Petar Šumski pisac je, pesnik, putnik i istraživač unutrašnjih prostranstava, novinar i voditelj radio emisija, aforističar i zen mudrac…

Izgleda da je, prolazeći kroz dugogodišnji proces stvaralačke evolucije, i povremene periode tihe “inkubacije”, prošle, 2024. godine, doživeo „kvantni skok“ u svom umetničkom stvaralaštvu – kao da je u trenutku promenio svoj umetnički plašt i poput čarobnjaka Gandalfa Sivog iz „Gospodara prstenova“, postao Gandalf Beli – te su visine u književnosti, mudrovanju i tihovanju koje je dosegao, zaista čudesne!

Kako je taj proces sazrevanja počeo, trajao i dostigao svoj (prošlogodišnji) vrhunac u obliku tri nova izdanja – najbolje da nam ispriča sam autor…

 

Kada si i kako počeo da se baviš pisanjem?

 

Jednog jesenjeg dana 1970. pošao sam u prvi razred osnovne škole. Čim sam dovoljno dobro savladao pisanje i upravljanje slovima, a to se dogodilo, koliko se sećam, u drugom razredu osnovne škole (sa izuzetkom naginjanja slova na levu i desnu stranu što se nije mnogo promenilo do danas), nastala je prva pesma pod naslovom “Život”.

I bila je sve samo ne dečja!

Dečje pesme su se pojavile kasnije, kroz sazrevanje i čitanje dečje literature.

Ova prva, nastala bez prekomernog uticaja obrazovanja, čitanki i obavezne školske lektire, bila je duboko filozofska i teško dostižan ideal refleksivnog pesništva. Trebalo mi je još 20 godina životnih iskustava da dostignem tu zrelost iskazanu u prvoj napisanoj pesmi!

Da li vam to govori nešto o kvalitetu i načinu uticaja savremenog školskog obrazovanja na svest?

Kad si objavio svoju prvu knjigu?

 

„Misli neba i zemlje” – zbirka tradicionalnih srpskih poslovica na ekološke teme, uz moj predgovor i formiranje 43 tematske celine od ekologije okruženja, ekologije međuljudskih odnosa, govora, pa sve do dubinske, odnosno ekologije svesti – objavljena je 2002. године. Posle tog, priređenog izdanja, usledilo je još 8 autorskih knjiga, jedna audio zbirka i jedan kantautorski CD.

 

Šta te inspiriše?

 

Priroda, pre svega, kao moja prva i najveća ljubav. Ona koja je uvek tu, kao pra Majka koja uvek može da se dotakne rukom, omiriše, doživi, zagrli, i koja je uvek tu da nas nežno prigrli, isceli i vrati u ravnotežu kada odemo “daleko od doma“.

Zatim, Tišina, u koju ulazim u stanju jedinstva sa Prirodom ili kroz meditaciju, odnosno tihovanje. Zatim Ljubav, koja ima mnogo lica, a jedno od njih je (osim Prirode) i lice voljene žene i suptilna ženska energija kao izvor beskrajne radosti… To prožimanje muškog i ženskog principa oduvek je bio vetar u jedra pesničkom izrazu, od prvih trubadura (i onih pre njih), do ovih savremenih, ponekad nemuštih i banalnih “pevača ljubavi” u popularnoj muzici.

I četvrti je, ali ne i poslednji, već prvi Izvor beskrajnog nadahnuća i radosti, koga doživljavam kao milost koja me prožima u stanjima posebne otvorenosti i prijemčivosti, u trenucima molitve i zahvalnosti za Život, i koji je u pozadini prethodna tri izvora –Bog, Stvoritelj svega što jeste. Onaj čijom milošću postojimo i mi i priroda (Majka Zemlja) i Žena i Tišina…

Ono što ih sve povezuje su lepota, sklad, radost i milost Božija. Kada ih doživimo – duša propeva i nastaje pesma, priča, molitva zahvalnosti, muzika…

 

U kojem dobu dana pišeš i kako?

