Hladno je, zašto je tako hladno? Ne mogu da otvorim oči, nemam snage ni u rukama, ni u nogama.
Zvuk, mogu čuti zvuk prirode, negde sam napolju, mogu čuti ptice kako pevaju, lagani šum vetra, pse koji laju... Ali zašto je tako hladno?
Ponovo sam pokušao da otvorim oči, ovaj put sam uspeo. Mogao sam da čujem neki čudan zvuk jako blizu uha, možda čak i unutar njega. Nakon nekog vremena taj zvuk je napustio moje uho i mogao sam da vidim stonogu kako mi se spušta niz rame.
Ležao sam na leđima u nečemu što je moglo biti rupa. Mogu da vidim čisto plavo nebo iz ovog položaja, kao i rupu u kojoj se nalazim. Duboka je barem dva-tri metra. Zidovi rupe su iskopani, nisu prirodni. Vlažni su i puni linija i malih rupa od insekata.
Pogledao sam svoje telo, ruke i noge bile su drugačije boje, bile su nekako modre, prljave, kao da me je neko istukao i bacio u rupu, i podsećale su na trulež. Udovi su mi bili puni buđavih posekotina i rupa od insekata koji su plazili svuda po meni.
Pokušao sam da se uspravim, želeo sam napolje, ali nisam mogao, nisam imao snage u nogama i rukama. Pokušao sam opet, nisam uspeo. Pokušao sam opet i čuo se glasan zvuk pucanja, nisam znao odakle je došao taj zvuk, ali sada sam barem bio u sedećem položaju.
Pogledao sam u ruke, leva šaka se opustila i pala nadole, bila je polomljena, nisam mogao da je pomerim, ali barem nisam osećao bol. Pokušao sam da stanem na noge, koje su izgledale kao dve buđave viršle pune rupa. Kako sam krenuo da ustanem, iz rupa na nogama izašao je neki sok. Jedva su mogle da izdrže težinu mog tela. Mogao sam da vidim insekte koji izlaze iz rupa na nogama i beže u zemlju.
Pogledao sam nagore, skoro pa sam bio napolju. Morao sam da skočim. Nisam bio siguran da li ću to moći. Pokušao sam da skočim, ali jedva da sam se pomerio od zemlje. Leva noga mi se otromboljila, uspravio sam se za ponovni pokušaj. Skočio sam, desnom šakom sam se povukao napolje, dok sam levim laktom vukao telo iz rupe. Uspeo sam! Telo mi je okupala toplina sunca.
Sada sam ležao na travi, osećao sam se tako toplo, ne znam kada sam zadnji put osetio toplinu sunca na koži, ili povetarac na licu. Ležao sam, kako mi se činilo satima, ali onda sam osetio nešto, ne znam kako to da opišem, osim – kao osećaj da moram da budem negde, ali sam zaboravio gde, mogao sam otprilike da osetim u kom je smeru osećaj bio najjači – krenuo sam napred.
Što sam više sledio taj osećaj, to me je sve više podsećao na igru toplo-hladno, samo što umesto da bude sve toplije, što si bliže cilju, to mi je bilo sve hladnije.
Pogledao sam oko sebe, rupa iz koje sam izašao nalazila se na livadi. Sve što sam mogao da vidim bilo je čisto plavo nebo, prostrana livada prekrivena svetlozelenom travom, i belo i žuto cveće.
Ali bilo je tu još nešto, u daljini sam mogao da vidim neke kuće. Bilo je to selo, barem je tako izgledalo, i onaj osećaj je dolazio iz pravca sela. Kročio sam napokon nogom na asfalt, kuće su bile raznih boja, kao što su plava, žuta, crvena, zelena i slične. Bile su starije, ali to ne znači da su se raspadale ili slično, već – kao da ste uzeli neku jako staru kuću, ofarbali je i renovirali – tako su izgledale.
Najčudniji deo svega bio je to što nije bilo nikog. Osim pasa koji su lajali jedan na drugog, selo je bilo potpuno prazno. Ulice, kuće, prodavnice, sve je bilo prazno.
Ušao sam u prodavnicu, hrana je bila sveža, nisam imao potrebu da jedem, tako da je nisam dirao. U delu prodavnice gde se kupuju novine, pogledao sam u jedan tekst, ali nisam mogao da ga pročitam.
Možda je bio na drugom jeziku, onda sam pogledao na datum izlaska novina – nisam mogao da ga pročitam. Gledao sam u datum, ali nisam mogao da prepoznam u šta gledam.
Izašao sam iz prodavnice i pokucao na vrata nekih kuća ili zazvonio. Niko se nije javio. Stao sam na sred ulice i krenuo da se derem, ne bi li me neko čuo, ali napravio sam samo tih šum, nisam mogao da vičem.
Ušao sam u prvu kuću koju sam primetio da je bila otključana, razgledao sam, cveće je bilo sveže ubrano i stavljeno u vazu sa vodom, slike porodice bile su poređane na polici u dnevnoj sobi. Gledao sam u ta lica, ali nisam mogao da ih vidim, bila su kao u magli. Otišao sam na sprat. U jednoj sobi nalazio se upaljen kompjuter i na njemu igrica, ali nisam znao koja.
Selo je izgledalo kao da su svi znali da dolazim. Svi su pobegli, ostavili su za sobom sve na čemu su radili – prekinuli su posao i pobegli.
Otvorio sam sledeća vrata, tu je bilo kupatilo sa kadom, pustio sam toplu vodu da teče i legao, voda je poprimila čudnu boju mešavine crvene i braon. Kad sam ustao, noge su bile u još gorem stanju nego pre, kao da su komadići mesa otpali zbog tople vode.
Nastavio sam da idem kroz selo, postajalo je sve hladnije – što bi trebalo da znači da sam bio sve bliže.
Kako sam išao niz ulicu, osećaj je postajao sve jači. Primetio sam nešto u daljini – to je bilo groblje.
Zašto sam došao ovde? Zašto me je osećaj doveo ovde? Neki spomenici bili su polomljeni, kao da ih je neko čekićem razvalio. Hodao sam mimo njih i gledao imena, ali nisam mogao da ih pročitam.
Datumi rođenja i smrti bili su u magli i nisam mogao da ih pročitam, kao ni bilo šta drugo u selu, ali onda, našao sam nešto što sam mogao da pročitam.
To je bio spomenik sa mojim imenom i prezimenom. Datum rođenja drugi mart 1997. godine. Datuma smrti nije bilo, ali kada sam pogledao u rupu ispred spomenika imao sam šta da vidim.
Tu je bio ljudski kostur, ali nešto u vezi s njim me je nateralo da pomislim da sam to ja u toj rupi. Kostur je imao samo trup i glavu, ništa drugo, nije imao ni ruke ni noge.
Osećaj koji sam doživeo, dolazio je od onoga što je bilo u rupi, želeo sam da pogledam bolje, uskočio sam u rupu, zaboravljajući na stanje mojih nogu. Pri prizemljenju, obe noge su se prepolovile, poput viršli na dva dela. Nije bilo krvi.
Gledao sam u prazne rupe na lobanji, tamo gde bi trebalo da budu oči. Legao sam pored trupla i zagrlio ga. Osetio sam se spokojno, zatvorio sam oči, a onda je zemlja počela da pada na moje telo.
Mogao sam da čujem plač nekih ljudi, neke glasove, a onda sam zaspao.