Pol Gistav Luj Kristof Dore (1832-1883) bio je francuski umetnik, grafičar, slikar, ilustrator i vajar. Svoju prvu ilustraciju objavio je kad je imao 15 godina. Najpoznatiji je po svom opusu drvoreza koji ilustruju klasičnu književnost, posebno onih za Bibliju i Danteovu „Božanstvenu komediju“.

 

Godine 1853. dobio je narudžbinu da ilustruje dela lorda Bajrona. Nakon ovog posla usledili su dodatni angažmani za britanske izdavače, uključujući i novu ilustrovanu Bibliju. Dobio je narudžbine za prikazivanje scena iz knjiga Servantesa, Rablea, Balzaka, Miltona i Dantea. Takođe je ilustrovao Rableovu knjigu „Gargantua i Pantagruel“ 1854. godine.

 

Godine 1856. proizveo je 12 ilustracija za „Lutajućeg Jevrejina“. Šezdesetih godina 19. veka ilustrovao je francusko izdanje Servantesovog „Don Kihota“, a njegovi prikazi viteza i Sanča Panse postali su toliko poznati da su uticali na buduće čitaoce, umetnike i na ideje pozorišnih i filmskih reditelja o fizičkom izgledu dva lika. Takođe je ilustrovao čuveno delo Edgara Alana Poa, „Gavran“.

 

Doreove ilustracije za Bibliju (1866) bile su veliki uspeh. Godine 1867. imao je veliku izložbu svojih radova u Londonu. Ova izložba je dovela do osnivanja galerije Dore u ulici Bond u Londonu. Objavio je knjigu „London: Hodočašće“, sa 180 drvoreza 1872. godine.

 

Stvorio je preko 10.000 ilustracija. Vlada Francuske ga je proglasila vitezom Legije časti 1861. godine. Dore se nikada nije ženio i, nakon smrti oca 1849. godine, nastavio je da živi sa majkom, ilustrujući knjige sve do svoje smrti od srčanog udara u Parizu u 1883. godine. U vreme smrti radio je na ilustracijama za izdanje Šekspirovih drama.

 

Šira javnost široko je priznala Doreov rad. H. F. Lavkraft crpeo je inspiraciju iz Doreovih ilustracija za „Pesmu starog mornara“. Teofil Gotje je o Doreu izjavio: „Niko bolje od ovog umetnika ne može da da misterioznu i duboku vitalnost himerama, snovima, noćnim morama, neopipljivim oblicima okupanim svetlošću i senkama, čudno karikaturalnim siluetama i svim čudovištima fantazije.“

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pablo Ruiz Pikaso (1881-1973) bio je španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.

Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine 20. veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Njegovo se delo obično deli na više perioda, iako je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.

 

Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa motivisao je Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo između dva umetnika.

 

Najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su: plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada s početka 20. veka i tokom ranih dvadesetih je u neoklasičnom stilu, dok je njegov rad sredinom dvadesetih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova.

 

Pablo Pikaso bio je sin Hosea Ruiza Blanka, profesora crtanja i slikarke Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež počelo je rano, u 11 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica preselila 1891. godine. Od tog trenutka njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomažu mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.

 

Porodica Ruiz-Pikaso seli se u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču, lokalnu umetničku školu, gde je njegovo otac već bio dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika „Nauka i milosrđe“ za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.

 

Pablo odlazi u Madrid i upisuje se na Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme crtajući i slikajući svakodnevnicu koja ga okružuje: kafiće, ulice, bordele, itd. Dela Velaskeza, El Greka, Goja i Murilja ostavila su snažan utisak na Pikasa i postala putokaz u različitim trenucima njegove duge karijere.

 

Po povratku u Barselonu, iznajmio je atelje i priključio se boemskom i intelektualnom životu grada koji je tada bio koncentrisan oko kafane „Četiri mačora”. U oktobru 1900. godine prvi put je posetio Pariz, kada je već bio usvojio širok spektar različitih uticaja. Između 1900. i 1904. godine naizmenično je boravio u Barseloni i Parizu i to je vreme kada su nastala njegova dela tzv. „plavog perioda”, čija su tema siromašni i marginalizovani. Raspoloženje koje na tim slikama prevladava je jedna sentimentalna melanholija izražena hladnim i eteričnim plavim tonovima.

