Izašla sam da pomirim sve svoje demone
Ovo je trebalo da bude izveštaj sa nastupa Hornsman Coyote-a u gradu Nišu, međutim, spontano se izrodio jedan filozofski traktat. Svirka je prestala da bude aktuelna, ali su ostali neverovatni osećaji koje nije tako lako uhvatiti u jedinstven utisak.
Coyote je definitivno jedna šamanska figura, do srži inspirativna. S druge strane to je lik kojim se svaki andergraund Srbenda ponosi u svetu.
O članu kultnog Eyesburna, a sadašnjem stepskom vuku srpske scene i definitivno najpoznatijem tormbonisti na ovim prostorima i njegovim muzičkim projektima (od kojih gotovo nijedan nije prošao nezapaženo) je mnogo toga rečeno i napisano. I sad ja kao treba da izmislim neku toplu vodu ovim tekstom, da kažem nešto senzaciJonalno.
Bat ajm not det kajnd of džurnalist.
Nema u tome ničeg senzacionalnog, meni je muzika svakodnevni ritam bivstvovanja. I kada to posmatraš kao neodvojivi deo svog sveta i života, onda ni neka pojedinačna svirka nije bilo kakav događaj na koji odeš iz čistog zadovoljstva ili dosade, da bi uskomešao mrtvo more svakodnevice... U svemu tome ima nečega što nadilazi repertoar, kult ličnosti - muzičara, i prostu želju za klabingovanjem.
Odmah na početku da završim sa generalijama i opštim informacijama koje većinu pučansta zanimaju i utoljuju im znatiželju, a sadrži se u odgovoru na pitanje ’’Kako je bilo?’’. Posle toga možete da nastavite da se bavite pametnijim stvarima, a ako vas interesuje kako sam se ja izvozila u svojoj glavi, izvol’te ostanite na ovome linku posle kratkog uvoda.
U stvari, evo vam tekst od prošle godine, bilo je isto, samo ozvučenje perfektno, manje gužve i podjednako dima.
E sad, ovom prilikom bih da razradim malo naivnu priču od prethodnog puta, jer cenim da nisam bila dovoljno jasna. Trabunjala sam nešto o sistemu vrednosti, kobajagi revoluciji, ujedinjem andergraundima Niša, okoline i vasceloga srBstva.
Mnogo zavisi kako doživiš svirku od toga kako si se proveo, s kim si bio, šta si radio, da l’ si u full-u il’ ti nešto ispada iz ritma. Pokupila sam neku mudrost s interneta, ide nešto u ovom fazonu – parafraziram: nije bitno gde si pošao, važno je s kim. E pa tako sam ja pošla na svirku sama, kao što i obično radim, jer slušanje muzike uživo je već po sebi dovoljna socijalizacija.
Svaki put kad se umešam u masu okupljenu oko muzike, skontam da je ova naša sredina, ni po čemu različita od drugih, jedna kakofonična mešavina frekvencija, vibracija i intonacija. Pre početka performansa, uvek ista priča – štimuje se bend, štimuje se svako od nas prisutnih pojedinačno u svom oscilatornom opsegu. I svako od nas, zasebno, do tog trenutka podgreva barut u sebi koji čeka da bude oslobođen u ključnim rečima – sloboda, ljubav, revolucija, borba, sistem, istina, vera...
Sve ove apstraktne imenice imaju precizno objašnjenje u rečnicima. Ali apstrakcije definicijom postaju samo sterilni pojmovi i ništa više. Značenje je neuhvatljivo, uvek u traženju. Od svega toga može da ispadne i pozitiv i negativ u zavisnosti od toga kako ga osvetle tvoj um, psiha i osećaji.
Sve je u rečima, u jeziku, u komunikaciji. Sve je dato u simbolima koji imaju svoje značenje i bezbroj tumačenja. I sve je u sudarima energija. Jezik je most sa tajno ugrađenim dinamitom.
Svim poštovaocima reggae-a poznata je ona legenda, stara kao i vreme, o Vavilonskoj kuli...Vavilon nije prosta metafora, pesnička slika ili mit...Vavilon je... Ne znam ni ja... Ali pokušaću da dočaram u nastavku teksta.
Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?
Branko Miljković
Izađeš na ulicu i vidiš da je ovaj grad jedan suludi remix parola, etiketa i deklaracija.
Ne smeš da se upustiš u krstarenje andergraundom a da se ne ogrneš u doktrinu čije skute valjaš u prašini, opušcima i prosipanom pivu. I suštinsko Ti je ono što ostane neuhvaćeno u pro end kontra. Pa čak iako si neutralan, za to moraš da imaš jak argument.
Sloboda, jednakost i socijalna pravda – vrište socrealističke fasade drhtavim slovima ispisanim u žurbi i strahu.
Ali kako je ta vizija jednakosti moguća kada svako od nas pokušava biti poseban i neponovljiv?
Sloboda je postala igralište manipulacije i kalkulacije onih koji imaju ključ i poznaju tu bravu. Sloboda je postala oružje savremenog marketinga. Bez epiteta slobode gotovo da više ništa ne može da se proda. Živimo u vremenu instrumentalizacije apstrakcije. Svi smo žrtve idolopoklonstva na jeftinim materijalima.
Vera se izjednačava sa ideologijom. I toje u stvari taj modern age slavery. Od istinske slobode ostalo je samo tržište. Zapravo, uslovna sloboda.
I tako, ne želeći to iz dubine svoje tanane duše, ne znajući, hodajući pločnikom najboljih namera, shvatiš da krupnim koracima gaziš kroz paradokse.
Ja bih hteo da budem građan sveta, a ne poštujem asfalt na kome sam odrastao. Draže mi je da budem nacionalista nego rodoljub.
Reč nacija, zapravo, ne postoji u srpskom jeziku. I na kraju. želeći da budeš čuvar tradicionalnih vrednosti, čovek koji ne pristaje na zamke usiljene multikulturalnosti, shvatiš da si ogrezao u terminima najodvratnijeg pojavnog oblika klasičnog globalizma.
Lepo stajaše grafit na zgradi Filozofskog fakulteta – sve su nacije halucinacije. Al’ ga prekrečili... A mogla je da ispadne baš dobra fora da su dopustili nekontrolisan ples mastila i sprejeva. Javni čas konstruktivne polemike i političke korektnosti za uličare. Al’ šta ćeš kad se ovi iz uprave fakulteta ne razumeju u moderan marketing. A naročito ne u slobodu izražavanja.
Ja sam AntiFa. Mirišem na Niveu. Nosim martinke, samo su mi pertle crvene. Ćelav sam pa šta? I ako otpadne onaj nastavak koji daje ime mom opredeljenju shvatim da si samo obična negacija. I sve je, na kraju, samo revol(t)lucija.
Kako kaže Kebra, svaka definicija gubitak je slobode. Nikad jasnije nije rečeno da sloboda ima granice. I nosi uniFORMU.
‘’Propisuje vam se borba, mada vam nije po volji! – Ne volite nešto, a ono može biti dobro za vas; nešto volite, a ono ispadne zlo po vas. – Allah zna, a vi ne znate.’’ Kur’an
Umesto digresije
Tok jedne (polu)čiste svesti ispred Feedback-a:
„Ma znate vi ko su raste? E pa to su vam u stvari najveći nacionalisti, al’ kasnije to (r)evoluiralo u jamajka, kuba, van lav, fri spirit stajl, smouk ganja i te neke radosti...
Ubacujem se ja: ’’pa možda tako izgledaju samo jer gde god da su njima je lepo. Taj poriv za moveing-om oni nadoknađuju snagom svog spirita i prepuštanjem lepotama trenutka... Ima tu izvesne doze nihilizma...“
„E jeba ga sad...“
„Da vam kažem nešto, sve je to jevrejska zavera... Evo, najbolji gradski klub pored Sinagoge. Slučajnost? Ne bih reko. Evo, kad već oćete objašnjenje - svi ti neki mudraci, prosvetitelji, bankari, masoni, nenadjebivi umetnici – Jevreji. Isus Hrist – Jevrej. Franc Kafka – Jevrej. Mojsije – Jevrej, Frojd – Jevrej Solomon – Jevrej...
