Tearpalm @Panic Room Žica 04-12-2009

Rasturanje tradicionalnih vrednosti

Pošto sam počeo da se bavim raznim vrstama umetnosti već od jedanaeste godine, čini mi se da sam od samog početka bavljenja istom, želeo, ako ne uvek i po svaku cenu, a onda sigurno veoma često da razbijem već ustaljene klišee i tabue, bez obzira da li se bavio muzikom, slikao, pravio filmove, pisao poeziju ili radio nešto drugo kreativno. I sve to, da se ne bih utopio u masu sličnih stilova i pravaca. U slikarstvu nisam želeo da slikam izveštale i dosadne teme. U muzici nisam želeo da sviram narodnjake iako bi da sam to radio, sigurno dobro zaradio. Razbijao sam norme i ustaljene vrednosti da bih mogao ili se bar trudio i pokušavao da stvaram nešto sveže, a ne nešto već viđeno. Često sam se borio protiv ustaljenih šablona ali uvek sa ukusom. U svakom slučaju, trudio sam se da budem originalan ali i da idem u korak sa svetskim trendovima i poštujem nove pokrete, bez obzira u kom se obliku života one manifestovale. Vremenom sam tako izgradio, ne samo svoj stav u umetnosti, nego i prema svetu u kome živim, te ne mogu ravnodušno da posmatram nove pojave u medijima koji itekako utiču na estetiku novih generacija. I dalje se trudim da pratim nove trendove ali danas imamo određene pojave u društvu i grupe ljudi koje ja i pored ogromnog napora ne mogu da razumem, a želeo bih da i dalje ostanem pristalica duha novog vremena. Neko će reći možda da sam stupidan ili da sam već počeo da starim ali čini mi se da to baš nije sve tako jer moj intuitus mi govori drugačije. Od 2000. pa naovamo imamo gomilu glupih pokušaja uvođenja nekih zapadnjačkih trendova kako bi po svaku cenu ušli u EU i ti ljudi koji se u javnosti predstavljaju kao oni koji se bore za ''bolje sutra'' ili misle da su originalni ali to nisu ili ne misle ništa, nego samo stavljaju sebi novac u džepove i kao pokvarene ploče prosipaju đubre po medijima i to po najmoćnijim televizijskim kanalima i u udarnim terminima. Postoji i dobar broj mladih koji misle da je to zanimljivo i da je to neka vrsta razbijanja ustaljenih normi  ali ne vide da su na totalno pogrešnom putu jer to što rade niti je moderno, niti originalno, a pre svega nije prirodno, već poprilično usiljeno. Smatraju da sve što je suprotno tome okarakterišu odmah kao ''balkanski sindrom'' ili ako niste orjentisani u duhu zapada odmah vas proglase nacionalistom, kao da je biti nacionalista nešto loše što je apsolutni nonsens. Izgleda da će za jedno desetak godina biti sramota reći da si Srbin u sopstvenoj zemlji dok ćemo ostale nacionalne manjine morati ozbiljno da poštujemo da ih slučajno ne bi diskriminisali. Uz to, ako ne budeš zagovornik neke zapadne ideje ili homoseksualac bićeš etiketiran kao ''retro''.

Da rezimiramo na šta ja mislim kada kažem da je uvođenje zapadnjačkih trendova štetno, šta sve treba da propadne kako bi ova jadna zemlja ušla u EU i na šta se sve to udara iz sve snage: na školstvo, dakle obrazovanje, na pametne i kvalitetne ljude, na vojsku, na porodicu, na crkvu i na ko zna šta još sve. O rasparčavanju zemlje da i ne pričamo.

Ako govorimo o školovanju možemo lako da zaključimo da danas nikome više ne trebaju obrazovani ljudi, već radna snaga koja će bez razmišlja da obavlja svakojake poslove i koja će moći lagano da u društvu pomalo i prokomentariše lošu situaciju ali na kraju će moći samo da zaključi da nije sposobna da misli ''mozgom'' moćnika jer ima ko će drugi da razmišlja umesto njih.

Sa projektom ''Škola bez nasilja'' stigli smo do totalnog nasilja i to nad nastavnicima što je nekada bilo nezamislivo. Nekada je nastavnik uvek bio u pravu, a danas idemo u drugu krajnost. Danas je dete uvek upravu. Ni jedno, a ni drugo nije dobro. Nikako da nađemo sredinu. Sada nastavnike maltretiraju i raznim seminarima, uče ih kako treba da rade sa decom, dok deca za to vreme maksimalno koriste situaciju. Sve to nekada nije bilo potrebno. Nastavnicu su znali šta rade dok im danas treba milion uputstava, putokaza i knjiga a deci sve manje nastavnog gradiva, da se slučajno ne bi opteretila. I šta na kraju dobijamo: apsolutnu slobodu kod dece i dezorjentaciju kod nastavnika koji su u najmanju ruku zbunjeni. Zanimljivo je da baš danas imamo najviše nasilja u školi, a ranije ga nije bilo u toj meri. Tada je i zakon bio drugačiji. Kada se bude promenio, biće bolje ali sigurno neće ni biti promene jer ovako odgovara onima koji žele u potpunosti da uvedu zapadni sistem školovanja. U takvom sistemu deca će vremenom izrastati u debile i od njih će se tražiti samo da ne naprežu mozak. U svakom slučaju najvažnije da ne budu buntovnici jer tako neće shvatati nebulozne intencije sistema koji propisuje najveća svetska sila.

2004. godine imali smo u medijima dosta priča o nerazjašnjenim ubistvima u vojsci. Odjednom su vojnici počeli da se ubijaju bez razloga, a većina onih koji su morali da idu na odsluženje vojnog roka odlazila je u civilnu vojsku. Ako mene pitate, lično bih voleo da se ta vojska konačno ukine, pošto se danas ne zna čemu ona služi. Neka se već jednom profesionalizuje i da završimo sa tom agonijom za sva vremena. To je moje subjektivno mišljenje ali da ne bih ispao samo pristrasan, napisaću i šta zaista, objektivno za mene, i trebalo bi za sve normalne, znači takva propaganda i zbog čega je stvorena civilna vojska kod nas. To je sve još jedan način rasturanja tradicije jer da ukoliko nekada izbije rat, iako ne bi voleo da se to više ikada desi, mi nećemo moći ni da se branimo, a navikli smo da ratujemo. I to je naša tradicija. No, šalu na stranu, mada u svakoj šali ima istine, a u ovom slučaju ima itekako istine. Ako ćemo realno o tome, onda možemo samo zaključiti da je nekada naša vojska bila ogromna i moćna a da danas od nje nema ništa i da je to upravo i bio cilj zapadnih sila. Sada mogu da nas ucenjuju do mile volje. Sada više ne možemo da se ''kurčimo'' kao u vreme Miloševića ali tek će vreme pokazati šta je bilo bolje, ono tada ili sada kada su nam ruke i noge zavezane u svakom pogledu. Sada više nikome ništa ne smemo ni da kažemo. Danas možemo da budemo samo sitni poltrončići zagubljeni u nekom čmarnom kanalu Evrope.

Ozbiljan cilj projekta zapadnih moćnika i njihovih prototipova u ovoj zemlji je rasturanje porodice koja je temelj društva i koja bi trebala da bude zdrava kako bi i sve ostalo funkcionisalo. Postoji puno načina koji se primenjuju kako bi se ostvario taj cilj. Jedan od načina je na primer priča o ''Sigurnim kućama'' koje se otvaraju za žrtve porodičnog nasilja.  Kako je baš sada kada one postoje najviše nasilja u porodici? Zar ne postoje nadležni organi koji bi trebali da rešavaju ovakve pojave u društvu? Država za to ima para, a za neke kvalitetne, žali se kako nema od čega da plati.

U ovoj zemlji izgleda nije najveća katastrofa nedostatak novca jer se narod na to navikao nakon dve decenije recesije, već je osnovni problem ustvari u  psihičkoj krizi što je mnogo gore jer u takvoj atmosferi nema puno nade u bolje sutra. I pre pedeset godina ljudi nisu imali para ali su bili ljudi, bili su fer i korektni sa ostalim svetom. Ne kažem da tada nije bilo kretena ali sigurno manje. Danas retko možete da sretnete normalne ljude. Mislim da će uskoro i oni koji su ostali normalni, poludeti ubrzo. Tu su i razvodi o kojima se govori kao da su prirodna pojava jer je većina stanovništva u finansijskoj buli. Tako će iz godine u godinu natalitet opadati, što je još jedan cilj onih koji žele da rasture tradicionalne vrednosti u Srbiji.

Razbijanje porodice vrši se i kroz konstantnu medijsku priču o homoseksualcima kao ugroženoj vrsti. Mislim da smo više ugroženi mi koji to nismo, a ostatak ozbiljno narušava osnovna načela porodice.

Nemam ništa protiv homoseksualaca, čak sam ljubitelj nekih umetnika koji su javno to priznali ali je to najviše njihova privatna stvar. Ako volim njihovu umetnost, ne znači da se slažem sa njihovim seksualnim opredeljenjima. Tako je i sa onima koji su nepoznati. Što se mene tiče, neka slobodno žive i ja ih neću dirati, a verujem ni mnogi drugi ljudi slobodnih shvatanja ali nije mi jasno šta će im javna parada. Šta to oni žele da pokažu, dokažu, izjave... ? Šta je cilj toga? Voleo bih da mi to neko objasni. Svojevremeno su tražili pravo na sklapanje brakova, a što je još gore tražili su pravo na usvajanje dece. Ne znam zašto bi im igde na svetu to dozvolili jer to nije biološki, nije prirodno, već pre svega ugrožavanje dece. Nije mi jasno ko je uopšte dozvolio da se to protura po medijima.

Oduvek su homoseksualci postojali i glupo je da neko misli da je danas moderno biti gej.

Izgleda da nas ni u EU neće primiti dok svi ne počnemo da se ''pederišemo''. Ja bih onda zamolio i ostale ljude, recimo one koji su kao seksualnog partnera izabrali neku životinju, da se ujedine i izađu na ulice. Neka i svi ostali pokažu svoja seksualna opredeljenja. Ja bih izašao sa što više devojaka. Neko bi možda rekao da što više pedera ima, to više devojaka za ove koji vole žene ali je vrag odneo šalu jer danas i devojke iz čistog pomodarstva ili iz ko zna kog razloga glume ili stvarno postaju lezbejke. I gomila javnih ličnosti je podržalo beogradsku ''Povorku ponosa 2009.'', a među njima su bili i Dragan Bjelogrlić, Gorčin Stojanović, Milutin Petrović i Nikola Đuričko. Ja razumem da njima treba novac za film, pa moraju da pričaju raznorazne gluposti i ono što ne misle ali sve ima svoje granice.

Dnevne novine ''Blic'' objavile su 23. septembra 2009. tekst sa naslovom ''Ne pada sneg'' Jovana Ćirilova, već odavno priznatog homoseksualca  koga zaista volim da čitam i protiv koga lično nemam ništa,  gde je on između ostalog napisao i sledeće: ''Društvo je pokazalo da nije spremno da se pomiri i živi mirno sa pojavom jedne seksualne manjine u procentu približno iste tokom cele istorije čovečanstva''. U samoj rečenici svako pametan može da uvidi koliko je ona kontradiktorna. Nije mi jasno ko to neće da se pomiri sa tim što neko jeste homoseksualac. Niko mu to ne brani da bude jer homoseksualci postoje od kada postoji čovečanstvo. Ono što gej populacija ne razume je da ljudi ne žele gej parade, a to ne znači da im smetaju homoseksualci, što je sasvim zdravo razmišljanje. Kakva prava oni traže u Srbiji? Ovde ljudi nemaju šta da jedu, pa se ne bune javno. Zašto njih neko ne podrži? Sramota je da poznati ''umetnici'' malo o tome ne pričaju i zalažu se za gladne i napaćene, a ne samo da gledaju svoju ''zadnjicu'', ma kako to neko shvatio i ma šta to sve značilo.

