"Milane, ja ću prvo da odjurim do banke, pa na pijacu, u povratku do apoteke, i...", Mirjana je pravila plan dok je jurcala po kući nabacujući na sebe delove garderobe, uplićući se u dugi karirani šal. Ja sam, uobičajeno, sedeo za velikim stolom u nazovi dnevnoj sobi - koja je bila ujedno i radna soba i naša spavaća soba i trpezarija, i maltretirao laptop, nikako ne uspevajući da se nateram da počnem da radim. Jeste, bio je otvoren i Fejsbuk, i Jutjub i agregator vesti. Dan je započinjao uz šolju čaja od nane, a Mirjana je bila samo bonus za razbuđivanje.
"I, evo ti Mladena", završi moja supruga sa nabrajanjem, i stavi mi u krilo našeg jednogodišnjeg sina. Bonus broj dva, pomislih ja. Prošli put kada smo zajedno "radili" zaglupeo mi se kompjuter pa smo se igrali resetovanja uz Alt Ctrl Di-dit! Iako će Mladen biti genije, čvrsto sam bio ubeđen, ja sam bio zadužen da kažem Alt Ctrl, a on je rado dodao ono Di-dit! To što je nestala zamrznuta slika sa ekrana nije ostavio baš neki jak utisak
"Paaaaa, znaš, ipak će mi trebati obe ruke za kucanje", pokušah da se unapred opravdam, grleći Mladena, koji je već stavio obe ruke u usta i veselo balavio.
"E, pa, ponosni oče - dete je preče od svega ostalog!", dobaci Mirjana našu mantru, izlazeći iz stana. "Ćao!", veselo odzvoni njen glas, dok su se vrata zatvarala.
"Znači, momci su ostali sami", rekoh sam sebi i pogledah nadole ka sinu, koji mi je uzvratio pogled. Obe ruke u ustima. Da li to pokušava da postavi Ginisov rekord u broju prstiju koje pokušava da proguta, pomislih i suzbih želju da jednom rukom izguglam da li uopšte postoji takav rekord.
Mi smo bili "3M" - Mladen, Mirjana i Milan. Moj prijatelj Vesko nas je uredno pitao kada ćemo da postanemo "4M"? Ispostavilo se da je to bio naziv nekog prastarog jugoslovenskog benda. Eto, nikada nisam ni probao da ih pronađem na netu, da preslušam neku njihovu pesmu.
Mladen je i dalje mirno sedeo na mom kolenu, oslonjen o moj stomak, pošto sam se malo zavalio u "direktorsku stolicu" (one čuvene, od skaja, pa na točkiće, za ljude koji mnogo vremena provode ispred ekrana) i pridržavao svog sina levom rukom. Desna je ostala slobodna za miša i tastaturu. Pa, kad ćemo, ako nećemo sad, da vidimo kako su zvučali ti 4M, pomislih, izbacujući trenutno iz glave ideju da treba nastaviti sa programiranjem projekta koji treba i neki novac da donese u kuću.
Jutjub mi je bio već otvoren, treba samo ukucati slovo i brojku u pretraživaču - stvarno nije zahtevno. Kuc-kuc i pretraživač mi je ponudio raznorazna čudesa, među njima i 4M sa pesmom "Tvoj glas" sa festivala Opatija 1968. godine. "Oooooo... ajde da probamo ovo Mladene", oduševih se i pustih.
Četvorica tankih momaka i pesma. "Paaaa... nije nas baš ubedila", prokomentarisah. Sin nije obratio pažnju, ali je bar izvadio jednu ruku iz usta. "Rastu zubići, a?" prokomentarisah.
"Hajde, Mladene, da probamo" ovu drugu. I uključih "Idem i ja". Ah, to je već bilo nešto drugo. Veseli ritam, malo šaljiv tekst i način pevanja. Mladen se zainteresovao.
