Tiha i nenametljiva po prirodi, Jasmina Malešević sigurno i ozbiljno korača književnim svetom, u koji je uplovila davne 1984. godine. Do danas se pojavila u preko 200 zajedničkih zbirki, almanaha, zbornika i antologija i objavila osam samostalnih i dve koautorske knjige.

Da je uspešna u poslu kojim se bavi govore i mnoge nagrade koje je osvojila, između ostalih i Plaketa UKS-a sa likom Sime Matavulja za celokupni književni opus (Beograd, 2022) i „Hatišerif Knjaza Miloša“ za puni nacionalni doprinos srpskoj savremenoj poeziji (Prilipac, 2024). Kako izgleda unutarnji svet Jasmine Malešević? Hajde da zavirimo…

 

Kada si i kako uplovila u svet književnosti?

 Prvu pesmu, naravno ljubavnu, napisala sam 1983. godine, kao student veterine. Imala sam 21 godinu i ta čarolija o zaljubljenosti je izletela u dahu. Igrom slučaja, naredne godine sam postala član Književnog kluba „Đuro Salaj“ na Slaviji.

Deset godina sam bila zamenik predsednika, oštrila sam paperje, vežbala sam kolena da ne klecaju kada recitujem pesmu. Klub sam napustila 1994. godine, ali sam nastavila da se družim i sarađujem sa najdražim pesnicima, Milijanom Komatinom i Vojislavom Brkovićem.

 

Šta je za tebe književnost?

 Književnost je za mene dnevnik osećanja. Sve što sam do sada napisala, prošlo je kroz misaonu i emotivnu prizmu mog tela. Pisanje je uvek je vezano za lično iskustvo i koliko god da sam padala ili sam se obrušavala na zemlju, duh i duša su stremili ka oblacima, ka nebu, ka onoj sponi između unutrašnjeg i spoljašnjeg svemira.

Književnost je za mene izlaženje iz vrtloga, svetlucanje bića kako bi se pretočilo u lepotu reči, protok vremena koji spaja budućnost i prošlost u sadašnji trenutak, jer samo tako može da se dodirne večnost. Književnost je najbolji deo mene, gde nema laži ni prevara.

Što se tiče knjiga koje sam do sada pročitala, one su bile znakovi pored puta, sagledavanje sveta da bih bila razumnija i da bih se na neki način dopisivala sa piscima. To je jedan živi svet koji čoveka usmerava da hoda ka istrajnosti, izdržljivosti i slobodi. Ako je Bog pre nas stvorio reč, trebalo bi da posle nas ostane bar neko slovo.

Šta ti je srcu draže: poezija ili proza i zašto?

  U suštini, i poezija i proza me vode do izoštrenih misli, izlaska iz lavirinta, zanosa, pa mi je drago sve što je sažeto, metaforično, lepršavo i mudro.

Ipak, poezija mi je draža, jer suptilnije i sa neočekivanim obrtima vodi ka celovitosti bića, onoj tajanstvenoj energiji koja se zove duša. Šta god da pišem (proza je kod mene samo proširena poezija), ne volim rogobatne reči, nikada ne koristim psovke, prepričavanja.

Sve što struji kroz mene, što me slama ili omogućava da mašem krilima, pretvaram u smisao, dajem mu melodiju i sliku. Skidam mu okove. I uživam. Ako je moje biće u dosluhu sa onim što sam napisala, to je jedina prava istina iza koje stojim i moja beskrajna sreća.

    Voliš da eksperimentišeš kada pišeš: u pikarski roman unela si fantastiku i naučnu fantastiku (Nestašna Markiza, 2023), u svitku kratkih priča (Isusove sandale, 2021) dala si nekoliko verzija iste priče, u zbirku za decu Mačkaste priče (2015) unela si pesme…

 

Dobro si to primetila, ali ne bih nazvala eksperimentom, jer kad eksperimentišeš, obično imaš i neki zacrtan cilj, neku zamisao, bar što se tiče žanra ili forme. Ja to obično nemam, sve što unosim, dešava se spontano. Mislim na uobličavanje knjige, ideje, odabir...

To je najlepši proces i on mora da se odvija slobodno, nadahnuto, a glavni pokretač i okidač je ljubav. Nikada nisam ništa pisala hladne glave i hladnog srca. Uvek sam negde između sna i jave, neba i zemlje, između dva dodira.

 

Danas tvoja ostvarenja mogu da se nađu u mnogim antologijama, zbirkama, časopisima… Na koji si od tih uspeha najviše ponosna: Šumadijske metafore, zbirke kratkih priča sa „REFESTIKON-a“; Tragovima moga psa; Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja, Antologija srpske haiku poezije…

 Ne mogu da kažem da sam ponosna i da sam postigla ne znam šta, ali taj osećaj kada nešto napišem i negde objavim je katarza, ispovest osećajnosti, igra radi igre i očuvanje slobodne volje.

Pisanje samo potvrđuje eterični oblik.

To je svakodnevni način buđenja, spavanja i bdenja. Svako objavljivanje je u datom trenutku radost, neka vrsta potvrde da su ta ostvarenja čuvari duha i potvrda da će neke moje ljubavi, postojati i u umetničkom obliku i da će večno kružiti.

 Objavila si dve knjige u koautorstvu: Rođeni iz iste smrti (zajedno sa Vojislavom Brkovićem), Adame ne ljuti se (zajedno sa Aleksandrom Slađanom Milošević). Kako to izgleda pisati u dvojcu?

 Prvu knjigu Rođeni iz iste smrti, objavila sam u koautorstvu sa Vojislavom Brkovićem. To je pesnički dijalog o ljubavi. Imali smo zajedničko pesničko veče. Naizmenično smo recitovali uz klavirsku pratnju i to je bilo veoma lepo. Došli smo da zaključka da bismo mogli te pesme, koje smo imali već napisane, lepo da složimo, povežemo u dijalog, što smo i uradili. Objavio ih je Sfairos, 1990. godine. Nekoliko godina unazad, postoji Nagrada „Vojislav Brković“, koja se dodeljuje za knjigu poezije.

Knjigu Adame ne ljuti se (Draslar partner, 2001) napisala sam zajedno sa Aleksandrom Slađanom Milošević, za nekoliko meseci. Nastala je kao duhovita posledica našeg dvadesetogodišnjeg druženja, čitanja, razmišljanja, filozofiranja.

     Pisanje knjige sa najvećom multimedijalnom zvezdom bilo je posebno i veoma odgovorno. Počele smo iz želje da se igramo (igra radi igre), koja je posle poprimila ozbiljan tok. Pre objavljivanja, rukopis su pročitali i blagoslovili: Petar Živadinović (Paideia), prof. Vladeta Jerotić i prof. Radovan Bigović.

