Jorgos fon Štraub je, opružen na kožnoj fotelji, uživao u tompusu sa ukusom goveđe potkolenice. Bližio se kraj meseca. To je značilo samo jedno - vreme je za priznanja:
- Najbolja radna jedinica u Severozapadnom sektoru jeeee... Kao i uvek, jedna jedina, neponovljiva, SSD-14!
Aplauz. Klicanja. Zdravice. Slika je bila više nego jasna:
- Naš rast - zamišljao je sebe kako se obraća prisutnima - koji još uvek nije eksponencijalan, ali je vraški blizu toga, nije samo rezultat perfektnog rukovođenja već predanog i bespoštednog zalaganja svih zaposlenih.
Izlizani scenario za obraćanje medijima. Uključi druge, odaj im priznanje. Priznanje za šta?! Svima je bilo jasno da je uspeh trebalo pripisati isključivo njemu i njegovoj sposobnosti da vodi SSD-14. Genetika je bila nepogrešiva. Decenije pažljivog odabira partnera i ukrštanja nisu se smele dovesti u pitanje. Jorgosovim venama tekla je rasna krv. Njegova sudbina bila je da uspe i postane deo krema koji će uskoro vladati svetom. Još samo par lestvica u hijerarhijskoj strukturi koje je trebalo preskočiti. Bio je blizu. Zato je bilo važno održavati konstantan rast.
Edit je ušetala noseći plavu fasciklu. Spustila ju je na sto, tik pored fon Štraubovih nogu i upitala:
– Još nešto, gospodine?
Jorgos je dozvolio slatkom dimu da mu ispuni usta i nozdrve pre nego što je odgovorio:
– To bi bilo sve za sada. Slobodna si.
Jorgos nije voleo pudlice. Imao je određeno mišljenje o njima. Ali Edit... Edit je bila drugačija. Vredna, poslušna i iznenađujuće efikasna u svim administrativnim zadacima. Lagao bi kada ne bi priznao da sve to nije povećavalo njegove simpatije prema njoj. Međutim, pravila sveta ka kome je stremio bila su isključiva: nikakvi izleti sa onima „slabije krvi“ nisu bili dozvoljeni. Afera sa pudlicom bila bi ravna samoubistvu.
Otvorio je fasciklu. Jorgos je bio veliki ljubitelj izveštaja. Oni su predstavljali nepobitni dokaz njegove genijalnosti. Trenutno stanje crno-na-belo. Koliko god ga neko voleo ili ne morao da se povinuje rezultatima izveštaja, morao je da prihvati činjenice, a one su uvek i jedino govorile u prilog njegovoj superiorn...
- Šš... Šta?! – poskočio je ne verujući svojim očima. Kožna fotelja odjedanput više nije bila udobna, debeli tompus je nestao zgnječen u staklenoj piksli. - Stagnacija! Ali kako je moguće?!
Obrisao je čelo i još jednom, pažljivo i sa puno više koncentracije, proučio grafikone i finalne brojke. Nije bilo nedoumica. Osećao je kako mu pritisak raste. Nešto nije u redu. Posredi je, očigledno, bila velika greška.
- Edit! Ediiiiiit! – prodrao se. – Da si se smesta stvorila u mojoj kancelariji! Smiri se, Jorgose, diši – rekao je sebi.
Vrata su se otvorila uz tresak.
- Šefe, da li je sve u redu? – upitala je Edit uplašeno. Nikada nije videla fon Štrauba tako uzemirenog.
- U redu?! – tresao se fon Štraub. - Naravno da nije u redu! Šta je ovo?! – bacio je fasciklu na pod. – Šta si mi to donela?!
Edit je gledala u papire ispale iz fascikle i slegnula ramenima:
– Mesečni izveštaj, šefe – izustila je uplašeno.
– Mesečni izveštaj, šefe – ponovio je fon Štraub, karikirajući. – Pa, naravno da je Mesečni izveštaj! Toliko znam i sam. Ali očigledno pogrešan. A sada se vrati, donesi mi izveštaj za SSD-14 i skloni ovaj koji se po svoj prilici odnosi na nedavno formiranu jedinicu. Stagnacija! Šta sve neću čuti.
