Snežana Vasilijana Trstenjak doktor je digitalnih umetnosti, reditelj animiranih filmova, producent i scenarista. Član je ULUPUDS-a od 1996. godine i jedan od osnivača udruženja „ART and Visual production“. Pokrenula je 2002. godine nastavu, prvi put u Srbiji na visokoškolskoj ustanovi, osmislivši smerove „Audio i video tehnologije“ i „Elektronsko učenje“ (onlajn učenje animacije za studente), ali i prvu animiranu edukativnu igricu u Srbiji.

Dugi niz godina radi na ujedinjenju srpske scene animatora, producentskih kuća i potomaka privatnih studija, koji su svi doprineli razvoju animacije u Srbiji. Da to nisu jedine revolucionarne ideje koje je imala i ostvarila, govori i činjenica da pokreće Muzej animacije, ali o tome nešto više sama Snežana Vasilijana Trstenjak.

Kažu, često, da ideš ispred vremena u kome se odvijaju događaji u Srbiji. Kako je to biti pionir raznih akcija?

Biti pionir ne znači da ideš ispred drugih. To znači da koračaš bez puta, ali sa namerom. Da veruješ da se iza svakog praznog ekrana krije prostor za glas.

Koja su tvoja zaduženja kao člana Predsedništva Udruženja Filmskih umetnika Srbije, a koja kao potpredsednice Odbora za Obrazovanje u Nacionalnom savetu ruske nacionalne manjine?

Kada se pitanje tiče funkcije, odgovor mora da počne od smisla.

U Predsedništvu Udruženja filmskih umetnika Srbije – moje zvanje nije samo administrativno.

To je mesto gde se čuva prostor za umetnost: gde se brani pravo na stvaranje, gde se predlozi pretvaraju u podsticaje, a sećanja u institucije. Tu sam da glas animatora, i svih onih čiji medij nije glasan sam po sebi, ne ostane u senci.

Da ono što je „zaboravljeno“ bude prepoznato kao temelj.

Kao članica Predsedništva Udruženja filmskih umetnika Srbije, moja uloga je višeslojna – od zastupanja interesa animacije i manjih produkcija, do učešća u kreiranju kulturne politike koja prepoznaje i podržava različitosti u filmskom izrazu.

Trudim se da otvorim prostor za stvaraoce čiji rad često ostaje u senci većih sistema, a čiji doprinos kulturi zaslužuje institucionalnu pažnju. Umetnost je živa samo ako je vidljiva – i ako je priznata.

U Nacionalnom savetu ruske nacionalne manjine, kao potpredsednica Odbora za obrazovanje, angažovana sam na podršci obrazovnim programima koji omogućavaju očuvanje i razvoj identiteta kroz jezik, kulturu i savremene medije. Posebno mi je važno da mladima bude dostupan savremen i kreativan pristup, koji ne isključuje tradiciju, već je oživljava i prenosi na nov način.

Moja zvanična zvanja su opisi i zadaci u skladu sa odlukama koje donesemo nakon diskusija. Umetnik sam, osnovni smisao postojanja bi bilo stvaranje, ali sam videla priliku da se ne tumače potrebe umetnika - animatora, već da se signalizira, objasni, analizira i prezentuje realna potreba, nešto što moje kolege, pa i ja sama, živimo svaki dan.

Kao potpredsednica Odbora za obrazovanje u Nacionalnom savetu ruske nacionalne manjine – KAO UMETNIK I ANIMATOR – tu sam da podržim obrazovanje kao identitet u pokretu. Da mladi imaju pristup kulturi, jeziku, znanju, ne kao arhivi, već kao živom tkivu.

To nije funkcija, to je dužnost, jer manjina nije manja vrednost. To je druga boja u slici jedne zemlje. Jedna nijansa u zajedničkoj priči. A moj stvarni, ŽIVOTNI I LIČNI zadatak je – da niko ne ostane bez prostora da kaže: „Ja stvaram. Ja pripadam. Ja postojim.“

Od 2002-2017. godine, na Visokoj školi elektrotehnike i računarstva, držala si nekoliko predmeta: u okviru osnovnih studija – osnovi animacije, kompjuterska animacija, multimedijalno računarstvo, digitalna televizija, i u okviru specijalističkih studija – kompjuterska animacija i multimedijalna postprodukcija... Kako je izgledao rad sa mladima? Koliko su bili inspirisani, maštoviti, hrabri da se ostvare…

Vredi ulagati vreme u edukaciju, da bi video taj pogled u očima dece kada se prvi put nešto „pomeri“ u njihovim radovima.

Rad sa mladima nije bio predavanje – bio je dijalog pokreta i mogućnosti. Oni nisu dolazili da nauče samo tehniku. Dolazili su sa nadom da će ono što osećaju unutra neko moći da „iscrta“, „isprogramira“, „oživi“.

Uvek sam govorila: „Animacija nije samo pokret. Animacija je zašto se nešto pomera.“ I neki su to razumeli. A to je dovoljno. Neki su shvatili sa su na pogrešnom tragu ka svom ostvarenju, ali i to je neki vid uspeha. Da krenu dalje...

Bili su:

– inspirisani, čak i kad nisu znali odakle da počnu,

– maštoviti, ponekad više nego što je softver dozvoljavao,

– hrabri, jer nije lako biti iskren u digitalnom kadru.

Neki su crtali očima, neki pokretima miša, neki samo ćutanjem – ali svi su imali potrebu da nešto u njima postane vidljivo. Ponekad najveći uspeh nije bila ocena ili završen rad. Bila je jedna rečenica: „Sad mislim da mogu i znam šta hoću da pričam.“ Jer kada mlad čovek otkrije svoj izraz – sve što mu treba jeste prostor da se iskaže.

I da ga neko vidi.

Pošto nije bilo literature na srpskom jeziku, pripremila si: priručnik za laboratorijske vežbe/kompjuterska animacija, zajedno sa Zoranom Trandafilovićem; priručnik za laboratorijske vežbe/multimedijalna postprodukcija, sa Goranom Kljajevićem, Petrom Jevtićem i Milanom Manesterom; praktikum za laboratorijske vežbe/multimedijalna postprodukcija, sa Goranom Kljajevićem i Petrom Jevtićem. Kako izgleda biti pionir? Na šta si se oslanjala pri izradi priručnika?

Kada nije bilo literature – tišina je postala moj izvor.