 

U bilo koje doba dana i na bilo kom mestu: nekad odmah ujutro, po buđenju, da bih preneo reči koje su mi došle kroz san, nekad tokom jutarnje meditacije, nekad u javnom prevozu (tako je nastao čitav “Rečnik dobrh reči”, u autobusu na putu od Surduka do Beograda!), često u šetnjama i spoju sa prirodom, nekad u komunikaciji sa voljenom ženom, kada proza nije dovoljna da izrazi ono što osećam, a bliskost dovede do nesporazuma…

Nema pravila, osim jednog: ne mislim kada pišem, već sam otvoren da čujem i vidim i tada prave reči, reči koje su potrebne – dolaze. To je više proces zapisivanja tihog šapata Univerzuma ili Tišine iz koje je sve nastalo, nego proces aktivnog pisanja, odnosno stvaranja. Stvaranje, neke male dorade, preoblikovanja i slaganja zabeleženog teksta dolaze kasnije, onda kada treba objaviti knjigu. Ona se, međutim, piše sama, kroz proces života. Samo bivanje je stvaranje!

 

Koliko dugo radiš na jednoj misli, aforizmu, priči?

 

Minimalno. Taman koliko je dug ovaj odgovor. Ali kada je objavljivanje u pitanju, ponekad zapisano odleži i po 15 godina, ne kao na robiji, već kao u inkubatoru Duha. Dok ne sazri vreme i ideja.

 

Baviš se pisanjem poezije i proze…

 

Da. Pišem poeziju (meditativnu, ljubavnu, dečju, satiričnu, popularnu, haiku...), eseje, aforizme, zen priče, kratke forme poput hai-koana... I baš sve – osim romana – nije mi strano!

Verujem da roman nikada neću napisati, jer je u njemu, da se poslužim Salijerijevim rečima kojima se obratio mladom Mocartu kad ga je čuo kako svira: „Previše nota“, odnosno previše reči!

Roman, po meni, razvodnjava suštinu, a u jednoj Rumijevoj, Popinoj ili Mikinoj pesmi ima više suštine i lepote, više mudrosti i hrane za dušu, nego na hiljadama stranica nekog ili svih romana zajedno!

Romani su za puževe i kornjače. Poezija, priče i aforizmi su za delfine, guštere, pčele, leptire i ptice... I mačke, naravno! J

 

Kako si uplovio u zen?

 

Meditativno, i milošću Božijom, koja me je u jednom trenutku 1993. godine, dok sam radio kao novinar i producent na Radio Pingvinu, zagrlila i podigla do neslućenih visina razumevanja života, uvela u stanje jedinstva kroz saosećanje i ljubav...

Bilo je to prvo spontano buđenje, ne po zasluzi i trudu, već po milosti Božijoj koji je spustio svoju toplu ruku na moje rame. Bila su to na kratko odškrinuta vrata Raja, vrata Istinskog Života, da bih video Stvarnost izvan patnje, izvan granica bola i rana.

Stvarnost u kojoj je sve oduvek i zauvek povezano i večno živo, isprepleteno, kao Jedan Život u bezbroj oblika. U kojoj nema iluzije smrti, u kojoj je Svest sve što postoji. I radost. I ljubav. Tada se pojavila i prva zen knjiga u mom životu koju sam „progutao“ u dahu, i prva zapisana zen priča.

 

Zašto Tomazen?

 

Postoji jedan lik koga sam poznavao i živeo njegovim životom pre no što se pojavio Petar Šumski. Nadimak mu je bio Toma. Pošto Šumskog još nije bilo nigde na vidiku, a prva zen priča je već zapisana 1993. godine, tom novom glasu, koji se razlikovao od ovog Tome kao nebo i zemlja, i koji sa mojim dotadašnjim svetovnim životom i poslovima nije imao nikakve veze – trebalo je dati neko ime.

Drugačije. Tačnije. Svežije. Nepotrošeno.

Spoj tog Tome i Zena, dao je sasvim zadovoljavajuće novo ime, „na foru“: Tomazen. Došao je i ostao, do danas. Kad god bi se taj duh zena pojavio kroz uvid, haiku, zen koan ili priču – potpisao bih ga imenom Tomazen, jer to i jeste ime zen Učitelja koji kroz mene progovara kada sam pojačano budan, bistrog i oštrog uma. On je oštar i logičan na zen način. I on nema nikakve veze sa Petrom Šumskim, romantičnim i slobodoljubivim pesnikom, satiričarem, esejistom...

