Miran dan na poslu nekako se odužio, treba da se ide kući. Kuća u Ovči, tačnije na periferiji Ovče. Volim moju periferiju periferije. Kad ću već da naučim novi raspored vožnje, skoro da me nervira ta pomisao, ali dan je takav da me ništa ne nervira. Ipak, zapamtio sam da polazi sa moje stanice tačno na svaki okrugli sat. Nema uzbuđenja. Pogledam na sat, dobro je, imam još 35 minuta, stižem na voz. Pogasim svetla, kompjuter, i laganica lift, odjava, Trg Republike, bacim pogled na konzervacijom izmučeni Spomenik Knezu Mihailu, a zatim skeniram pogledom preko Trga od Francuske ulice do Kolarčeve ne bih li ugledao autobus (vidiš, nisam se ni setio da bi 37ca mogla da staje i na Trgu Republike? Ako staje sa ove strane, što ne bi i sa one, taman tamo gde staje i 26ca? Pogledaću sutra, ako se setim. Sad me mrzi.). Nema ga. Dobro je, spustiću se dole niz ulicu, valjda će uskoro da naiđe.
Idem tako, ruke u džepovima (volim slovo dž, DžDžDžDžDž) i s vremena na vreme pogledujem iza, da mi se slučajno ne prikrade dok sam daleko od stanice, jer bi u tom slučaju, verovatno zakasnio da uđem u bus, samim tim bih zakasnio i na voz, što mi ne bi prijalo, jer je sledeći tek za sat vremena! Tako je to sa perifercima. Negde na sred Francuske se opet okrenem. Kad, neki bus! E, moradoh da izvadim ruke iz dždždžepova i da potrčim, jer sam ga na vreme primetio. Ne lezi vraže, šoferu se žurilo, pa malo pored mene, pa me pretekao, a bilo je još dosta do stanice. Da l' da odustanem? Ne, zadržaće ga semafor, a ne bih da propustim voz, jer onda nastaje patnja zvana čekanje stojeći. Ja u trk, kad ispred mene gužva kod Bucka, parking pun, na ulicu ne mogu, „Izviniiiiii, samo malooo“ razgrnem gužvu kao hitna pomoć, bus zastade na semaforu, šansa, otvori se semafor, i ipak sam stigao u isto vreme na stanicu! Jeee...
Vadim pripremljenih 200 dindždždži, šofer uobičajeno odmahuje i veli kroz staklo (sad svi imaju staklo, od kad je korona): „Kaži da nisam imao sitno da ti vratim.“ Ok. Klimnem glavom uz osmeh, pokažem uzdignuti palac i namignem, kao da nisam znao da će tako biti. Svi šoferi, dobro, skoro svi, solidarno sa nama, revnosnim putnicima koji se voze gradskim prevozom, saosećaju.
Sednem, onako zadihan, leđima ka napred, skinem faking masku da dođem do daha, vadim časovnik sakriven u malom svetlećem aparatu, pogledam – još samo 10 minuta do polaska voza! Deset, jbg. Koji sam đavo trčao za busom. Nema šansi da stignem za deset minuta, ustvari, treba mi i koji minut da uđem na stanicu. Tek sad nema šansi.
Međutim, ne lezi vraže! Potera šofer, jedna stanica, druga, ja mu merim vreme, još osam minuta, opaaaa, možda i stignem? Krenu on sa stanice kod Crvene jabuke, i uspori, stade. Štaaa je breee sad? Ustanem da vidim, a onoo kolooooonaaaaa do Pančevca! Eidi, bre, neda mi se.