U maju ove godine je kao šokantna vest prostrujala priča o batinama kao ''neophodnom'' leku za odvikavanje od droge u rehabilitacionom centru kod manastira Crna Reka, te se o tome žestoko polemisalo jer se pojavio video snimak na kome sveštenik lopatom po turu udara štićenika tj. mladića koji se tu leči od narkomanije. Oni koji osuđuju crkvu za to nisu razmislili o tome da se radi o pojedincu koji to čini ili u krajnjem slučaju zašto neko trezvene glave ne razmisli o tome šta je u stanju da uradi narkoman u krizi? Sigurno sto puta goru stvar od onoga što je uradio sveštenik. Svi znamo da bi narkoman u krizi prodao i roditelje. Dakle, iz sve snage udara se na naše tradicionalne vrednosti, na pravoslavlje tj. vekovnu osnovu ovog društva. Pojavila se kasnije i gomila nakaradnih snimaka. Zanimljivo je da su svi video klipovi snimani mobilnim telefonima i snimci zbog toga baš i nisu tako jasni. Kad smo kod mobilnih i o njima se kao veoma štetnoj pojavi za društvo može napisati čitava jedna knjiga u kojoj bi se između ostalog diskutovalo i o tome ko stoji iza svega toga, da li je mobilni kao obavezna neophodna sprava modernog čoveka zapravo zamena za polni organ ili metaforično sprava za ''kurčenje'' umesto penisa i koliko je ta sprava donela dobrog, a koliko zlog za čoveka. Da li nam je mobilni zaista potreban ili ne i kako smo ranije mogli bez njega su pitanja o kojima ne bih detaljno diskutovao sada jer bi onda skrenuli sa osnovne teme ovog teksta ali mislim da vredi spomenuti ovu spravu kao štetnu pojavu u svakodnevnom životu   modernog čoveka jer se maksimalno zloupotrebljava. Na taj način se onda, sa druge strane toliko ne udaljavamo od suštine kada govorimo o rasturanju tradicionalnih vrednosti.

Jedan od najšokantnijih u nizu neprijatnih video klipova je snimak koji se pojavio u junu ove godine, na kome učenik udara nastavnicu na času jer nije htela da mu da dnevnik, pa se posle toga raspravljalo i o tome i pronalazili su se razlozi u čemu je pogrešila nastavnica.

Nekada bi količina agresije koja izvire iz ovakvih snimaka bila previše i za film, a kamoli da to neko prikaže na TV-u u ''Vestima''. Danas se oni emituju u svim udarnim terminima kao ekskluziva i kao nešto veoma aktuelno. Čime se lud ponosi, toga se normalan stidi. Danas su mediji najmanje normalni ili bolje reći najnenormalnija reklamna institucija. Kako danas decu usmeravati u školi kada im TV koji je majmoćniji i najedukativniji, prodaje nasilje, bes, nevaspitanje i razne idiotluke političara koji takođe znaju da budu nasilni pred kamerama? Kakvi su privatno, ne smem ni da zamislim.

Pored svega toga nove generacije imaju kao glavno sredstvo komuniciranja sa svetom Fejsbuk. Tako nam nisu potrebne ni vize kako bi se družili sa ostatkom sveta, već možemo i iz svoje sobe, samo je pitanje koliko je sve to dobro i koliko se danas mladi, a i stariji uopšte druže.

Ne znam šta nas je do sada sprečavalo da komuniciramo, nego je neko ''mnogo pametan'' napravio Fejsbuk pa nas je tako spojio, a mi do tada nismo znali kako da se povežemo. Naravno da je to glupost i da je Fejsbuk zapravo izmišljen da bi uskoro svi bili kontrolisani. To je pravi razlog, a ne da bi se ljudi družili. Neko će reći da sa mnom nešto nije u redu ali razmislite dobro. Zar nam nisu bili dovoljni mejlovi da bi komunicirali, umesto nekada klasičnih pisama u kovertama? Ni to nam nije bilo dovoljno, pa je sada za nas stvoren i Fejsbuk, još jedan ulazak u potpunu čovekovu privatnost uz ''Velikog brata'' i ostale gluposti. Takva vrsta zabave je izvanredno mesto za neostvarene iskompleksirane mlade ljude koji mogu do mile volje da mastrubiraju, a da ostali to gledaju jer drugačije nikako nisu mogli da dođu do izražaja. Sada misle da su zvezde. Tako dobijamo kod mladih naraštaja potpunu intoksikaciju lažnim vrednostima.

U ''Velikom bratu'' možete da uzmete i velike pare, pa željni slave i novca, mladi koji nisu imali bukvalno nikakvog talenta koji bi mogli da iskoriste i na taj način se potrude da nešto urade, videli su priliku da se lako afirmišu bez puno muke. Ovakav vid igre im je postao idealan put do virtuelne i besmislene slave.

Žalosno je što te mediji sateraju na razmišljanje da je to zapravo postao i jedini način da postaneš popularan jer TV nikako više ne priznaje istinske talente koji vredno rade u nekom mediju, već što više očajnih likova bez mozga, to za njih bolje.

Žalosno je da sve što je vredelo danas samo skuplja prašinu i buđa se u arhivama TV kuća. Sve što ne vredi je aktuelno i sveže. Ne znam samo gde će zavšiti toliko medijsko đubre. Na nekom otpadu bi trebalo ali onda će iz njih verovatno izaći neki novi izdeformisani mutanti koji će definitivno uništiti čovečanstvo kao u nekom horor filmu.

Do tada ćemo imati samo poslušne građane koji će da vegetiraju i slušaju degenerisane naredbe kao roboti kojima su ugrađeni posebni čipovi kako bi potpuno zatupeli.  

                                                                                                               Branko Radaković

HARSH NOISE/HARSH NOISE WALL HLADNJACA, Sarajevo 6.12. Fiskultura

HARSH NOISE/HARSH NOISE WALL HLADNJACA
Sarajevo 6.12. 2009. Fiskultura (Bock) u 21:00

21:00
IDLNESS DISTRIBUTION (Sarajevo)
Ela Vuk i Neven Smrznik duo
www.myspace.com/idlnessdistribution 
21:40
FUKTE (Belluno, Italija)
Fabrizio De Bon www.myspace.com/fukte  (vodi isto lejbl  www.myspace.com/toxicindustries)
22:30
SMRZNIK (Sarajevo)
Neven Smrznik
www.myspace.com/smrznik 
23:00
MRTVAJA (Sarajevo)
Mrtvaja Mrtvajic
(no contact)
After: FUKTE vs. SMRZNIK prave statik ambient drone nakon kojeg pada snijeg napolju pa ponesite kapu i debele carape!
Ovo je ujedno i promocija diska od Fukte-a koji ce to vece biti objavljen na Zvukovini kao i samoizdanog diska od Mrtvaje.
ulaz je 6KM uz konzumaciju.
Ko ima diskova za trejd neka donese jer ce biti stand sa diskovima Zvukovina Recordsa.
evo malo videa šta da očekujete:
FUKTE: http://www.youtube.com/watch?v=ZNo8HblK5gI
Idlness Distribution: http://www.youtube.com/watch?v=nHjVjFw5jEY
SMRZNIK: http://www.youtube.com/watch?v=04ysTQU0Jjk

A. N. A. Zvukovina records crew
www.myspace.com/zvukovina

Filip Hoze Farmer, jedna ugašena zvezda

Dugi je niz godina Hoze Luis Farmer svetleo na noćnom nebu. Dugo je maštao i stvarao dok se najzad nije preselio na Svet-reku međ stare, izmišljene ili stvarne, prijatelje i znance. Svet-reka najpoznatiji je i najbolji od Farmerovih serijala: na ogromnoj planeti kojom vijuga reka nesagledivih razmera žive svi ljudi koji su nekada hodali Zemljom. Sa njima je Farmer sada.

       Filip Hoze rođen je 1918. godine u Nord Tera Hoti. Karijeru profesionalnog pisca započeo je pričom Ljubavnici, koja je 1953. godine osvojila nagradu Hugo¹ (1968. godine osvaja drugog, a 1971. godine i trećeg Huga, romanom Idite svojim rasutim telima). Ovom će pričom i kasnijim, istoimenim, romanom Farmer razbiti tabu seksualnosti u naučnoj fantastici i steći ime renomiranog pisca.

       Sledeći ovaj uspeh Farmer je u narednoj seriji napao drugi tabu vezan za naučnu fantastiku – teologiju, stvorivši nadaleko poznat lik oca Karmodija. Sledeće serije Svet Tirsa (koji govori o superiornoj tehnološkoj rasi) i Egzorcizam (horor trilogija sa erotskim primesama) nisu ponovile uspeh prethodnih, pa se Farmer još jednom okreće razbijanju tabua, ovog puta serijalu koji obiluje humorom, čiji je glavni (palp) junak Grejnthart Silver.

       Za sobom je ostavio pedesetak romana i zbirki pripovedaka. Ostaće upamćen kao jedan od najvećih pisaca naučne fantastike i jedan od retkih koji je za života dva puta osvojio nagradu za životno delo (2000. i 2001. godine). 
 

       Literatura: 
 

       Zoran Živković, Enciklopedija naučne fantastike, Beograd, 1990.

       http://en.wikipedia.org/wiki/Philip_Jos%C3%A9_Farmer 
 

       Tamara Lujak

Barbika, lutka sa naslovne strane

 Lutke od pečene zemlje ili drveta u obliku ženske figure služile su u davna vremena devojčicama kao vrsta inicijacije, pripreme za život koji tek treba da usledi. Na njima su se učile kako bi trebalo da se ponašaju kad odrastu i kakvi je sve zadaci čekaju u životu. Ako ih uporedimo sa današnjom Barbikom, zaključci su zaista poražavajući.

       Kad je nastala Barbika je na sebi imala samo crno-beli kupaći kostim, dok danas ima kuću, kola, garderobu za svaki dan, rekreaciju, svadbu i prijeme koju potpisuju najveći dizajneri sveta Kevin Klajn, Dona Karan, Valentino, Armani, Barberi, Dior, Versaće; čak osam stotina firmi u svetu proizvodi sve što je lutki „potrebno”.

       Različitih nacionalnosti (Španjolka, Indijka, od početka XXI veka i crnkinja) Barbika ima četiri sestre, Skiper, Stejsi, Šeli i Krisi, večitog verenika Kena Karsona (poput Flaša Gordona i Dejl Arden) i preko četrdeset kućnih ljubimaca (psa, mačku, papagaja, majmuna, lava, pandu, konja, žirafu i zebru). Oprobala se u brojnim poslovima: bila je doktor, stjuardesa, TV voditeljka, paleontolog, predsednica SAD.

       Godine 1974. deo Tajms Skvera u Njujorku preimenovan u Barbi bulevar, dok danas slavna lutka ima svoju prezentaciju na Facebook-u i MySpace-u, kao i Internet stranicu barbiegirls.com na kojoj devojčice mogu da kreiraju izgled i stil Barbike ili da sa njom idu u virtuelnu kupovinu.

       Nema te devojčice koja nije poželela da bude plava i zanosna poput Barbike ili da se, ako ne može da liči na najpoznatiju lutku na svetu, makar igra sa njom. Nema tog roditelja koji nije pokušao da odvoji žensko dete od izloga sa Barbikama, koji nije pokušao da izbegne kupovinu ove čarobne lutke.

       Pojedini istraživači tvrde da je savršena Barbikina figura nezamisliva u stvarnom svetu. Da li je baš tako? Setimo se samo Tvigi, poznate manekenke iz šezdesetih godina. Pogledajmo samo te mlade žene i devojke koje danas, premršave, šetaju modnom pistom na (pre)visokim štiklama u (pre)uskim i (pre)kratkim haljinama. Da li u njima možete da prepoznate sebe? Ako izađete na ulicu i pogledate prosečnu Beograđanku (Novosađanku, Nišlijku, Užičanku...) videćete da nisu u skladu sa „zadatim” proporcijama. Neke su previsoke, neke preniske, jedne su zaobljene, druge elegantno popunjene.