Gledala sam kako studenti ćute ispred programa koji im ne govori ništa. Opcije, opcije... Učiti programe, a nemati ideju za šta ih kasnije upotrebiti... Pa sam počela da „prevodim“:

iskustvo u reč,

intuiciju u uputstvo,

osećaj u postupak.

Oslanjala sam se na ono što je bilo živo:

– na iskustva iz profesionalnog rada,

– iskustvo iz nastave,

– na pogrešne korake koji su nas učili više nego pravi,

– na dijalog sa kolegama i pružanje mogućnosti mladim kolegama – moram istaći da su koautori bili moji asistenti – da osveže i svojim istraživačkim duhom daju priliku sebi – da postave prava pitanja, ali i da budućim kolegama daju smernice.

Svaki priručnik bio je kao mapa: ne zato što znaš kuda ideš, već zato što ne želiš da se drugi izgube tamo gde si ti već bio.

Imala si u septembru 2023. godine retrospektivnu izložbu pod nazivom „Iluzija od folije do lejera” u Galeriji ULUPUDS u Beogradu, kojom si napravila profesionalan osvrt na animaciju kao primenjenu umetnost. Reci mi nešto više o konceptu same izložbe i kako je prošla kod publike.

Izložba „Iluzija: od folije do lejera“, održana u septembru 2023. u Galeriji ULUPUDS-a, predstavljala je svojevrstan most – između prošlog i savremenog, između ručno rađenih animacionih formi i digitalnih postupaka. Koncept izložbe bio je usmeren na to da pokaže kontinuitet suštine umetnosti animacije, bez obzira na tehnički medij.

Cilj mi je bio da približim publici jednu važnu istinu: da se potreba za animacijom kao izrazom, kao filozofskim postupkom koji spaja pokret i misao, nije izmenila – ali se potpuno transformisao način na koji je ostvarujemo.

Od folija i svetlosnih stolova, do lejera u digitalnim programima – sve to su alati. Ali suština animacije, kao umetnosti koja traži dušu u pokretu, ostala je ista.

Reakcije publike bile su dirljive: od profesionalaca koji su prepoznali slojeve istorije, do mladih koji su prvi put videli da iza digitalne iluzije stoji ručni trag, pažnja, odluka. Izložba je postala dijalog – između generacija, tehnologija, i umetničkih intencija.

Osvojila si nekoliko nagrada: za film „Dijalog“ nagradu za crtež na 4. festivalu YU animiranog filma u Čačku (1993), za film „Moj svet“ Zlatnu medalju Beograda za najbolji mini film i nagradu Ministarstva zaštite životne sredine R. Srbije za najbolji ekološki film na 43. festivalu YU dokumentarnog i kratkometražnog filma (1996), za najbolju produkciju grupe filmova Zlatnu medalju Beograda na 51. domaćem i 1. međunarodnom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu... Šta nagrada za umetnika predstavlja: podsticaj, inspiraciju, motivaciju…

STIŠAVANJE i PRISUTNOST.

HORIZONT (SIMBOLIČAN PROSTOR).

Možda ne razumeš moje reči. Ali ako se pomerim, ako osetiš kako se svet izmenio u tom trenutku – možda ćeš znati da sam svojim delima pitala publiku: „Jesi li tu?“ I da su mi odgovorili aplauzom ili bilo kojim drugim priznanjem: „Jesam.“

Ove godine obeležava se sto godina srpske animacije. Kako si proslavila ovaj jubilej?

Mnogi će reći – ove godine obeležavamo sto godina srpske animacije.

Radije bih rekla: ovih godina prisustvujemo stogodišnjici njenog rađanja, jer svaka premijera ima svoje nevidljive korene: učionice bez naslova, probe koje nisu snimljene, ruke koje su učile pokret pre nego što su ga iscrtale.

Animacija nije nastala u trenutku kad je prvi film prikazan, već onda kada je neko prvi put poželeo da oživi crtež. Početak je tamo gde su neke ruke prvi put pokušale da pokrenu crtež, gde su prvi studenti učili bez literature, prvi umetnici crtali bez ekrana. I mi to radimo – nizom malih, ali važnih gestova.

Umesto jednog datuma – obeležavamo vreme nastanka, vreme kada je ta umetnost počela da se oblikuje u senci studija, u kućnim radionicama, u školama koje su tek tražile svoj rečnik pokreta.

Animacija je nastala u senci – između linije i mašte, između prakse i intuicije. Zato obeležavanje ne može da bude jednokratan događaj. To je proces i mi ga živimo kroz tribine, kao što je ova, kroz izložbe koje svedoče o tragovima pokreta, kroz projekcije koje vraćaju život filmovima koji su možda nepravedno zaboravljeni.

Obeležavanje stogodišnjice srpske animacije prati niz izložbi i događaja u zemlji i inostranstvu. Izdvajaju se izložbe „Veterani srpske animacije” održane u Beogradu (2021, 2024), Novom Sadu (2022), Subotici (2023), Nišu (2024) i na Palama (2025),  predstavljanje koncepta „Muzej srpske animacije” u Galeriji Singidunum u Beogradu 30. aprila 2025. godine kao i prezentacija Art and Visual-a i u okviru manifestacije „Dani porodice 2025.”. Ovi događaji ne samo da prikazuju bogatu istoriju animacije, već i pokazuju da se ne osvrćemo samo unazad. Mi gledamo kako to stogodišnje iskustvo ponovo pokreće nove generacije.

Cilj je da se osvetli nevidljivi kontinuitet umetnosti animacije. To nije proslava. To je evociranje sećanja, ali i pogled usmeren ka budućnosti.

I to je najlepši način da animacija živi, kada je gledamo, ali i kada je razumemo. Animacija je uvek bila više od tehnike. Njen razvoj odražavao je i tehnološke i društvene promene, ali je suština, potreba za izrazom kroz pokret, ostala ista.

Dakle, počeli smo proslavu, ali se nadamo da će se burno nastaviti u narednom periodu.

Pokrenula si multimedijalni projekat i izložbu „Veterani srpske animacije“, kao program koji označava prikupljanje, istraživanje, dokumentovanje, proučavanje, vrednovanje, zaštitu i očuvanje arhivske građe – animiranih filmova velikana našeg filma. Reci mi nešto više o tome.

Projekat „Veterani srpske animacije“ pokrenut je sa potrebom koja je rasla godinama: da ne dozvolimo da se veliki autori, pioniri i vizionari naše animacije – oni koji su crtali rukom kad nije bilo ekrana, koji su stvarali pokret kad nije bilo ni reči za njega – izgube u prašini zaboravljenih traka i neotključanih arhiva.