Krenem ja do šofera i onako stanem na prednja vrata, da vidi da sam nervozan, mislim se kakav si šonja, ja bih to sve pretekao, nema nikoga iz suprotnog pravca... Samo što sam to pomislio, šofer skrenu u levu traku, ali još jedan autobus napred iz kolone, i još jedan crveni auto, takođe skretoše u levu traku! Jes! Pogledam ja njega, pogleda on mene, njemu trijumfalni osmeh od uva do uva, meni osmeh od uva do uva: „Bravo majstoree!“ kažem ja njemu kroz staklo, a sad on meni namiguje i klimka glavom kao da kaže:“ A, šta kažeš?“
Virnem opet kroz staklo. „Nada se vraća! Možda i stignem na voz!“  Videvši da je uradio dobro delo, dade gas i ubrzo dođosmo do poslednje stanice. Pogledam, aaaa ima još pet minuta, stižem. More, da l' sam dobro zapamtio kad imam  voz? Daj da požurim kad sam već dovde stigao. Potrčim, jer ipak treba neko vreme da stignem okolo, na „besplatan ulaz“ kad čujem voz! Sad, ne znam u kom smeru ide taj voz – da li je „moj“ ili ide na drugu stranu?
Trči Risto, kad si dovde došao.
Trčim, al' sa druge strane nije asfalt! Blato!
Uto stiže i voz u stanicu. Moj voz! Dobro, pazi da ne padneš, imaš vremena, mora on i da se zaustavi pa da izađu putnici, pa da uđu, a možda i nije tvoj voz, i u tom mom razmišljanju ulazim u stanicu i uskačem kao poslednji među ostale putnike u vagonče. Ne mogu da verujem, stigao sam! Osmeh, smicanje maske da se nadišem kiseonika, sedanje na prazno mesto. Pišem poruku o putešestviju, jer je lep događaj, možda ga i zapišem, pa da ne zaboravim šta se sve desilo, a i završio se srećno...
Kad, poče nešto da tandrče i voz poče da se zaustavlja. Ja se osvrćem, gledam u neverici, “Pa gde ovde, na sred mosta?“. Jedva smo prešli Dunav, do sledeće stanice. Krčanje prestade. Ali ne za dugo! Nastavili smo tako, sporo, tandrkavo, gledam onu prugu, gledam polja, razmišljam o smislu života, razmišljam o dresini, kako bi bilo lepo da vozovi imaju dresine, kao pomoćne čamce, pa da se vozimo kad se pokvari voz. Bilo je tako sve do Ovče. Kad je stao, ništa nisam ni rekao ni pomislio.
Obično idem peške do kuće, u pitanju je samo jedna stanica busom. Lepo se prošetam, i pre i posle posla, to je pešes minuta. Na okretnici koja je istovremeno i početna i krajnja stanica, čeka autobus. Evo ga i drugi, pristiže, što znači da bi ovaj prvi mogao uskoro i da krene. Odlučio sam malopre, šta ima da idem autobusom. Nekako, poče kiša, ma daj more da ipak odem jednu stanicu, da ne pokisnem. Hoću, neću, hoću neću, uskočim. Zamalo da mi zatvori vrata ispred nosa. E bre, kakav dan.
Dođe prva stanica, dva'es met'ra od mog trenutnog prebivališta. Kiša stade, izađoh iz autobusa, otvorih kapiju, otključah vrata i evo, sedoh da zapišem ovu pričicu.
Kao da još trčim...

