Leto je. Dani su dugi, pretopli. Jedino su jutra očaravajuće sveža. Ponedeljak je, često turoban, ne baš omiljeni dan. Napreže se volja da se odobrovolji. Iscureće nakupljena energija, kao kroz peščani sat. Nezaustavljivo i konstantno.

Dan počinje muzikom. Pevušiš umišljeni ritam dok koračaš. Za to ti ne treba elektronika. Ni sam ne znaš odakle se javi. Odavno je sklopljeno to nepoznato savezništvo. Otada te prati  gotovo opipljiva nota iz muzičke kutije u tvojoj glavi. Tako se isključuješ iz sveta. To je tvoj prekidač.

„Jutro će promeniti sve“. Jutrom se zapravo menjaš ti. Svakim danom obgrljen si jednim novim, tananim slojem promene. Nisi onaj koji je bio juče, prekjuče, pre mesec dana. Svakako nisi onaj koji je hodao baš ovom ulicom, kojom sada koračaš, pre par godina. Vidiš sebe u magnovenju. Ideš mu u susret, nekadašnjem sebi – svom dvojniku. Možeš gotovo da ga dodirneš. Žao ti je tog čoveka. Ne zna ono što ti danas znaš, pa ti dođe da mu staviš ruku na rame i stegneš je, uz gotovo neprimetno klimanje glave. Želeo bi time da mu staviš do znanja da si tu, dalek, a ipak pored njega. Da se ne bavi toliko problemima koji se na njega obrušavaju kao stari napušteni ambar. Neka se i sruše mogućnosti i nade. Tako je moralo da bude. Proći će, pomisliš da mu kažeš. Ništa zapravo nije kako je tada izgledalo. Sačekaj da prođe vreme, da naučiš, da shvatiš.

Posmatraš mu lice, zamišljeno. Razgrće po sebi kao po gomili jesenjeg opalog lišća. Krcka, šuška i traži, gotovo siguran da je na pravom mestu. Čkilji od sunca. Razmišlja. Možda i on, kao sadašnji Ti, sluša svoju krckavu melodiju u glavi. Možda i ona njemu pomaže, baš kao i tebi, da se reši nakupljenih misli. Misli koje zuje poput pčela. Posmatraš mu šake. Tvoje ruke, tebi dobro znane. Prste koji su često ostajali stegnuti u pesnici, da ne bi pokazao strah i strepnju. Ta navika ti je i dan danas poznata. Nikad nisi pokazivao strah javno. To je tvoja karakterna osobina.

Ali on te ne vidi i ne čuje. Znaš da moraš da ga pustiš, da ga ostaviš na tom mestu. Da nastavi svoj put. Teši te pomisao da je jak, nepokoren. Nosila su ta leđa i teži teret. Puštaš ga da prođe mimo tebe. Odlazite svako svojim putem.

Vrućina ti pulsira venu u predelu slepoočnica. Migrena u najavi. Odlaziš do obližnjeg kafića da popiješ kafu i da se rashladiš. Prepuštaš se mirisu kafe, osluškuješ zveckanje šolja. Muzika je zaglušujuća. Konobar dolazi do tvog stola i ti ga zamoliš da malo pojača zvuk, da ti razigra um.

Nema gužve. Svi su napolju, dok ti sediš sam unutra. Ne voliš gužvu i posmatrače. Zamaraju te jedna ista lica. Zamaraju te pogledi. Udahneš i polako zatvoriš oči. Opipavaš po torbi analgetik koji, kako se čini, prečesto piješ. Pomisliš kako je samoća umirujuća. A onda pomisliš, šta ako i tebe posmatra neko. Ne vidiš ga, jer taj neko si ti. Par godina stariji. Možda bi ti pružio ruku. Pomilovao te i obećao kako će sve biti OK.

Uveseljava te ova pomisao. Ko zna. Čuda su moguća.

Čudo - to si ti.

Migrena polako popušta.

dr Nataša Dimitrijević

U jednoj ulici, gotovo da nema žive duše. Kasno je. Ili prerano. Ono doba u kojem se ne valja razmišljati, ni odluke donositi, jer je um već blago zaspao. Ono doba u kojem je čovek pomalo simpatično lucidan. Iako je ulica, bolje reći glavni trg u gradu, gotovo da nema ni automobila.

Hladno je. Smeška se vetar, trljajući hladne, ali još uvek vešte prste. Neka je, pomisli gordo. Došlo je i njegovo vreme. Neka ga se ljudi i ostali živi svet pomalo boje. Dosta je ih uljuljkivao i mamio na ulice nakon vrelog letnjeg dana. Vreme je da malo zapleše sam.

Zviždeći omiljenu melodiju fijuka, ugleda jednog jedinog prolaznika. I ne bi mu se pogled zadržao na njemu, da mu nije jedan detalj posebno zapao za oko. Ova prilika beše krupna, jaka i silovita, kakva inače ne biva kada se On, gospodar fijukanja razigra. Prilika beše visoka i ponosita. Muškarac. U kaputu ledeno sive boje koji doseže do kolena. Bez kape ili šešira.

Bez kape ili šešira, vetar ponovi, pomalo zamišljeno, otežući izgovorene reči. Da, to mu je privuklo pažnju - čovekova neosetljivost na zimsku hladnoću. Odrešena smelost i odvažnost da polako, nogu pred nogu, korača po utabanom snegu. Bez žurbe. Kao da u hladnoći uživa.