       Opšte je poznato da su muškarci slabi na plavuše (možda zato što (prirodne plavuše) čine manjinu ženske populacije), kao i na skladnu i zavodljivu žensku figuru, kakvu imaju Bo Derek (Tarzan, čovek majmun), Brižit Bardo (Duše mrtvih), Kim Besindžer (Moja maćeha je vanzemaljac), Mirjana Nikolić (Leptirica), Anica Dobra (Već viđeno). Ako pogledamo malo bolje na Barbiku liče i lepotice poput Iman (Zvezdane staze VI: Neotkrivena zemlja), Ornele Muti (Flaš Gordon), Monike Beluči (Drakula).

       U čuvenom romanu Erla Koksa Pod zlatnim svodom, prelepa lepotica vanzemaljac, u koju se glavni junak zaljubljuje, takođe liči na Barbiku. Čuvene strip junakinje Modesti Blejz (Monika Viti), Barbarela (Džejn Fonda), Barb Vajer (Pamela Anderson), preslikane su Barbike.

       Iz svega ovoga vidimo da u želji za Barbikom ima više od želje za lepom lukom, više od želje za igrom, a to je želja za uspehom (jer Barbi je uspešna), glad za avanturom (jer Barbika je smeli avanturista) i mogućnošću snevanja. Zar je onda toliko strašno imati je?

       Kada se 9. marta 1959. godine Barbara Milisent Roberts prvi put pojavila na sajmu igračaka u Njujorku, većina kupaca je pomislila kako je nikad neće kupiti svojoj deci. Reklama, kao što znamo, čuda pravi, pa je tako plastična lepotica lansirana u masovnu prodaju samo nekoliko meseci po završetku sajma, i prve reklame koja se pojavila na televiziji.

       Gledajući kako joj se ćerka Barbara igra sa lutkama od papira Rut Hendler, koja je 2002. godine umrla od raka dojke, došla je na ideju da stvori pravu lutku koju bi njena ćerka mogla da oblači. Tako je rođena Barbika. Rut je 1945. godine, sa suprugom Eliotom, osnovala firmu Matel za koju je Eliot dizajnirao igračke, dok je Rut stajala iza prodaje i marketinga.

       Lutka će ove godine svoj pedeseti rođendan proslavljati tokom cele godine. Planirane su modne revije, zabave, kolekcije šminke, sve u znaku Barbike. U Šangaju se planira otvaranje specijalne radnje u kojoj će moći da se kupi Barbika ali i „prezalogaji” u restoranu nakon „naporne” kupovine. Vrhunac proslave dogodiće se u Milibuu u Kaliforniji, u kući od 350 kvadratnih metara sa pogledom na okean.

       Američka glumica Erin Kurs (24) igraće Barbiku u prvom pozorišnom komadu o popularnoj lutki Barbie Live in Fairytopia (Barbi u Bajkotopiji), koji je spoj zabave za decu i elemenata brodvejskog mjuzikla. U okviru proslave Barbikinog rođendana napravljena je i Barbika po uzoru na nemačku kancelarku Angelu Merkel.

       Od kako se pojavila na tržištu pa do danas Barbika je prodata u preko milijardu primeraka u 150 zemalja sveta. Iako je prodaja u blagom padu zbog tekuće krize, smatra se da će zanosna lepotica biti među nama i narednih 50 godina. Možda kao vamp Barbi ili Barbika u svemiru, ko zna? 
 

       http://www.blic.rs/svet.php?id=58299

       http://www.vesti.rs/exit/Barbika-slavi-pedeseti-rodjendan.html

       http://www.politika.rs/rubrike/zivot-i-stil/zenska-strana/Zashto-je-Barbika-zavrshila-na-sudu.lt.html

       http://www.voanews.com/croatian/2009-03-10-voa1.cfm 

       Tamara Lujak

Sto godina od rođenja Stanislava Leca

Ove se godine dva jubileja vezuju za ime čuvenog poljskog pesnika i aforističara Stanislava Leca (1909-1966): prošlo je pedeset godina od objavljivanja njegovih Neočešljanih misli i čak sto godina od njegovog rođenja.

      Stanislav Jerži Lec rođen je u plemićkoj porodici (otac mu je bio baron) u Lvovu u Austro-Ugarskoj. Rano dolazi u sukob sa vlastima, zbog političke angažovanosti, pa mora da napusti rodni Lvov i odlazi u Varšavu, gde podjednako loše prolazi. Nakon sukoba sa komunističkom vladom beži sa porodicom u Izrael ali se vraća u zemlju dve godine kasnije. Vlasti mu zabranjuju da objavljuje svoja dela, ali popuštaju pedesetih godina XX veka, kad mu to pravo vraćaju.

      Godine 1959. izlazi iz štampe knjiga Neočešljane misli koja je postala poznata širom sveta pa i kod nas, gde je uticala na razvoj naše satirične misli. Kritikujući suptilnom ironijom režim u kojem je živeo Lec u aforizme unosi svo svoje životno iskustvo. Oslanja se na iskustvo tradicije, seže u filozofiju politike i istorije, dotiče se etike i psihologije… Mnogi se Lecovi aforizmi mogu primeniti i na savremeno društvo. Otud njihova neprolaznost. 

      Lecovi aforizmi: 

      Elitu treba omasoviti. 

      Onaj ko šepa i dalje hoda. 

      U ratu ideja stradaju ljudi. 

      Prvi preduslov za besmrtnost je smrt. 

      U paklu je đavo pozitivan lik. 

      Šta je to Haos? To je Harmonija uništena prilikom stvaranja sveta. 

      Do duboke misli treba se uzdići. 

      Salto  m o r a l e  je mnogo opasniji nego salto mortale. 

      Ne pitaj Boga o putu u Raj jer će ti pokazati najteži. 

      Umno su nezavisni jedino geniji i glupani. 
 

      Literatura: 

      Velika Epohina enciklopedija aforizama, Zagreb, 1968.

      http://en.wikipedia.org/wiki/Stanislaw_Jerzy_Lec

      http://www.aforizmi.org/etna/etna88/etna8.htm

      http://www.kiks.site90.net/zikison70_files/zikison70.htm

      Fotografija je preuzeta sa: http://en.wikipedia.org/wiki/Stanislaw_Jerzy_Lec 

      Tamara Lujak

Laza Kostić, Santa Marija della Salute (1909)

Predavanje Nenada Veličkovića održano na Letnjoj školi knjige Pontes, Krk, avgust 2009. 
 

       Pesma Santa Marija della Salute romantičara Laze Kostića (1841-1910), napisana je pre tačno sto godina, pred samu pesnikovu smrt 1909. godine. Rođen u Kovilju u Bačkoj u vojničkoj porodici (otac mu je bio oficir, majku nije upoznao; odgajili su ga bogati rođaci), osnovnu školu je završio u Kovilju, gimnaziju pohađao u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava diplomirao i doktorirao na Peštanskom univerzitetu.

       Radio je kao nastavnik u gimnaziji u Novom Sadu, kao advokat, veliki beležnik i predsednik suda, ali nakon manje od deset godina službe napušta posao i potpuno se posvećuje književnom radu (novinarstvu, politici i javnim nacionalnim poslovima).

       Kao mladić angažuje se za srpsku nacionalnu stvar: želeo je da se Srbija odvoji od Mađarske. Zbog toga je potrošio dobar deo svoje mladosti i bogatstva, pa je u srednje godine ušao kao siromašni boem. Prevodio je (prvi je preveo Šekspira) sa grčkog i latinskog i čitao grčke filozofe u originalu. Zahvaljujući takvom obrazovanju, oduvek je bio zanimljiv ženskom rodu. Bio je i duhovit pa su mu predavanja bila dobro posećena. Uprkos tome, nije imao sreće u ljubavi.

       Julijanu Palanački upoznao je na predavanjima 1872. godine, koja je još tad odlučila da će postati njegova žena. Kako je voleo da se kocka Laza Kostić je izgubio dosta novca pa 1884. godine odlazi u Crnu Goru. Razočaran u Srbe i njihov lažni patriotizam piše tekst o Branku Radičeviću, smatrajući ga izveštačenim i lažnim.  Takvim napadom na kanon skrenuo je negativnu pažnju na sebe.

       Bio je veliki poštovalac Vuka Karadžića i narodne umetnosti. Godine 1891. vraća se u Beč, odakle piše Julijani Palanački. U to ga doba Lazar Dunđerski poziva na imanje u Čelarevu gde dobija svoju sobu i uslove za rad. Tako upoznaje trideset godina mlađu Lenku Dunđerski kojoj je posvetio pesmu Santa Marija della Salute. Iako je Lenka gajila ista osećanja Lazar odlazi u Krušedol gde se bavi prevođenjem.

       Godine 1895. ženi Julijanu Palanački. Kum na venčanju mu je bio sam Dunđerski. Na svadbeno putovanje odlazi u Veneciju, gde prvi put vidi crkvu Santa Marija della Salute. Godinu dana kasnije Lenka umire od trbušnog tifusa u Beču. Smatra se, međutim, da se ubila a Laza Kostić krivi sebe za njenu smrt.

       Uprkos boli koja ga razdire vodi miran, građanski život i često putuje sa svojom ženom po svetu. Godine 1899. drži predavanje u Novom Sadu povodom proslave pedeset godina stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja, čiji je bio prijatelj, ali biva prekinut jer osporava vrednost Zmajevog rada. Bio je osuđen na zaborav, jer je o srpskim veličinama govorio na kritičan način.

       Tri godine nakon skandaloznog predavanja (1902) objavljuje knjigu o Zmaju i šalje je svom prijatelju, koji je tada bio na samrti. Godine 1908. Julijana se razbolela i umrla. Neposredno pred njenu smrt Laza je završio zbirku u koju uključuje pesmu Santa Marija... na kojoj je radio punih četrnaest godina. Otkrivaju je, dvadeset godina kasnije, Milan Kašanin i Isidora Sekulić. O njoj se piše, ulazi u školski program.

       Laza Kostić napisao je oko 150 lirskih i dvanaestak epskih pesama, balada i romansi, tri drame i brojne tekstove polemičkog karaktera, predavanja, skice i feljtone. Njegovim najznačajnijim prevodima smatraju se Šekspirovi Romeo i Julija, Hamlet i Ričard II. Napisao je i nekoliko fantastičnih pripovedaka Čedo vilino, Maharadža i Mučenica.

       Pesma Santa Marija della Salute napisana je pre jednog veka, šestog juna 1909. godine. Ova nas je godina, dakle, počastila još jednim, možda najlepšim do sad, jubilejom jer je, posle Solomonove Pesme nad pesmama, Lazina Santa Marija della Salute, pisana u oktavama, jedna je od najlepših ikad spevanih. 

       http://sr.wikipedia.org/wiki/Лаза_Костић 

       Zabeležila i doradila 

       Tamara Lujak

Jurij Gagarin, prvi čovek u kosmosu

 Prošlo je tačno sedamdeset i pet godina od kako se rodio Jurij Gagarin (1934-1968), čovek kome će dopasti ta čast da prvi poleti u kosmos i time uđe u sve udžbenike i enciklopedije sveta.

       Jurij Aleksejević Gagarin rođen je u selu Klušino kod Gžatska (u današnjoj Smolenskoj oblasti u Rusiji), kao treće od četvoro dece. Nakon teškog detinjstva u ratom zahvaćenoj zemlji, Gagarin je pošao u školu u mestu Ljuberci blizu Moskve, a školovanje nastavlja u Saratovu. Još od malih nogu okupiran letenjem i avionima, učlanio se u aeroklub i naučio da leti na avionu Jak-18. Po završetku srednje škole, upisuje se u vojnu Pilotsku školu u Orenbrugu, gde upoznaje buduću ženu Valentinu Gorjačevu. Pošto je stekao diplomu, postaje pilot aviona Mig-15 i odlazi u bazu u Luostari u Murmanskoj oblasti. Godine 1957. Dobija čin poručnika a 1959. Starijeg poručnika.