Postoji samo jedna siva zona u kojoj se ova dva lika, dva identiteta sreću, dodiruju i preklapaju: to je meditativna poezija, poezija tišine. Tu misteriju, ko je tu ko, kome pripada koji glas, do danas još nisam razrešio...

 

Duhovni uvidi ti dolaze kad, kako?

 

Kao i svaka inspiracija. A na to sam pitanje već odgovorio. Sažeto: kontemplacija, meditacija, prirodacija, zaljubancija...

 

Odakle ti ideja za hai-koan[1] kartice?

 

Nemam ideju! Tokom jedne jutarnje meditacije, početkom 2012. godine, pojavile su se iz prostora tišine tri kratke, jasne i povezane rečenice:

 

Svet je ono što ti jesi.

Sve(t) je odraz tvoje svesti.

Prepoznaj svoje odraze u svemu.

 

Prekinuo sam meditaciju da bi ih zapisao. A one su nastavile da se pojavljuju, u toj jasnoj, omeđenoj formi, narednih 10 godina na raznim mestima i prilikama… Zbog toga što formom podsećaju na haiku, a sadržajem na zen-koane, filozofske zagonetke-pitalice koje zen učitelji daju svojim učenicima da bi ih izveli iz stanja uma u prostor ne-uma ili čiste zen-svesti (kenšo, satori, prosvetljenje) – nazvao sam ih hai-koan, kovanica koja do tada nije postojala.

Zapisivao sam ih i objavljivao uredno na svom sajtu ekologijasvesti.com pod nazivom “tri”. A onda sam 2018. došao na ideju da ih objavim u formi kartica ili bukleta – dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku, i poverio posao prevođenja prijatelju Petru Vujičinu, duhovnom tragaocu i vrsnom prevodiocu, zajedno sa zbirkom zen priča „Učenje mokre cepanice“.

Treba li da naglasim da je Pera taj posao vrhunski obavio? Poslao sam kartice nekolicini domaćih izdavača uz uvek isti odgovor: „Ovo je vrlo zanimljivo, ali se nigde ne uklapa u naš izdavački program...“ Nisu znali gde da ih smeste! I to potpuno razumem.

Nisam znao ni ja, jer su hai-koani kategorija za sebe – duhovni vodiči i savetnici koji nas precizno i nežno vode iz zone ego-identiteta u zonu Bića ili sopstva, raščišćavajući usput teren laži, podsvesnih i pogrešnih uverenja, nepoznavanja istine o sebi, svom poslanju i mestu u svetu, kao i situacije problematičnih komunikacija i odnosa...

Životne okolnosti, preseljenje iz rodnog Beograda na dedovinu, u selu kraj Obrenovca 2020. godine, podizanje imanja i sređivanje kuće, „lokdauni“ korona-cirkusa i tako dalje – sve je to na neko vreme potisnulo svaku misao o objavljivanju hai-koana.

I kartice su čekale.

Sve do prošle godine, kada sam shvatio da nema smisla dalje odlagati i čekati, jer svi se mi na kraju, uz manje ili veće razlike u izvedbi, suočimo sa istim predvidljivim trenutkom koji označava kraj ovog života. I doneo sam odluku da ih objavim, uz još dva izdanja: zbirku zen priča „Učenje mokre cepanice“ i zbirku pesama „Plamen svesti“, prvu knjigu iz trilogije ©Stihoterapije.

 

Zašto baš 3x63 kartice?

 

Prvobitno sam mislio da ih bude 108, a o simbolici ovog svetog broja možete se informisati na internetu[2]. Međutim, kada sam počeo da sabiram hai-koane, video sam da ih je mnogo više, preko dve stotine, a trebalo je negde sati i pri tom zadržati energetsku vrednost samog broja koji ima svoje značenje i mesto.