 Dobitnik si nekoliko nagrada: Nagrade „Andra Gavrilović“ za najbolju pripovetku 2018, Plakete Matice srpske u Crnoj Gori za zbirku poezije „Legenda o majci“ (Podgorica 2019), Plakete UKS-a „Sima Matavulj“ za celokupni književni opus (Beograd, 2022), „Hatišerif Knjaza Miloša“ za puni nacionalni doprinos srpskoj savremenoj poeziji (Prilipac, 2024)... Koja ti je najdraža i zašto?

 Uvek je najdraža prva nagrada – koju sam dobila 1992. godine (Nagrada „Milan Lalić“ za knjigu Skarabeg). Mada, uglavnom mi je bila najdraža ona koju bih dobila u datom trenutku, sve dok nisam shvatila, da je svaka nagrada važna, ako je pošteno dobijena, a naročito kada bi me iznenadila, kao što su Plaketa „Sima Matavulj“ i Priznanje „Hatišerif knjaza Miloša“, jer ih nisam očekivala. To su nagrade za celokupno pisanje, i sada još jednom želim da se zahvalim Udruženju književnika Srbije. Nagrada za rukopis poezije „Legenda o majci“, bila je predivno iznenađenje kao i Nagrada „Andra Gavrilović“ i to za pripovetku „Balzakove tapete“, od koje će kasnije nastati pikarski roman „Nestašna Markiza“.

 Pored toga što se pisanjem baviš proteklih 40 godina, 20 godina si vodila obućarsku radnju na Terazijama. Da li je to bio zahtevan posao?

 Preuzela sam očevu radnju (bio je majstor obućarskog zanata), da bih više vremena provodila sa sinom koji je tada imao godinu dana. Otac mi je pomagao, koliko je mogao, a posle nekoliko godina sam radila sama po ceo dan.

Radnja je bila i mesto okupljanja umetnika, pesnika, samim tim što se nalazila u centru grada. Komunikacija sa mušterijama, prolaznicima i zanatlijama bila je veoma važna i za moje sazrevanje kao pisca. Često su i mušterije učestvovale u sitnim dešavanjima i pričama. Povremeno je dolazio i Raša Popov, koji je govorio da sam najbolji pesnik među obućarima i najbolji obućar među pesnicima.

 Završila si Fakultet veterinarske medicine. Koliko si se duga bavila tim poslom?

 Veterinu sam upisala iz ljubavi prema životinjama, posebno kravama. Na jednoj farmi sam volontirala godinu dana. Okružena senom, žitom i prirodom, imala sam predispozicije da budem dobar veterinar. Neko vreme sam lečila pse i mačke, ali, kada se rodio Teodor, bilo je nekoliko mogućnosti da se zaposlim kao veterinar. Za veterinu je potrebna potpuna predanost i posvećenost. Odabrala sam obućarsku radnju, tako da je veterina ostala večna inspiracija.

 

Sva životna iskustva uspela si da pretočiš u knjigu. Smatraš li da je književnost upravo to – dnevnik duše?

 Da, književnost je dnevnik osećanja, istorija individue, društvenih sposobnosti i nesposobnosti, stradanje i oživljavanje Zemlje, a sve to upućuje na dušu. Duša je onaj božanstveni, anđeoski, emotivni, senzibilni deo duha. Esencija života. Stvaralačka energija. Čestica svetlosti, koja samu sebe rađa.

 Savet mladima?

 Život je put koji pređe ljubav, putujući kroz svemir. Hodajte bosi, kada god možete.

 

Jasmina Malešević, 21. 4. 2025.

 

 

Razgovor vodila

Tamara Lujak

 

 

 

  

Zlatne se godine primaknu same, bez poziva.

Zgrabe vas odjednom, a da niste ni svesni da ste ih, kako i zbog čega proživeli, oblikovali, stvorili.

Svedoci smo da se sjajne ideje rađaju iz duboke promišljenosti, spontano ili iz prkosa. Tako je nastao i čuveni Festival srpskog filma fantastike (FSFF), koji se danas bliži trećoj deceniji života, da ne kažem, prošle je godine (2024) postao punoletan.

Kakav divan povod i kakav sjajan način da se proslavi rođendan – kroz intervju!

A gde je proslava – tu je i kafić sa ugodnom atmosferom.

Tako smo Jovan i ja negde pred Novu godinu, oko devet časova uveče, seli u njegov omiljeni kafić u Bulevaru despota Stefana i, uz sjajnu muziku koja je prilično glasno prašila sa zvučnika, započeli priču, s namerom da je do jedanaest časova, pre nego što se kafić zatvori, završimo.

Kako je Jovan oduvek bio ugodan i zahvalan sagovornik, tako se naša priča produžila, te smo, u bukvalnom smislu te reči, kao poslednji gosti, zatvorili kafić negde oko ponoći.

A evo i razloga zašto…

 

Znam da je teško učiniti rekapitulaciju Festivala…

 

Jovan skida kaput i odlaže ga na stolicu pored sebe. Daleko elegantnije obučen od mene (koja sam došla u trenerci i farmerkama), u košulji i sakou, seda u separe, vidno raspoložen za priču.

 

Šta te zanima?

 

Prvo, kako si došao na ideju o osnivanju Festivala, a onda idemo redom dalje…

 

Deo si te priče, pa će biti zabavno. [Bila sam član organizacionog odbora FSFF, 2007. god.]

Elem, jednom davno u dalekoj, dalekoj galaksiji bio jedan Beokon – konvencija ljubitelja fantastike. Ali Beokon nikako da se porodi...

Znači, bio je zamro nekih osamdesetih godina 20. veka i onda je mlađa ekipa Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ htela da ga oživi. Tadašnji predsednik Ivan Nešić stao je ispred Beokona koji je trebalo da se održi u Domu omladine. Ja sam tad sveže bio izašao iz vojske i bio sam pun energije.

Zapadne mi, tako, da za Beokon napravim reviju filmova.

Kako sam bio mlad i naivan, želeo sam da imam obezbeđena prava, pa sam krenuo po distributerima sa listom želja. Nailazio sam na zidove ćutanja, niz pretnji, jer nemam autorska prava zbog kojih sam i zvao distributere da bi ih dobio... To su stvari koje ne možeš da razumeš dok ne uđeš u priču. Ne možeš da shvatiš da neko tako može da se ponaša. Svi ti distributeri su danas propali. Sa takvim ponašanjem – taj bezobrazluk u ophođenju, u razgovoru sa nama – nije ni čudo što su propali.

Izveštaj koji sam podneo Nešiću bio je kratak: nemamo filmove.