 

Godine 1904. Pikaso se definitivno nastanio u Parizu i vrlo brzo je postao član kruga avangardnih umetnika i pisaca. Kratki period od 1904–05. godine poznat je kao „ružičasti” (ponegde i kao „cirkuzantski period”). Dominantne plave tonove ranijih radova zamenili su ružičasti i sivi, a raspoloženje na slikama je manje oskudno u izrazu. Njegovi omiljeni subjekti za ove slike su akrobate i plesači(ce), posebno lik harlekina. Njegovo delo je brzo privuklo pažnju važnih kolekcionara, mada nije izlagao ni u jednom od uobičajenih salona.

 

Period od 1906–07. godine ponekad se naziva Pikasov „crni (afrički) period”, zbog uticaja afričke skulpture na njegovo delo. Sezan je bio drugi veliki uticaj, kada se Pikaso usmerio na analizu i pojednostavljenje forme. Ovaj proces je kulminirao „Gospođicama iz Avinjona“ (1906–07), slikom u kojoj je distorzija forme figura bila podjednako silovita pobuna protiv slikarske tradicije, kao i slike fovista silinom boje. Na slici je pet nagih žena zlokobnog izgleda, a ime Gospođice iz Avinjona je u šali predložio Andre Salmon, komentarišući njihovu sličnost sa prostitutkama iz ulice Avinjon u Barseloni. Nakon negodovanja kolega i ružnih komentara vezano za sliku, Pikaso ju je skinuo s rama i čuvao u rolni u uglu ateljea. Javno je izložena tek deceniju kasnije, 1916. godine. Danas, ne samo da se smatra ključnim delom Pikasovog ličnog umetničkog razvoja, već i najvažnijim pojedinačnim delom za razvoj slikarstva s početka 20. veka.

 

„Gospođice iz Avinjona“ su oglasile nastanak kubizma, koji je Pikaso razvio u bliskoj saradnji sa Žoržom Brakom i kasnije Huanom Grisom, u periodu od 1907. do početka Prvog svetskog rata. Od 1912. godine, Pikaso je počeo da ugrađuje elemente kolaža u svoje slike i dao je podjednak doprinos modernoj skulpturi stvarajući originalna dela kombinovanjem nađenih i odbačenih predmeta svakodnevnice („Gitara“, 1912, sačinjena od kartona, papira i žica). Skulpture ovog tipa obično je radio malih dimenzija.

 

Tokom Prvog svetskog rata Pikaso je nastavio da radi i stvara u Parizu, ali je 1917. godine sa svojim prijateljem Žanom Koktoom otputovao u Rim da radi kao dizajner kostima i scene za ruski balet „Parada“. Poseta Italiji bila je važan faktor za uvođenje vrste monumentalnog neoklasicizma, koji postaje jedno od najistaknutijih obeležja Pikasovog dela ranih dvadesetih („Majka i dete“, 1921), ali se priključio i nastajućem nadrealizmu.

Nakon relativno spokojnog perioda neoklasičnih slika, koji će trajati par godina, Pikaso je počeo da stvara silovito ekspresivna dela, puna emocionalne napetosti, teskobe i očaja. Ova faza počinje sa „Tri plesačice“ (1925). Nakon ove slike, njegovo interesovanje se preusmerilo na mitološki lik Minotaura. Ovaj period je kulminirao njegovim najpoznatijem delom, „Gernikom“ (1937), rađenom za španski paviljon Svetske izložbe u Parizu, 1937. godine, u kojoj je izražen užas i odbojnost prema bombardovanju baskijske prestonice Gernike, koje su izveli nemački saveznici generala Franka tokom Španskog građanskog rata.

 

Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skulpturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaralaštva. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura.

Umro je 1973. godine u Mužinu u Francuskoj. Sahranjen je u Šato Vovenarkesu u blizini poseda Eks an Provans, koji je stekao 1958. godine i na kojem je boravio od 1959-1962. godine.

 

 

 

Milić Stanković, (1934-2000), poznatiji pod umetničkim imenom Milić od Mačve, bio je jedan od najpoznatijih srpskih slikara XX veka. Njegova supruga Verica Beba Marković Stanković bila je konzervator i freskopisac, a njegova ćerka je multimedijalna umetnica Simonida Stanković.

 

Srednjoškolsko obrazovanje završio je u Šabačkoj gimnaziji. Upisao je studije arhitekture u Beogradu, a potom Akademiju likovnih umetnosti (danas, Fakultet likovnih umetnosti), gde je diplomirao 1959. godine. Nakon toga je bio na studijskom boravku u Parizu.