Edit je prikupila papire, pregledala jedan po jedan i oklevajući odgovorila:
– Ali, šefe, ovo jeste izveštaj za našu jedinicu. Ako pregledate pažljivo videćete...
– Videću gomilu gluposti – iznervirao se još više fon Štraub. – Moj prag tolerancije je veoma nizak! Gde je Cezar?
– U kancelariji, gospodine.
– Podhitno ga pošalji u moju kancelariju!
– Razumem, gospodine – izašla je sa velikim olakšanjem.
Cezar je bio toliko zbunjen da nije stigao ni da obriše ostatke hrane sa njuške. Zatekao je fon Štrauba kako nerevozno šeta u krug podvijenog repa.
– Šefe, zvali ste?
Jorgos je zastao i pažljivo ga osmotrio pogledom koji je ledio kosti.
– Nadam se da je obrok bio više nego ukusan, Cezare? – zatečen i postiđen ovaj se brzo doveo u red uz izvinjenje da je bio iznenada prekinut.
– Znaš, gledajući te, zapitam se kako smo mi uopšte najbolja jedinica toliko dugo. Sa ovakvim kadrom mnogi bi odavno odustali, digli bi ruke, ne bi trošili dragoceno vreme. Ali ne ja, Cezare. Ne i ja. Ja imam jasan cilj. Imam viziju i ne želim da dozvolim da me bilo kakva glupost omete u tome. Jasno?!
– Jasno, šefe!
– Ako je jasno kako onda objašnjavaš današnje izveštaje?
– Ne razumem na šta mislite, šefe?
– Čuj, Cezare, ja ne volim igre. Dobro znaš o čemu govorim. Jesi li hteo da me uznemiriš, izbaciš iz takta?! Bolje mi sam reci šta je po sredi, jer ću ionako saznati na ovaj ili onaj način.
Cezar je i dalje bio zbunjen. Trenutak je bio veoma osetljiv, znao je to, i trebalo je pažljivo birati reči kojima će da odgovori na postavljeno pitanje.
– Gospodine, iskreno, rezultate nisam lično kontrolisao, ali pretpostavljam da su identični sa onim što svi očekujemo, a to je da ponovo budemo najbolji u celom sektoru. To je nešto što se podrazumeva pod Vašim vođstvom – u trenutku je shvatio da je otišao predaleko.
– Ti se meni još i podsmevaš, Cezare?! Ali to je tako karakteristično za vas pagove. Pogledaj se. Stalno nešto duvaš i dahćeš kao da ćeš da crkneš svakog trenutka. Mali si, bespomoćan... Misliš da će ti ime pomoći da se osećaš bolje? Zabadaš mi nož u leđa, Cezare. Stagnacija! Bolje da su me kaznili svakodnevnim kupanjem.
– Ali, šefe, ja sam samo prosledio rezultate. I sami znate da su oni bazirani na mesečnim učincima svih pojedinaca. Rezultati se slivaju u centralni računarski sistem odakle se generiše konačan mesečni izveštaj koji se prosleđuje vama. Mi smo samo deo lanca isporuke koji...
– Koji ima čudan smisao za humor i lažira rezultate sa namerom da ugrozi moje zdravstveno stanje. A još sam i doživeo da mi pag objašnjava kako funkcioniše sistem. Najbolje da se bacim sa terase na licu mesta.
– Grešite, šefe...
– Grešim?! To mi odavno niko nije rekao. U stvari, kada malo bolje razmislim, to mi niko nikada nije rekao. Ali, evo, Cezare, ti si se našao pametan da to učiniš. Posle toliko uspeha i blistavih rezultata spao sam na to da me vređa i sopstveno osoblje. Probudi se, Jorgose, sigurno sanjaš – uronio je lice u šape.
– Šefe, ja...
– Bolje ćuti, Cezare. Već si dovoljno rekao – napetost je bila nepodnošljiva. – Ostaje mi samo jedno – duboko je uzdahnuo i prešao jezikom preko njuške. - Sazivam Komitet za hitna razmatranja ovog trenutka. Neka se pod hitno jave svi nadležni! Još si tu, Cezare?!