Jedan je na „možda“ – i taj jedan na kraju nisu dali! Tako da je naš Festival zapravo nastao kao odgovor na ovakvo ponašanje distributera. Izlišno je reći da te godine Beokon nije mogao da bude održan, jer je trebalo da filmovi zauzmu lavovski deo programa. Mislim da je to bilo 2003. ili 2004. godine. Više se nismo usuđivali ništa po tom pitanju da radimo, sve dok nisam upoznao Miroslava Lakobriju.

 

Šta se tad dogodilo?

 

Lakobrija dolazi u Komarčić, pominje kratke srpske filmove i ja vičem „Da! Njih ćemo da koristimo!“ Nema više distributera, pravićemo Festival od naših filmova, gde ne moramo da se zafrkavamo ni sa kim, a još ćemo da promovišemo domaće, mlade autore.

To je najbolja odluka koju smo ikada u životu doneli!

 

Kako je izgledao prvi program?

 

Miki i ja smo sastavili program od 25 filmova – bili su to studentski filmovi, treš filmovi, filmovi nezavisnih autora. Najraniji je bio iz 1987. godine – Oh ne Srđana Stojanovića. Svi ti filmovi nikad pre toga nisu bili prikazivani u kontekstu žanra fantastike. Kad smo sve to sakupili, imali smo dovoljno materijala da popunimo dva festivalska dana.

Onda smo uradili još jednu stvar.

Tada je „Šok koridor“ imao samo TV nastupe na ART kanalu. Nenad Bekvalac i Aleksandar Radivojević dobijaju od nas posao da budu voditelji programa koji smo koncipirali kao Festival srpskog kratkometražnog filma fantastike. Posle smo skratili naziv, izbacivši ovo „kratkometražnog“.

 

Kako ste koncipirali program?

 

Napravili smo, ma kako to pretenciozno zvučalo, autorske blokove, a njih dvojica su, naravno kasapski raspoložena, sve kasapili i čerečili redom. Ljudi su se valjali od smeha. Na udaru su bili mladi Stevan Filipović, mladi Mladen Đorđević, sada etablirani režiseri, ali oni su sve to dobro podnosili i dobro se provodili. Pri tom Dom omladine nije imao grejanje – tada je bilo krizno doba kada su se bioskopi gasili – ali je hladna sala bila puna kao oko!

 

Koje je to godine bilo, kada ste organizovali prvi FSFF?

 

Festival je trebalo da bude organizovan u decembru 2005, ali smo ga u dogovoru sa Domom omladine prebacili na januar 2006. godine.

 

Pored samih filmova, prikazivali ste i rekvizite iz filmova…

 

Lakobrija je doveo modele i prikazao rekvizite iz svojih filmova: radio je na TT Sindromu, na kratkometražnim filmovima Mladena Đorđevića… I od svih rekvizita je napravio izložbu.

Moj omiljeni je bila pisaća mašina sa zubima iz srednjemetražnog, diplomskog filma Mladena Đorđevića Glad (2002). To je bila prva prilika da neko vidi Mladenove filmove, na nekim „š“ kopijama sa VHS-a. Kasnije ih je prebacio u digitalni oblik sa boljih mastera.

Sa nama je bio Siniša Dugonjić, autor jednog od treš filmova (Žur živih mrtvaca iz 2005), a sa njim je došao sadašnji lider organizacije „Krov nad glavom“ Ivan Zlatić, maskiran kao mumija od glave do pete – po ulozi koju je glumio u jednom od Sinišinih filmova.

To ti je bila prava trivija!

Da bude još veća fora, Stevan Filipović u tom trenutku snima Šejtanovog ratnika. Prve nemontirane scene iz tog filma prikazao je kod nas. Ljudi su gledali na srpskom jeziku scene kao iz Lukasovih i Spilbergovih filmova – što se tiče specijalnih efekta – i naravno Pitera Džeksona.

Bila je to strašna sinegrija!

 

Ko je još prisustvovao?

 

Bio je tu i Dimitrije Vojnov, koji je imao svoj blog „Doba nevinosti“. Nazvao ga je po filmu koji je želeo da snimi. Nikad u tome nije uspeo, barem ne na srpskom jeziku – napravljen je mnogo kasnije u slovenačkoj varijanti.

Dimitrija i njegovog kolegu Danila Bećkovića jako je jedilo to što nisu mogli da nađu finansijera za tu tinejdžersku seksi komediju koja se dešava u neposrednoj budućnosti, gde se nevinost – kao nešto poput kletve – uklanja na, za to specijalizovanoj klinici. Na tom svom pobunjeničkom blogu pisali su redovno o mukama koje imaju sa pokušajima da snime film.

U toj jedinstvenoj pank sinegriji pojavljuje se zrno budućeg „Šok koridora“ uživo – jer je upravo nakon Festivala „Šok koridor“ nastavio isključivo da ide uživo. To je sve bio jedan prilično ludački trenutak, kad vratim film unazad. Bio je to prvi Festival srpskog filma fantastike, a istovremeno i obnovljeni Beokon.

Bio je neočekivano uspešan!

 

Ko je zaslužan za vašu popularnost?

 

Veliku zaslugu za to što smo se pročuli imala je diverzija koju je izveo naš prijatelj Pavle Zelić – koji je sada jedan od glavnih likova u Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije, putnik oko sveta, pisac romana i zbirki priča, naš kolega iz Lagune – kada je dobio poziv da gostuje u „Žikinoj šarenici“.

I šta on radi?

Priča o kratkim srpskim filmovima fantastike pred milionskom publikom. Kao rezultat toga, počinju da nas zovu domovi kulture širom Srbije!

 

Ko vas je prvi pozvao?

 

Prvo nas je zvao Dom kulture iz Zrenjanina, s rečima: „Mi ovo moramo da vidimo!“ Ovom prilikom im se zahvaljujem što su nas prepoznali.

Tako Miroslav i ja sednemo na autobus i odemo za Zrenjanin sa selekcijom filmova.

Tako smo osmislili putujući Festival srpskog filma fantastike. Time smo dobili stacionarni, godišnji i onaj koji putuje između dva Festivala.

I zapravo je taj putujući poneo ime FSFF i njegov se naziv prebacio na matični Festival.

 

Kafić je krcat. Do nas, na galeriji, sede stranci, sjajno raspoloženi.

Živa priča i muzika bruje oko nas. Jovanu prilaze ljudi sa Radio Beograda, pozdravljaju ga srdačno i pitaju kad će ponovo da organizuje muzičko veče…

Jovan mi to još uvek ne objašnjava i nastavlja priču.

 

Prvi je Festival trajao dva dana. Jesu li projekcije išle preko celog dana ili samo uveče?

