Imali smo čast da budemo pozvani na izložbu i prisustvujemo njenom otvaranju. S obzirom da je korona još uvek na „snazi“ i da je broj posetioca ograničen, otvaranju nije prisustvovao veliki broj ljudi, ali onaj koji je došao, pokazao je zavidno interesovanje za ostvarenja mladih umetnica koje su se svojim radovima predstavile beogradskoj publici. U pitanju su Milica Đoković sa Fakulteta primenjenih umetnosti i Teodora Nikolić sa Fakulteta likovnih umetnosti, obe najbolje u svojoj klasi.

Milica Đoković diplomirala je na odseku za grafički dizajn 2020. godine. Fond „Miloš Ćirić“ na FPU nagradio ju je za najuspešniji rad iz oblasti grafičkih komunikacija. Dobitnica je stipendije „Dositeja“ Fonda za mlade talente Republike Srbije i stipendije Fondacije „Evro za znanje“. Njeni radovi iz oblasti dizajna plakata, prostorne grafike i vizuelnih komunikacija izlagani su u Srbiji, BiH, Poljskoj i Slovačkoj. Učestvovala je i na međunarodnim izložbama studentskih plakata u Nacionalnom centru za umetnost u Tokiju (2019-20). Inspiraciju pronalazi u delima istorije umetnosti i dizajna, kao i u estetici japanske tradicionalne umetnosti i savremenog dizajna.

Teodora Nikolić završila je 2019. godine osnovne, a 2020. master studije slikarstva na FLU u Beogradu, u klasi profesora Branka Rakovića. Prvu samostalnu izložbu imala je 2009. godine u Dečjem kulturnom centru u Beogradu i od tad izlaže širom Srbije: 48. izložba crteža i skulptura malog formata studenata FLU (Galerija Doma omladine, Beograd), Izložba mozaika studenata FLU (Galerija FLU, Beograd), 27. jesenji likovni salon (Centar za kulturu „Masuka“, Velika Plana)... Osvojila je mnoge nagrade, od kojih izdvajamo nagradu FLU za studiju u mediju slike (2017) i III nagradu FLU za mozaik (2018).

I pored zavidnih uspeha koje su obe mlade umetnice postigle, iz njihovog stava i načina na koji se ophodne prema publici i novinarima, vidi se da su to i dalje skromne devojke, pune vedrine i životne radosti, spremne da se uhvate sa svakim, bilo likovnim/grafičkim, bilo životnim, zadatkom koji im prestoji. Obe se raduju nastavku studija (Milica master, Teodora doktorskih) i obe se raduju novim ostvarenjima i izložbama. I uspesima, zašto da ne?

Milica Đoković svojim rešenjima plakata potvrđuje pravilo da je „manje više“. Njena ideja za sva tri filma „Kum“, sjajna su, šaljiva, a opet krajnje ozbiljna rešenja, koja oslikavaju ne samo filmove, već i same glavne likove. Rešenja za sva tri dela filma „Gospodar prstenova“ jedva čekamo da vidimo na koricama novih izdanja ove tri predivne knjige. Njen, za sada, jedini proboj u treću dimenziju ostvaren je šarmantnom skulpturom „Promaja“, koja je takođe mogla da se vidi na izložbi.

Teodora Nikolić, interesujući se za ljudske figure, proučavajući - kroz boju, svetlo, formu i kontraste, kao i atmosferu koju je na slikama zarobila - karakter ličnosti, donosi nam portrete i aktove ženskih, jakih, stamenih ličnosti, što nas je posebno obradovalo – da na jednoj izložbi vidimo samo portrete, odnosno aktove, žena. Iako na njenim slikama preovlađuju tamne boje, svetlost je unela pozadinom i detaljima. Pogled posmatrača najviše privlači akt usnule, mlade žene na krevetu, a najljupkiji je, po našem skromnom mišljenju, „Đurđin“ portret, koji je sjajno zarobio zagonetni osmeh mlade devojke.

Teodora Nikolič

Ukoliko ste, nakon našeg kratkog teksta, zainteresovani za ovu izložbu, biće ponovo otvorena u januaru, i to od 18. do 26, od 12 do 17h. Mlade umetnice biće tu da odgovore na sva vaša pitanja, stoga put pod noge, masku na lice i telefon/fotoaparat u ruke. Nećete zažaliti!

Tamara Lujak

Milica Đoković

Internet stranica "Beleg" organizuje Konkurs za angažovanu fotografiju na temu:
"Moj grad". Potrebno je da slikate najlepši deo, scenu ili karakterisitku vašeg grada,
kako bismo se svi podsetili u koliko lepoj sredini živimo.

Svaki autor može da pošalje najviše 3 fotografije u visokoj rezoluciji, u JPG formatu.

SVAKA FOTOGRAFIJA MORA DA BUDE NASLOVLJENA:
IMENOM I PREZIMENOM AUTORA I IMENOM GRADA KOJI JE FOTOGRAFISAN.