Huknu vetar oko krupne prilike kako bi bliže osmotrila svoju večerašnju zanimaciju. Ionako sada prečeg posla nema. Dosadi mu i to bučno fijukanje. Napravi brzi lukavi pokret oko muškarčevog tela. Podiže peš kaputa i lupi ga jače o koleno. Čovek malo uspori, ali ubrzo nastavi u istom ritmu. Zavrte prstima vetar, taj gospodar hučanja, i posla uigrane pahulje na muškarčeve obraze. Istopiše se čarobni, blještavi kristali leda istog časa. Ostade samo jedna mala grupisana četa pahulja na samoj ivici gornje usne. Čovek kao da oseti njihovu snežnu milinu, te se blago i nežno osmehnu. Najnežnije se osmehuju prikriveno gordi ljudi.

Nema sumnje, pomisli vetar, ovome je večeras baš sve ugodno. Ne puštajući ga iz vida, nastavi da ga prati hučeći mu svojim vetrenjačkim plućima u leđa. Posmatra mu već pomalo nakvašenu gustu crnu kosu. Kao da su se blage kovrdže još više u sebe povukle, ne bi li mu čelo ugrejale. Šta bi pomislila njegova majka kada bi ga videla ovakvog, olako prepuštenog zamkama zime? Ona koja ga je, još dok je bio nestašni mali dečak, snažno grlila telom i rukama ne bi li ga od ovako snažnog vetra zagrejala. Zaista čoveče, pa gde ti je pamet? Promrzle su ti te krupne, goropadne šake. Kud ćeš s njima?

Čovek se ne poguri od hladnoće. Ostade nedokučiv njegov uspravljen stav i smeo hod, baš kao što su i sam vetar i sunce, vatra i voda nedokučivi. Možda je ovim čovekom gospodario vetar - neki vetar njegove duše - jer u njemu su sve spoljne sile podjednako prisutne. Možda je vetar na vetar udario.

I ustuknu, gospodar vetar pred ovim čovekom. Sakupi poslednje raspuštene pahulje, te ih metnu u goleme džepove. Rasipaće ih možda kasnije, neka im se deca raduju.

Ostavi čoveka njegovom putu i naumu. Neki se ljudi ni na udarce ne osvrću.

Gospodare sobom.

dr Nataša Dimitrijević

 Jutro ju je probudilo. Protegnula se u krevetu, pustivši da joj blaga jeza prostruji telom. Protezala se kao lenja mačka koju čeka mirišljavi obrok. Cvrkutanje joj je odzvanjalo u ušima. Trepavice su joj poigravale uz melodiju u talasima. Čula je samo vesele note.

Danas je njen dan. Danas je njen rođendan. Zatvorila je oči uz dubok uzdah. Jedan od onih koji oslobađaju. Usta su joj se već izvila u blagi smešak. Prizvala je veselost da svoje snage udruže.

Natmureni oblaci gubili su moć. U nedostatku sunca, njena volja će joj osvetliti put. Ona odlučno pruži ruku prijateljstva Vremenu, koje svake noći pokraj nje teče kao nevidljiva reka. Vreme joj prihvati ruku i pomaže joj da se pridigne, onako pospana, iz kreveta. Ona ga veselo, srdačno, privuče u zagrljaj. Vreme osta načas zbunjeno, pri čemu poprimi detinju nevinost i nemoć. Taj stari prepredenko, umili oštre crte lica te pokaza blagost. Nije navikao na srdačnost i dobrodošlicu kod ljudi.

Pođimo – reče mu. I Vreme posluša. Ona obuče šuškavu haljinu sa krupnim ružama, nadenu zveckave cipele, te krenuše u novi dan. Ta njena razigranost beše omamljujuća, te se i Vreme prepusti ovoj maloj ludosti. Gde god bi krenula tog dana, pozvala bi ga da joj se pridruži. Nije se skrivala kao do sada, pokušavajući da mu zavara trag, da ga umori od traganja.

Već oko podneva, zakoračila je veselim koracima u gradski park, lupkajući potpeticama. Ozarena lica javljala se poznanicima. Gurkala je Vreme pred sobom, kao dete, kako ga ne bi izgubila iz vida. Htela je da mu pokaže kako je danas, baš danas, rešena da mu se prepusti. Ona njemu i on njoj, jer danas je njen dan.

Vrtela se oko njega, prilazeći mu čas sa jedne, čas sa druge strane. Gubila bi se u njegovom plaštu, zatim bi se u veselom kikotu pojavljivala pred njim. I Vreme se smejalo, prepuštajući se njenoj vragolastoj igri. Toliko mu je godila njena veselost, da se u jednom trenu zapitao prati li ono nju ili ona njega? Ko je kome sada nadmoćna senka?

Najednom, bi mu jasno. Danas treba da se povuče, da je ostavi samu, jer sada je više nego ikada svesna njegovog prisustva, a opet, nije ni malo marila za to. Vreme je naviklo da jurca za ljudima, da ih stiže i prestiže, da ih prati, opominje i stalno podseća ko je On.

Zato se uspravi, popravi teški plašt i uz blagi naklon koraknu unazad. Srećan ti rođendan, ljudska vilo, reče. Ostavi je samu, bez senke. Veselu, kao dete ushićenu. Danas treba zamisliti želju i oduvati sve darmare. I njega, gospodara prolaznosti, maestra straha i neizvesnosti.

U gospodskom maniru, ostavi je da zvecka štiklama i šuška haljinom sa krupnim ružama. Pružala je veselo ruku svemu što je lepo, ne mareći za godine i Vreme.

dr Nataša Dimitrijević