 

Uveče, ali pazi, Beokon je imao više programa: predavanja, kvizove, Lakobrijinu izložbu u holu na spratu Doma omladine…

Bila je to mini revolucija.

Ljudi treba da znaju koliko je bitan taj trenutak.

Došlo je mnogo novinara, iako nismo imali PR-a. U tom sam trenutku radio u novinskoj agenciji Beta. Prva vest o Festivalu puštena je samo pet dana pred početak – što je, svako će ti reći, medijsko samoubistvo.

A nama se desilo da nam svi dani budu puni i prepuni!

 

Šta je taj veliki uspeh još proizveo?

 

Akonto tog uspeha, Dom omladine je organizovao festival koji se zvao „Horor u Beogradu“, kako bi nam, kao, pokazao kako se stvari zaista rade. Ipak je to dobra stvar bila, jer su doveli strane goste i filmove. Između ostalog, gostovao je i Dario Arđento.

„Horor u Beogradu“ se više nikad nije ponovio, a FSFF postoji i dan danas.

 

Kako su tekli dalji Festivali?

 

Prva četiri nisu imala takmičarski program. Išla su godinu za godinom.

Godine 2006, u decembru (to je dakle, drugi po redu Festival), imali smo „Rest of the best“: ono što nismo stigli da pustimo na prvom Festivalu, išlo je na ovom drugom. Imali smo slabiji izbor tih starijih filmova, ali smo prvi put dobili filmove koji su bili prikazani premijerno.

Dobili smo, recimo, film Rakete, Vladimira Mančića, na koji sam jako ponosan. Dobili smo i Dodatno ubrzanje, čiji je autor Stevan Rogulja, omaž slavnoj italijanskoj Kocki, koji produkcijski jako dobro izgleda. Bio je tu i studentski dugometražni film Pokrov – vampirska folklorna priča na tragu Kadijevićeve Leptirice. I taj Pokrov nam je doneo baš lepo prisustvo u medijima. Svi su o njemu pisali.

 

Gde je bio organizovan treći FSFF?

 

Treći FSFF bio je organizovan 2007. godine u Domu kulture Studentski grad. To je bio najambiciozniji Beokon i FSFF.

Bio je to prvi Festival na kojem smo dobili gomilu filmova snimljenih baš za nas. Tad još nismo imali takmičarski program.

Ovaj mi je Festival stvarno bio prirastao za srce, jer mi je pokazao da zaista imamo dobru priču. Tu smo prvi put prikazali neke filmove koji su, da tako kažem, postali andergraund hitovi, poput Prokletstva ikone svetog Teodora Nebojše Nenadića.

Taj Dom kulture je jedno čudno mesto, koliko god da mi je drago.

Njegova ciljna grupacija – studenti iz studentskog doma – nije ga posećivala. Bili smo zapanjeni da je tamo bilo manje publike nego u Domu omladine, a mi smo se baš oslanjali na tu mlađu, studentsku publiku.

Te se godine DO renovirao i zato smo morali da se prebacimo u Studentski grad, inače nikad ne bismo menjali mesto koje dobija bitku.

Sećam se da se zbog manje posete od očekivane, koja je i dalje bila pristojna, deo ekipe Beokona baš jako razočarao, jer je uložen ogroman trud u organizaciju i reklamnu kampanju. Tad je direktor Beokona bio Pavle Zelić. Bio je u punom menadžerskom naponu, svaka mu čast šta je sve izgurao!

 

Postoji li, uprkos tome, neka lepa priča vezana za treći Festival?

 

Posebno je bio zanimljiv jedan mlad čovek, Petar Kovačević iz Požege, koji je snimio klinački omaž Gospodaru prstenova. Svoju Knjigu senki snimao je sa drugarima iz odeljenja, praktično na odmorima između časova i na raspustu. Njegovi likovi govore autentičnim dijalektom tog kraja.

Renderovanje njegovog filma nije uspelo, pa nismo uspeli da ga prikažemo na samom Festivalu. Stevan Filipović mu je, oduševljen njegovim entuzijazmom, spasao film, pa smo tako, nakon nedelju-dve dobili termin da ga prikažemo. Nije bilo mnogo ljudi, ali smo spasili jedan film i imamo počasna imena na špici.

To mi je jedna od najdražih zahvalnica koje sam dobio. Izvukli smo film jednom mladom čoveku i dali mu vetar u leđa. Petar je u međuvremenu upisao FDU i verovatno ga je odavno i završio. Ne znam šta je sada sa njim.

 

Zatim dolazi Četvorka…

 

FSFF je u međuvremenu nenamerno „pojeo“ Beokon.

Sećaš se tužne istorije raskola u Komarčiću, koja je napravila pustoš u Društvu…

Polet i jačina pisaca u tom je trenutku bila toliko jaka… Koji su samo likovi nastali u Komarčiću, koji su danas poznata imena!

Bila je to neverovatna količina ljudi na jednom malom mestu.

Ko je sve tada bio u Lazaru Komarčiću u to doba! Goran Skrobonja, Ivan Nešić, Oto Oltvanji, Zoran Stefanović, Boban Knežević, Pavle Zelić, Darko Tuševljaković... Meni je mnogo drago što sam bio deo toga. I ti si bila deo toga.

Moja kapa ide dole toj ekipi, gde god da se danas nalazi, u kom god delu sveta.

Ali na žalost, taj četvrti Festival iz 2008. godine nosio je pečat tog glupog raskola u Komarčiću.

Ljudi su se smorili, nije bilo entuzijazma, pa je gotovo 90-95% programa činio program FSFF i to više nije bio Beokon. Tako je ispalo da je FSFF pojeo Beokon, ne zbog naše namere, već zbog odnosa kakvi su u Komarčiću vladali.

Nije više bilo ključnih ljudi koji bi vukli celu tu zajedničku priču.

 

Jovan se služi smokijem i kikirikijem koji stoje u činijicama na stolu ispred nas i ispija kriglu piva.

Nema ko ga u kafiću nije pozdravio ili upitao za muzičko veče.

Shvatam da će intervju morati da ima i neplanirani dodatak, da ne kažem, bonus.

 

Šta se nakon toga dogodilo?

 

Tako se kod Mikija i mene rodila ideja da se osamostalimo.

Lazar Komarčić je postao zemlja na kojoj je tada jako malo ljudi ostalo. Registrovali smo Mikijevu umetničku grupu „Mladi kadrovi“ kao Udruženje, sa nama dvojicom kao liderima. Udruženje je nastavilo da se bavi FSFF-om kao zasebnom manifestacijom.

Njegovo lansiranje bilo je u dvorani Kinoteke.

To je bio „zero budžet“ Festival.

