(Ljiljana Bulajić: „Freja“, roman, IP „Adresa“, Novi Sad, Vojvodina, Srbija, 2014.)
Veoma retko mi se desi da pročitam i neku izvrsno napisanu knjigu ženskog romansijera, pripadnice t. zv. „ženskog pisma“. Čini me srećnim i zadovolj(e)nim što sam došao do briljantno napisane knjige koja me je „uzdrmala“, u pravom smislu te reči. Četvrta knjiga, roman „Freja“ Ljiljane Bulajić (1955, Zenica, SRBiH , SFRJ), bukvalno me „zakovala“ svojim stranicama uzbudljivošću, elokvencijom i neuobičajenom smelošću koju je autorka postigla u svakom pogledu.
Ako dublje analiziramo sintaksičke vrednosti ovog romana, teško ćemo skri(va)ti svoje oduševljenje, jer Ljiljana Bulajić je rođeni erudita, a takve pisce je milina čitati! Ona piše sa neverovatnom lakoćom, „raspamećuje“ čitaoca (poput mene) svojom elegantnom rečenicom. Često je ona poduga, čime se postiže efekat prividnog. Naročito mi se dopada to njeno „insistiranje“ na rečima. Naime, ponekad ume završiti misao jednom reči. Stavi tačku. I novu rečenicu započne (is)tom reči: „A onda se to dogodilo. Dogodilo se iznenada i bez jasnog povoda.“ To je samo jedna od veština pripovedanja ove po svemu ozbiljne i sjajne pripovedačice!
Kao što je čuveni Džordž Bifon lepo rekao: „Stil je čovek sam“, tako nam i Ljiljana Bulajić nudi neviđene (po)slastice u romanu „Freja“. Samo jedna od njih je uvođenje epistolarne forme – pisama. Reklo bi se prevaziđenih u doba elektronske pošte i brzog načina življenja koje ruši sve „bajate“ oblike i tradicionalnu komunikaciju. Ovde ih pronalazimo nekoliko, rasute poput bisera iz ogrlice. Autorka „probija led“ u Delu Prvom, gde se obraća svojoj „Dragoj tetki“, objašnjavajući neke od razloga svoga poduzetnog duha, pronalazeći u njoj svojevrsnog ispovednika – posrednika do vrlog čitaoca. Kako je samo ljupko i domišljato izvela poređenje tetke i njenog muža sa omiljenim junacima iz crtića „Betty i Fred Kremenko“! Pismo je napisano i otposlano u monologu, premda se sa tetkom ostvaruje neki latentni oblik dijaloga. I baš to dvoje, kao najfunkcionalniji elementi stila: mudri monolozi i besprekorno izvedeni, sočni i narodni, a ne „nategnuti dijalozi“, kojima se lepo nijansiraju protagonisti romana čine delo još zanimljivijim. Njih – aktera (centralni: Freja i više epizodnih!) je dosta: tetka Marija i tetak Žarko, Puk, „Džek“ (Zoran), Kristijan, Stefan, rođak Andrija, šumar Milivoje, mama Anđelija i starica Boja. Zahvaljujući ovim plastično opisanim akterima, Ljiljana Bulajić je postigla maksimalnu filmičnost svoga romanesknog štiva! Naprosto je nemoguće odupreti se ličnom šarmu kojim pleni autorka, njenom „razmahivanju“ kod pojedinosti ili uočavanja detalja što bi često promaklo i oku sokolovom! Priznajem da me je „osvojila“ dijalozima kojima “boji” karaktere junaka. Premda su i njeni monolozi tako sazrele prirode da im se ne može uputiti bilo kakav prigovor. Prisustvo moćnih turcizama doprinose tenzičnosti, dramskom podtekstu. Znatnije obrazovan čitalac nailaziće na ukrase u delu, poput anglizama, latinizama, germanizama i obilate natopljenosti žargonom iz danskog jezika, što intenzivno pridonosi bogatstvu inače raskošnog stila koji se nudi čitaocu! Ovakva se knjiga – roman, uistinu, retko piše, a čitalac se kroz ovo more stranih reči i žargona kreće/čita, kao kroz “džunglu”!
Autorka romana „Freja“, daje nam ključ za bolje razumevanje svog romana u pismima, tako da u još jednom pismu od Puk ili „Piggy“, otkrivamo: „Javi dokle si stigla u preispitivanju ili kako već zoveš svoj bijeg“. Na neki način, ovo delo se može razumeti kao ispitivanje mnogih odnosa i svojevrsna istraga svestrane radoznalice...
Ono što naročito oduševljava je opalizacija reči. Semantički sloj koji se preliva kao boje (pozne) jeseni u krošnjama stabala/drveća, u prirodi. Ljiljana Bulajić je uspela da uvede višeznačenjsko u svoj tekst, dodatno proširujući i dimenzionirajući reči. Ona je na taj način beskrajno obogatila radnju koja višestruko meandrira. Blagoslovljena svaka autorka poput ove, čiji nas književnoumetnički prosede pripovedanja ostavi bez daha dok otčitavamo stranice uzbudljivog romana “Freja”!
Senahid Nezirović