*
Stajali su ispred fon Štraubovog stola nemo razmenjujući plašljive poglede. Neizvesnost ih je izjedala. Očekivali su da šef prekine tišinu svakog trena i obrati im se. Jorgos je bio okrenut leđima i posmatrao sliku psa i čoveka na zidu.
- Haruk, naš slavni predak – započeo je – imao je jasnu viziju od samog početka naseljavanja planete. U pitanju je bio dugačak i naporan proces, ali kao što znate stvari konačno počinju da dolaze na svoje mesto i svi bi mi trebalo da budemo izuzetno ponosni što smo svedoci ovih istorijskih trenutaka. Znam da bi Haruk sigurno bio. Ja sam, lično, oduvek bio pobornik teorije da naša rasa zaslužuje primat na planeti za razliku od Umerene struje koja je sklonija ideji simbioze. Sve što sam radio u svom životu bilo je usmereno ka tom cilju čak i kada se činilo da su naši ideološki oponenti bili u pravu. Naravno, svima je jasno da napredak na globalnom nivou zahteva i neprekidan rast na lokalnom nivou ili nivou Sektora na kojima funkcioniše sistem. Pozitivan trend. Razumete?! Uzlazna linija. Kao avion koji poleće – klimnuli su glavama u znak odobravanja. – Naša jedinica prepoznata je kao udarna igla u ostvarivanju tog jedinstvenog cilja i kao što je svima poznato držimo vodeće mesto po svim kriterijumima već duže vreme – čuli su se prigušeni uzvici oduševljenja. – To je ujedno i glavni razlog zbog kojeg sam sazvao sastanak Komiteta. Gospodo, malo je reći da sam iznenađen i zgrožen rezultatima izveštaja za ovaj mesec. Moja malenkost teško prihvata poraz bilo koje vrste. Imam osećaj da neko pokušava da mi se indirektno nasmeje u lice današnjim aktom. Tu na scenu stupate vi. Želim objašnjenja. I želim ih odmah.
Tišina je ponovo zagospodarila kancelarijom. Niko se nije usuđivao da započne raspravu sa Von Štraubom.
- Dobro, vidim da nemate šta da kažete. U tom slučaju sam mogao da diskutujem i sa zidovima. Mislim da bi bolje bilo da još jednom preispitam vaše reference i motivaciju za ostvarenje našeg zajedničkog cilja. Čisto da budem siguran da nemamo sabotere koji su sebe prodali Umerenoj struji za džak svežih koski i biskvita.
– Rezultati i nisu toliko loši, šefe – odgovorio je neko. – Barem nisu gori u odnosu na prošli mesec – bio je to Slaj, doga. – Uostalom praktično je nemoguće ostvarivati rast iz meseca u mesec. Pre ili kasnije dolazi do zasićenja.
Iako su i drugi razmišljali donekle identično, nisu bili baš najsrećniji što je Slaj odgovorio i započeo diskusiju; to je samo značilo da će se sastanak odužiti.
– Oh, Slaj, baš divno što si rešio da podeliš svoje mudrosti sa ostalim članovima Komiteta. Treba li, možda, da ih pribeležim u blokčić?!
Slaj nije odgovarao, ali nije izgledao ni preterano uzemiren fon Štraubovim rečima.
– Šefe, mislim da ste malo prestrogi – ubacio se Tobi.
– Misliš!? – štrecnuo se fon Štraub i glasno nasmejao – Misliš!? Pa ovo postaje sve bolje i bolje. Retriver koji misli. Reći ću ti nešto, Tobi. Da je trebalo da misliš verovatno bi danas bio na mom mestu. Ovako, sve što treba da radiš je da se postaraš da stvari idu u skladu sa definisanim procedurama. Ali, izgleda da je i to previše za tebe. Izgleda da je previše za sve vas.
– Šefe, otišli ste predaleko. Bolje da prestanemo sa vređanjima i usredsredimo se na konkretne stvari – raspravi se priključio Drejk.