Jakša Vlahović nam je pomogao da napravimo genijalni katalog u obliku filmske trake preklapače. Pokojni direktor Muzeja jugoslovenske Kinoteke Dinko Tucaković, neka vrsta naše mecene, otvorio nam je vrata Kinoteke i time smo uradili nešto što je bio moj san snova.

Popunili smo sedam dana najvećim hitovima sa prethodnih festivala i sa njima spojili srpske dugometražne filmove fantastike iz fundusa Kinoteke. Ljudi su prvi put nakon mnogo godina mogli da vide neke filmove i naprave presek – kako su snimale starije, a kako mlađe generacije.

Na ovom smo, četvrtom Festivalu, nazvanom 4½, prvi put prikazali prvi film sa Srbima u svemiru Zvezdu tri (2009), omaž Karpenterovoj Tamnoj zvezdi, beočug FSFF-a. Ljudi su se valjali od smeha, jer su gledali srpski mentalitet u svemiru.

Nebojša Nenadić, vunderkind kojeg smo otkrili na trećem Festivalu, na moju ogromnu žalost više ne snima filmove.

Od njega smo dobili najbolje filmove, klasike FSFF-a: već pomenuto Prokletstvo ikone svetog Teodora, najbolju srpsku komediju koju niste gledali na televiziji i Čudovište iz Tamiša, njegov prvi dugometražni film. Oba je snimio pre no što je upisao fakultet.

To je bila 2009. godina.

 

Kako ste prošli naredne, 2010. godine?

 

Godinu 2010. provodimo bez bioskopske sale.

Pokušavali smo da, u toj godini, program našeg Festivala napravimo pod kapom jednog novoosnovanog festivala sa stranim filmovima fantastike, koji je, ispostaviće se, održan samo tada i nikad više, a koji je organizovao osnivač današnjeg Kids festivala Igor Stanković.

Iz toga se ništa nije izrodilo, tako da smo 2010. godine pauzirali.

Sledeće smo godine organizovali prvi FSFF koji je bio takmičarskog tipa, gde smo postali ono što smo danas.

Taj se Festival zvao 5/6, kao dvobroj. Tad je u ekipu ušao Dragan Jovičević, dugogodišnji urednik NIN-a, sada to isto u RADAR-u, u međuvremenu autor nekoliko filmova i producent. On je te 2011. postao treći čovek Festivala i dao mu veliki vetar u leđa.

Zajedno sa mnom napisao je knjigu „Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike“ i time dao ogroman doprinos da cela naša stvar dobije jedno krupnije društveno priznanje.

On je veliki heroj ove priče.

Koliko je Pavle to bio za najraniji period istorije festivala, toliko je Dragan bio za ovaj kasniji, zreli period.

 

To čekam da spomeneš, jer sam htela da te pitam – znam da jeste, naravno, ali – da li je Festival izrodio knjigu?

 

Jeste. Uvek sam pravio stalni katalog Festivala i slao ga medijima, pisao beleške vezano za Festival i činjenice u vezi sa filmovima, tako da je dobar deo gradiva već postojao… Pokazao sam Draganu sve to kad je došao, na šta je rekao: „Jovane, ti od ovoga možeš da napraviš knjigu.“

Onda smo se udružili i napravili je zajedno.

 

Šta je ili koga još Festival izrodio?

 

U prvoj su ekipi iz dvehiljaditih godina bili Stevan Filipović i Mladen Đorđević, dva režisera koja su danas ozbiljni autori. Svako je otišao na svoju stranu, ali oni su svoje početke imali na našem Festivalu. Posle su snimili danas veoma važne filmove Šejtanov ratnik odnosno Život i smrt porno bande.

Njihova generacija bila je vrlo plodonosna, zagrejana za žanr. Prikazivali smo njihove studentske filmove.

Od autora treba spomenuti Jelenu Tvrdišić i Vladimira Mančića i njihove kratkometražne filmove Slatki miris naftalina (2005), odnosno Rakete (2006). Svedočili smo jednoj pankerskoj eksploziji drugačijeg srpskog filma, i to ne samo fantastike, u vreme kad je u bioskopima vladala dosada. To je bio čisti pank.

Uz njih, tu su bili Danilo Bećković, Dimitrije Vojnov, Lazar Bodroža, Mina Đukić, koja je kao studentkinja snimila izvrsni Dosije pacov (2005) sa Evom Ras. Bilo je tu još imena, a ne bih nikoga da oštetim…

Od starije generacije, Milan Konjević, tvorac najboljeg srpskog filma strave devedesetih Pacovi u zidovima (1994) ponovo je počeo da snima filmove, Milan Todorović, koji je s njim bio korežiser dugometražne Zone mrtvih (2009), postao je u međuvremenu producent i gura žanrovsko stvaralaštvo.

Svake godine neko od njegovih studenata pošalje neki svoj film fantastike i horora na Festival.

Damir Bauhaus Romanov, bio je najistaknutiji iz druge generacije studentskih fantastičara koja je stupila na scenu krajem prve decenije dvehiljaditih. Dao je scenaristički najpismenije filmove – komediju Puls, u kojoj Miloš Biković kao mladi vampir zavodi devojke po KST-u, i sjajne Priče iz groba (2011).

Nemanja Ćeranić, tada student, 2024. godine je sa dugometražnom Voljom sinovljevom napravio čudo neviđeno. Ceo život sam čekao da tako nešto nastane u Srbiji. Sjedinio je srpsku tradiciju, folklor, fantastiku, postapokalipsu i američki i japanski žanrovski film na vrlo vešt način. On i njegov scenarista šta su napravili – alal im vera!

Svi su ti autori slali kratke filmove kod nas. Svako od njih je prošao kroz nas. Sva imena koja danas snimaju fantastiku, svi su studentske filmove slali nama da se takmiče. Romanov je, mislim, dva puta odneo nagradu. Priče iz groba pobedile su na FSFF-u 2012. godine.

Još jedna bitna stvar.

Danilo Bećković koji odavno više nije student, već profesionalni režiser (Mali Budo, Jesen samuraja), pre nekoliko godina snimio je zombi film Mališan, čija je radnja ukorenjena u Srbiji, a opet lucidno posmatra globalni fenomen – vezanost tinejdžera za mobilne telefone.

Zašto je to bitan film?

Zato što ga nije snimio student, nego jedan već etablirani režiser, kojem se prosto dopalo da ponovo snimi nešto kratko, iako je ta forma nekomercijalna. To ja volim, to se meni sviđa – da vidim filmofilsku strast.

 

S time ste zapravo stvorili scenu koja ranije nije postojala…

 

Tako je. Jako je bitno definisati šta je scena. Kao u rokenrolu, scena mora da ima svoja mesta, svoje ljude, mora da ima filmove ili muziku, medije koji će da je prate, publiku, mora da ima publikacije…

Iza nas je nešto ostalo.