Risto Mihić

 

    U zabačenom selu Dredmont, na rubu šume, u blizini reke Avrelijane, postojala je kuća koju su svi izbegavali. U njoj je živela starica Eldara, poznata po sposobnosti da plete predmete sa magijskim svojstvima. Meštani su je se bojali, ali su joj, kada bi ih nevolja naterala, odlazili po pomoć.

Jedne kišne večeri, Naija i Kalen, mladi par koji je godinama pokušavao da ima dete, pokucao je na njena vrata. Naija je plakala, očajna, i molila Eldaru da im pomogne. Starica ih je pustila unutra, uz zlokoban osmeh, i pružila im svežanj mekanih svilenih pelena.

 

„Dobićete dete,“ rekla je. „Ali ove pelene su posebne. Njihov vez će zaštititi vaše dete od svakog zla, dokle god ih ne operete u vodi Avrelijane. Ako prekršite ovo pravilo, platićete cenu koju ne možete ni zamisliti.“

 

Presrećni, Naija i Kalen su se zahvalili i vratili kući. Nisu se usuđivali da pitaju koja bi to cena mogla da bude.

Naija je ubrzo rodila dečaka, Fina. Dete je bilo zdravo, mirno i delovalo je gotovo savršeno. Kad god bi mu stavili jednu od pelena, Fin bi spavao spokojno, a oko njega bi se činilo da vlada neobična tišina.

Naija je bila srećna, ali ponekad ju je prolazio nelagodan osećaj kada bi videla senke na zidovima kako trepere, iako u sobi nije bilo izvora svetlosti.

Jednog dana, nakon što je Fin zaprljao jednu od pelena, Naija je odlučila da je opere. Bila je u žurbi i nije razmišljala kada je zagrabila vodu iz Avrelijane. Pelena je, dok je tonula u vodu, na trenutak izgledala kao da je promenila boju. Naija je zanemarila taj detalj i osušila je na suncu.

 

Te noći, Fin je počeo da plače neutešnim, prodornim vriskom. Naija je pojurila do kolevke i zatekla pelenu uredno složenu pored Fina, iako je bila sigurna da ju je ostavila na drugom mestu. Dete je bilo bledo, a oči su mu na trenutak izgledale tamnije nego inače. Zidovi sobe činili su se bližim, kao da prostorija diše zajedno sa Finovim plačem.

 

Dani su prolazili, a Finovo stanje se pogoršavalo. Naija i Kalen su nekoliko puta pokušali da bace pelene, ali svaki put bi se one ponovo pojavile u kolevci. Naija je shvatila da mora da se vrati Eldari i zatraži pomoć.

Kada je stigla do staricine kuće, Naija ju je zatekla kako plete novu tkaninu. Nje bila iznenađena njenim dolaskom.

 

„Rekla sam ti,“ promrmljala je Eldara, „da ne diraš vodu Avrelijane. Pelena sada pripada njoj. A tvoj sin pripada meni.“

 

Naija je preklinjala vešticu da joj pomogne, nudeći sve što ima. Eldara ju je dugo posmatrala, a zatim joj pružila bodež i kratko rekla: „Krvlju možeš prekinuti vezu, ali nešto dragoceno mora biti žrtvovano.“

 

Naija je shvatila šta Eldara traži – da se odrekne svoje ljubavi prema Finu kako bi ga oslobodila. Kalen, nesposoban da se suoči sa tom žrtvom, pokušao je da uništi pelene vatrom.

Kada je plamen zahvatio tkaninu, kuća je bila preplavljena jezivim krikom. Naija je utrčala u Finovu sobu, ali njega više nije bilo.

Samo kolevka, prazna i prekrivena pepelom.

I senke koje su plesale po zidovima.

 

Naija i Kalen su napustili Dredmont. Njihova kuća sada stoji napuštena, prekrivena bršljanom, ali meštani pričaju da se iznutra, u tišini noći, ponekad čuje bebin plač.

Na obali Avrelijane, oni najhrabriji kažu da vide svilenu pelenu kako lebdi na vodi, netaknuta i čista.

Leontina Džamić

 

 

 

Beogradska slikarka, Iva Prlinčević diplomirala je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti 1998. godine, magistrirala 2007, a doktorirala 2018. godine. Članica ULUS-a postala je 1999. godine.

Iva istražuje različite dimenzije likovne umetnosti od završetka Srednje dizajnerske škole do doktorata na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Studijski boravci u Parizu dodatno su obogatili njen umetnički izraz, pružajući joj nove perspektive i inspiracije.

Iva Prlinčević je i edukatorka, koja svoje iskustvo deli kroz različite umetničke događaje i radionice. Njena posvećenost umetnosti odražava se u kontinuiranom istraživanju i evoluciji njenog izraza. Iva je nedavno imala otvaranje samostalne izložbe pod nazivom „Igra“ u Kući kralja Petra, koja je i povod ovog našeg razgovora.

 

 Šta za tebe predstavlja umetnost?