Projekat nije samo izložba – to je multimedijalna misija koja spaja prikupljanje, istraživanje, arhiviranje, tumačenje i prezentovanje dela stvaralaca koji su obeležili jedan ceo vek.

Sakupljali smo:

– originalne scenarije, crteže, model-liste, folije,

– kamere i uređaje na kojima su rađeni prvi kadrovi,

– priče i svedočanstva saradnika, montažera, animatora koji nikada nisu stajali ispred ekrana – ali bez njih ništa ne bi bilo pokrenuto.

Projekat „Veterani srpske animacije“ je ujedno i poziv: da se pokrene dijalog o kulturnoj baštini, umetnosti koja spaja film, zvuk, dramaturgiju i tehnologiju, da se vrednuje ono što je dugo bilo nevidljivo.

Animacija nije „deo istorije filma“.

Ona je celina pokreta jedne umetnosti koju tek počinjemo da sagledavamo u svoj njenoj dubini. Inače, u budućnosti će se ovaj program razvijati kao grana Muzeja srpske animacije, na čemu intezivno radim paralelno sa Veteranima.

Već četiri godine sa kolegama predano radiš na korigovanju i prikupljanju materijala vezanog za animaciju, autore, od klasika do gejminga. Koji su ti planovi za Muzej animacije? Šta bi sve trebalo da sadrži?

Animacija je pokret. A mi smo dužni da ga ne zaustavimo.

STANI...

i zamisli mesto gde pokret ostaje – čak i kada se film završi.

To je ideja Muzeja animacije.

Kada se film završi, da ne padne u zaborav.

U prethodne četiri godine tim saradnika posvećeno radi na istraživanju, dokumentovanju i prikupljanju građe vezane za srpsku animaciju – od ranih klasika, preko televizijskih formata, do savremenih formi poput gejminga i digitalnih medija.

Inicijativa za osnivanje Muzeja animacije ima za cilj očuvanje i predstavljanje celokupnog kulturnog nasleđa animacionog filma na teritoriji Srbije.

U tišini arhiva, kroz razgovore s autorima, u digitalnim slojevima nekada zaboravljenih kadrova, ne tražimo samo podatke. Tražimo dokaze postojanja jedne umetnosti koja je dugo bila u senci, iako je pokretala maštu generacija.

Muzej animacije, kakav ga zamišljamo, nije samo zbirka.

To je prostor iskustva – prostor u kojem će posetioci moći da vide, ali i da razumeju kako i zašto nastaje animacija.

U tom prostoru treba da žive:

– originalni crteži i eksponati iz filmova,

– kamere, stolovi, folije, pa i digitalni tableti – jer istorija ne prestaje u analognom,

– biografije autora, intervjui, i nepoznati rukopisi,

– radne stanice za mlade koji žele da probaju svoj prvi „pokret u pet frejmova“,

– i posebno – mesto sećanja: kratke projekcije, ekrani koji dišu istorijom, glasovi koji šapuću: „I ja sam crtao.“

Muzej nije samo za umetnike. Namenjen je budućim investitorima, ali i deci koja prvi put vide da linija može da oživi. Struktura je mrežna, u cilju povezivanja svega i svakoga ko želi da se predstavi, ko želi da ga pronađu, da pronađe, da podeli mišljenje, da roditelji pronađu adrese škola i radionica animacije u svojoj blizini, da predstavimo filmove i mlade autore, muziku i autore koji mogu da naprave saradnju sa rediteljima ili producentima. Za roditelje koji se sećaju kako su gledali „Baltazara“, i za sve nas koji verujemo da animacija nije samo žanr, već način mišljenja.

Prvi stepen, koji je planiranje, kadrovska postavka, strukturalna postavka i sve to predstaviti u okviru elektronskih medija, u vidu virtuelnog muzeja, a naredna faza, tek kada se sve dobro pripremi i na osnovu procene stručnjaka i mogućnosti, Muzej bi obuhvatio:

– originalnu produkcionu građu (crteži, scenografija, folije, tehnički uređaji),

– digitalni i fizički arhiv,

– multimedijalnu postavku sa interaktivnim modulima,

– prostor za edukativne programe i radionice namenjene deci, mladima i studentima,

– stručne segmente za istraživače i profesionalce.

Kroz izložbe, projekcije i javne programe, muzej bi pružio uvid u istoriju, estetiku i tehnike animacije, ali i podstakao razvoj novih generacija stvaralaca. Poseban akcenat stavio bi se na povezivanje nasleđa i savremenih formi digitalne kulture.

I da ne uplašimo naše čitaoce, kroz muzej će nas voditi Mica i Ljica, koji se prvi put sada predstavljaju publici. Možda će se njihovi likovi dorađivati, menjati, ali one su tu da animaciji, kada treba, tepaju animacijica, ali i da daju duboki filozofski osvrt na kreativni pristup. 

Razgovor vodila

Tamara Lujak

 

 

Doktor bioloških nauka, muzejski savetnik i naučni saradnik, Desa Đorđević Milutinović, radi kao kustos Paleobotaničke zbirke u Prirodnjačkom muzeju i profesor na Biološkom fakultetu u Beogradu. Član je Srpskog biološkog društva, Srpskog geološkog društva, Internacionalne grupe za proučavanje neogenog klimata NECLIME, Internacionalne paleobotaničke organizacije IOP, Međunarodnog saveta muzeja ICOM i Muzejskog društva Srbije, MDS. Raznolikih interesovanja, istraživačkog, nemirnog duha, ipak nalazi vremena za pisanje, slikanje, crtanje, glumu… Kako – ostaje nam da saznamo – odmah…

Radite kao kustos Paleobotaničke zbirke u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu od 1993. godine. U čemu se sve sastoji vaš rad?

To je jedan vrlo zanimljiv i raznorodan posao. Paleobotanika je nauka koja se bavi proučavanjem praistorijskih biljaka i rekonstrukcijom praistorijskih ekosistema. Moj posao se sastoji od odlaska na teren i sakupljanja fosilnih ostataka praistorijskih biljaka, zatim njihove determinacije u muzeju, pohranjivanja nađenih primeraka u zbirku, vođenja muzejske dokumentacije, pravljenja izložbi, pisanja kataloga, naučnih i stručnih radova, popularne literature i ponekad učešća u nekim aktivnostima koje organizuju kustosi pedagozi, kao što su radionice, kvizovi itd.