Tako sam napravio selekciju i sveo broj kartica na 189 – broj koji sadrži jedinicu, osmicu i devetku (o čijem numerološkom značenju se možete informisati... pa, znate već gde!)[3] J

Zatim, shvatio sam da nemaju sve kartice istu specifičnu „težinu“: neke su bile direktnije, neposrednije i operativnije, kao Dnevni putokazi, neke malo „dublje“ i na prvu loptu teže razumljive i one su postale Dublji putokazi, a neke, gotovo mistične, ukazivale su na Duhovni put i tako su i označene.

Nekim čudom, broj 189 je savršeno deljiv sa 3 i daje tri seta od po 63 kartice, svaki sa svojom specifičnom bojom i simbolikom, kao i dubinom poruka koje odašilje. Tako su nastale 3x63 Hai-koan kartice – vodiči za unutrašnji rast.

Simboliku broja 63 ću ipak objasniti u par reči, jer ima ličnu notu. Prva zbirka Tomazenovih haikua i zen priča, sa jedne svoje strane imala je naslov: „Darovi vetra: 63 haikua“. U autorovoj ličnoj karti kao godina rođenja uneta je cifra '63. Iduće godine ta ista cifra će se pojaviti na rođendanskoj torti...

Pojedinačne svećice, naravno, neću paliti, jer, ko bi sve to ugasio?

 

Kartice su duhovni vodiči ili…

 

Upravo tako. Mogao bih ovde da stanem sa odgovorom, ali dodaću par pojašnjenja, kao ilustraciju.

Hai-koan kartice su sredstvo transformacije svesti iz moda ego-življenja, na nivo življenja iz Suštine ili Bića. One oštrim skalpelom svesti i neumoljivom logikom, hirurški precizno, razdvajaju ono što nije od onoga što Jeste.

Hai-koan kartice su vodiči na Putu Jasnoće i sredstvo oslobađanja Istine o tome šta čovek Jeste. Sagledavanjem Istine kroz samoispitivanje, čovek se oslobađa laži i ulazi u stvarni život na koji kartice svojim jezgrovitim porukama upućuju.

Kartice su jedinstveno sredstvo komunikacije sa sopstvenom podsvešću i dušom na jednoj, i sa okruženjem na drugoj strani, jer u sebi nose potencijal za razrešavanje dubokih nesporazuma u komunikaciji – na svim nivoima!

Hai-koan kartice su skretnice sa koloseka buke uma, na kolosek tišine punog prisustva Bića.

Hai-koan kartice, dosledno korišćene i integrisane u svakodnevicu Istina su i Put u Život!

Reci mi nešto više o dizajnu i ilustracijama na karticama i kutiji.

 

Dizajn i ilustracije kompleta hai-koan kartica delo su „združenog zločinačkog poduhvata“ Tijane Krstec, dizajnerke, i Tomazena koji je dao svoj doprinos u vidu autorskih fotografija i mnogobrojnih sugestija šta želi da se nađe na karticama i kutiji.

Tu postoji jedna priča koju su imali prilike da čuju i vide posetioci promocije u Biblioteci „Milutin Bojić“ u februaru ove, 2025. godine. Sama priča, bez materijalnih dokaza u vidu fotografija zvuči prilično neverovatno.

Naime, svaki set kartica ima svoju dominantnu boju i patern-šaru u pozadini. Zelena je za Dnevne putokaze, ljubičasta za Dublje putokaze, a tirkizno plava za Duhovni put. Sve su boje na karticama prirodne i nastale su kao serija fotografija površinske skrame koja se formirala u šolji zelenog čaja, jednog prolećnog dana u Trešnjevom gaju.

Kako je vreme odmicalo, zbog oksidacije i mog povremenog mešanja čaja, skrama je menjala boju i prošla kroz neverovatnu transformaciju, što sam zabeležio serijom od nekih stotinak fotografija i nekoliko videa, koji svedoče o stvarnosti tog neverovatnog događaja.

To je jedan od onih zen momenata, ovog puta uhvaćenih u formi foto-haikua! Prezahvalan sam Nebu na tom poklonu, koji je Tijana uklopila u set kartica i oplemenila svojim dizajnerskim intervencijama poput senki, simbola i diskretnih grafičkih detalja.