 

Umetnost je za mene velika istina - bića koje stvara, koje želi nešto da kaže, bez lažnih, unapred smišljenih odgovora, bez planova – nešto što dolazi iz duše, ono što umetnik ima da kaže, neki njegov stav o životu, svetu u kome se nalazi. Umetnost je slikanje duše. Može se reći da je umetnost duša.

 

 

Široka su ti interesovanja. Stvaraš inspirisana prirodom, filmom, ljudima, gradovima – i ako mogu da primetim, stilovi su ti u svakoj od ovih oblasti različiti. Kako to postižeš? Šta je to što ti „privuče oko“?

 

Sve što je živo. Boja, nekakav mali raj, priroda. Ptica koja preleće reku, patka koja prolazi, sunce koje se sakrilo iza mosta, šarene barke, voda i sve što pluta po njoj. Zvuk, vetar, atmosferske prilike. Ritam, koji je uvek prisutan: vode, čoveka koji prolazi na motoru, pokret. Slikam život u suštini: ljude i sunce – sunce na ljudima, gradovima, trgovima. Svuda je i sve je okupano suncem, zato su tako svetle boje, slike su pune optimizma, pune veselja i radosti. To je pre svega iskra, trenutak, koji treba da se zabeleži i da se slavi.

 

 

Stvaraš platna inspirisana erotikom. Imala si izložbu na tu temu u Domu omladine u Kragujevcu 2023. godine. Crpiš li ideje iz Kama Sutre, sa tantričkih hramova u Indiji ili… Zašto je erotska sloboda za čoveka – i umetnika – važna?

 

Sloboda je za svakog čoveka važna, za umetnika pogotovo, jer bez nje nema stvaranja. U erotici ima najviše slobode, najviše pesme, poezije, pokreta, igre… Milion kombinacija, od boja, linija, ideja... Ljudi su povezani u toj igri, plesu. Ta se povezanost nastavlja sa jednog para na ostale - ljudi se povezuju kroz samu komunikaciju, kroz ljubav, kroz zajedničko stvaranje. Zato mi je erotika najinspirativnija, golica maštu, rasplamsava. Kroz nju se stvari dešavaju najnormalnije, lako, bez ikakvih pritisaka.

 

Koje je doba dana najinspirativnije za tebe – kada stvaraš? I gde?

 

Najviše volim pre podne, jer sam dnevni tip. Tada je mirno. Mislim da mi i ta boja dana najviše odgovara. Mada volim i veče – kada se javljaju senzacije: zvezdano nebo, mesečina. Mora da bude neko svetlo. Ili radim u ateljeu, kad radim na ranijim idejama koje sam započela.

Najviše volim uživo da slikam, to me najviše izaziva, taj trenutak koji je uvek drugačiji. I tada reagujem na njega i prenosim u svoj doživljaj.

Slikam u svakom trenutku. Čak i kad ne slikam, ja slikam, jer posmatram svet oko sebe i prenosim svoja zapažanja. Moje su ruke, moji prsti produžena četkica – samo ih zakačim na ruku i one prave ono što želim da izrazim, stvorim.

 

 

Koja ti je najomiljenija tehnika: akvarel, ulje, kombinovana tehnika na papiru, tuš?

 

Uglavnom ulje na platnu, zato što tu najlakše vodim četkicu – tada ona klizi sama. Uljana boja na masnom papiru ili uljani pastel na masnom papiru, tuš i četka. Volim to masno, jer je tada moja linija duža i slobodnija.

Sve je čista ekspresija, sve zavisi od toga kako se osećam, pratim svoja osećanja i sa njima u skladu koristim različitu tehniku.

 

Gde nabavljaš platno, četke, boje – i jesu li skupi?

 

Jesu, skupi su, ali još uvek imam boje iz svojih studentskih dana. Nikad nisam bez boja. Uvek su prisutne.

 

Može li umetnik da živi od svojih dela?

 

Teško u današnjem danu. Ali kad je neko dobar, kao ja 😊… Ljudi vole da kupe sliku. To me najviše čini srećnom, kad vidim da su ljudi srećni kad su kupili moju sliku. To mi daje vetar u leđa.