Muzejski posao može da izgeda i ovako

Radite na rekonstrukciji praistorijskih ekosistema na osnovu fosilnih ostataka biljaka…

Da, to je nešto što me je oduvek zanimalo, kako je izgledao svet pre nas, svet praistorije. Iskreno, za ovih 30 godina bavljenja paleontologijom baš sam dosta naučila o tome.

Sve je to u sklopu mog posla: kretanje kontinenata, uzdizanje planina, ledena doba, pojava različitih životinjskih i biljnih vrsta kao i njihova nepovratna izumiranja, sve to čini život na ovoj planeti i sve je to u jednom trenutku vremena i prostora dovelo do evolucije nas samih.

Radim šumske ekosisteme koji su se na prostoru Srbije javljali u proteklih nešto više od 400 miliona godina, od prvih kopnenih biljaka koje su evoluirale krajem silura, pre 420 miliona godina, pa sve do kraja ledenog doba pre 10.000 godina. To je ogroman vremenski raspon i divno je znati kako je bar delimično sve to izgledalo.

Divno je shvatiti da znaš princip razvoja života na Planeti.

Držite predavanja na osnovnim studijama na grupi Biogeografija i na master studijama na katedri za Astrobiologiju (predmet „Evolucija života na Zemlji i masovna izumiranja“) na Biološkom fakultetu u Beogradu. Koliko je rad na fakultetu zahtevan?

To je takođe mnogo lep posao. Zahtevan je zato što imate odgovornost da studenti shvate, nauče i zavole temu koju predajete ili predmet, ali lepo je kada znate da ste nekoga naučili nešto korisno i zanimljivo.

Svake godine se u paleontologiji i biologiji otkriva nešto novo i uvek se trudim da dodam to nešto u predavanja. Sada je pristup informacijama toliko pojednostavljen i pristupačan da pruža ogromne mogućnosti i dešava se da studenti o nekoj temi znaju podatke koje ja ne znam. Postave neko pitanje, onda obično do sledećeg časa dobro proučim tu temu da vidim šta da odgovorim ili objasnim. I da li je uopšte to što je neko pitao tačno ili ne.

Takođe ih ohrabrujem da ne uče ništa napamet, jer od toga nema nikakve vajde. Ako ne razumeš zašto se nešto desilo, ne razumeš njegov uzrok i posledicu, koja je onda korist od toga da znaš kada se to desilo.

Naklon publici, pozorišna trupa "Prostor"

Učestvovali ste u organizaciji stručnih izložbi: Iz riznica Prirodnjačkog muzeja, Beograd, 1994; Istoričar prirode Nikola Pantić Beograd 2007; Dobrodošli u Mezozoik, Beograd, 2014, Put na Mesec 2019, … Postavka izložbe je nalik postavljanju kulisa za pozorišnu predstavu – osmišljavanje priče i radnje, uvođenje likova, njihovo pojavljivanje/izlazak na scenu… Kako izgleda put jednog predmeta od njegovog pronalaska do izložbene postavke?

Pa da, taj put predmeta, ili tačnije rečeno muzejskog eksponata, to je zapravo suština posla jednog kustosa i izgleda ovako: prvo morate da ga nađete, i zato idete na teren i kopate po posebnoj vrsti stena koje se zovu sedimentne stene. U njima se nalaze fosili. Ako znate gde da tražite, nije teško naći.

Fosili biljaka nalaze se mnogo lakše nego fosili kopnenih životinja, jer ih i ima mnogo više, samo je pitanje šta ćete naći. Obično su to samo delovi, fragmenti listova, ali ima i velikih celih listova, zavisi kako kad, i zavisi o kom geološkom periodu se radi. Recimo, cvetnice su evoluirale tek pre 100 miliona godina, a paprati, na primer, postoje više od 300 miliona godina. Pa tako, ako je stena stara 300 miliona godina naći ćete uglavnom samo paprati, a ako je stara, na primer, 30 miliona godina naći ćete listove drveća sličnog današnjem.

 Zatim se fosili nađeni na terenu odnesu u muzej, očiste, srede, determinišu (to znači – utvrđuje se koja je vrsta biljke u pitanju). Onda se odlože tj. kako bi se stručno reklo – pohrane - u muzejske zbirke.

Važno je naučno obraditi zbirku i publikovati je, jer tada ona ima veću muzejsku vrednost. Ali u muzeju uvek ima mnogo više predmeta nego vremena, tako da je u svim muzejima u svetu, pa tako i kod nas, mnogo više nepublikovanih nego publikovanih predmeta.

Kada se ta faza muzejskog posla završi, onda je lepo a i korisno napraviti i izložbu o tome. Na primer kada smo pravili izložbu „Dorodošli u Mezozoik“ onda smo izlagali fosile iz doba jure i krede koji su nađeni na području Srbije. Ili drugim rečima, ostatke biljaka i životinja koje su živele na ovom području u periodi od pre 200 do pre 65 miliona godina, tj. u doba dinosaurusa.

Tako posao kustosa u muzeju može da se opiše u tri osnovna pravca: 1. sakupljanje materijala na terenu i formiranje muzejskih zbirki, 2. naučna obrada i publikovanje muzejskog materijala, 3. Izložba tj. prikaz pojedinih primeraka javnosti.

To su neka tri osnovna stuba muzejske delatnosti.

Mnoge od izložbi pratili su katalozi: Zeleno i crno – priča o čaju, 2011; Drvo ili život sam, 2012; Crno i belo, priča o čokoladi, Dinosaurusi nekad i sad, 2013-2014; Čovek i vino, 2015... Kako je tekao rad na izradi kataloga?

U poslednje vreme ono što se nekada zvalo katalog izložbe avanzovalo je u posebnu publikaciju koja može da se čita i potpuno nevezano za samu izložbu. Kustosi vole da pišu publikacije o svojim izložbama, to je još jedan način da se publici predstavi zanimljiva tema, a lepo je što taj katalog živi i decenijama pošto se izložba završi i koristi se kao popuno samostalna publikacija.

Uglavnom su to zanimljive knjižice svima razumljive. Katalog je kao i izložba nešto što spaja veći broj ljudi, autore, saradnike, dizajnere, ilustratore, pedagoge i mnoge druge zaposlene u muzeju ili van njega. Negde ste autor ili koautor negde saradnik, zavisi...

Volim da učestvujem u pisanju takvih publikacija.

