

Kada se stopite sa čistotom okoline i kada vam se biće pročisti i uspostavite jedinstvo sa prirodom onda počinje da vas prožima muzika tišine. To je najblaženiji ton, mislim da je sveprožimajući i da od njega sve počinje. On je prisutan među nama, samo što ga ne čujemo od gradske vreve ili neke druge buke. Možemo ga u gradskoj sredini čuti samo u stanju meditacije. Imam utisak da mi kaže: TI SI JA, JA SAM TI… MI SMO SVE…

Da li te je planinarenje promenilo i u kom smislu?

Dalo mi je snagu i čvrstinu, učinilo me je svesnim sopstvenog postojanja, naučilo me je da je svaki pojedinac koji se spustio na Zemlju važan. Planinarenje me je ojačalo do te mere da mnogo lakše mogu da rešim neke životne prebleme koji mi se nameću. Učinilo me je boljim čovekom, naučilo me je da prihvatam različitosti koje nas okužuju. Naučilo me je da prihvatam prijateljstva bez obzira na versku opredeljenost, nacionalnost ili boju kože.

Kako se postaje planinar?

Veoma jednostavno. Učestvovanjem na akcijama, prvo na laganim pešačkim turama, a potom, u skladu sa kondicijom i afinitetima, na jačim, visokogorskim, pa čak i alpinističkim usponima, učlanivši se u bilo koje planinarsko društvo, postajete član planinarske organizacije (http://www.psd-kopaonik.org.rs/).

Savet onima koji žele da postanu planinari?

NE PLAŠITE SE. PRIRODA VAS VOLI I ZOVE U SVOJE OKRILJE. PRIGRLITE JE. ONA JE NAŠA DRUGA MAJKA.


Razgovor vodila
Tamara Lujak



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Ne propustite ni jedan tekst!

Pretplatite se besplatno na nedeljni pregled tekstova objavljenih na HC-u. Svakog ponedeljka u vašem e-sandučetu.