 

Da li umetnik mora - ili treba - da bude duboko ukorenjen u svet/prirodu koja ga okružuje da bi stvarao?

 

Svakako je ukorenjen, tu mi ne moramo da se trudimo, mi smo deo prirode, samo to treba da osvestimo i da joj priđemo, da budemo deo nje, kao što jesmo.

 

  Imala si više od 20 samostalnih izložbi: u Kinoteci, Muzeju Svečoveka, Domu omladine u Beogradu, Gradskoj knjižnici u Vodicama, Modernoj galeriji u Lazarevcu, Domu omladine u Kragujevcu… Kako se za njih pripremaš? Nastaju li u dahu ili ih godinama osmišljavaš?

 

Izložbe nastaju tako što se dese neki ciklusi, slike i vidi se da tu imam prostora za izložbu. To ide spontano. Po završetku posla, prostor i prilika za izložbu uvek se nekako sami ukažu.

To, međutim, nije ni malo lako. Uglavnom moraš sam sve da organizuješ, postaviš svoje slike i onda se uglavnom pitam: „Šta mi je ovo sve trebalo?“ To je jedan veliki napor koji dobija svoj smisao kad dođe publika. Dođu i bolesni i stari i tad shvatiš da ima ljudi koji te prate.

 

Reci mi nešto o najdužem slikarskom platnu (papiru Fabriano) koje si naslikala inspirisana filmom i „razvila“ u Muzeju Svečoveka.

 

Kada sam prešla na velike formate, kupila sam papir Fabriano, 1,5x15 metara, jer sam imala ideju da stvorim jednu neprekidnu liniju, kao što je život koji teče, vijuga, dešava se. Želela sam da uhvatim razne scene - sve što me je provociralo u to vreme - a tada sam se, na doktorskim studijama, bavila filmom i filmskim scenama. Šta god da slikam osećam živ pokret, muziku. Da li sam u tome uspela, ne znam.

Zadnja dva metra platna publika je mogla da dovrši i to je bila opšta radost i uzbuđenje, što su svi mogli da učestvuju. Tako je rad dobio jedan fini završetak. Nazvala sam ga „Ljubavni ćilim“. Performans smo snimili na Jutjubu i može da se pogleda (https://www.youtube.com/watch?v=4uKgutcoLf4). Svi smo na njemu sarađivali, stvarali kroz igru i saradnju.

 

 

Baš si pre neki dan, 3. jula, otvorila još jednu samostalnu izložbu u Kući Kralja Petra. Ispričaj mi kako je bilo, vidim da je atmosfera bila fantastična.

 

Ljudi su bili srećni i ispunjeni. Sve sam slike napravila za publiku i ona je to prepoznala. Svi su se lepo družili, pevali i svirali, na kraju su i zaigrali, što je bilo potpuno neverovatno, jer se to ne dešava na izložbama. Mislim da bi kralj Petar bio ponosan na sve nas.

To sve, na žalost, nije izašlo na odobravanje kod zaposlenih u Kući kralja Petra, pa su nas, nemajući sluha za umetnost, zamolili da odemo, što smo i učinili.

 

Kako su prihvaćene slike sa ove izložbe? Bilo je i negativnih reakcija…

 

Publika je bila presrećna i prezadovoljna. Organizatori su, međutim, tražili da skinem pojedine slike sa izložbe, zbog pritužbi građana da su pornografskog sadržaja. Držala sam se svoga. Nisam htela da odstupim od svoje umetnosti, niti da napravim kompromis. Jedino na šta sam bila spremna jeste da zatvorim izložbu. Tada su organizatori popustili i rekli da se izložba nastavlja. To je sve, zapravo potvrda mog kvaliteta, jer sam izazvala reakciju kod publike, a to je dobro.