Treba još reći da smo i Tijana i ja prošli kroz izuzetno izazovno šestomesečno iskustvo radeći u tandemu nešto što ni ona ni ja nismo radili nikad pre.

Ne samo što je mali format kartice na koji treba smestiti grafiku i tekst izuzetno zahtevan: da sve stane, a da ne bude prenatrpano, već čitljivo, i što je svaka kartica svoja zasebna priča, već je tu i prateću buklet istog formata sa prevodom na engleski svih kartica i uputstvom za korišćenje na oba jezika.

I na kraju, tu je i zaštitna kutija koja je priča za sebe... Dakle, tri zasebna dizajna, svaki zahtevan na svoj način.

Knjige su jedna dimenzija, i rekao bih: većina knjiga je „mačiji kašalj“ u poređenju sa oblikovanjem kompleta kartica koje imaju 3++ dimenzija... Uostalom, pitajte bilo kog dizajnera ili Tijanu koja je besprekorno odgovorila svim izazovima ovog zahtevnog posla i tako zaslužila da bude dizajner Plamena svesti.

I budućih knjiga, nadam se...

 

Prevod kartica i zen priča radio je Petar Vujičin…

 

Da, dragi prijatelj i vrstan prevodilac, kako sam već rekao, učenik Daskalosa, hrišćanskog mistika sa Kipra, čiju je knjigu Mag iz Strovolosa preveo na srpski. Takođe, sedamdesetih godina prošlog veka, bio je deo izdavačkog tima kultnog časopisa „Kulture Istoka“, prve i najstudioznije publikacije koja se bavila tom temom i zahvatala sve nivoe kulture naroda Istoka: umetnost, filozofiju, književnost, duhovnost...

Na žalost, moj Pera nije sačekao objavljivanje hai-koan kartica i zen priča koje je tako majstrorski preveo. Napustio je ovu ravan postojanja 2020. godine, u jeku korone. Iza njega je ostala nedovršena, obimna biografska studija o Betovenu, čiji je poštovalac i poznavalac bio, kao i pasionirani kolekcionar gramofonskih ploča i veliki poznavalac i ljubitelj klasične muzike.

 

Koja je osnovna poruka kartica?

 

Ti si mnogo više od tog malog „ja“ za koje se tako grčevito držiš. Ako bi napustio/la držanje za taj ograničeni ego-identitet, videla bi da si bezgranična koliko i ono što te u život dovelo.

Kao što je svaka ćelija tvog tela deo tebe i nije odvojiva od celine, ma šta ona mislila o sebi (ma koliko se osećala usamljeno i odvojeno, kao zasebna jedinka), tako si i ti ćelija u telu Jedinog Boga. Ti u sebi odražavaš ceo svet, celinu postojanja.

 

Neguj žir – uživaćeš u hladu hrasta.

Prihvati gusenicu – uživaćeš u letu leptira.

Prihvati sebe – otkrićeš u sebi – Boga.

 

Kako kartice „funkcionišu“?

 

Najjednostavnije rečeno: kao putokazi za određeni trenutak i svaki dan. Probudiš se, umiješ, vidiš da li postoji neko pitanje koje traži razrešenje, postaviš ga i sebi ili prosto zatražiš vođstvo za taj dan, uzmeš jedan od kompleta ©Hai-koan kartica u ruke, promešaš ih i izvučeš svoj odgovor.

Pošto postoje tri kompleta, možeš, ako hoćeš, da zatražiš odgovor sa sva tri nivoa: Dnevnih putokaza, Dubljih putokaza ili nivoa Duhovnog puta. Ako imaš vremena, promisli malo u tišini o poruci koju si izvukla i sa tom mišlju kreni u dan.

 

Kako si finansirao štampu knjiga i kartica?

 

Finansije su u startu bile „problem“, jer reč je o tri grafički bogata izdanja koja u sebi, osim teksta, sadrže i autorske fotografije, a kartice su zahtevale i veći tiraž zbog ofset štampe.