       Sledeće godine prolazi ozbiljnu selekciju i sa 19 svojih kolega biva izabran za kosmonauta koji će učestvovati u sovjetskom svemirskom programu. Nakon rigoroznih psihičkih i fizičkih testova samo su Gagarin i German Titov ušli u najuži izbor. Jedino su oni, pored visine (Gagarin je bio visok svega 1. 57 cm i lako je mogao da stane u mali kokpit Vostoka), ispunjavali sve psihofiziče uslove.

         Dvanaestog aprila 1961. godine Gagarin se vinuo u kosmos i postao prvi čovek koji je osvojio ove prostore. Vostokom 1 je upravljano automatski jer naučnici nisu bili sigurni kako će se Gagarin ponašati u bestežinskom stanju. Pristup komandama mu je ipak bio obezbeđen u slučaju nepredviđenih komplikacija. Sa sobom je nosio zalihe hrane za deset dana. Uprkos problemima prilikom sletanja Gagarin je uspeo da iskoči iz letelice na visini od 7 metara i bezbedno se spusti na zemlju. Zahvaljujući ovom letu Gagarin je dobio čin majora.

       Naredne godine pustuje po svetu kako bi promovisao Sovjetski Savez i postignuti uspeh, dobija čin potpukovnika, a naredne godine čin pukovnika. Sve do svoje smrti radio je u Zvezdanom gradu, gde postaje zamenik direktor za obuku. Poginuo je 27. marta 1968. godine na rutinskom letu u blizini Kiržača, zajedno sa instruktorom Vladimnirom Serjeginom. Sahranjeni su, jedan do drugog, u zidu Kremlja na Crvenom trgu. 
 

       http://sr.wikipedia.org/wiki/Јуриј_Гагарин 
 

       Tamara Lujak

Suprise

Recenzija: Bjesovi – Bolje ti

Taman kada smo mislili da je sa iskrenim rockom u ovoj zemlji definitivno završeno i da više ni oni koji su nekada vodili rock scenu nemaju šta da kažu i da su se jednostavno predali, pojavila se doza osveženja, injekcija koju su ubrizgali Bjesovi svojim novim albumom, definitivno najboljim izdanjem za ovu godinu. Da li će ga neko i zvanično proglasiti najboljim, ne interesuje me, a verujem ni iskrene ljubitelje ovakvog zvuka jer kada je uopšte glamurozna medijska struktura imala osećaj za kvalitet i kada su pravi slušaoci na to obraćali pažnju. Da nije tako, već bi svi bili turbo-folkeri.

PGP RTS nekada zna i da objavi istinski vredno muzičko izdanje ili što bi neki rekli da i ćorava koka ubode po neko zrno, tako je i ova izdavačka kuća ovoga puta ubola tamo gde treba.

Najbolje pesme sa ovog izdanja su: ''Bolje ti'', ''Laku noć'' i ''Istina'' i one staju rame uz rame sa već odavno legendarnim: ''Vraćam se dole'', ''U osvit zadnjeg dana'', ''Avioni pevaju''... 

I samo izdanje se razlikuje, ne samo po kvalitetu pesama od ostalih, već i po samoj koncepciji. Dok nam estradni kič ljigavci nude CD-ove na trafikama sa pesmičicama i eventualno sa po jednim jeftinim spotićem, ''Bjesovi'' su se dobro potrudili i ponudili nam CD izdanje od devet pesama sa spotovima na DVD-u za sve te pesme (ukupno deset jer su za numeru ''Bolje ti'' urađene dve verzije) koji idu uz album zajedno, u jednom pakovanju, što je veliki pomak na našoj sceni. Na taj način su pokazali ''muzičkoj industriji'' mogućnost za novi način koji bi i prodao izdanje neke grupe jer po starom običaju gde imamo samo pesme na albumu, ljubitelj muzike u MP3 eri nema šta da traži u prodavnicama u kojima se prodaju albumi u klasičnoj audio formi po nabeđenim cenama, kada već sve može nabaviti na ulici i Internetu. Standardni album u audio formatu koji je nekada donosio profit izdavačkim kućama odavno je postao izlizana i praktično neupotrebljiva kombinacija za prodaju.

Spotovi koji se nalaze na ponuđenom izdanju uradio je najvećim delom frontmen grupe Zoran Marinković i oni predstavljaju zapravo lični kreativni dnevnik benda. Više su sami po sebi zapis određenog događaja, nego efektni reklamni prilog. Vidi se da su šarmantno odrađeni u jednom dahu, da je Zoran eksperimentisao i da nisu pretenciozni i opterećeni svojom građom jer su pre svega niskobudžetni. Marinković je dokazao da poseduje dar i za ovaj vid izražavanja. Oni upućeniji znaju da se bavi kratkim filmom i slikarstvom, te je ovog puta pokazao da je kompletan umetnik i onima koji to do sada nisu znali.

Što se tiče samog muzičkog stila i tekstualnog dela, grupa u suštini nije promenila svoj pravac kretanja. Ukoliko ne računamo prvi album ''U osvit zadnjeg dana'' iz 1993. koji je jedini posedovao vesele note, sve na ovom izdanju podseća na predhodne albume. I dalje dominiraju mračni rifovi i relativno spore pesme nabijene depresivnom atmosferom u kombinaciji sa kratkim ali mudrim tekstovima. I pored svega toga ''Bjesovi'' su i dalje zanimljivi jer imaju još uvek šta da kažu na svoj stari način, a da to i dalje deluje sveže za slušaoce koji ih prate od početka karijere ali i za one koji se preko ovog albuma sreću prvi put sa bendom.

''Bolje ti'' je po svemu sudeći veoma važno izdanje za našu rock scenu, a sigurno je i da će postati kultno, ako to već i nije.

 

                                                                                                                  Branko Radaković

Video V. Poezija u okviru 10. Sajma kratke elektronske forme

     U okviru revijalnog dela ovogodišnjeg KEFa 10 (Sajma kratke
elektronske forme) možete pogledati video poetski kratki film
"Literarna mjačka" , deo omnibusa "Video V. Poezija" pesnikinje i
video autorke Natalije Ž. Živković.


     O filmu:

     LITERARNA MJAČKA, Natalija Ž. Živković, Beograd, eksperimentalni
film (video poezija), 30'' - Otkrivamo  šta je literarna mjačka i čime
se bavi. Sve to prate šareni prizori.


     Izložbe KEFa 10 (29.11. - 6.12.2009.) biće održane u Beogradu, u
Kulturnom centru Rex, Jevrejska 16; Novom Sadu, na Akademiji likovnih
umetnosti, Đure Jakšića 7; Nišu, Evropskoj kuci, Obrenovićeva 38;
Banjaluci (BiH), u Domu omladine i Podgorici (CG), na Fakultetu
vizuelnih umjetnosti. Otvaranja: 29. novembar u 20 časova. Kao odgovor
na ovogodišnju temu KEFa "Trideset sekundi u ex YU", pristiglo je više
od 130 radova autora i autorki iz nekoliko bivših jugoslovenskih
republika.

     Opširnije: http://www.rex.b92.net/kef/kef10/po%C4%8Detak

     Na slici:  Slavica Marković, insert iz omnibusa "Video V. Poezija"

--
www.HELLYCHERRY.co.nr - a home of
HELLY  CHERRY underground webzine
THIRD I industrial, noise, dark ambient, ovo-ono project
7 samuraja SKOJA low fi movies

or check out
www.myspace.com/krikunutrasnjosti
our my space page in english for all of our friends that don't understand serbian

Nadimac kec, album

free download albuma nadimaca

http://www.mediafire.com/?05fj2jhmdyy

Clockwise Terror - Live

Sublime - Date Rape

Video V. Poezija u okviru 40. KRAF-a

                U okviru ovogodišnjeg KRAF međunarodnog festivala kratkog filma (13.-15. novembra 2009.) u organizaciji Kino video kluba Liburnija u Rijeci prikazan je video poetski kratki film “Nauka o ulici” pesnikinje i video autorke Natalije Ž. Živković, koji se našao među selektovanih 32 od 166 pristiglih filmskih ostvarenja.
                “Nauka o ulici” deo je omnibusa Video V. Poezija (2009.) Natalije Ž. Živković, zasnovanog na njenim poetskim radovima.
                Film je takođe dostupan na promotivnom DVD-u 40. KRAF-a.

                O filmu:

NAUKA O ULICI (The Science about Street), Natalija Ž. Živković, Beograd, Srbija, eksperimentalni film (video poezija), 2'  46'' – Majstor ulice kreativnim moćima transformiše Realnost. Neko to posmatra kroz zavesu…

Uloge: Slobodan Aleksić, Dušan Miricki, Jordan Čukić, Svetlana Vukadinović

Muzika: Technodromes The - http://www.myspace.com/technodromesthe

Opširnije : http://www.liburnija-film.hr/

na fotografiji: insert iz filma

Slikar koji nije imao inspiraciju

Jedan poznati slikar nije dugo ništa naslikao i već je ozbiljno počeo da sumnja u sebe. Počeo je da razmišlja o tome šta bi se moglo desiti ako nema završene slike za svoju sledeću izložbu koja je uskoro trebala da bude otvorena. Već dugo nije izlagao i mediji su ga otpisali.
Više nije bio slavan kao nekada. Svi pokušaji da nešto naslika završavali su se bezuspešno jer je obavezno svoja platna nakon neuspešnih namaza na belu površinu sekao nožem, besan što ne može da naslika ono što je zamislio.
Jedne večeri je u očaju odlučio da nazove Milana Tarota, čuvenog maga i TV zvezdu.

SLIKAR: Milane, pomozite mi, molim Vas!
MILAN: Prvo mi recite boju vaše kose.
SLIKAR: Plava ali skoro sam se ofarbao.
MILAN: Pa dobro, koja Vam je sada boja kose?
SLIKAR: Crvena.
MILAN: Vi ste...
SLIKAR: Slikar.
MILAN: Pa da, vidim da ste slikar zbog kose. Je l' ste sami sebe farbali?
SLIKAR: Da.
MILAN: Pa da, vidim i to.
SLIKAR: Ne znam šta ću sa sobom. Ne mogu ništa da naslikam. Molim Vas da mi pomognete!
MILAN: Zašto ne počnete da farbate i druge za novac? I to je umetnost.
SLIKAR: Ali ja sam ozbiljan umetnik koji sada trenutno nema inspiracije.
MILAN: Znači Vi ste onaj koji umeće. Kako mislite da Vam ja pomognem?
SLIKAR: Pa da napravite neki talisman kako bih ja počeo da slikam.
MILAN: Karte kažu da ćete postati uskoro frizer.
SLIKAR: Molim Vas Milane, pomozite mi! Ja sam slikar i želeo bih da ponovo povratim svoju staru slavu.
MILAN: Da li bi ste vi sebi odsekli uvo?
SLIKAR: Nikada to ne bih uradio sebi.
MILAN: Da li pijete alkohol?
SLIKAR: Ne.
MILAN: Da li se drogirate?
SLIKAR: Ne.
MILAN: Da li ste se slikali goli na javnim mestima negde?
SLIKAR: Ne.
MILAN: Kako mislite da postanete slavni? Nešto od ovoga morate da uradite da bi ste ponovo postali popularni.
SLIKAR: Ali ja sam nekada samo preko svog rada postizao slavu.
MILAN: Sada je drugačije vreme. Morate da napravite neki skandal. Ko još živi od poštenog rada. Morate da uradite nešto po čemu će Vas publika pamtiti.
SLIKAR: Pa šta mi Vi predlažete?
MILAN: Da li imate redovno seksualne odnose?
SLIKAR: Zašto me sada ovo pitate? Kakve sada to veze ima sa...
MILAN: Morate da mi odgovorite na ovo pitanje. Veoma je važno.
SLIKAR: U poslednje vreme baš i nemam seksualne odnose. Muči me to što ne mogu ništa da naslikam.
MILAN: Da li ste Vi homoseksualac?
SLIKAR: Ne.
MILAN: Znate mnogi umetnici su homoseksualci.
SLIKAR: Znam za to ali ja nisam.
MILAN: Uzmite onda vijagru i počnite da slikate penisom kao što je to radio Ogist Roden.
SLIKAR: Mislite Ogist Renoar.
MILAN: Pa da, to sam i rekao. Bićete Renoar XXI veka.
SLIKAR: Ali ja bih hteo da stvorim nešto novo u umetnosti ili bih bar želeo da budem originalan.
MILAN: Uzmite četkicu za zube, pastu pomešajte sa temperama i počnite sa tim materijalom da slikate na platnu. Postaćete tako jedan od najorginalnijih umetnika na svetu.
SLIKAR: Pa to je odlična ideja. Kako se toga nisam setio. Hvala ti Milane puno. Je l' onda neću postati frizer?
MILAN: Ako uradite ovako kao što sam vam rekao, onda nećete. Pre nego što počnete da slikate napravite neki skandal.
SLIKAR: Hvala puno, Milane. Kako da ti zahvalim?
MILAN: Naslikaćete mi nešto i pokloniti, a i mogli bi ste da gostujete kod mene kako bi postali još popularniji.
SLIKAR: Hvala, Milane.
MILAN: Ništa, ništa, služim narodu.