Bob Marli – Crnac. Al’ ček, ne’š me zajebat, ima jedno jevrejsko pleme koje emigriralo u Afriku. Pa pocrneli, razume se... I posle ih vrbovalii kao robove u Južnu Ameriku...’’
Ja: ’’Oduvek me je zanimalo šta piše na Sinagogi.“
„Piše: Jureći ljubav’’ dobacuje neko uz smeh i jedno ’’Živeli!’’
Ja: „Kamo sreće da je tako poetično.“
U međuvremenu, guglajući, skontam da piše: ’’Ko je pravedan nek uđe’’.
Bogami, ti Jevreji vazda bili dobri provokatori.
Najbolji je džihad da se čovjek bori protiv svojih prohtjeva i svojih strasti.
Kur’an
Zver je u nama samima. U svim opravdanjima, izgovorima, slabostima, strahovima. Ona čini da zabluda zrači kao najčistija istina.
Opet, da nije nje, ne bismo bili skeptični. Jer za put do rešenja i istine nekad treba da se skrene s utabane staze, siđe u najdublje ponore i poroke ... Da u propalici koja je za jedno veče popila cisternu zaječarskog piva ispred prodavnice, pronađeš božansku iskru. Od dna ne može dublje, a visine su sve ono iznad., makar milimetar odlebdelo u etar. Nikad nismo sigurni gde se tačno pozicioniramo. Sve sile prirode dejstvuju tako da se držimo u strogom materijalizmu.
’’Niko se ne može sagnuti dovoljno nisko da vidi lice Gospodnje. ’’
’’Jer ako nema ničeg ovde dole, nema ničeg ni tamo gore.“
Talmud
Moraš da dobro vaspitaš svog demona. Da ga izvedeš u šetnju. Da ga maziš i paziš, da si tu za njega i on za tebe. Al’ ne smeš da mu dozvoliš da vlada tobom prekovremeno.
I na kraju se ispostavi da je sve to bitka sa samim sobom. Lepo kažu Dža ili Bu – bitka koju moraš dobiti (prvo to pa sve ostalo).
Još jedna digresija:
Dža – izvedeno od Jah, Jahve (Jevrejski bog) – prim.prev. Jovan Deretić ... Ima tu nešto...A Bu je od Buda, razume se, prosta analogija.
Ako mogu da pogledam sebe u ogledalu, mogu da pogledam i Zveri u oči.
’’Ne mogu da prepoznam kod sebe ni kod drugih, da naučim da volim, da praštam i delim. ’’
Bjesovi
I na kraju, šta je to Vavilon? E, pa, kaže The Knjiga da su neki ljudi davno pre računanja vremena hteli da izgrade put do Boga. Put popločan najskupljim ciglama. A onda se on naljutio i rešio da ih kazni. Jer prosti ljudi, nisu shvatili da je fora u traženju puta i ne postoji jedan jedini, već izgrađen. Svako ga treba sagraditi iznova i po svojoj meri.
Vrlo često sami sebe držimo na povocu.
Svi su psi, retko ko je vuk spreman da se otisne u šumu simbola.
„Sve što znam je istina
Sve što znam ja govorim
Još uvek nema nikoga
Ko razume šta govorim“
Jarboli
“Jer JA nisam IME’’
Bjesovi
Ustvari se svi simboli stapaju u Jedno. Magija skrivena na dnu Pandorine kutije može osvetliti put samo pro(d)uhovljenima. Jer muzici ne treba prevod.
“Slušajte, jer ću govoriti velike stvari, i usne moje otvarajući se kazivaće šta je pravo.”
Mudrost Solomonova
Nisu ove note koje htedoh da vam prostim izveštajem dočaram neka lagana muzika kao što mnogi misle.
Paradoksalno zvuči, ali baš je odvajkada najteže snaći se u fristajlu.
Ana Bjes