Rešenje je nađeno u prijateljima-sponzorima koji su odgovorili na sponzorsko pismo koje sam im poslao i pokrili najveći deo troškova štampe. Štampanje zbirke pesama „Plamen svesti“ finansirao je izdavač Hema Kheya Neye. Svima sam im beskrajno zahvalan, jer su doprineli ostvarenju jednog sna. Bez njihove podrške to ne bi bilo moguće.

Reci mi nešto više o pričama iz zbirke „Učenje mokre cepanice“. Odakle ideja za naslov zbirke?

 

Ideja za naslov zbirke potekla je od naslova istoimene priče. A kako je nastala priča, e za to ćete morati da nabavite knjigu i da je pročitate. Najbolje celu! Jer o zen pričama se ne priča. One same govore upravo ono što treba da kažu... J

Osim priča, u knjizi se nalaze i Tomazenove izreke, dve zen pesme, zatim „Sutre o meditativnoj tišini“, koje su bile diplomski rad na obuci za učitelja meditacije i četrdeset pet autorskih fotografija (zapravo foto-haikua) sa motivima prirode. I sve to na dva jezika: srpskom i engleskom.

 

Odakle crpiš inspiraciju za priče?

Iz prirode i tišine.

Reci mi nešto o prvom izdanju zen priča i kako su prošle na japanskom štandu na Sajmu knjiga…

 

Prva zbirka zen priča koja je integrisana i u ovo novo izdanje, imala je naslov „300 lula“ i nekim čudom, dve godine za redom, našla se na japanskom štandu u Hali 1 Beogradskog sajma knjiga, na počasnom mestu, uz prevedena dela velikana japanske filozofije, književnosti, umetnosti i duhovnosti: Bašoa, Hokusaja, Morihei Uešibe itd. Odakle ona tamo – ne znam, ali mislim da bi Tomazen mogao da kaže ponešto o tome...

 

Drugo izdanje zen priča došlo je kad, kako?

 

Prošle godine, kao deo združenog izdavačkog poduhvata Tomazena i Petra Šumskog: 3 (knjige) u 1 (godini)!

Prosto, od prvog do drugog izdanja zen priča nastalo je mnogo novih priča, skoro isto toliko koliko je bilo u prvom izdanju, koje je odavno rasprodato i razdeljeno. Logično rešenje je bilo da se pojavi novo, prošireno izdanje uz, ovaj put, Tomazenove autorske fotografije i prevod na engleski da bi knjiga stigla do što većeg broja čitalaca.

Kako si dobio inspiraciju za zbirku pesama „Plamen svesti“?

 

Pesme su se samo gomilale od prethodne dve zbirke „Plamen tišine“ (2006) i „Antikvarnica srca“ (2009) i kad je gomila postala nepodnošljivo velika, trebalo ih je organizovati u tematsku celinu i objaviti!

Pošto je od prethodnih zbirki do danas objavljen jedan stihoterapeutski CD: „Ruža srca“, zapravo audio knjiga gde govorim svoju poeziju uz odabranu klasičnu, duhovnu, džez itd. muziku u pozadini, a postavljen je i sajt na adresi www.stihoterapija.in.rs, bilo mi je prirodno da ova knjiga bude taktilno izdanje tog sajta, dostupno i ljubiteljima knjige izvan elektronske i digitalne sfere.

Šest tematskih celina u knjizi pričaju priču o evoluciji svesti od borbe za slobodu i opstanak u svetu dualnosti, preko učenja na duhovnoj stazi, do svesti Jedinstva: Robovi Slobode, Dodiri Stvarnosti, Tragovi Svetlosti, Pouke mudraca sa Dalekog Istoka, Razgovor Oca i Sina, Rezervat Tišine. Svako poglavlje je, zapravo, zbirka za sebe.

 

Reci mi nešto više o naslovnoj stranici knjige…

 

Na koricama „Plamena svesti“ nalazi se mlada žena koja sedi na steni u moru (okružena vodom) i čita knjigu. Prizor koji mi se ukazao 2023. godine tokom šetnje obalom Pirana u Sloveniji, i koji sam, fasciniran, odmah zabeležio. Do danas nisam saznao ko je ta mlada žena. Ako se ikada prepozna, neka mi se javi. Čeka je knjiga čije je korice oplemenila svojim magičnim činom susreta tri sveta: knjige, čitaoca i mora.