Tako je umetnik trenutno rešio svoj problem. Ponovo je dobio inspiraciju za rad ali je pre svega toga odlučio da posluša Milana kako bi sve išlo kako treba, na putu do ponovne slave koju je tako očajno želeo.
Rešio je da izađe nag na ulici. Očekivao je da će ga neko slikati za neke poznate novine ali se prevario u procenama jer ga je sačekala policija u jednoj ulici i poslat je u duševnu bolnicu. Tamo su ga lekari uveravali da je veoma popularan i on im je verovao. U svojim mislima je zaista ostvario svoj san ali da li će i u realnom životu tek ćemo videti jer sa umetnicima se nikada ne zna. Vreme će tek pokazati da li će i ovaj umetnik biti upamćen. Milan je možda zaista bio u pravu.

autor: Branko Radakovic

O bendu koji možda i nije postojao

Postojala jednom jedna muzička grupa pod zagonetnim imenom ''Niko ne zna kako se zovemo''. Nakon jedne svirke izdavačka kuća ''Ne volimo da izdajemo ali i dalje to radimo'' ponudila im je ugovor i uskoro su snimili album pod nazivom ''U studiju niko nije snimao''. Album je dobro prošao kod kritike zbog hita ''Pevajte Vi, mi nemamo pojma'', nakon čega su imali jednu turneju pod nazivom ''Nismo bili ni u jednom gradu''. Sa te turneje izdvaja se najpoznatiji koncert ''Na bini nikog nije bilo''. Snimili su i jedan spot i to za pesmu ''Niko ne vidi šta je pesma bez spota''.
Određeni deo publike je ipak bio sumnjičav prema bendu, a to su uglavnom starci. Naviknuti na neku drugačiju vrstu muzike, nisu razumeli nove kreatvne generacije, dok su mladi želeli po svaku cenu da saznaju nešto više o grupi. Zbog toga je napravljen jedan intervju sa bendom. To je ujedno trebao da bude i jedini intervju sa njima jer oni nisu voleli da razgovaraju sa novinarima i da daju izjave za medije. Tada su pristali ali pod uslovom da odgovore na samo jedno pitanje.
Evo kako je izgledao taj intervju:

NOVINAR: Za početak, a ujedno i za kraj, frontmenu benda Niku, postavljamo jedno i jedino, a uz to i logično pitanje: Kako je moguće da Vi postojite?
NIKO: Niko nas to do sada nije pitao, verovatno zbog toga što je pitanje i suviše logično, a niko danas ne želi da razmišlja logično. Samim tim i pitanje uopšte nije u skladu sa našim vremenom, te ga samim tim možemo svrstati u retromanijačka pitanja.
NOVINAR: Da, ali ovo je i jedino pitanje, a Vi ste se obavezali da ćete ga odgovoriti. Pošto to još uvek niste učinili molim Vas da se usredsredite na pitanje kako bi smo što pre završili, zbog Vas jer znamo da ste puni obaveza.
NIKO: Ali, mi zapravo ni ne postojimo.

Zbog ovog odgovora ostali članovi benda složili su se da izbace Nika jer su smatrali da ozbiljno narušava nelogičnu svest samog benda, a da je uz to ozbiljno ugrozio i njihove kontraverzne namere. Odgovorivši da oni zapravo ne postoje, neko je od publike mogao logički da protumači da oni zaista ne postoje. Dogovor između njih je bio da pored toga što su smatrali da ne postoje, morali javno da pronađu nelogičan izgovor da postoje ili da bar smisle neku bolju priču oko nepostojanja. Dotadašnji frontmen Niko je prekršio nelogična pravila benda i i bio najuren iz istog. Niko je otišao u neki logičniji bend dok je grupa ''Niko ne zna kako se zovemo'' za frontmena postavila Ništara.
Sa novim frontmenom morali su da načine neke promene. Prva je bila da ipak pristanu na jedan intervju sa više pitanja i odgovora ali pod uslovom da taj intervju objave na novom, drugom po redu albumu. Osećali su obavezu prema tajnim fanovima zbog ispada njihovog bivšeg frontmena.
Kao i predhodni put intervju je počeo sa istim pitanjem.

NOVINAR: Kako je moguće da Vi postojite?
NIŠTAR: Samo Vi možete da postavite to pitanje i to dva puta. Niko nas to ne bi pitao ni jednom. A šta mislite zašto?
NOVINAR: Zašto?
NIŠTAR: Zato što mnogi misle da mi ni ne postojimo, pa onda ljudi ni ne mogu da nas pitaju to što ste nas Vi pitali. Kako mi možemo da postojimo, a da nas oni pitaju kako je moguće da Vi postojite? Ovako mi kao da ne postojimo i onda nas niko to ni ne pita.
NOVINAR: Ali ipak Vas slušaju.
NIŠTAR: I to je čak diskutabilno. Ne mogu potvrditi ovakvu konstataciju jer smo mi album izdali u jednom primerku i niko ne može da ga kupi. Ponavljam, ne može jer ljudi bi želeli da ga kupe ali je nepodnošljivo skup. Sada ćemo i po tom pitanju načiniti pomak sa novim albumom. Nećemo izdati album u jednom primerku ali će i dalje svaki primerak biti itekako skup.
NOVINAR: Kada već spominjete novi, drugi po redu album, recite nam zašto ste planirali da stavite ovaj intervju na samom albumu?
Zar ne mislite da je to neozbiljno?
NIŠTAR: Mi smo hteli da snimamo ozbiljan album ali nemamo dovoljno članova za grupu, nemamo instrumente i što je najgore nemamo para da bi snimili sve pesme koje smo napisali, tako da smo primorani da snimimo ovakav intervju i tako popunimo prazninu, da bi materijal ličio na album. Planiramo nakon snimanja da album promovišemo u VIP sali i da svima koji žele žestoko naplatimo ulazak i album koji će ovog puta biti štampan u mnogo većem tiražu od jedan i prodavaće se u VIP sali. Samim tim što bi karte bile jako skupe, ljudi bi zbog same činjenice da je to tako mislili da se radi o veoma važnom projektu, a onda bi i sam album jer se promoviše u takvoj sali abnormalno poskupeo. To naravno ne bi bila prepreka mnogim našim iskrenim fanovima jer u pravoj ljubavi nema granica. Oni bi ga kupili i ni nakon odslušanog albuma takođe ne bi ukapirali da su prevareni jer su platili puno. Manjina koja bi možda i ukapirala da je prevarena, ne bi smela da prizna jer bi je bilo sramota da kaže da to nije mogla ranije da shvati. Ljudi se tako lažu i ko zna kako će muzika završiti.
NOVINAR: Zbog čega mislite da bi publika bila prevarena?
NIŠTAR: Na primer: postojaće omot za album na kome će se nalaziti izmišljen spisak pesama jer pesama neće ni biti jer mi planiramo da snimimo tišinu, a da album nakon toga popunimo ovim intervjuom. Sve to nije važno jer će album sam po sebi biti značajan, a to je ono što može poželeti svaki mladi čovek kada počinje da se bavi muzikom. Ovaj album koštaće čitavo jedno bogatstvo, tako da će moći da ga poseduju samo jako bogate osobe, a samim tim i album tako postaje automatski značajan. To Vam je znate, čista matematika. Tako će kružiti priče o njemu, a niko neće smeti da pozajmi nekome album da ga sluša, što zbog sramote od prevare, što zbog toga jer je skup, te će morati večno da ćute oni koji su ga kupili jer prodavci ionako nemaju nameru da nekome vraćaju novac samo zbog toga što kupci nisu znali šta se nalazi na albumu, što je i logično jer su ga kupili da bi ga čuli, a to što im se ne sviđa, to ne bi trebalo da interesuje one koji ga prodaju. Oni koji ga ne mogu kupiti, maštaće o tome kako on zvuči, a neće ni znati da se radi o običnoj prevari.
NOVINAR: Ali opet Vi o prevari? Zar Vi ne shvatate kakav biser snimate? U vreme sveopšte buke i haosa, kada je gotovo nemoguće pronaći mesto gde možete da se odmorite i čujete prijatnu muziku, već samo muziku koja tera mlade na agresivno ponašanje, Vi snimate tišinu? Ne bih da Vas hvalim ali moram Vam reći da ste Vi i Vaš bend genijalni.
NIŠTAR: Hvala na koplimentu ali nije trebalo jer mi prosto znamo da smo to što jesmo tj. to što ste Vi rekli.
NOVINAR: Imate li još nešto da dodate vezano za novi, drugi po redu album?
NIŠTAR: Sve zlurade želimo da obavestimo da ćemo zaštititi naše interese tako što ćemo na omotu albuma napisati: ''Autori ne odgovaraju za kvalitet pesama i ukoliko se nekome ne svide pesme, autore to ne interesuje''. Na taj način mi štitimo naše interese jer imamo pravo na to.
NOVINAR: Spomenuli ste dok smo pričali jedan termin koji je pogrešno shvaćen kod nas, a to je VIP? Molimo Vas da nam kažete nešto o tom terminu s' obzirom da ste ga Vi uveli sa zapada posle puno peripetija.
NIŠTAR: VIP zapravo znači vrlo impotentni pederi. Mi moramo znate ići u korak sa vremenom, mi moramo ići u korak sa svetom, a što je još važnije sa Evropom.
NOVINAR: Kažite nam nešto o istoriji ovog termina jer znam da veoma dobro znate nastanak same reči.
NIŠTAR: Termin VIP se prvi put javio negde u Americi kada su veoma impotentni pederi isfrustrirani svojom impotencijom, po svaku cenu želeli da dopune taj kompleks, i to su učinili tako što su određene prostorije nazvali VIP i u njima su se okupljali i u njima su mogli da se prave važni do mile volje. Kasnije su mediji zataškali izvornu definiciju termina VIP. Danas ljudi misle da se to odnosi samo na važne osobe, a ne i na pedere.