Ko god hoće da zna nešto o FSFF-u, odnosno o srpskom filmu fantastike – može sve da pročita u našoj knjizi. Obuhvatili smo celu istoriju, od 1924. godine na ovamo.

Inače, 2024. godine, obeležava sto godina od prvog srpskog filma fantastike, koji se zove Faun od Ernesta Bošnjaka.

Od njega je ostalo sačuvano samo par metara nitratne trake. Za potrebe knjige uspeli smo da iskamčimo od Kinoteke jedan jedini snimak kadra iz filma. Ima ga samo u našoj knjizi. Film se spominje u mnogim drugim knjigama, ali ni jedna nema kadar iz filma.

Hvala ekipi iz Kinoteke i Filmskog centra Srbije, jer su omogućili da se to desi.

 

Gde ste sve gostovali?

 

Išli smo u Bosnu (Tuzla), u Crnu Goru – u Budvi, gradu teatra koji nije imao svoje filmske projekcije, puštali smo, mislim 2008. godine, filmove strave na ulici, preko videobima. Stalno smo išli na Grosman, u Sloveniji, išli smo u Hrvatsku...

Pobratimili smo se sa dva bitna festivala iz regiona, to su Grosmanov festival filma i vina, koji se danas zove Grosmanov festival fantastičnog filma i vina, a održava se u Ljutomeru, kao i sa Treš film festivalom u Varaždinu.

Mi smo vršnjaci. Najranije je nastao Grosman, 2005. godine. I mi bismo, da nije bilo prebacivanja na 2006. godinu. I Treš festival je nastao 2006. godine. Sa svima njima smo i dalje prijatelji.

Šašavo je gledati nas, mangupariju, kako sada imamo decu – a i dalje radimo ono što volimo.

 

Muzika se pojačava, a atmosfera u kafiću zahuktava kako veče odmiče i kako se naša priča razvija.

Sa zvučnika praše Bouvi, Blek Kiz, Pepersi, Boje, čak i moji omiljeni Vajolent Femsi koje, čini mi se, prvi put čujem u nekom kafiću…

Jedva ostajem na sedištu…

 

Kako sa današnje tačke u vremenu sagledavaš Festival?

 

Imam neki put utisak da Festival ima sopstveni život i da sada mi njemu služimo, da je on preuzeo kontrolu nad nama.

Bilo je raznih trenutaka – veselih i neveselih, bolnih, kao i u svakoj drugoj organizaciji koja postoji.

Menjale su se ekipe, bilo je uspona i padova, ali jedna stvar znam da je Miroslava i mene održala i to želim da prenesem mlađim generacijama: nas dvojica smo postali prijatelji gledajući filmove. I u najtežim trenucima nas dvojica se zagrlimo i kažemo jedan drugom: „Šta god da se desi, nas dvojica volimo filmove.“

To zdravo srce Festivala je opstalo.

 

Da li su na Festivalu tokom godina učestvovali samo srpski filmovi ili su filmove slali i autori iz regiona?

 

 To je jako bitno pitanje. Zaključno sa Festivalom 5/6 (2011) bila je samo srpska selekcija. Sledeće godine smo uveli regionalni takmičarski program, a na osmici stranu selekciju.

Na sedmici smo uveli Zombi šetnju, kao promociju specijalnih efekata, a sada i humanitarni projekat. Te 2012. godine, Zombi šetnja bila je mega hit. Danas više nema toliko publike kao ranije, ali i dalje postoji potražnja. Hoće ljudi da se provode, da se šegače. 

 

Kako su izgledala otvaranja Festivala?

 

Uvek smo se trudili da na otvaranju imamo nešto specijalno. Za nas su nastupali grupa UV Dens, Luk Blek, naš učesnik Evrovizije 2023. godine, koji je kod nas pevao pre nego što je otišao na Evroviziju.

Imali smo i jednu jako zanimljivu producentkinju, koja je za saradnju bila malo problematična, ali je imala sjajne ideje i bila jako sposobna. Ona je napravila nezaboravno otvaranje Festivala 5/6. Dovela je par gotičara sa pitonom. Imali smo maltene striptiz bez potpunog svlačenja.

To otvaranje se teško zaboravlja.

 

Reci mi nešto o vašim nagradama, Koskaru, Piramidi i Malom Koskaru?

 

Koskar je kosturski Oskar. U početku smo hteli da se nagrada zove Zlatna leptirica, po filmu Đorđa Kadijevića Leptirica (1973), ali smo shvatili da je nastao jedan drugi festival horora, u Ribarskoj banji, na kojem je gostovao Đorđe Kadijević, i to sa nagradom koja se zvala Zlatna leptirica. Zato smo se odlučili za Koskara.

Iza Koskara stoji još jedna veoma važna figura, Stevan Aleksić, proslavljeni dizajner plakata, koji je dugo bio deo naše ekipe. On je zajedno sa Ninom Vujasin jedan od tvoraca Koskara.

Tako smo jedno vreme imali tematske konkurse za amatere (teme: teorije zavere, NLO, urbane legende, slovenska mitologija) i dodeljivali smo specijalnu nagradu zvanu Piramida, koja je inspirisana ljubavlju Miroslava Lakobrije prema NLO-ima.

Znaš šta smo sve od filmova dobili na tim konkursima?! Nikada neću zaboraviti film na temu promaje koji je pobedio na konkursu na temu slovenske mitologije.

Nakon par godina, kada smo se od toga već bili umorili, Piramidu je zamenio Mali Koskar – to je Koskar za autore koji nisu napunili 18 godina.

Kako je on nastao?

Tako što je jedna porodica filmofila, koja živi na farmi nadomak Pančeva, počela da nam šalje svoje radove. To su dva brata, u to vreme maloletna – imali su 13 i 15 godina – njihovi roditelji i baka i deka. Snimali su igrane filmove. Nisu baratali digitalnim specijalnim efektima, i sve su radili štapom i kanapom.

Od njih smo dobili gomilu filmova, a i dalje su nepresušni. Svake godine šalju svoje priloge – igrane filmove, animirane filmove - i to je došlo dotle da su jedne godine osvojili Grand pri.

 

Od kad ste na budžetu?

 

Postojimo već osamnaest godina, a na budžetu smo poslednjih dvanaest godina, od 2012. godine.

Od tih dvanaest, dve godine nismo bili na budžetu.

Sad već imamo neku tradiciju, imamo nagradu, strane filmove, regionalnu i takmičarsku selekciju, ali i selekciju za klince, jer smo odlučili da obnovimo publiku i da podstaknemo nove stvaralačke generacije.