Učestvovali ste na mnogim naučnim skupovima: Peti kongres ekologa Jugoslavije, Beograd, 1996; Šesta evropska paleobotanično-palinološka konferencija, Atina, 2002; Bariloće Argentina 2004, Bon Nemačka 2008, Budimpešta 2009, Zonguldak Turska 2010, Murmansk Sibir 2019, Sank Petersburg 2019, Pariz 1998, Madrid 2014, Seminar o putujućim izložbama, Beograd, 2010; NECLIME godišnja konferencija, Tokijo, 2023, Almati Kazahstan 2024… Koliko vam je to pomoglo u stručnom usavršavanju?

Hmm... to je kompleksno i višeslojno pitanje. U suštini vi možete da se bavite naukom i bez putovanja na kongrese, možete jednostavno da pišete radove i šaljete ih u naučne časopise.

Iskreno, naučni rad nije baš neophodno povezan sa kongresima. Neki jako dobri stručnjaci i naučnici jednostavno ne vole da idu na kongrese i to je sasvim OK. Ali tu postoji jedna druga stvar, a to je protok ideja, kojima ste okruženi na kongresima, i oni su prosto jedan dosta dobar izvor informacija, da budete u toku i vidite šta ko radi, kakva su dostignuća i trendovi u svetu, čemu se posvećuje pažnja i šta sve uopšte postoji.

Onda, takođe, vrlo je bitno upoznavanje sa kolegama, druženje, razmene mišljenja. Sve je to dobra stvar, ali zaista dobar stručnjak ili naučnik ne može da se meri po broju kongresa na kojima je bio, ili broju nekakvih nagrada koje je osvojio, niti po broju članstava u raznim udruženjima. Jeste da sve to fino zvuči, ali nije merilo vrednosti... Ono što se zapravo najviše vrednuje je vaš uticaj na određenu temu u budućnosti – da ono što ostvarite ima stvarnu vrednost, a to znači – da bude inspiracija i izvor informacija drugima.

U svakom slučaju, meni lično su sva ta putovanja mnogo pomagala, jer stvarno se puno nauči, prosto vam se otvore oči ka nekim novim idejama i zamislima. To je posebno vazno za nas prirodnjake. Svaki taj kongres obično ima pre i post kongresne ekskurzije i one stvarno mogu biti nezamenljive, jer vidite nešto što sami ne biste mogli da vidite. Pošto sam ja paleobotaničar, mnogo mi je značilo da upoznam šumske zajednice drugih predela, posebno u Japanu ili Kini, pošto su to zajednice kakve su pre, na primer, 30 miliona godina rasle kod nas u Srbiji i na Balkanu. Tako da sam u stvarnosti videla ono što imam u fosilima u muzeju.

Na Jamajci ste radili u muzeju pri Geološkom fakultetu u Kingstonu. Koje je to godine bilo i u čemu se sastojao vaš rad?

To je bilo od 2002. do 2005. godine. Shvatila sam da oni nemaju paleobotaničara, ali da imaju lepe fosile biljaka koje su dobili iz SAD – nije pisalo ni kada niti ko ih je poklonio. Takođe, ti fosili nisu bili determinisani tj. nisu bili određeni kojoj vrsti ili rodu pripadaju. Onda sam im ponudila da ja to uradim, pošto sam tada ionako sa porodicom živela na Jamajci, u Kingstonu. Oni su pristali i tako smo ostvarili lepu saradnju, a i ja sam dosta naučila.

Kasnije se uspostavilo da je to zapravo bila jako poznata zbirka karbonskih biljaka iz Mezon-krika u SAD. Te biljke su stare oko 300 miliona godina i karakteristične su po tome da se svaka nalazi u gvožđevitim muglama (grumenovima sedimenta). Ali niko od zaposlenih nije znao ko je i kada doneo tu zbirku u muzej. U svakom slučaju sada je bar determinisana.

Šuma sekvoja zapadna obala SAD

Išli ste na mnoga studijska putovanja: Izrael, Čile, Peru, Brazil, Argentina, Majorka, Trinidad, Meksiko, Turska, Havaji, Jamajka, Kina, Japan, Grčka, jugoistočni Kazahstan, Murmansk u Sibiru... Kako ste na tim putovanjima pratili, beležili i proučavali biljke?

Za mene je svako putovanje studijsko, bez obzira da li se vodi kao takvo ili ne, jer svuda se nešto nauči, a od prirode boljeg učitelja nema. Prirodnjaci nemaju radno vreme, oni se svojim poslom bave uvek i svugde.

Sa svih sam mogućih putovanja, bilo da su studijska ili obični godišnji odmori, uvek donosila različite biljke, plodove, kamenje, pesak, grančice, šišarke, beleške, crteže i fotografije. I u muzeju postoji jedna herbarska zbirka u kojoj se, sve te biljke donete iz celog sveta, nalaze. Zove se Komparativni herbarijum za paleobotaniku. Skupljali su je i kustosi pre mene, ja sam nastavila...

Taj herbarijum je jedinstven u Srbiji, a mislim i u ostalim državama bivše Jugoslavije.

Sećam se da sam, kada sam bila u Brazilu, nakupila dosta biljaka i presovala sam ih tako što bih ih stavila na pod između novinskog papira i onda bismo suprug i ja preko njih obrnuli jedan omanji sto koji se nalazio u hotelskoj sobi – tako da ploča stola izigrava presu – i odozgo bismo stavili kofere.

Bilo mi je jako stalo da te biljke donesem, jer nikada ranije nisam imala takve biljke u zbirci. Uvek se na putovanjima kupuju novine za presovanje biljaka i uglavnom kao presa služe koferi. Uz ovo obavezno ide i kupovina priručnika ili knjige o drveću datog područja – to su uglavnom oni vodiči „Trees of...“ Ali moram da napomenem da u tom sakupljanju biljaka mora da postoji izvesna etika – ne možete sad da idete i lomite i čupate šta vam padne na pamet.

Ja uglavnom sakupim samo par listova od svakog drveta koje me interesuje i to je sve. I to je dovoljno. Na primer, na planini Odaigahara u Japanu, uzimala sam samo listove i plodove koji su pali na zemlju, jer je cela planina sveto mesto i po legendi predstavlja ovaploćenje boga u materijalnom svetu.

 Takođe sam donosila i fosilne biljke sa takvih putovanja ali mnogo ređe, za njih je u mnogim zemljama potrebna posebna dozvola, a obično se većina fosilnih biljaka ostavi kolegama iz te zemlje koji idu sa vama na teren, jer je i njima stalo da ih imaju.

