VELIKA SINTEZA ROMANA O GORČINI



Sviđa ti se? Javi ostalima!

(Ramiz  Salihović: “Očev  testament”, roman, “OFF-SET”, Tuzla, BiH, 2013)

Ime Salihović Ramiza (1945, Radiča, Goražde, SRBiH, SFRJ), nije nepoznato našoj široj književnoj javnosti. Odrastao je u Modriči gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, a radio sve do rata  u S. Š. C. Modriča. Kada ga je zadesila gorka sudbina izbeglice, zbog znanja nemačkog jezika, dobio je posao profesora u dopunskoj školi u SR Nemačkoj, a nakon potpisivanja “Dejtona”, nastavio je raditi sa prosvećivanjem đaka u Turističko-ugostiteljskoj školi u Tuzli sve do penzionisanja. Svoje prozne, poetske, kritičke i esejističke tekstove objavljivao je u mnogim listovima i časopisima: “Životu”, “Odjeku”, “Našim danima”... Njegovoj kompletnosti kao pisca doprinosi i činjenica da je dobitnik više književnih, zapaženih nagrada.
Jedan je od utemeljitelja Književnoga kluba “Avdo Karabegović Hasanbegov” u Modriči, te učesnik mnogih književnih manifestacija u bivšoj državi.
Dosad je objavio: “Prolazna boravišta” (poetski prvenac, 1986), “Zapis o progonstvu” (1998), “Potukač Džafer” (2001), “Lebdeća kuća” (2007), “Kad naučimo praštati” (2010), a zastupljen je i u knjizi četvorice autora “Intime i metafore” iz 1986... Također je objavio i prozu: “Priče sa broda Titanik” (2008).
Svakome je poznata odavno znana misao o tome da roman predstavlja “veliku maturu u književnosti”. Stoga moramo nastojati bolje razumeti sve (bez)brojne književne intencije koje autor odašilje iz svoga romana – prvenca “Očev testament”. Ako bismo hteli naslov dela da prevedemo, u skladu sa turcizmima iz nezamenljivog “Rečnika” A. Škaljića (“Svjetlost” - Sarajevo, 1965), onda bismo dobili jednu sasvim novu sintagmu sa dosta hermetizma: “Babova vasijjetnama”! Smatram da je pisac Ramiz Salihović, kao pragmatičan autor, posegnuo za boljom varijantom koju će shvatiti i prihvatiti daleko širi sloj čitalaca, što je za pozdraviti...
Koliko je aktuelan ovaj roman, potvrđuje tragična priča o dvoje mladih iz Palestine: Rukiji i Suadu, koji izvršava samoubistvo zbog svoje velike i jedine životne Ljubavi! Evo, i poslednji slučaj bezumnog napada u Nici, Republika Francuska na civile, potvrđuje koliko je Ramiz Salihović anticipirao događaje dok je pisao svoj izvanredni roman. I zbog ovih poruka bi roman trebalo pročitati! Lajt-motiv u romanu su očeve riječi-zaveštanje: “Čitav život bićeš mi na dženazi, ako na Dobor kosti ne vratiš.”
Stvarnosno – surovo se vidi u dijalogu, kao funkcionalnom elementu stila, o ulici Aga-dede Doborskoga, koja je preinačena u Trg Nemanjića! ili umesto nekadašnje Osnovne škole “25. maj” u “Sveti Sava”, da bi se pisac ponovo (suno)vratio u (h)istoriju književnosti gde je na najsigurnijem tlu: “Svaki pisac ima svoju sudbinu. Ankete su otkrile poražavajući podatak da za francuskog nobelovca Kloda Simona nije čulo 90% Francuza.”
“Očev testament” Ramiza Salihovića oblikovan je po konvencijama obrazovnog romana (Bildungsroman), dominantno autobiografskog tipa. Samo pripovedanje motivisano je potrebom glavnog protagoniste i naratora, Ademira, profesora književnosti da, u osetljivom trenutku, kao izbeglica, natenane i temeljito preispita ceo svoj život, po svaku cenu. On svodi račune sa samim sobom i vlastitom prošlošću, ne bi li pokušao bolje razabrati šta se to sve dešavalo u njegovom “putešestviju”. Pored nagomilanog životnog iskustva, u njegovom srcu i duši je nagomilana i gorčina, tako da želi o svemu svedočiti kao ravnopravan učesnik društvenih, iščašenih zbivanja. Za znatno bolje razumevanje profila glavnog junaka veoma je bitno zapaziti i njegovu (pre)rano ispoljenu sklonost ka meditiranju, spoznavanju sebe samog. Također, nailazimo i na jedan od intenzivnih snova o ženi - Valentini - njegova života, pa, otuda i smatram kako je najefektinije poglavlje upravo trideseto naslovljeno njenim imenom: Valentina!
Rođen erudita, elokventan i samozatajan, Ramiz Salihović pokazuje čitaocu koliki je majstor riječi. Naime, on sa neverovatnom lakoćom barata turcizmima, premda ih koristi sa merom, rekao bih, da ne “zaguši” priču, kako se ne bismo probijali kroz roman kao kroz džunglu. U nekim slučajevima on ume da upotrebi i pejorativne izraze, kao “titanikovanje”, čime se ruga odnosu izbeglica i stranaca koji sve doživljavaju poput zaposlenja, a ne brige i humanizma...
I za kraj ovog teksta je ponajbolje izdvojiti piščev, generalni stav o ljudima: “Otkad ga pam-tim izbjegava pogled sagovornika. Ne znam zašto, ali nikada nisam imao povjerenja u ljude koji me ne gledaju pravo u oči...” (str. 330.) Dakle, ako ne želite da i Vas opiše jedan pisac kalibra Salihović Ramiza, kao svog znanca Hadžiba, onda se družite sa njim i napravite mu na volju, pa gledajte svog sagovornika pravo u oči. Sa nadom da će, bezbeli, steći poverenje u svakog od nas, razočaranih, i(li) razumeti našu “čupri” natopljenu gorčinom kakva je njegova u ovom romanu ostvarenom kao velika sinteza...

Senahid Nezirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Važna napomena!

Stranica na kojoj se nalazite je automatizovani servis web magazina Helly Cherry.
Redakcija našeg magazina je posvećena objavljivanju autorskog materijala. Iz tog razloga, i zbog nedostatka vremena, naša redakcija ne piše vesti i najave za nove koncerte, izdanja i razne manifestacije.
Ipak, ostavili smo mogućnost organizatorima, promoterima i svima ostalima da svoja dešavanja najave upravo putem ovog servisa. Vesti i najave koje oni šalju se automatski objavljuju na ovim stranicama (u obliku, obimu i sadržaju koji su sami odabrali) tako da naša redakcija nije odgovorna za taj deo sadržaja.

Pratite nas na Fejsbuku