Klinci dolaze da gledaju jedni druge. I to mi je najdraže da vidim, kad dođe celo odeljenje da zajedno gledaju filmove svojih drugova i drugarica.

 

Imate li danas konkurenciju?

 

Sin Milovana Vitezovića, Mihailo Vitezović, koji je deo istorije našeg Festivala, osnovao je u Beogradu Festival horor filma. Imali su konkurs kratkog horor filma do jednog minuta ove godine. On to jako lepo radi i meni je jako drago što se izrodila konkurencija.

To je jedna od velikih tekovina našeg Festivala: Zapalila se scena!

Pazi sad šta mi imamo, šta je FSFF sve izrodio.

Bila je Ribarska banja, koja se nažalost u međuvremenu ugasila. Onda je nikla Hrizantema u Subotici koja je trajala nekoliko godina. Nakon političkih promena došlo je do promena u festivalu, ali se održao u izmenjenoj formi još nekoliko godina, dok nije izgubio novčanu podršku. Tako se Hrizantema, na našu ogromnu žalost, ugasila.

Jedno je vreme Miroslav Kamenković, režiser, imao svoj festival fantastike, tri ili četiri godine u Zaječaru, ali su i njima sasekli sredstva…

Na Paliću je osnovan Dead lake festival, Miša Mogorović i Milan Todorović ga vode. Po koncepciji podseća na Grosmanov festival u Ljutomeru.

Potom je pre tri godine osnovan Slaughter horor film festival u Doljevačkoj klanici, čiji je selektor Dejan Ognjanović. Festival kombinuje hevi metal koncerte sa bioskopskim projekcijama horor filmova u zgradi klanice i na dva bioskopa na otvorenom.

Ne mogu da budem srećniji što tako nešto postoji i podržavam svake godine. Važna stvar: imamo festivale koji žive!

 

Da li razmenjujete filmove?

 

Preporučujemo filmove jedni drugima, preporučujemo autore. Svi razgovaramo. Nema surevnjivosti. Čujemo se, posećujemo se. Dejan je naš redovan gost. Dao je ogroman, neizbrisiv doprinos hororu u svakom pogledu i kao urednik književne edicije u novosadskom Orfelinu i kao teoretičar horora (sada sa svetskim renomeom) i kao pisac i kao bloger. Sada je i organizator i selektor na svom festivalu.

 

Da li ste na Festivalima imali predavanja?

 

Ponosan sam na neka predavanja i okrugle stolove koje smo imali.

Ponekad smo imali i tribine, ranijih godina mnogo više nego sad, koje su bile od opšteg kulturnog značaja, pogotovo one koje su vođene u Kinoteci, kao tribina o tome kako da restauriramo Leptiricu ili Sveto mesto Đorđa Kadijevića…

U međuvremenu su oni i restaurirani, kao i Šijanov Davitelj protiv davitelja, nešto preko stranaca, nešto u zemlji. Ne mogu da tvrdim da smo inicirali sve te restauracije, ali smo verovatno prvi postavili pitanje restauracije u javnosti – šta ćemo sa našim kulturnim blagom da radimo, kako ćemo da ga obnovimo, kako da ga predstavimo svetskoj javnosti?

Neki smo udeo u svemu tome imali.

Kao i Dejan Ognjanović – koji je početkom prošle decenije selekciju srpskih horor klasika odveo u Kanadu – dali smo sve od sebe da se srpski film horora pročuje ne samo u zemlji već i u svetu.

A zašto? Zato što je srpska reč „vampir“ jedina reč koja je ušla u sve svetske jezike.

Volim da verujem da je naš mali festival dao podstrek da se žanrovski deo naše kinematografije proučava u svetu.

Čuo sam, recimo, da je knjiga koju smo Dragan i ja napisali, a koja je prevedena na engleski jezik, stigla čak do Irana. Znamo da je ima u Britaniji, u Americi, da je koriste strani teoretičari kad istražuju fantastiku Južnih Slovena. Nemaju mnogo izvora na tu temu, pa im je knjiga dobrodošla.

 

Kako je gužva i galama u kafiću bivala sve veća, tako smo se prebacili u mirniji kutak, kako bismo nastavili razgovor.

Sa sobom smo poneli, naravno, smoki, piće i kikiriki 😊

 

Kad si već spomenuo knjigu, gde ste sve radili promocije?

 

Nisam srećan sa recepcijom „Izgubljenih svetova“.

Ta knjiga je bila žrtva promena na čelu Filmskog centra Srbije, gde je na mesto direktorke s kojom smo Dragan i ja potpisali ugovor, a koja je iznenada otišla, po sopstvenom zahtevu, u penziju, došla neuka osoba čijeg se imena više ne sećam i ne želim da ga se sećam.

Ne znam čime je zaslužila da bude na mestu tako ugledne kuće kao što je Filmski centar Srbije, ali njena ključna tekovina je bila da se ne rade promocije knjiga te kuće. Stoga nijedna knjiga koju je te godine objavio Filmski centar nije imala promociju.

To je ogromna sramota, da izdavač bude sprečavan da promoviše knjigu iza koje je stao, a u našem slučaju u pitanju je bila knjiga iza koje je stajalo ogromno istraživanje na nepoznatom polju, i koja je pružila bazu podataka o kratkim filmovima, nešto što FCS do tada nije imao.

Uradili smo, dakle, i jednu stvar koja nije imala veze sa žanrom, već je imala širi značaj.

Dragan i ja smo, tako, bili prinuđeni da o svom trošku pravimo promocije. Organizovali smo jednu u Kinoteci, ti si nas ugostila u Udruženju književnika 2015. godine, a potom smo gostovali u Domu omladine.

Nakratko smo se vratili u javnost, jer je Dragan dao izjavu medijima prilikom svog boravka na Paliću, šest meseci posle objavljivanja knjige.

 

Festival nosi srpski predznak…

 

Da. Mi smo jedini žanrovski festival na Balkanu koji je nacionalnog karaktera, koji s ponosom predstavlja svoj brend, a to je srpski film fantastike. Nemaš npr. Festival hrvatskog filma fantastike, koliko god bih ja želeo da tako nešto postoji, jer Hrvatska ima tradiciju umetničke fantastike u prozi koja datira iz devetnaestog veka.

Znači, uspeli smo da napravimo festival koji je prepoznat u celom regionu. I to je činjenica od ozbiljnog kulturnog značaja. Mnogo je bitno međutim to što je FSFF za sobom ostavio knjigu. Svaki naš gost dobije na poklon tu knjigu.

Festival veliča našu zemlju, nadam se, na najbolji mogući način.

 

Da li ste i u kojoj meri imali podršku zvaničnih kulturnih i filmskih institucija?