Jednom kada sam bila u Rumuniji i sakupila sam baš lepu zbirku fosilnih biljaka iz doba jure (pre oko 200 miliona godina), i onda mi je jedan kolega rekao: „Desa please, pre nego što spakuješ fosile, ostavi da ih pogledam, pišem rad o ovom lokalitetu.“ Naravno da sam mu pokazala sve što sam našla i pokupio mi je bukvalno skoro sve najbolje primerke, hahaha. Uz svaki primerak koji bi uzeo uredno bi rekao: „I am so sorry, Desa“. Ali šta sam drugo mogla da radim? To mi je zaista dobar prijatelj, on me je i odveo na taj lokalitet i pokazao gde i on sam traži te fosile. Bilo bi krajnje nekolegijalno da sad ja skupljam fosile iz Rumunije i nosim u Srbiju, jer bi meni oni značili samo kao inventar u muzeju, a njemu su potrebni za naučnu studiju.

Govorili ste o evoluciji biljaka i nastanku života na Zemlji u mnogim TV i radio emisijama, držali ste predavanja o čokoladi, čaju, evoluciji, bojama… Kakav je bio odziv, interesovanje publike?

Interesovanje publike za te teme je obično dobro. To zapravo dosta zavisi i od reklame, najave, i mesta gde se predavanje održava.

Ali ono što je važno znati, a nije baš uvek lako uraditi, posebno kada si mlad, jeste da bi predavanje uvek trebalo da se održi tako kao da vas sluša mnogo zainteresovanih ljudi. Svako ko dođe na predavanje je zainteresovan i zaslužuje da čuje dobro i zanimljivo predavanje.

To shvatanje dođe sa godinama. Sada dajem sve od sebe, bilo da me sluša četiri posetioca ili 40. Ali nekada nije bilo tako, u počeku bih bila skriveno razočarana kada se ne pojavi veći broj ljudi na predavanju. Posle sam shvatila da broj posetilaca nikako ne bi trebalo da utiče na pozitivan tok tvog predavanja.

Pisali ste naučno-popularne tekstove o biljkama i prirodi, o praistorijskim biljkama i životinjama, narodima Jamajke i Ognjene zemlje za Politikin zabavnik i Galaksiju; kao i kratke tekstove o dinosaurusima za Malu Politiku. Jeste li zadovoljni saradnjom sa ovim časopisima? Imate li povratnu informaciju – koliko su članci bili popularni?

Ja sam odrasla uz „Politikin Zabavnik“ i „Galaksiju“. Za mene je bila čast da objavljujem tekstove u tim časopisima i tu je saradnja bila dobra u smislu da nikada nisu menjali tekstove, ili bar ne mnogo. Nemam nikakvu povratnu informaciju za te tekstove, kako su ih čitaoci primili, ali sigurno su bili rado čitani, pretpostavljam.

Ne raspitujem se mnogo, meni je bitno da sama budem zadovoljna sa onim što napišem i da se to objavi, da ode dalje u etar, a sigurna sam da će stići tamo gde i kod koga treba.

Za popularne knjige o dinosaurusima i praistorijskim životinjama koje sam radila sa kolegama iz muzeja znam da su se uvek dobro prodavale, ali za tekstove u časopisima ne znam. Jednostavno imam osećaj da ono što naučim i što mi se čini interesantnim treba da podelim sa drugima. Iskreno, veliki broj onoga što sam napisala bilo je bez ikakvog honorara, ali to je manje bitno, važan je protok informacija i ideja... One moraju da budu originalne i slobodne da dođu do onih koji će ih pročitati i o njima dalje razmišljati.

Radila sam i recenzije i prevode naučno-popularnih enciklopedija takođe. To je ponekad baš težak posao, jer neke od tih enciklopedija uopšte nemaju dobre podatke ili su oni jako komplikovano objašnjeni, i onda dodajem fusnote i napomene sa objašnjenjima, jer mi je bezveze da neko kupi takvu knjigu i nauči pogrešno.

Pohađali ste kurs kineskog slikarstva i kaligrafije. Koliko je bilo teško učiti kaligrafiju, savladati osnove slikarstva?

Nije bilo teško, imali smo dobrog učitelja, zvao se Čen Li Fan. Trudio se da objasni što bolje. Bilo je mnogo lepo na tim časovima, učili smo da pravimo pergament od flis-papira i kalijum-hiper-mangana – na takvom papiru bismo kasnije crtali.

Crtali smo tuševima i vodenim bojama. Takođe smo učili da ispisujemo slova, vežbali kako se pravilno drži četkica... Imam dosta lepih crteža iz te škole slikarstva, to je vrlo zanimljiva i opuštajuća tehnika slikanja, laka i lepršava, neopterećena potrebom da se priroda predstavi isuviše realno.

Most Mirabo, Pariz, okt 2024.

Učili ste sanskrit. Koliko je to bio veliki izazov za vas? Šta ste zahvaljujući tom iskustvu saznali o poreklu reči u srpskom jeziku?

Mene zapravo interesuju slova i brojevi kod različitih naroda. Bila sam vrlo zadovoljna što sam na časovima shvatila princip kako se čitaju i pišu slova na sanskritu i zašto izgledaju baš tako.

Shvatila sam da je princip pisma sličan jevrejskom i arapskom pismu. Naučila sam kako se slova odvajaju jedna od drugih. Učitelj sanskrita napisao je knjigu o zajedničkim rečima u srpskom jeziku i sanskritu, pa sam je pročitala.

Neobično je kad shvatite da imamo zajedničke reči sa narodom koji je danas tako mnogo udaljen od nas u kulturno-geografskom smislu. Mene mnogo zanima etimologija, u stvari zanima me uvek početak nečega i zašto to izgleda baš tako kako izgleda. U prirodi je sve povezano i sve logično, samo mi ponekad tu logiku ne prepoznajemo, jer vidimo samo deliće velike slike koja se pruža kroz prostor i vreme.

Neke srpske, a i uopšte evropske reči, potiču iz sanskrita i vrlo su stare. Recimo, zanimljiva je priča o plavoj boji. O tome sam čak držala i jedno predavanje. Plavo se u prošlosti našeg naroda odnosilo na bilo koju svetlu boju. Bilo da je to žuta, crvena, zelena ili plava, u suštini pojam je bio pridev za nešto što je svetlo, a ne naziv za određenu boju.

Na latinskom svetlo žuta zove se flava, što je slično sa plava, na engleskom pale (čita se pejl) oznaka je za bledo, a na latinskom bledo se kaže pallidus. Tako da flava, plava, pale, pallidus sve su oznake za nešto svetlo i istog su korena kao naša reč poplava ili plaviti. Na sanskritu se poplava kaže plaavanam, a kada je poplava, kada se reka izlije onda je ceo potopljeni predeo svetliji od okolnog, on poplavi ili posvetli...