Nakon ovog intervjua ubrzo je izašao drugi album ali grupa je uskoro odlučila da prestane sa postojanjem. Ipak, morali su po ugovoru da odrade turneju što su oni bez problema kao pravi profesionalci prihvatili. Turneja je nazvana ''Ko zna kad i ko zna gde''.
U vreme kada više nisu svirali izašao je i album ''Mi uvek ovako možemo svirati'' koji je sačinjavao snimke sa te njihove poslednje turneje.

autor: Branko Radakovic

Kako je nastao prvi tatu

Bio jednom jedan umetnik koji je imao malog sina koji se normalno kao i sva druga deca u to doba igrao sa svojim igračkama. Umetnik je često pio, tako da je njegova žena, majka njegovog sina, smatrala da je on neodgovoran otac. U očima žene, muž je bio i propalica koja ne može ništa da zaradi od svoje umetnosti.
Umetnikov sin u ruci je tog, danas već istorijski značajnog dana čvrsto držao automobilčić u ruci i gurao po podu sobe. Onda je tako u svom dečačkom zanosu, kako to obično biva, udario u stočić na kome se nalazilo mastilo koje je otac koristio za pisanje. Na ruci malog deteta prosulo se mastilo. Dete je i dalje vozilo automobilčić kao da se ništa nije desilo. Pijani otac je u transu samo čuo: ''Tu-tu, tu-tu...'' i zagledao se u detetovu ruku koja je bila umazana mastilom i u tome je video umetničko delo. Uskoro je u sobu ušla majka i počela da viče na muža: ''Kako možeš mirno da sediš dok ti je dete umazano mastilom kretenu?''. Ubrzo je počela i da ga udara jer ju je nervirala njegova flegmatičnost.
Malo dete videvši da njegova majka tuče oca, počelo je da viče: ''Nemoj tatu, nemoj tatu...''.
I umetnik je uskoro radosno povikao: ''Tatu'', dok ženi apsolutno nije bilo jasno kako muž može biti srećan dok ga ona udara. Nije mogla ni da predpostavi da je njen dragi tog trenutka stvorio, spontano i zahvaljujući pre svega svom sinu, novi umetnički izraz nazvan tatu, a mrlje na ruci umetnik je nazvao tribali, što je bilo uskoro opšte prihvaćeno u svetu i tako je ostalo i do danas. Detetovo zapomaganje bilo je zapravo presudno za nastanak novog umetničkog stila.
Umetnik je ubrzo počeo ozbiljno da zarađuje, a žena je iznenada počela da poštuje svog muža. Rešila je da se više ne ljuti kada genije nešto zabrlja jer je shvatila da bi to moglo da znači da je došao do nekog epohalnog otkrića u umetnosti.

autor: Branko Radakovic

Tekst istine o propasti srpske umetnosti

Veći deo teksta koji je pred vama napisao sam još januara ove godine ali pošto niko nije želeo da ga objavi, verovatno zbog straha da im neko i nešto ne zameri, a ja se pitam zašto bi, kada živimo u demokratiji i kada svako može ili bi trebalo da može da iznese svoje mišljenje, tekst je zbog toga slučajno ili namerno čekao neki period kako bih ga ipak nekada objavio. U međuvremenu sam ga malo dopunio i on se sada takav kakav je nalazi na uvid onima koji su zainteresovani da ga pročitaju.
Svestan sam da je naslov teksta preoštar ali takav je i sam tekst i to sve u cilju da se nešto promeni tj. da se malo mućne glavom i da se svi mi zapitamo gde se to nalazimo, koji nam je pravac kretanja i da li uopšte znamo kuda idemo.
Ovim tekstom verovatno ništa neću posebno postići jer to je nemoguće, pre svega zbog toga što pojedinac, kao što smo svi već naučili iz iskustva, ništa ne može da promeni ali zato imam pravo da kažem istinu ako već ništa drugo ne mogu da uradim. Nadam se da će mi tako biti bar malo lakše, a verujem i mojim istomišljenicima koji ništa ne mogu da promene jer im neke više sile ne dozvoljavaju.
Tatin sin ili kako je Nele Karajlić okarakterisao ovakvog čoveka u pesmi ''Guzonjin sin'' je termin kojim etiketiramo biće koje je svojim rođenjem obeleženo do kraja života epitetom da je samim svojim postojanjem uzvišenije od ostalih iako svi mi biološki imamo svog oca. Ipak ovi obeleženi su zaista realno poprilično privilegovaniji od ovih drugih. Ovi koji nemaju nikakve protekcije itekako to primećuju ali nikoga za to nije briga. Naviknuti na nepravdu, naučili su da žive sa tim, iako veoma često mnogo više vrede od ovih pedigriranih.
Pored tatinih sinova postoje još i tatine ćerke, a tu su još i mamini sinovi i ćerke.
Problem nastaje kada se javno iznese da naša kultura propada, kako nema mlađih zainteresovanih i ko zna šta još sve ne. I normalno je da nema kada najmoćniji ne pružaju nikakve šanse mlađima i oni koji itekako mogu da zalegnu bez ikakvih problema za neku dobru ideju nekome, neće to da urade jer ili nisu u njegovoj partiji ili nemaju interesa ili prosto i jednostavno nisu ništa u rodu sa određenom moćnom personom. Ono što je najgore i što je neoprostivo je činjenica da niste iz Beograda. To je veoma važno za vas kao mladog kreativca. Beograd se ponaša kao da je posebna država i sve što dođe sa strane, ''beogradski šupci'', kako to kaže Nikola Pejaković u filmu ''Lepa sela, lepo gore'', moraju da negiraju, bez obzira što je to nešto kvalitetno. Oni jednostavno razmišljaju lokalno i zbog toga nam je između ostalog godinama lagano kultura propadala na svim poljima.
Uzmimo za primer recimo muziku. Album ''Paket aranžman'' izdat 1981. godine i danas je sudeći po medijima jedan od najznačajnijih albuma. Niko nije seo da razmisli zašto je to tako i da li je baš tako. Činjenica je da je to kompilacija bendova iz Beograda i oni su zato automatski morali da budu veoma značajni. Ako još dodamo i činjenicu da su u tim bendovima uglavnom svirala deca bogataša ili takozvani tatini i mamini sinovi ostalo i nije tako važno. Druga je priča što su kasnije neki akteri ostali dosledni i zaista se opravdali svojim radom, kao što su to učinili Dušan Kojić i pokojni Milan Mladenović. Mnogi kažu da je taj album važan jer su to grupe koje su svirale tadašnji popularni stil nazvan novi talas. Ako se složimo sa tim da su tada bile značajne, zašto se i danas do iznemoglosti forsiraju kao nešto strašno bitno. Čak su svojevremeno obeležili i dvadeset i pet godina postojanja ovog albuma. Sve je to lepo ali zašto ne forsiraju i druge albume i grupe. Postoji recimo Kerber iz Niša koji bi itekeko trebao da bude zastupljen u medijima kao legendarna grupa, ako pričamo o kvalitetu. Kod ove grupe nikada nije bilo potrebe za preispitivanjem vrednosti. Galetov glas je jedan od najboljih u celoj bivšoj Jugoslaviji. Tu je i grupa Smak koja takođe nije iz Beograda i ko zna još koliko grupa i umetnika koji nisu iz glavnog grada ali kao takvi njima nije dozvoljeno da budu tako značajni kao sumnjivi proizvodi iz Beograda koji da su izvan njega, umesto da to što rade u Beogradu, čuvali bi ovce jer od ovoga sigurno ne bi mogli da žive.
Ako niste tamo i nemate nikakve veze sa raznim poltronskim ''drugovima'', možete da se jebete. Zapadni sistem i bezumno jurišanje u Evropu dovelo je do opšteprihvaćenog totalitarnog razmišljanja, gde vi kao provincijalac i iskreni stvaraoc i kreativac možete samo da se žalite i to izgleda samom sebi jer nikoga za to što radite nije briga jer niste dete nekog moćnika.
Ovakvo lokalno razmišljanje prisutno je i u svim mestima naše zemlje, pa tako recimo kada se održava neki filmski festival takmičarskog karaktera, nagrade obavezno odnose stanovnici tog mesta bez obzira na kvalitet.
Veoma često na festivalima se nagrade kupuju. Koliko puta ste videli neko kvalitetno delo i niste mogli da verujete da nije poznato. Sve to se dešava jer javnost iskrivljuje vrednosti tj. zatupljuje mase svojim merilima.
Tatini i mamini sinovi, saveznici partija i ostali hoštapleri ne dozvoljavaju da do medija dopre neko pametniji kako bi narušio njihove utvrđene kriterijume kojim su zadojili zatupljenu publiku.
Filmska kritika kod nas još jedna je bitna stavka kako bi naš film mogao da živi pravim životom ali nažalost odavno je već srozana na niske grane. Ako za primer uzmemo recimo Aleksandra Radivojevića koji po svaku cenu želi da šokira javnost, možemo primetiti da se jednostavno ugledao na oca, samo što su između njih ogromne razlike. Dok je Miša itekako znao šta radi u svojim filmovima i sa opravdanjem kritikovao trulo društvo, Aleksandar javno po medijima bez ikakvih argumenata pljuje i na ono što valja i na ono što ne valja bez ikakvih merila, veoma često subjektivno, a opet sa druge strane, kao i njegov kolega Dimitrije, odvali u nekom tekstu pohvalu nekih filmova sumnjivih vrednosti.
Dobar deo ekipe beogradskih kritičara podržao je recimo film ''Šejtanov ratnik''.
Najodvratniju kritiku dao je naravno Dimitrije Vojnov koji je između ostalog napisao: ''Srpski film je dignut iz mrtvih zahvaljujući debitantu Stevanu Filipoviću i njegovoj dičnoj ekipi koja je snimila 'Šejtanovog ratnika', film posle koga više ništa neće biti isto u ovom brlogu koji poneko još duhovito naziva i srpskom kinematografijom''.
Svako normalan shvata da je ''Šejtanov ratnik'' isto toliko uradio za srpski film koliko su turbo-folkeri uradili za muziku.
O ovom filmu ni ne vredi pričati ali kada ga već spominjem vredi napisati da je to jedan tinejdžerski film koji može voleti samo osnovac koga u životu film ni ne interesuje i za koga je vrh umetnosti ''Žikina dinastija'' ili ''Tesna koža''. Da se razumemo, nemam ništa protiv specijalnih efekata ali ako se sve ostalo zapostavi, kao što je to slučaj sa ovim filmom, onda to nikako nije dobro. Za film je najvažniji scenario, pa onda sve ostalo. Kompijuterski efekti treba da budu u drugom planu. Nikako ne smeju da budu najvažniji. Pre svega ovde nemamo osnovu postavljenu na pravom mestu i to je ono što ovom filmu pre svega fali. Posebna je priča što imamo neubedljive psovke u uličarskom isfoliranom slengu na svakom koraku. Ni protiv psovanja nemam ništa ali je to ovde urađeno diletantski.
Toliko loša ekipa mladih i neafirmisanih glumaca odavno nije viđena na našem filmu. Nije mi samo jasno kako su uspeli da nagovore Svetlanu Bojković, Petra Božovića i Marka Nikolića da se pojave u ovakvom đubretu. Verovatno je u opticaju bila velika lova, a u takvim situacijama svi zaboravljaju na umetnost.
Sramota je i što Dimitrije srpsku kinematografiju naziva ''brlog''. Sa druge strane nije mi jasno kako to može jer je i on deo te kinematografije. Zanimljivo je da se još dosta kritičara utrkivalo da napiše što bolji hvalospev. Za tako nešto treba zaista imati želudac. Što bi rekao Danilo Bata Stojković u filmu ''Balkanski špijun'': ''Za male pare ste se prodali''.
Ako se ikada bude pravila lista deset najgorih filmova i ukoliko tu listu budu pravili nepristrasni i ozbiljni kritičari ''Šejtanov ratnik'' će se sigurno naći na njoj.
Ja razumem da kritičari danas moraju od nečega da žive i da kada im dobro plate oni pišu šta im se kaže ali upravo zbog toga je prava umetnost marginalizovana i neće se ništa promeniti sve dok teoretičari ne počnu objektivno da pišu, a ne da im jedina svetinja bude novac.
Zanimljiva je i pojava knjige ''Novi kadrovi – Skrajnute vrednosti srpskog filma'' koja košta 1836 dinara. Ne znam samo koji će iskreni ljubitelj filma izdvojiti toliko novca za knjigu, kada svi znamo da pravi ljubitelji filma nemaju novac, pogotovu ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da se ova knjiga bavi uglavnom umetnicima koji su dugo bili zapostavljeni u medijima, a one koji ne znaju šta će sa parama ne interusuju ovakvi autori. Njih uvek zanimaju pomodarske serije i filmovi. Izgleda da je pojavom ove knjige definitivno utvrđen medijski proboj nekada zabranjivanih autora. Tako da je i ''crni talas'' postao pomodarstvo sa zakašnjenjem od četrdeset godina za one koji se unazad nisu bavili ovom temom jer oni nikada ne veruju u nešto što nije popularno u narodu.
U samom naslovu stoji termin ''skrajnuti'' koji veoma često koristi Nebojša Pajkić pa su tako autori pokazali određenu dozu nekreativnosti i koliko zapravo na celu tu mladu generaciju kritičara utiče ovaj čovek.
Voleo bih i da detaljno objasne naslov ove knjige.
Ako su mislili da okarakterišu tako knjigu jer ona govori o delima i autorima koji su navodno ''zapostavljeni'', onda je to jedna katastrofalna greška koju sebi može da dozvoli sebi pisac početnik jer vrlo dobro upućeni znaju da imena kao što su Želimir Žilnik, Jovan Jovanović i Živojin Pavlović nisu više tabu tema i poslednjih godina su žestoko medijski eksploatisani, čak toliko da je to nesnosno. Da ne pričam o Đorđu Kadijeviću koji je gotovo oduvek bio prisutan u medijima i široj javnosti je veoma dobro poznat. Autori su verovatno osetili da su se i šire mase primile na ''crni talas'' jer je to kao ''in'', pa su rešili da zarade pare. To je ono što njih interesuje, a ne tamo neka umetnost.
U poglavlju knjige ''Mir, mir, mir, niko nije queer: Queer elementi u srpskom filmu'' autorke Olge Dimitrijević ne mogu a da ne primetim neke katastrofalne greške koja se nalazi u delu kada autorka objašnjava ''queer motive'' u filmu ''Buđenje iz mrtvih''.
Sramota je pre svega da neko piše o filmu, a da iz teksta saznamo da film taj neko nije ni odgledao pažljivo, u ovom slučaju Olga Dimitrijević, a još veća je sramota da su glavni i odgovorni dopustili da ovaj tekst izađe. To vidimo u rečenici: ''Naime, dok razgovara sa svojim ocem, Miki optužuje njega i njegove političke istomišljenike da im je svako ko piše pesme 'peder ili lezbijka'. Ta rečenica dobija novo značenje kada, par scena kasnije, Miki i Džoja govore o njenim pesmama dok na zidu njene sobe vise reprodukcija jedne od slika Tamare de Lempicke, čiji se ženski aktovi i androgeni portreti, kao i ona sama, ubrajaju u opšta mesta lezbijske kulture''. Pod broj jedan, svako ko je pažljivo gledao film zna da prvo Miki i Džoja govore o njenim pesmama, pa tek onda Miki optužuje oca i njegove istomišljenike da je za njih svako ko piše pesme ''peder ili lezbijka''. Pod broj dva, to ''peder ili lezbijka'' ne treba bukvalno da se shvati jer to ''peder ili lezbijka'' nema veze sa seksualnom opredeljenošću, kako autorka iznosi u knjizi. Apsolutno se slažem sa konstatacijom da svako može da tumači film na različite načine ali u ovom slučaju konstatacija da je Miki hteo da kaže da su pesnici bukvalno pederi ili lezbijke veze nema sa mozgom. I konstatacija Olge Dimitrijević da je ''Rale, očigledno, od detinjstva zaljubljen u Mikija'' takođe nema veze sa mozgom. Rale jeste fasciniran Mikijem, ili pre svega njegovim smislom da kaže istinu. Tačno je i da su se poljubili dva puta u toku filma na najneočekivanijim mestima ali bih pre rekao da je Miša Radivojević želeo da u tom filmu prikaže sve gadosti, besmislenosti današnjeg doba i nelogičnosti, te je i ovo samo jedan vid prikaza izopačenosti ali nikako ne mogu tako jednostrano da se shvate određene scene.
U krajnjem slučaju neka mi neko pametan objasni zašto se danas kada se govori o nekoj umetnosti obavezno pravi ''ozbiljna studija'' o tome da li je neko peder ili nije ili se po svaku cenu traži seksualna nastranost. Zar je to zaista važno za tu granu umetnosti? Hajde malo da pričamo o delima, a ne o nekim perifernim detaljima. Ovako se ova knjiga, bar u nekim delovima, a i mnoge druge današnje knjige ne razlikuju puno od trač rubrika koje izlaze po najgorim mogućim tiražnim novinama. To znači da su i oni koji navodno promovišu umetnost kod nas, ozbiljno poremetili kriterijume i spali na veoma niske grane.
U slikarstvu je situacija takođe očajna. Mogu slobodno da se nadovežem na prethodnu priču koja se odnosi na film i uočim queer motive i na slikarskom polju. Taj zapadni sistem uveo je i pravilo da morate da budete pederi kako bi ste ušli u ''krem društvo'' u Beogradu. I taj takozvani gay lobi se veoma dobro drži i da bi neko ušao u njega mora i on da bude homoseksualac. Na sceni već dugi niz godina sve se vrti oko istih imena. Lako se može primetiti da nikako da se spomene neki novi akter u priči zvanoj umetnost. Možda i grešim ali čini mi se da je đavo odneo šalu. Dok te ne pojebu dobro, kao da ne postojiš. Zato ću ja i dalje da ostanem na margini na neko vreme dok se situacija ne promeni i dok neke prave vrednosti ne budu glavna priča naše kulture. Nadam se da će se to desiti jer pederi se obično zaraze sidom i umru. Nadam se da će i ovi jednom izumreti.
Tako je i sa ostalim granama umetnosti. Sve se vrti oko istih imena i niko ništa ne želi da menja, a stalno pričaju kako se dešavaju promene. Realnost je nažalost znatno drugačija. Godinama već stagniraju i prave kvalitetne promene današnji diletanti ne bi dozvolili.
Kada skupimo sve ovo što sam izneo u tekstu i još mnoge druge stvari koje se dešavaju kod nas, a pod licemernom etiketom ''kultura'' možemo samo da konstatujemo da je odavno propala vrednost samog termina ''umetnost'', a samim tim i uopšte u svakom drugom pogledu. Na žalost ili sreću, odlučite sami.