Fon Štraub mu se uneo u lice i gnevno, stisnute vilice odgovorio:
– Reći ću ti nešto i biću krajnje blag pošto imam veliko poštovanje prema tvojoj rasi. Ono što mora da prestane je besomučna eksploatacija haskija od strane ljudi. Ono što mora da prestane su trke saonica i vuča ogromnih tovara po ekstremno niskim temperaturama. Da bi se to dogodilo mi ne smemo posustati sada kada smo toliko blizu. Želiš li da živiš kao svi ostali? Sumnjam, Drejk, jer da je tako ne bi bio ovde. Zato ću te zamoliti da se ne mešaš u vođenje jedinice i staješ na stranu nesposobnjakovića. Da li je to jasno?
Stajali su oči u oči dok Drejk nije odlučio da se povuče.
– Jasno, šefe.
– Odlično. Mislim da onda možemo da nastavimo – prokomentarisao je glasno. – Gospodo, kao što i sami znate naša strategija je kristalno jasna od samog početka: asimilacija pa dominacija. Ako pažljivo krenete da proučavate rezultate progresa ostvarenog na globalnom nivou u poslednjoj deceniji suočićete se sa zapanjujućim saznanjima. Naš uticaj na politiku, ekonomiju i socijalne trendove je ustostručen. Ustostručen naglašavam! Sve to, naravno, nije došlo preko noći. Disciplina, posvećenost, skoncentrisanost, želja... Sve su to osobine koje su krasile i krase naše jedinice. Ta vekovna težnja ka jednom jedinom cilju konačno je počela da se isplaćuje. Konačno je počelo da se nazire svetlo na kraju tunela. I sada kada smo tako blizu, tako blizu da možemo praktično osetiti pobedu ja doživljavam ovo. Stagnacija! SSD-14 stagnira! Čujete li samo kako to zvuči? Da li ova grozna reč pokreće osećaj mučnine u vašim stomacima? Ili ste možda odustali? Možda je sve što želite slatka drvena kućica i činija odvratne industrijske hrane?! Slaj?! Izgleda da opet imaš nešto da dodaš?
– Čini mi se da opet idemo predaleko. Uostalom, još jednom bih naglasio da rezultati nisu toliko loši. Bitno je da nije zabeležen pad u odnosu na prethodni period.
– Da su se doge pitale naša vrsta više ne bi ni postojala, Slaj. Kaži mi kako bi se ti osećao da znaš da će te tvoj “najbolji prijatelj“ ubiti onog momenta kada oseti da mu je došao zadnji čas? Kakav bi to uticaj imalo na ostale pripadnike vrste? Kakav bi to uticaj imalo na naš cilj?
– To je nešto što je priroda sama regulisala. Mi ne možemo protiv toga. A i broj zabeleženih slučajeva poslednjih godina je praktično neznatan i bez uticaja.
– Kakvo opravdanje, Slaj?! Na nivou tromesečnog šteneta. Zadivljen sam zaista. Priroda je regulisala?! To je najgluplje opravdanje koje neko može da ima za bilo šta. I da, tačno je da smo uspeli da vas drastično smirimo. Ali da medicina nije ovoliko napredovala i da naši genetičari nisu dobri koliko jesu ništa se ne bi promenilo. Srećom, uspeli smo da identifikujemo taj vaš ubilački gen i da ga eliminišemo za buduća pokolenja.
– Šefe, mislite li da je pametno prkositi prirodi?