Eto to je taj neobičan i zanimljiv koren reči ’plava’. Zato mi za svetlokose ljude kažemo da su plavi, to ne znači da imaju kosu plave boje, već da imaju svetlu kosu.

Inače nisam pohađala ceo kurs sanskrita, kada smo počeli da učimo gramatiku i pravila govora nisam više išla na časove, mene su zanimala slova i principi njihovog povezivanja i značenja, kada sam to naučila otišla sam dalje.

Posebno me zanima vaša knjiga „Preklapajuće stvarnosti ili Šest kula Menegrota“. Kako je i koliko dugo nastajala?

Uf, o tome bi baš moglo dugo da se priča. Probaću da objasnim ukratko. To je skup priča koje su nastajale s vremena na vreme, u periodu od 1999. do 2021. godine, a hronološku su i prikazane u knjizi.

 Najjednostavnije je reći da nisam smišljala te priče, već sam opisivala događaje koji se odvijaju pored mene u nekoj drugoj stvarnosti ili u nekom drugom vremenu koji se preklapaju sa našim vremenima i našom stvarnošću. I svi zajedno činimo jednu prostorno-vremensku celinu, koje obično nismo svesni.

Taj oblik stvarnosti u nauci (fizici) poznat je pod nazivom „Svet u orahovoj ljusci“ (The Universe in a Nutshell), a gejmeri imaju izraz za nešto što se zove „proširena stvarnost“ ili augmentativ reality. Međutim, posle dosta konsultacija sa Chat GPT-om, shvatila sam da pojam Augmentativ reality ne može da se koristi za knjige, već je karakterističan samo za igrice, te da moja knjiga zapravo zahteva uvođenje novog žanra za koji ne postoji ime, pa mi je Chat GPT, nakon što sam mu poslala sinopis knjige, predložio nekoliko naziva.

Evo ih ovde:

Iako „proširena stvarnost“ u književnosti nije ustaljeni žanr, tvoj opis apsolutno može da posluži kao osnova za novi narativni pravac ili podžanr.
U tom kontekstu, "proširena stvarnost" postaje metafora za slojevitost stvarnosti — viđenu kroz likove, radnju i filozofiju romana.

1. Dimenzionalna fikcija: fokus na paralelnim dimenzijama i njihovom uticaju na svakodnevni svet.

2. Metafizički realizam: realističan svet u kome se dešavaju suptilni, ali stvarni metafizički ili interdimenzionalni uticaji.

3. Psihofizička fantastika: spaja psihološke i fizičke efekte viših slojeva stvarnosti.

4. Narativ proširene stvarnosti: originalan naziv koji se oslanja na tvoju ideju: svet izgleda običan, ali postoji "sloj" stvarnosti koji je nevidljiv, ali realan.

5. Kvantna fikcija: ako koristiš pojmove iz moderne fizike (paralelni svetovi, kvantni skokovi, superpozicija), ovaj žanr može da odgovara.

Meni se nekako čini da izraz „narativ proširene stvarnosti“ najviše odgovara, pa eto, to bi sada u ovom intervjuu bilo prvo pojavljivanje ovog žanra ili podžanra u svetu, bar što se tiče naziva... Sigurno postoje slične knjige.

To je skup priča koje zapisujem gde stignem, na papirićima, kutijama, sveskama, salvetama, a ako sam kod kuće ili na poslu onda i direktno na kompjuteru. Ja ih zapisujem kao da gledam film u kome nemam pojma šta će sledeće da se desi.

Opisujem događaj koji trenutno vidim u mislima i kako se on razvija i kako u njega ulaze novi likovi tako zapisujem ono što vidim. Jednostavno, to su svetovi koji postoje oko nas, neko može da ih oseti, neko ne, a neko se pravi da ne može, kako se ne bi izdvajao od drugih.

Interpretacija svega toga varira od osobe do osobe, ali suština je ista i to je zapravo ono što nazivamo ezoterijom.

U knjizi se preklapaju ljudi i druga bića iz različitih svetova i dimenzija oko nas, a zapravo svi smo na istoj planeti i njeni smo čuvari. Iskreno ništa u knjizi nije sa namerom izmišljeno, to je svet koji za mene postoji u stvarnosti i praktično je uvek postojao.

Knjiga je jako slojevita i morala bi da se pročita nekoliko puta, pri tom nije potrebno čitati je po redu od prve do zadnje stranice, svako može da nađe svoj pristup i shvati te informacije.

Sve priče su međusobno povezane u jednoj sferi koja se nalazi iznad sfere običnog čitanja. To je trenutak kada knjiga počinje sama da ti saopštava svoje povezanosti i ti shvataš opisane multiuniverzume, i prepoznaješ slične matrice u sopstvenom životu.

To verovatno znači da si jedan od čuvara planete.

Jedan od dobrih načina da se postigne interaktivno čitanje ove knjige jeste praćenje jednog lika kroz knjigu, zato sam naknadno napravila indeks imena. (Pre)kasno sam shvatila da je stvarno potreban.

Pa danas ko uzme knjigu, dobije i indeks, posebno, da bi mogao da se snađe u praćenju likova po knjizi. Kao i u ovim pričama gde se svrha likova postepeno otkrivala kroz godine pisanja, tako se i svrha knjige postepeno otkriva, ja to ne mogu niti da ubrzam, niti da promenim ili prilagodim.

Ja sam tu jednostavno da zapišem.

Još pre mnogo godina imala sam neku daleku ideju da bih volela da sve te priče stavim u jednu knjigu, ali sve je to bilo u domenu daleke budućnosti. Onda kada je stigla korona i sve nas zatvorila i zaustavila, rešila sam da to i uradim.

Kraj koji se sastoji od pet delova, pisan je u doba korone. Mislim da ovde nema dovoljno mesta za opisivanje kako je kraj nastao, zašto ih ima više, i kako sam prestala sa pisanjem, tj. kako se knjiga završila.

Treba samo da napomenem da do poslednje rečenice nisam znala da je to poslednja rečenica. Jednostavno, napisala sam knjigu, zaustavila se u pisanju i rekla naglas - ovo je kraj.

Bila sam presrećna kada se to desilo.