autor: Branko Radakovic

Da su u Srbiji slikari političari...

Doba demokratije, humanosti i renesanse je svakako pogodno doba za umetnost jer umetnici mogu da iskazuju svoje ideje i osećanja bez ustezanja. To je pre svega doba kada svako može da misli svojom glavom i iznosi svoje mišljenje, a da ne mora ni da ima mozga u glavi, a ni samu glavu. Vlast za to vreme može nesmetano da radi ono što najviše voli tj. da uzima novac. To im svakako niko ne sme zameriti jer pored toga što to vole, to im je i obaveza.
Druga obaveza pripadnika vladajućeg pravca je držanje govora pred otvaranje prodajne izložbe. Glavni predstavnik vladajućeg pravca nedavno je održao govor pred gomilom publike i između ostalog rekao sledeće: ''Vama niko ne sme da maže vaša platna. Ne želimo samo mi da otvaramo prodajne izložbe. Voleli bi da svi pokažu svoja umetnička dela. Nama je u interesu umetnost, a ne jeftina zabava. Niko ne želi da proda srce svoje umetnosti, da stvara dela samo da bi zaradio novac, već svako treba da radi iz ljubavi i ono što oseća. Mi se nećemo baviti konceptualnom umetnošću kao većina umetnika u skupštini koji ne znaju pošteno ni četkicu a ni olovku da drže u rukama''.
Nakon govora došlo je obezbeđenje i ispratilo umetnika do crne limuzine.
Na žalost u doba demokratije, humanosti i renesanse ipak nije sve savršeno. Ono što umetnicima najviše nedostaje je sloboda koja je umrla 2006. U svetu je sloboda poznata pod imenom Slobodan Milošević.
Iako mnogobrojna publika smatra da u njihovim životima najviše dominira socijalni realizam neko bi opet rekao da živimo veoma apstraktno i da političari najviše podsećaju na dadaiste.
Pioniri kubizma, pravca koji je poznat u svetu kao komunizam, danas su starci i ne žele ništa da menjaju jer su svesni da će uskoro umreti iako smatraju da nikada nije bila gora situacija po slikare. Smatraju da promene ništa ne mogu novo doneti, što naizgled zvuči apsurdno ali je ipak tačno.
Pored toga što se kubisti bave kockanjem, veliki kockari su i neoplasticisti. Prokockali su svu umetnost socrealista i ostavili ih na ulici.
Naivni slikari ipak najgore prolaze jer teško zarađeni novac otimaju im sa kamatom banke: ''Tapi i tapkaroši'', ''Da li je ovo Salvador?'', ''Raul Dafiment banka''. Za pripadnike vladajuće stranke i političare naravno nema problema jer oni imaju svoju banku ''Pol Sezame otvori se'' iz koje mogu da uzimaju kada hoće i koliko hoće novca.
Impresionisti takođe više nisu impresionirani vladavinom i zato su najavili da uskoro prelaze u realiste.
Nadrealisti su kao i uvek odlično jer i dalje maštaju kako Srbija treba da se prikloni zapadu i kako treba da uđe po svaku cenu u Evropsku uniju.
Pop-artisti na čelu sa Endijem Jovanovićem su i dalje najveći ljubitelji Amerike.
Ipak jedna od stranaka uvek je nadomak pobede ali nikako da se popne na tron. To je stranka koja se bavi fovističkim radikalizmom, slikari koji stvaraju isključivo divljim bojama.
Jedan od predstavnika fovističkog radikalizma nedavno je skrenuo pažnju na sebe izjavom da je žalosno je što danas više niko ne slika autoportrete jer tako bi zapravo mnogi otkrili svoje pravo lice, a to niko ne želi. Ova izjava potresla je pripadnike drugih pravaca koji su mu zamerili što tako nešto može javno da kaže.
Kubistička parola: ''Ništa nas ne sme iznenaditi'' shvaćena je i primenjiva tek danas na pravi način.
Jedan kubista je skoro izjavio: ''Devedesetih smo se toliko puta iznenadili da nas danas više ne može ništa iznenaditi jer smo se navikli na to i postali anemični, čak toliko da danas ne možemo ni da se obradujemo kada neko želi da nas prijatno iznenadi što se toliko retko dešava da smo i zaboravili na tako nešto.
Kada se desila svetska ekonomska kriza, mi smo to bolje podneli nego bilo ko drugi. Mnogim našim građanima verovatno nije ni jasno zašto je toliko ljudi zabrinuto u svetu jer mi smo u krizi već skoro dve decenije, pa možemo samo da se čudimo''.
Jedan poznati slikar kupio je za tri kifle čitav jedan značajan muzej zajedno sa najznačajnijim slikama, te kustos i ostali zaposleni od tada nisu više imali gde da rade. Neki slikari su tako počeli da crtaju kredama ili sprejevima po zidovima, u zavisnosti od toga koliko su novca mogli da isprose. Tako su grafiti postali jako popularni u Srbiji, a određeni umetnici su bili zadovoljni što i dalje mogu na neki način da se bave svojim poslom. I državi je to odgovaralo. U muzejima su počeli da se izlažu televizori, pesak, svilene bube i ostali otpadni materijali. Onima kojima nisu odgovarali grafiti, počeli su da snimaju kamerama svoja dela.
Činjenica je da više nema pravih renesansnih majstora kao što je to bio Josip Broz Tintoreto.