 

Imali smo, u prvom redu Doma omladine. Veliko im hvala za sve godine što su nam bili domaćini. Bili su nam matična kuća. Bili su naši veliki saborci mnogo godina unazad.

Oni su deo naše istorije, ali više nismo tamo.

Jedno vreme smo bili u Studentskom kulturnom centru, ali se ta avantura nije dobro završila. Tamo kao da ljudi nisu previše zainteresovani da prave programe, i zato smo otišli na drugo mesto.

Sada smo u Dvorani kulturnog centra, sa kojom imamo odličnu saradnju. Sve je kod njih u službi filma. Oni su ozbiljni filmofili.

Što se finansija tiče na gradskom nivou, uredno konkurišemo i uredno bivamo ignorisani. I šta ja tu mogu? Mogu samo da kažem da nas Grad ne prepoznaje. Imamo saradnju sa nekim bioskopima, sa MTS dvoranom.

Tako da je na neki način Beograd ipak iza nas, kroz kulturne institucije, ali ne i kroz sredstva.

 

Razgovor nam ljubazno prekida jedan od gostiju kafića.

Prilazi Jovanu i srdačno mu se zahvaljuje na odličnoj muzičkoj večeri koju je nedavno organizovao na jednom drugom mestu – u klubu Vrtoglavica. Jovan mi je napokon objasnio da je to bila promo-žurka FSFF-a, a kasnije i proslava Noći veštica na temu zombija.

Pošto je više ljudi tokom večeri došlo da mu čestita, očigledno je da je Jovanov izbor pesama bio jedan od boljih, kad je izazvao ovakve reakcije.

Vidim, dakle, da će biti još poseta Vrtoglavici 😊

 

Imam još dva pitanja. Prvo je: planovi za budućnost?

 

Planovi za budućnost?

Festival deli sudbinu naše zemlje. Nisam siguran da je ona baš vesela, ali mi smo vojnici jedne kulturne misije.

Ono što smo radili do sad, to ćemo da nastavimo i dalje da radimo. Festival će trajati i dalje.

U zavisnosti od toga koliko ćemo imati sredstava, dovodićemo ili nećemo, goste iz inostranstva. Dešavalo se da ne uspemo da ih dovedemo. Ali, guraćemo i dalje sa našom osnovnom misijom: promocijom domaćeg fantastičkog stvaralaštva na filmu.

Tako da, očekujte da će biti i devetnaesti Festival fantastike.

Ono što smo svakako počeli da radimo jeste obnova publike, dovođenje mladih. Poslednjih godina počeli smo da pravimo saradnju sa nekim omladinskim kulturnim centrima, poput Društvenog centra „Krov“, gde smo, recimo, ti i ja gostovali 2023. godine, predstavljajući moj roman „Poplavljen um“, koju je objavila Laguna (2022).

U Krovu se desio susret novih generacija.

Imali smo tri selekcije: jednu sa treš filmovima, jednu sa malo dužim filmovima i Fantastičnu studentariju – najbolje studentske filmove fantastike. Čak su i neki od autora došli, onako skriveni u sali, da vide kako će mlađa publika da reaguje na njihove filmove.

Mnogo mi je bilo drago što sam ih video da su došli. Presrećan sam što su mlade generacije to videle.

Želim ponovo da putujem po Srbiji, da radim retrospektive na raznim mestima, jer je ponuda po Srbiji jalova.

Skoro smo Miroslav i ja bili u Užicu, gde je nedavno nastao još jedan Festival fantastike, koji vodi jedan jako ambiciozan mlađi čovek sa mnogo iskustva u pogledu toga kako posao treba da se radi.

Srce mi je bilo puno kad sam video šta je uspeo da napravi!

Došlo je dvadeset klinaca da gleda našu retrospektivu. Prišao mi je tad neki tinejdžer i pokazao mi film koji je snimio na mobilnom telefonu. Bio sam oduševljen samim činom da je tako nešto pokušao i – da želi da se takmiči! Kao i drugi, moći će da se prijavi na konkurs za naredni FSFF.

Tako mi se javio i David Kolaković 2014. ili 2015. godine, čovek iz užičkog kraja. Želeo je da pošalje film za tadašnju nagradu Piramida. Poslao je prilično filmski pismen rad, dobro montiran, pod nazivom Iza zatvorenih vrata.

Šta je posredi? Veliku stvar je uradila jedna filmska škola iz Požege, koju organizuje nevladina organizacija „Forca“, a iz koje je David izašao. Prošle nam je godine poslao još jedan film, o urbanim legendama, koji mu je po mom mišljenju najbolji. Prikazali smo ga u Užicu i mnogi su ga prepoznali. Imaš sličnih bisera i drugde po Srbiji, po malim mestima.

Mi želimo to da vidimo.

Želim da prebacim magiju na mlade ljude, da oni nastave rad na Festivalu. Moj poziv njima glasi: dođite da se takmičite, povedite svoje odeljenje, dovedite publiku, navijajte, napravite gužvu.

Ja ću gurati Festival dokle god mogu, ali želim da vidim generaciju koja će ne samo da snima filmove, već i da preuzme misiju i vodi Festival posle Miroslava i mene.

Mi smo ostavili svoj trag. Nadam se da će se pojaviti mladi ljudi koji će imati svoju viziju.

 

To me dovodi do drugog, i poslednjeg pitanja za večeras: savet mladima?

 

Nema odustajanja, sledi svoje srce, sledi ono u šta veruješ. Nemoj da se plašiš konkurencije. To što je neko nešto uradio bolje od tebe, ne znači da ti nećeš uraditi bolje.

Budite ludi! Rušite pravila! Takmičite se sa svojim profesorima!

 

Po završenoj priči naprasno shvatamo da smo ostali sami ne samo na galeriji, već i u celom kafiću. Ljubazni domaćini nas nisu uznemiravali, niti opominjali da se kraj radnog vremena bliži.

Tako smo u sjajnom razgovoru, bukvalno, zatvorili „kafanu“.

Kako je veče, iako hladno, bilo prijatno, i kako je ponoć već uveliko bila prošla, tako smo Jovan i ja, uz priču, krenuli pešice kući. Rastali smo se u Bulevaru kralja Aleksandra, na ćošku kod Skupštine.

Pod utiskom fenomenalnog razgovora, intervju sam počela u glavi da pišem čim smo se rastali i neki od prvih (na)crta nastali su upravo te noći, na pustim ulicama našeg belog grada.

Dok je Beograd spavao, jedna se istorija zapisivala.

I evo je, najzad, ovde, pred vama.

 

 

Više o samom Festivalu pogledati na:

https://festivalofserbianfantasticfilm.wordpress.com/

 

 

Razgovor vodila

Tamara Lujak