"Idem i jaaaaaa... ne ti ne", počeo sam da pevam i pocupkujem sina. Ovaj se nije bunio, već je netremice gledao u ekran. "Ne ti ne!", nastavljao sam ja da otkrivam pesmu.
Moje zarazno oduševljene se prenelo na Mladena. Izvadio je i drugu ruku iz usta, podigao je, okrenuo glavu i pogledao me razvukavši usta u osmeh.
"Jel' da da je super!", upitah ga i umesto odgovora, Mladen samo reče "Di-dit" i udari sa obe ruke po tastaturi!
U trenutku se sve zamrzlo! Bukvalno! I dalje sam video sto, kompjuter, nakačen televizor na zidu iza, ali sve je to delovalo kao transparentna pozadina na koju treba da ubacim sadržaj nekog sajta. Preko toga se stvorila gomila 3D slika, za koje sam nekako znao da predstavljaju konekcije sa HelloVision-om, NTT East-om, Orange-om i ostalim navećim provajderima. Samo je trebalo posegnuti rukom i ceo internet je bio tu! Na dlanu! A, ja nisam znao kako.
Moj sin je zbunjeno gledao, očigledno uhvaćen u istu magiju kao i ja. Sklonio je ručice sa tastature. Refleksno sam pomerio miša ali se ništa nije desilo. Kako ovo radi, zapitah se, a umesto odgovora ta mentalna slika ožive - jedan 3D kvadrat se uveliča i centrira - a u njemu ugledah dva velika sjajna oka. Preko jednog pređe crni kapak.
- SHAZZZ'MA ON PRONK!
To nisu bile oči sa ovog sveta. Odmah mi je bilo jasno. Imao sam samo još mentalnu sliku ravnog čela, bez kose, i pištećeg zvuka koji me je obuhvatao.
- SHAZZZ'MA ON SPLIM QUON!!
Instinktivno sam stegao Mladena. Pišteći zvuk se pojačao, oči su me/nas sada nemo posmatrale. Ja sam, ne verujući, gledao u vanzemaljski lik. Šta sad?
Situaciju je prekinuo moj sin. Ubeđen sam u to - budući veliki programer. Priznajem, nisam nešto ni stigao da pomislim da li je zapravo on isto video ono što i ja, čuo što i ja i kako je to shvatao. Ali, izgleda da mu se to sve nije svidelo, pa je uradio najlogičniju stvar. Lupio je po tastaturi. Sa obe ruke. I veza se prekinula. Odjednom.
Mladen je nervozno stavio jednu ruku u usta i ispustio neki zvuk za koji i dalje nisam mogao da znam da li znači oduševljenje ili ko zna šta. Poradićemo na komunikaciji, već. Ja sam se samo stropoštao unazad na naslon fotelje, shvatajući da sam prethodnih... nekoliko sekundi, bio prav kao sveća. I da sam sad počeo da se odjednom znojim, da mi srce lupa...
Bio je to prvi kontakt. Mada, u trenutku pomislih, možda je i neko pre mene... slučajno pritisnuo ko zna koju kombinaciju tastera i otkrio da imamo i vanzemaljce na netu. Gospode bože, pomislih. Šta sad?
Misli su mi proletale kroz glavu, milion pitanja... Da li su oni zapravo ovde, ili su se nekako povezali na naš internet? Možda postoji intergalaktički internet i mi smo na njemu? Zašto nas ne kontaktiraju otvoreno? Da li nas samo proučavaju?
Mladen me je prekinuo svojim novim glasom (euuuo - šta god to značilo), i ponovnim stavljanjem obe ruke u usta. Glavni krivac prvog kontakta je sedeo na mojoj nozi, i izgleda već zaboravio ono što se desilo pre par minuta. Shvatih da ćemo zajedno morati da poradimo na radu sa tastaturom, ako budemo hteli da ponovo vidimo ona dva sjajna oka.
Vladimir Todorović