Ovaj tekst napisao je Branko Radaković – Bane, u javnosti poznat kao Klod Bane, nepopravljivi impresionista.

autor: Branko Radakovic

THIRD I / FIGURATIVE THEATRE live raport / 28.10.2009. klub Yeti, Nis, Srbija

"Šta ovaj peva o anarhiji, a ovaj nosi majicu Evrovizije" N.N.
"Ivana,... idemo odavde mene je strah!" Nikola Š.

autor fotografija Jovana Damnjanović

Awaiting Fear (Promocija albuma "DEAD INSIDE")

DEATH METAL KONCERT
 
 
U utorak
03.11.2009.
u klubu danguba bend
AWAITING FEAR
pravi promociju albuma "Dead Inside",
koji je izdala Austrijska kuca
'NOISEHEAD RECORDS'
(www.noiseheadrecords.com)
 
Kao gosti na koncertu ce svirati :
 
Toxicdeath (Tuzla)
Defilement (Novi Sad)
Soul In Cage (Beograd)
 
 
Pocetak u 21h (ulaz), koncert pocinje u 21:30 a zavrsava se do 01:30 najkasnije.
Ulaz je
150 dinara,
i prvih 30 dobija na poklon privezak Awaiting Fear-a.
 
 
Awaiting Fear ce takodje svirati i u Bosni i Hercegovini i to:
 
31.10.2009. - Sarajevo (Halloween Night) - klub AG - (Toxicdeath, Festival Of Mutilation, Awaiting Fear)
01.11.2009. - Tuzla (Halloween Night 2) - klub PALMA - (Toxicdeath, Festival Of Mutilation, Awaiting Fear)

MTV3: Powerset Axiom - Hashkane [excerpt

MTV3: Consecration - Somna

Najava koncerta

NAJAVA: Garage Explosion 2009, r'n'r festival @ Pekarna, Maribor ( SLO ), 23.10.

ROCK'N'ROLL FESTIVAL GARAGE EXPLOSION 2009 23.10.2009 (petek) ob 20.00 – Pekarna / Gustaf – Maribor Vstopnina: 12 EUR V predprodaji do 18. ure na dan koncerta: 10 EUR NASTOPILI BODO: THE BAMBI MOLESTERS (Sisak / Hrvaška) http://www.myspace.com/thebambimolesters DICKY B. HARDY (Ljubljana / Slovenija)/ RAGMAN (Novi Sad / Srbija) http://www.myspace.com/ragmanband CORROSION (Novi Sad / Srbija) http://www.myspace.com/korozijans EICHMANN FAMILY (Zagreb / Hrvaška) http://www.myspace.com/eichmannfamily HARE KRIŠNA HIPPIE GROOVIES (Ljubljana / Slovenija) http://www.myspace.com/harekrisnahippegroovies GOD DAMN IT BOYS (Celje / Slovenija) Vrača se Garage Explosion, festival garažnega rock'n'rolla, upora proti dolgčasu in nikoli preživetih manifestov, ki s svojo »naredi si sam« filozofijo pridobiva vse večje število bratskih in sestrskih festivalov - od istoimenskega v Splitu, do Garage Spring Roll v Zagrebu in Garage Fire v Beogradu, navsezadnje pa tudi do festivala »Outta control« v Ljubljani. O povezovalni moči in o vplivu takšnih festivalov za razvoj nekoč enotne scene priča tudi napovednik za 5. izvedbo Garage Explosion, na katerem bo nastopilo sedem skupin iz Srbije, Hrvaške in Slovenije. Še pestrejša je paleta različnih rockovskih žanrov, ki bodo zastopani tokrat. The Bambi Molesters veljajo za enega najbolj uveljavljenih skupin instrumentalnega surfa sploh, nedavno pa so že navdušili na sorodnem festivalu FV v Ljubljani, potem ko so bili s koncertnih odrov odsotni skoraj dve leti. V pripravi je nova plošča, ki nastaja v sodelovanju s Chrisom Eckmanom, bližajočo se petnajstletnico delovanja pa bodo obeležili tudi z izdajo celotne diskografije na vinilnih ploščah. Na podobnih glasbenih osnovah gradijo novosadski Ragman, ki pa si vendarle privoščijo nekaj več izletov v svetove garažnega rock'n'rolla. Trojica kot iz stripa pobeglih glasbenikov, kljub opevanemu ponočevanju nadaljuje z delom v hiperaktivnem ritmu, saj v zadnjem času ni bilo leta brez izdaje njihove nove, vsakič tudi vse bolj prepričljive plošče. Ne bi bilo velikega presenečenja, ko bi v Maribor prišli že s četrto po vrsti… Nova plošča prav ob festivalu Garage Explosion pa je odkrita ambicija njihovih someščanov iz kultne zasedbe Korozija, ki se je po skoraj treh letih mirovanja sestala pod rahlo popravljenim nazivom The Corrosion. Gre za eno najbolj kvalitetnih, a žal tudi najbolj spregledanih skupin garažnega rock'n'rolla na tleh bivše skupne države, ki je nastala v začetku devetdesetih in ki končno ter več kot zasluženo premaguje geografske okvire svojega dosedanjega delovanja. Po še daljšem mirovanju se presenetljivo vračajo tudi Dicky B. Hardy, na vokalu tokrat brez karizmatičnega Nika Novaka, a z Brunom Subiottom, ki je na festivalu že nastopil s skupino Hic et Nunc. Prav s slednjo in z Res Nullius so Dicky B.Hardy v devetdesetih tvorili jedro ustvarjalnega rock'n'rolla na Slovenskem, zato ne gre dvomiti informacijam, da ponovna združitev ni namenjena zgolj ponavljanju že slišanega. V pripravi je nova plošča, zaradi številnih neznank pa njihov nastop sigurno sodi med enega najbolj pričakovanih letos. S tem pa sploh še nismo opravili z vsemi »povratki.« Da bo festival očitno potekal v come-back znamenju, je zaslužen tudi Goran Lautar, ki je kot frontman zasedbe nastopil z Babies na prvem, z Welcomin' Committee in Flames na tretjem, na peti festival Garage Explosion pa se vrača z Eichmann Family. Zagrebški trio v zasedbi vokalist-kitarist, kontrabasist in bobnar slovi predvsem po divjih, brezkompromisnih in nemalokrat tudi destruktivnih rock'n'roll izbruhih. Izbruh je beseda, ki po videnem in slišanem gre zelo dobro skupaj tudi s celjskimi God Damn it Boys, enim največjih upov slovenske rockovske scene. Očarljivo nepredvidljivi, ko v trenutku delujejo kot prvič iz hleva izpuščeni bikci, takoj zatem pa šokirajo z zavidanja zrelim in artikuliranim zvočnim izrazom. Tega zagotovo ne manjka tudi Hare Krišna Hippie Groovies, sestavljenim iz dveh bivših članov The Real Things, basovskega kitarista ter vokalista odličnega glasu in stasa, ki s svojim samozavestnim nastopom večino kolegov iz estradnih krogov poje za malo malico. Tako prepričljivo, da na prvi pogled marsikomu celo zamegli udarno in razigrano zvočno podobo, ki jo tvorijo preostali člani skupine. Pa še nekaj. Zabava se po neprespani petkovi noči preseli na zahod, ilirskobistriški klub MKNŽ bo namreč v soboto, 24. oktobra, gostil še Garage Afterparty s skupinama The Corrosion in Ragman, s ponovitvijo v celovečerni koncertni izvedbi. Za rock'n'roll sladokusce! Informacije o festivalu: GARAGE.EXPLOSION@GMAIL.COM http://www.facebook.com/garage.explosion http://www.myspace.com/garageexplosion http://garage.blog.hr Predprodaja vstopnic MISC Infopeka, Ob Železnici 16, 2000 Maribor 02/300-68-50 Vsak delovnik med 10. in 18. uro.

Salaisuus

KONCERT POVODOM 15 GODINA POSTOJANJA I RADA GRUPE ĐUBRIVO-@KSET 5.11.2009. + Zlo i naopako (Sisak)

KONCERT POVODOM 15 GODINA POSTOJANJA I RADA GRUPE ĐUBRIVO

@KSET 5.11.2009. + Zlo i naopako (Sisak)

 

 

dana 5. studenog, nakon točno dvije i pol godine, legendarna splitska grupa Đubrivo vraća se u KSET, gdje će prigodnim koncertom obilježiti 15 godina svog postojanja i rada.

Zbog nemara grada Splita i splitskih klubova, grupa je inzistirala da se ovaj koncert održi u Zagrebu, a KSET nije slučajno odabran. Poznato je da su Đubrivo i zagrebačka publika međusobno vrlo privrženi. I bend i publika još uvijek pamte rasprodani KSET iz 2006. (dok još nije bilo ni ugovora ni izdanog albuma), kada se Đubrivo, očito iznenađeno i oduševljeno prijemom publike, nekoliko puta vraćalo na bis!

Ovaj koncert povodom 15 godina postojanja članovi benda ističu kao jedan od najvažnijih u karijeri i za njega spremaju posebnu set-listu koja će uključivati dosad objavljeni materijal, nove stvari napravljene za idući album, a postoji mogućnost i da se odsvira pokoja stvarčica sa samih početaka, nešto što se dosad još nije moglo čuti uživo!!!

Pozivamo vas da svojom nazočnošću uveličate ovaj veliki anti-spektakl te da zajedno proslavimo najbesmisleniju obljetnicu u povijesti čovječanstva...

 

Koncert počinje točno u 21 h, a otvorit će ga mlada i talentirana grupa Zlo i naopako iz Siska (www.myspace.com/zloinaopakobend). Cijena ulaznice je 40 kn, a moći će se kupiti u pretprodaji od 23. listopada na sljedećim prodajnim mjestima:

DIRTY OLD SHOP, Tratinska 22

KSET, Unska 3

NO SIKIRIKI, Nova cesta 88

 

Broj ulaznica je strogo limitiran pa vam savjetujemo da na vrijeme dođete do svog primjerka kako ne biste bili primorani propustiti ovaj spektakl J... Molim da ovu vijest prenesete i u vašem mediju.

KONCERT: Eichmann Family + Mojo Men From Mars @ Spunk, subota, 17.10.

EICHMANN FAMILY ( Zagreb ) Bla bla, bla, trio na okupu od 2008.god., novi band frontmena nekad malo poznatijih, a danas oplakanih The Babies-a, ujedno i jednog od idiota iz WCIF (www.myspace.com/wcinflames ), tu je zatim propali gitarist Redskadrile i još par likova iz nepoznatih užasnih bandova, ujedinjenih zajedno u siromašnu obitelj Eichmann ( Dodo Eichmann-vokal, gitara, Ed Eichmann-kontrabas, Karlos Eichmann-bubnjevi, povremeno i Al/Almir Eichmann-bubnjevi ) Iako imaju kontrabas, a bome, neki od njih i lijepe frizure i znaju se obuć ( svi osim Karlosa ), NISU psychobilly, još manje rockabilly, a ni garaža. Htjeli su zvučat kao Sting Rays, al nije im uspjelo. Šta su smislili, provjerite uživo. Ili ostanite kod kuće i kopajte nos. www.myspace.com/eichmannfamily + MOJO MEN FROM MARS ( Zagreb ) Novi band na sceni ...drugi nastup ikad Fitza i njegove zle družine. Sajko bluz oi pank, sve što vole mladi. Ako ste mislili da ste čuli sve, niste. Niste čuli oi-billy ;) www.myspace.com/mojomenfrommars SVIRKA POČINJE VEĆ OKO 21.30h !

HARSH NOISE INFERNO

NEDJELJA 11. 0KTOBAR start: 21:00 h
SCOTCH BAR
Hamdije Kreševljakovića 17 SARAJEVO
1+2 Idlness Distribution
3+4 Clockwise Terror
5+6 Smrznik