 

Imala si više od 150 kolektivnih izložbi: u Nevesinju, Smederevskoj Palanci, Trebinju, na Bijenalu u Vranju, Paviljonu Cvijeta Zuzorić, Galeriji Magacin u Beogradu... Kakva si iskustva sa njih ponela? Zašto su grupne izložbe značajne za jednog umetnika?

 

Kolektivne su izložbe lepe, jer možete da vidite sebe u mnoštvu, među drugima. Svako ima neki drugi senzibilitet i zbog toga je lepa ta komunikacija između umetnika. Svako ima svoj ugao gledanja na svet. Lep je taj razgovor. I druženje ima smisla.

Kad su grupne izložbe, uvek se iznenadim koliko sam drugačija, kako nemam veze ni sa kim. To me uvek iznenadi, nasmeje i po malo šokira. Onda pomislim - bolje što je tako, suprotno bi bilo dosadno. 😊

 

Osvojila si nekoliko nagrada: II nagradu na izložbi „Skadarlija kao inspiracija” (1993), otkupljen ti je rad na umetničkom konkursu „Refleksija”- opremanje hotela Meriot (2015), tvoja se dela nalaze u kolekciji Moderne galerije Lazarevac… Kako se osećaš kao nagrađivana slikarka? Zašto su nagrade važne za umetnika?

 

Nagrada je uvek lepa potvrda za tvoj rad. Čovek se lepo oseća kad je dobije. Zna da njegova životna, umetnička misija ima smisla, da je neko primećuje i vrednuje. Ali i bez nagrada umetnikova misija može lepo da se nastavi, uz potvrdu i podršku prijatelja i poznanika, zaljubljenika u umetnost. Ne moraju nagrade da budu neko merilo.

 

 

Tvoji se radovi, između ostalog, nalaze kao reprodukcije na omotima časopisa i knjiga, na abažurima i torbama. To mora da je potpuno drugačije iskustvo i doživljaj – ili nije?

 

Ljudi vole da ponesu sliku sa moje izložbe. Pošto nemaju novca, vole da je ponesu kao print na torbi ili nekom drugom predmetu. Iako to nije original, lepo ga je videti, drago mi je da moje slike žive i na takvim mestima, da ih krase.

 

Koristiš jarke boje i snažne, debele poteze četkicom. Na pojedinim tvojim platnima malo detalja ima (osim ukoliko ne slikaš gradove). Voliš li jednostavnost, ekspresivnost svedenog izraza?

 

Da, sa malo boje, podataka - nema viška, mučnine, teskobe – kažem suštinu. Pogodim izraz koji ljudi prepoznaju kao svoj, kao nešto što im prija. Drago mi je da se to oseća i prepoznaje, da ljude to usrećuje.

Debela četka traži svoj put ka istini i svežini trenutka, stanja stvari. Inače, ja stvarnost malo pojačavam svojim uzbuđenjem, kao da gledam svet kakav on treba da bude u najlepšem svetlu. Pokušavam da sa malo podataka kažem suštinu, i da uhvatim svu lepotu i stvarnost koja nas obasjava, kao zen trenutak.

 

Šta je po tebi najvažnije za jedan uspešan crtež/sliku?

 

Nisam nikad razmišljala o tome. Umetnik treba pre svega da bude svež, da ma iskreno srce i dušu, da oseća to što želi da kaže. Tada se desi komunikacija sa predmetom ili osobom koju slika, desi se iskra, zajednička – istina osobe koja se slika i umetnikova i tada nastaje rad, slika. To je ta međusobna saradnja, dodir.

Rad treba da bude iskren. To se uvek vidi, da li je iskren ili je lažan. To ne može da se fingira. Umetnik mora da bude otvoren prema prirodi, a pošto je ona iskrena, i umetnik i rad treba da budu iskreni.

 

Savet mladima?

 

Ne treba da beže od svojih snova. Treba da nastave da sanjaju i da se raduju. Treba da budu iskreni sa sobom, prema sebi i svetu. I ne treba da se obaziru na ružne stvari koje ih skreću sa tog puta. Treba da nastave da streme ka lepoti.

 

Razgovor vodila

Tamara Lujak