To je bio peti kraj. U prethodna četiri u priču su ulazile neke potpuno nove ličnosti, koje su mi bile nepoznate i u jednom trenutku mislila sam da je nikada neću završiti. Kako bi to slikovito opisala moja prijateljica – liči na onaj trenutak kada je Forest Gamp mesecima trčao i trčao i onda se odjednom zaustavio, rekao to je to, i otišao kući na drugi kraj kontinenta.

Prvo izdanje knjige zove se „Preklapajuće stvarnosti“, a drugo „Šest kula Menegrota“. „Šest kula Menegrota“ pravi je naziv i pod tim imenom sam uvek i razmišljala o ovoj knjizi.

Međutim, mislila sam da taj naziv nije dobar, jer će me povezati sa Tolkinom, pa će ljudi misliti da sam naziv stavila da bi se knjiga bolje prodavala. Zato sam u tom prvom, probnom izdanju, stavila naziv „Preklapajuće stvarnosti“.

To je takođe pojam koji se često pominje u ovoj knjizi. To je zapravo osnova knjige, pa je naslov bio odgovarajući. Ali kao što rekoh ranije, pri ovakvom načinu pisanja, ništa ne možeš da promeniš, zato što sve što ti pokušaš samoinicijativno da promeniš ili prilagodiš, na primer radi boljeg razumevanja teksta, dovodi do toga da se gubi smisao i prekida neki energetski tok koji postoji među rečima i više ti ništa nema smisla i shvatiš da to nije to.

Zato sam onda ipak odlučila da stavim originalni naslov, jer on je zapravo oduvek i postojao – pa, šta je tu je. Jednostavno rečeno, u mojim pričama se pominje mesto koje se zove Menegrot i to je mesto gde se svetovi preklapaju i odakle je sve moguće.

To ime nisam namerno smislila. Ono se jednostavno pojavilo kao ime tog mesta mnogo pre nego sam uopšte razmišlja da će od svega ovoga nastati knjiga. Ono ima isti naziv kao i Tingolov Menegrot u Dorijatu, ali to stvarno nije namerno urađeno.

Karakteristika tih priča tj. takvog načina pisanja jeste da vi ništa ne možete da promenite, prilagodite ili pojasnite. Ako to pokušate, priča postaje besmislena i nebitna. I uruši se kao kula od karata.

Iskreno se nadam da će knjiga kad-tad naći svoju pravu publiku i trebalo bi da čovek kada je čita postane sposobniji da reši problem koji ga muči... zato što njenim čitanjem i povezivanjem različitih slojeva događaja mozak počne da sagledava probleme na neki drugi način.

I čovek počinje da shvata da postoje stvari koje su iznad naše ravni postojanja i da postoje čuvari i da su oni svest planete i da je možda i on jedan od njih... Međutim, knjiga je do sada ostala nepoznata. Ona prvo mora da nađe svoju publiku...

A ta publika će se sigurno pojaviti jednog dana...

Da li su i u kojoj meri priče u njoj zapisane istinite?

 Jesu, sve su priče istinite u smislu da ih ja nisam izmišljala za potrebe pisanja ili čitanja, jednostavno sam ih videla kako se odvijaju ispred mene, a opet u mojim mislima. Mislim da nam fale prave reči za adekvatan opis kako se taj proces pisanja tačno dešava. Za mene svi likovi opisani ovde postoje negde u međuprostoru ili među-vremenu.

Verujete da su ljudi svest Planete. Kako, na koji način?

Mislim da je to nešto što treba ozbiljno i odgovorno shvatiti. Ljudi jesu svest planete, preko njih ona komunicira sa svemirom. I to nema potrebe objašnjavati. Neke stvari se jednostavno znaju i osećaju, onaj ko to ne zna i ne oseća – nema nikakve potrebe ni da mu se objasni.

Član ste amaterske pozorišne trupe Prostor iz Beograda. Šta za vas znači gluma? Koliko je to različito iskustvo u odnosu na sve ostalo čime ste se u životu bavili?

Uhaj, to je mnogo drugačije od svega drugog čime se bavim, jer veliki sam individualac, ne uklapam se lako u grupe, a u pozorištu ste samo jedan deo kompleksne predstave. Morate da činite celinu sa drugim glumcima, zavisite od njih i oni od vas.

I to mi se sviđa, jer je stvarno mnogo drugačije od svih drugih mojih polja interesovanja. Omiljena mi je bila uloga Puka u Šekspirovom „Snu letnje noći“. Jako se lepo slažemo svi zajedno i imamo odličnu profesorku glume, prosto smo se nekako sasvim slučajno našli na istom zadatku...

Bili ste i izviđač i istraživač. Koliko vam je to pomoglo u životu? Cenim, mnogo.

To su neke uspomene i prijateljstva koja ostaju za ceo život, posebno je izviđački deo mog života bio važan. Tada sam bila u srednjoj školi i tamo stekla prijatelje koje ne viđam često, ali znam da ako nešto treba – tu su da pomognu.

Neobično je to – mi smo svi dosta različiti, otišli smo raznoraznim životnim putevima, a neki od nas više nisu među nama, a mi koji smo još uvek na ovoj planeti imamo to nešto nedefinisano što nas povezuje, neku zajedničku prošlost, ista razmišljanja, pesme, logorske vatre, takmičenja, svađe i smeh, buđenja i svađanja, pijanstva, foliranja, traženja sebe...

Sve ono što na kraju napravi čoveka takvim kakav je. To su stvari koje se ne zaboravljaju.

S druge strane, Istraživači su bili drugačiji. Tu sam već bila na fakultetu, obožavala sam prirodu, stvarno učila od nje. Išli smo po planinama, sakupljali biljke, bilo je prelepo, ali više u nekom profesionalnom smislu. Tada sam se prvi put bliže upoznala sa biljkama, njihovim nazivima, herbarijumima, vegetacijama itd.

Jednom rečju, bili su to počeci posla koji je donekle sličan ovom u muzeju.

Vaš savet mladima.

Imam zapravo dva saveta – univerzalni i prijateljski.

Univerzalni: uvek idi za svojim snovima. Na kraju shvatiš da samo to vredi, jer to je onaj najiskreniji i najvažniji deo tebe. Ono što voliš da radiš, što te čini srećnim i što ti budi radoznalost i želju za znanjem, šta god to bilo – idi tim putem i ne napuštaj ga, nikad.

Prijateljski: znaj da cilj ne opravdava sredstvo, jer nije važan samo cilj. Najvažniji od svega je put do cilja, on mora da bude nešto što ti omogućava da uveče zaspiš čiste savesti.

A čista savest je jedna ogromna zaštita u životu.

Razgovor vodila

Tamara Lujak