 

Prvu samostalnu izložbu otvorio je septembra 1959. u Beogradu. Prvu samostalnu izložbu u inostranstvu imao je 1964. godine u Ženevi. Bio je član Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) od 1960. godine. Tokom 1964. i 1965. godine živeo je i radio u Parizu, potom u Beogradu, Briselu, Belotiću, na Zlatiboru i na Pirosu (Grčka).

 

Bio je jedan od 13 članova društva „Mediala”. Članovi grupe bili su: Olja Ivanjicki, Miro Glavurtić, Vladimir Veličković, Kosta Bradić, Ljuba Popović, Dado Đurić, Milić od Mačve, Vladan Radovanović, Uroš Tošković, Milovan Vidak, Siniša Vuković i Svetozar Samurović.

 

Na njegovim slikama dominiraju lebdeći balvani po kojima je naročito poznat, zatim užarene lopte i sante leda. Njegovi uzori u slikarstvu bili su Boš, Brojgel i Salvador Dali, a za njegovo slikarstvo bi se moglo reći da je svojstvena mešavina figurativnog nadrealizma i naivne umetnosti. Osim slikanja bavio se i arhitekturom (projektovao je i sagradio tri ateljea), vajarstvom i pisanjem poezije.

 

Prva međunarodna monografija njegovih slika i crteža bila je publikovana u Rimu 1982. godine u kojoj je 51 kolor reprodukcija njegovih slika, preko 20 crno-belih ilustracija, oko 40 crteža perom, 10 fotografija i 5 eseja likovnih kritičara. Autor ove monografije, čiji je naslov bio „Militch de Matchva“, je bio sam Milić.

 

U svome rodnom mestu, selu Belotiću, Milić od Mačve podigao je Radovan-kulu (po ocu Radovanu) i osnovao Mačvansku slikarsku i pesničku školu. Preminuo je decembra 2000. godine u Beogradu i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Edgar Karl Alfons Ende (1901-1965) bio je nemački nadrealistički slikar i otac dečjeg romanopisca Mihaela Endea. Godine 1929. oženio je Luizu Bartolomi i iste godine dobio Mihaela.

 

Ende je pohađao Altona školu umetnosti i zanata u Hamburgu od 1916-20. godine. Dobio je atelje u „Donerše Šlosu“ i pridružio se „Udruženju umetnika Altone“. Izlagao je radove u Berlinu.

 

Tridesete godine 21. veka bile su izuzetno plodno vreme za slikara, njegove slike počele su da privlače značajnu pažnju kritike. Skicirao je svoje spontane ideje, slike koje su izgledale kao da su se razvile iz njegove podsvesti. Stvarao je i slike iz drugog, nadrealnog, sveta.

 

U relevantnoj literaturi, svetovi slika Edgara Endea često se opisuju kao „romantični nadrealizam“. Ovo je odgovarajuća definicija, jer se radi o vizuelizovanim svetovima snova koje Ende prikazuje na hladan i realističan način u stilu Nove objektivnosti.

 

Šifrovane slike daju razlog za višestruka tumačenja, koja će, u zavisnosti od raspoloženja i inspiracije, biti manje-više povezana sa stvarnošću, kao što često trivijalni naslovi otkrivaju. Njegova dela oslikavaju sumornu borbu između dobra i zla.

 

Edgaru je 1936. godine nametnuta zabrana slikanja i izlaganja, a 1937. godine njegova dela su uklonjena iz nemačkih muzeja i galerija, jer su smatrana „degenerisanim“. Godine 1940. regrutovan je u Luftvafe kao operater protivvazdušne artiljerije.

 

Većina njegovih dela je uništena tokom vazdušnih napada na Minhen 1944. godine, što je njegova sačuvana predratna dela učinilo izuzetno retkim. Posle rata, umetnik je bio jedan od suosnivača umetničke „Nove grupe“. Učestvovao je na Bijenalu u Veneciji, kao i na mnogim grupnim izložbama. Takođe je bio član žirija „Velike minhenske izložbe umetnosti“ u „Kući umetnosti“.

 

Godine 1951. upoznao je Andrea Bretona u Parizu, priznatog osnivača nadrealizma, koji se divio njegovom radu i proglasio ga zvaničnim nadrealistom. Osnovao je Međunarodno udruženje nadrealista.

Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka umetnik Ende je išao na mnoga putovanja, bio je član mnogih odbora i eksperimentisao sa novim tehnikama slikanja i otkrio fotografiju kao umetničko sredstvo.

 

Godine 1963. imenovan je za počasnog člana Minhenske akademije vizuelnih umetnosti. Nakon poslednjeg neobično produktivnog perioda, umetnik je umro u Neterndorfu 1965. godine.