 

Zašto i kako „Stihoterapija“?

 

Zato i lako! Poezija je za mene oduvek bila nešto magično i lekovito. I kao što je doticala i lečila moju dušu, izazivajući smeh i suze, tako sam bezbroj puta svedočio ushitima i suzama koje je izazivala kod drugih ljudi – bilo da su čitali moju ili poeziju drugih pesnika velike pesničke porodice kojoj pripadam.

 Ne mali broj puta čuo sam rečenicu: „Tvoja poezija leči.“ Prihvatio sam to i tako je nastala Stihoterapija koja sada ima svoja tri ili četiri izdanja: CD „Ruža srca“, knjiga Plamen svesti, sajt i FB stranica Stihoterapija. Tu se može dodati i kantautorski CD „Kada daješ – svet se otvara“ (2020) na kome pevam moje kompozicije u aranžmanu Dude Bezuhe.

 

Ovo je prva knjiga u nizu. Koliko si ih još zamislio, napisao?

 

„Plamen svesti“ je prva knjiga iz trilogije ©Stihoterapije. Sledeća knjiga stihoterapije koju nameravam da objavim do kraja ove godine biće posvećena ljubavi, a treća – molitvi. Obe su već napisane. Čekaju vreme posvećeno izboru, pročišćavanju, organizaciji teksta i pisanju predgovora... I dizajniranju, pre ulaska u štampu.

Zašto je tihovanje važno? Zašto je važno umiriti um?

 Tišina leči. Kao i poezija. Tišina nas vraća domu, središtu našeg Bića. Tišina je Izvor. Pokret je Svet. Promena je Sve.

Kako se osećaš kada ti je um nemiran i kakve odluke donosiš iz tog nemira? Može li nemir doneti sklad, red, zadovoljstvo, sreću, zdravlje? A mir? Šta mir donosi? Mir u umu, mir u srcu, mir u svetu oko mene. Toliko svaki čovek može. Jer ako čovek nije domaćin u svojoj kući, ko vlada njegovom kućom, njegovim umom, srcem, telom i životom, ako je on van sebe: od besa, brige, straha, strepnje i sumnje...

Mislim da znaš odgovor.

 

Na čemu trenutno radiš?

 

Na zemlji koju pokušavam da pripitomim i oplemenim da bi dala bar neki rod u vidu povrća koje će me hraniti svojom plodovima tokom leta... A radim i na organizovanju stihoterapeutskih radionica i predavanja u Divine holistic center „Jedinstvo“ u Beogradu.

Ali, šalu na stranu, verovatno se pitanje odnosilo na nova izdanja.

Nameravam da do kraja godine objavim još dve nove knjige koje su već napisane, samo ih treba organizovati, oblikovati i pustiti u svet. Kao što sam napomenuo, to je druga knjiga ©Stihoterapije posvećena ljubavi i knjiga eseja o ekologiji svesti, nastavak prve knjige eseja „Ljubav je život“ (2007).

I predstoji mi pisanje još jednog sponzorskog pisma...

 

Naredna radionica „Stihoterapije“ biće…

 

U četvrtak, 12. juna, od 18 h. Tema je prava letnja: „Sećanje na more – more (o)sećanja“. Posvećena emocijama, vodi, sećanjima, lepoti i lakoći mladosti i detinjstva...

 

Savet drugima (mladima)?

 

Pokazali su prethodnih šest meseci da su dovoljno pametni, hrabri i mudri da mogu nama da daju savete. Ne bih ja tu ništa dodavao. Osim poruke: Ne odustajte od sna o slobodi. Nikada!

 

 

 

Razgovor vodila

Tamara Lujak

 ***

TOMAZENOV (dečji) DODATAK

 

TRENUTAK

(haiku koji to nije, al’ za malo!

i dva koja to jesu)

 

Prolazim kroz zeleni

špalir kukuruzišta.

U vrelini podne spava

i ne čuje se ništa.

*

Tišina je srce

tišina je izvor

beskrajne radosti.

*

U hlebnom brdu

Prokopali tunel

Izgladneli vrapci!

*