– Mislim da je pametno prkositi svemu ako je u svrhu cilja, Tobi. Ja tako razmišljam i to isto očekujem od vas. Ne postoje prepreke. Ne na putu kojim mi koračamo. Pogledajte samo dokle smo stigli. Da li je iko od vas mogao da zamisli da će se ljudi na sudu boriti za starateljstvo nad nama, da će više želeti da imaju psa nego dete ili prijatelje, da će nam graditi hotele u kojima ćemo moći da se opustimo dok su oni odsutni, da će rizikovati svoj život samo da bi nas spasili, da će praviti posebne prostore u parkovima samo za nas i da će skupljati naš izmet, da ćemo imati radnje samo sa našom hranom i opremom...To ide toliko daleko da su čak počeli da prave i kondome za nas. Apsurd. Mi smo, drugovi, u ovom trenutku praktično zaštićeniji od ljudi. Svako nasilje nad nama se drakonski kažnjava. Zar ne vidite da polako postajemo najvažniji na planeti? Zar ne vidite? A što je još važnije uspeli smo da ostanemo u senci. Čovek je i dalje ubeđen da mu najveća opasnost preti od samog sebe i malih zeleni. Mali zeleni! Sjajan koncept, zar ne? Izmislio ga je pre pola veka čuveni sociolog Majk King. Svi naši veliki umovi ujedinjeni su u ovom zajedničkom cilju. Nije bitno ko će od nas dočekati to vreme. Bitna je predanost i žrtva vrsti. Bitno je da dođemo u taj stadijum kada će ljudi u nedostatku svojih potomaka polako početi da izumiru i sve ostavljaju nama. Mi smo budućnost, gospodo! Svetla budućnost. Ali da bi se to dogodilo moramo učiniti da više nas bude usvojeno, kupljeno, udomljeno, nazovite to kako hoćete. Mi iz dana u dan moramo biti lepši, slađi, pufnastiji, nestašniji. Moramo im više i više prirastati za srca. Moramo ih naterati da više vole nas nego same sebe. Zbog toga, gospodo... Zbog toga me hvataju očaj i gnev kada dobijem ovakve rezultate. Zbog toga se zapitam zašto, kako i zbog čega je nastala greška. Zbog toga me boli kada član mog Komiteta konstatuje da je stagnacija dobra. Nemogućnost da rezultati u odnosu na prethodni mesec budu bolji makar i za jednog psa koji je našao vlasnika za mene predstavlja neuspeh. Odgovori, gospodo. Potrebni su mi odgovori.
– Napravili smo grešku kod poslednje ekonomske krize – obratio se dubokim glasom Sveti Bernard. – Statistički uzorci nisu bili interpretirani na pravi način. Istraživanja su inicijalno pokazivala da bi ljudi u nedostatku novčanih sredstava trebalo još više da se udalje jedni od drugih i postanu vlasnici većeg broja pasa. Plan je imao trend rasta u gradovima, ali je došlo do neočekivanih rezultata u ruralnim delovima sektora. Napravili smo propust u prognozi Modela ponašanja, jer je kriza ljude izgleda samo više zbližila, što je uslovilo povećanim brojem ljudskih novorođenčadi. Ti negativni rezultati neutralisali su pozitivne i vremenski rok se otprilike poklopio. Zbog toga imamo stagnaciju na ovomesečnom nivou.
- Modeli ponašanja?! – štrecnuo se fon Štraub - Pa, naravno, greške uvek nastaju tamo gde vojska i egzaktna nauka prestanu da imaju uticaj. Jedinica PSI-001 će morati da oseti posledice za svoj propust. Lično ću se postarati za to. Planiranje, gospodo. Strategija. To je ključ svega. To je najosetljivije područje i greške su neoprostive. Hvala ti, Bernarde, što si nam donekle rasvetlio slučaj. Ali ovo nikako ne znači da ste i vi izuzeti od moguće kazne. Naš sektor mora da funkcioniše kao jedan organizam. Svi smo odgovorni za sve. Jasno?! Od ovog trenutka očekujem povećan nivo aktivnosti i angažovanja kako bi se rezultati za naredni period doveli u red. Recite svima i recite im glasno. Ko nadalje bude pravio propuste imaće posla sa mnom lično. Ne verujem da bi se to ikome preterano svidelo. Je li tako, Drejk?
Fon Štraub mu se još jednom uneo u lice. Drejkove oči su sevale, ali je na kraju ipak ponovo popustio:
– Tako je, šefe.
– Odlično, odlično. Onda vucite guzice nazad na posao. Kada sledeći put budem otvorio fasciklu znate šta želim da vidim. I, gospodo... – zaustavio ih je. – Ovaj vikend će biti radan.
Napustili su kancelariju besni.
Fon Štraub je bio zadovoljan. Prema vojsci je trebalo zauzeti beskompromisan stav. Čvrsta ruka i čelična volja glavni su pokretači uspeha. Autoritet je najvažnije oružje. Izvukao je novu cigaretu iz stone fioke i zapalio. Ponovo je pogledao u sliku psa i čoveka na zidu. - Mali zeleni... – nasmejao se odmahujući glavom – Sjajno.
Nemanja Danilović