Smatra se da su Endeove slike imale značajan uticaj na pisanje njegovog sina. To se zaključuje po scenama koje prikazuju nadrealne slike snova u „Beskonačnoj priči“, a eksplicitno je navedeno u knjizi Mihaela Endea „Ogledalo u ogledalu“, zbirci kratkih priča zasnovanih na (i štampanih uz) nadrealističkim delima Edgara Endea.

 

 

 

 

 Često se kaže da nije važan pisac već samo delo. Ponekad, možda je samo ponekad važan i pisac. Možda su ponekad njihovi lični životi čudesniji od priča koje su pisali. Možda su vas, a da to niste ni znali, dirnuli u srce kad ste bili mali. Sada je prilika da se podsetimo starih prijatelja koje smo stekli još u ranoj mladosti, kad je nebo bilo plavo, dan vedar, a po koji paperjasti oblak iznad naših glava beo poput malenog cveća u bašti.

 

Šel Silverštajn

 

Šeldon Alan Silverštajn (1930-1999) bio je američki pisac, karikaturista, tekstopisac i muzičar. Rođen i odrastao u Čikagu, Silverštajn je kratko pohađao univerzitet pre nego što je regrutovan u vojsku USA. Služio je u Japanu i Koreji.

Šeldonov otac, Natan, bio je imigrant iz istočne Evrope jevrejskog porekla, a njegova majka, Helen, rođena je u Čikagu. Vodili su pekaru koja je loše poslovala, budući da je otvorena tokom Velike depresije. Pohađao je srednju školu Teodor Ruzvelt.

Silverštajn je počeo da crta sa sedam godina precrtavajući radove Ala Kapa, američkog karikaturiste i humoriste najpoznatijeg po satiričnom stripu „Mali Abner“ (1934). Prvi put je objavljen u „Ruzveltovoj baklji“, studentskim novinama na Univerzitetu Ruzvelt, gde je studirao engleski jezik, nakon što je napustio Umetnički institut.

Dok je bio u vojsci, njegove karikature objavljivane su u „Pacifičkim zvezdama i epoletama“, gde je prvobitno bio zadužen za izradu preloma i lepljenje[1]. Njegova prva knjiga „Uzmi deset“, kompilacija je njegove vojne serije stripova. Objavile su je „Pacifičke zvezde i epolete“ 1955. godine. 

Čitaoci širom Amerike upoznali su se sa Silverštajnom 1956. godine kada je izdavačka kuća „Balantajn knjige“ ponovo objavila knjigu pod nazivom „Zgrabi svoje čarape!“. Sledeću zbirku crteža i karikatura pod nazivom „Evo mog plana: knjiga o uzaludnosti“, objavila je izdavačka kuća Simon&Šuster 1960. godine.

Šelove ilustracije objavljivane su u raznim novinama i časopisima, uključujući i časopis „Plejboj“ namenjen odraslima. Napisao je satiričnu azbuku, takođe namenjenu odraslima, „Knjiga od A d Š ujaka Šelbija“.

Neka od njegovih najcenjenijih dela uključuju „Dobro drvo“ (1964), jednu od najtoplijih priča za decu i odrasle o umeću davanja i o umeću prihvatanja i uzvraćanja ljubavi, zbirke poezije za decu „Gde se završava trotoar“ (1974) i „Svetlo na tavanu“ (1981, posvećena njegovoj ćerki koja je preminula u 11. godini) i „Čiji sam ja komadić“, inventivnu i dirljivu knjigu o komadiću koji traži svoj savršeni par (1976). Njegova dela prevedena su na više od 47 jezika i prodata su u više od 20 miliona primeraka.

 Kao tekstopisac, Silverštajn je napisao pesmu Džonija Keša „Dečak po imenu Su“ 1969. godine, koja je dostigla 2. mesto na američkoj Bilbord listi najuspešnijih 100 i osvojila nagradu Gremi 1970. godine.

Njegove pesme snimili su i popularizovali mnogi izvođači, uključujući Tompala Glejzera, Ajriš Roverse, Dr. Huk i Medicinski Šou i Marijanu Fejtful. Dobitnik je dve nagrade Gremi, kao i nominacija za nagrade Zlatni globus i Oskar.

Silverštajn je preminuo u svom domu u Ki Vestu, na Floridi, maja 1999. godine, u 68. godini. Sahranjen je na groblju Vestlon u Noridžu, Ilinois.

 

 

Nastaviće se… A možda i neće…