Tamara Lujak: Fantastika u slikarstvu: Klark Ešton Smit

 

Klark Ešton Smit (1893–1961) bio je uticajni američki pisac fantastičnih, horor i naučnofantastičnih priča i poezije, i umetnik. Bio je jedan od „velike trojice iz časopisa „Čudne priče“, zajedno sa Robertom E. Hauardom i H. P. Lavkraftom“. 

Smit je bio član Lavkraftovog kruga, a njegovo književno prijateljstvo sa njim trajalo je od 1922. do Lavkraftove smrti 1937. Njegovo delo obeležava izuzetno bogat i ukrašen rečnik, kosmička perspektiva i doza sardoničnog, a ponekad i nepristojnog humora.

Sa 44 godine, Smit je praktično prestao da piše prozu. Bio je teško pogođen nekolikim tragedijama koje su se dogodile u kratkom vremenskom periodu: smrt Roberta E. Hauarda samoubistvom (1936), Lavkraftova smrt od raka (1937) i smrt oba mu roditelja. Kao rezultat toga, povukao se sa scene, što je označilo kraj zlatnog doba „Čudnih priča“. Nastavio je da piše poeziju i počeo da se bavi vajanjem, stvarajući skulpture od mekog kamena, kao što je steatit. Većina skulptura potpisana je na dnu inicijalima K.E. Napravio je i stotine fantastičnih slika i crteža.[1]

Smit je najranije poduhvate u vajarstvu preduzeo kako „bi se odmorio od reči“. Kao i sa slikarstvom, mnogo je eksperimentisao sa temama i pristupom. Brzo je razvio svoj jedinstveni stil. Većina njegovih rezbarskih radova sastoji se od figurica, biste i glava ljudskih, podljudskih, praljudskih, vanzemaljskih, mitoloških, arhetipskih i imaginarnih bića. Izrezbario je nekoliko stotina figurica. Često je rezbario više od jedne sa istim imenom – kad je radio nekoliko studija istog bića.

Dva primarna i, donekle, međusobno povezana uticaja na njegov rezbarski rad, bili su ciklusi priča i mitovi o Ktuluu Smita, Lavkrafta i drugih iz njihovog kruga, i Smitova sopstvena nesputana mašta. Veliki broj njegovih rezbarija je direktno ili indirektno zasnovan na panteonu bogova, demona i elementala, koji čine osnovu mnogih njihovih priča. Predstave ovih bića u Smitovim rezbarijama uključuju samog velikog „Ktulua“, „Psa Tindalosa“ iz priče Frenka Belknapa Longa, „Šub-Nigurata“, „Azatota“ i Smitov glavni doprinos mitosu, crnog „Catogvu“.

 Prikazivao je i ljude i bića iz sopstvenih priča – bića iz Atlantide i Lemurije. Veliki faktor u nekonvencionalno maštovitoj prirodi njegovih umetničkih kreacija bile su vizije koje je crpeo iz neobičnih noćnih mora.

Njegovi radovi bili su predstavljeni na izložbi u San Francisku (1939, 1940) i Montereju (1956). Tokom godina bilo je i drugih izložbi njegovih umetničkih radova u Obernu, Sakramentu, Njujorku i drugde. Smitovi radovi pokazuju njegovu veštinu u prikazivanju fantastičnih i bizarnih spojeva reptilskih, psećih, ptičjih, ribljih, humanoidnih, oktopoidnih i drugih bezimenih karakteristika u jedinstvena umetnička dela.[2]