Konkurs traje od 5.1.2021. do 5.3.2021.
Radove slati na adresu: belegbg @ gmail.com.

https://belegbg.wordpress.com/2021/01/04/konkurs-za-angazovanu-fotografiju-moj-grad/, 4.1.21.

 Internet stranica "Beleg" organizuje konkurs za F, NF i H kratku priču pod nazivom "Knjige na štikle".
Jedan autor može poslati najviše tri priče do 1.500 karaktera sa razmacima.
 

Radove otkucane u Word-u, OBAVEZNO naslovljene imenom autora i imenom priče i priložene u mejlu, slati na adresu: belegbg @ gmail.com.
U istom dokumentu obavezno navesti ime, prezime, adresu i broj telefona.
 

Konkurs traje od 5.1.2021. do 5.3.2021.

Mitar je bio ratno siroče, i ne samo ratno, bio je životno siroče.
Nikad se nije ženio niti je imao potomke.
Samoću koju su mu drugi nametnuli,vešto je održavao tokom života.
Tvrdio je da je to sudbina,bežao od priznanja da ljudi kad krenu pogrešnim putem posegnu za izgovorom zvanim sudbina.
Često je pravio šale na svoj račun i pričao da mu je jednom drug iz vojske neki Bosanac iz Ključa rekao: "Ženi se Mitre da te ima ko saranit'...."
Smejao se grohotom kad god bi pričao tu anegdotu a, samo je on znao koliko su ga bolele te reči i kako je svake noći sanjao sopstvenu sahranu na kojoj nikoga nije bilo, pa je morao ustati i sam sebe zakopati.

Željka Bašanović Marković (1973 Beograd)

Po zanimanju građevinski inženjer. Objavljuje kratke i satirične priče, aforizme po konkursima.

   Jutra su za tišinu, i svako ko misli drugačije treba biti pogubljen. Zavese kriju predstave, pokrivači mamurne poglede, krevete što bazde na život, nasukane putnike jutarnjeg brodoloma. Konačno sam priznao sebi da sam mator. Moje godine zvuče strašno kada ih uporedim sa godinama žena sa kojima najčešće spavam.

   Ne znam kako sam završio u klubu društvenih igara, ali pivo je bilo jeftino, unutra toplo, neonska sijalica zelene boje činila je da se osećam kao da sam negde daleko. Devojke za susednim stolom su igrale jamb. Na svako bacanje kockica vrištale su kao da je u pitanju devojačko veče i da neki lik vitla kurcem od 20+, a ne partija jamba. Po jednu je došao dečko, druga je rekla nešto u fazonu kako sutra ustaje rano. Ostale su dve. Već vidno pijana, jedna od njih je želela da igra tablić. Pitao sam da se pridružim. Manje pijana je negodovala, ali ipak pristala. Dodirnuo sam je nogom ispod ispod stola i namignuo. Otišla je do WC-a. Više se nije vratila.

“Šta je ulog?“

„Kao i uvek. Sve.“

   Delim nam, ruku po ruku, pogledi po čoji, pogledi u oči, niko ne želi da prizna, odavno, svi krijemo špil u rukavu, ja sa damama, ona sa kraljevima, srce, nismo ni mala dvojka, obične smo karte, prosuće nas po talonu života, upotrebiti da pojačaju statistiku. Dobijam je na recke. Prelazimo na pikado. Brza bacanja, brza pića, kratka pića.

„Ako misliš da me krešeš dok još dajem znake života, bolje bi bilo da krenemo“, rekla mi je i gurnula jezik u uvo. „Želim da me tretiraš kao kurvu.“

„Nismo toliko bliski...“

   Probudio sam se. Spavala je na polovini moga tela. Pokušao sam da rukom nađem na njoj, nešto, nešto novo, što će je razlikovati od drugih. Uzalud. Izvukao sam se ispod nje i seo u vrh kreveta, u pozu kao da ću da gledam TV koji odavno nemam. Moj stan je sve više ličio na moj život. Raspadao se na komade.

Otvorila je oči i rukom potražila telefon pored kreveta.

„Jebote!“, dreknula je. „Kasnim!“, počela je da skuplja stvari sa poda. „Danas je moj red da vodim decu u vrtić. Moje i od komšinice. I ona je bila udata za nekog skota kao i ja. Jel sam ti rekla sinoć da imam ćerku? I da sam bila udata? Ne smeta ti to valjda?“

„Ne.“

   Vazduh miriše na loše, a nisam ni prdnuo ni podrignuo. Pokušavam ispod pokrivača da pucnem prstima kao mađioničar i da sve nestane.

„Vidi kako je slatka“, gura mi telefon pod nos. „A ovo joj je najbolja drugarica, ta što joj je otac isto neki skot.“

„To je moja ćerka...“

   Odlazi u kupatilo. Počinje da plače i povraća u isto vreme. Na mom grobu se neće primiti ni jedna biljka, siguran sam. Jutra su za tišinu. Navlačim ćebe preko glave i za svaki slučaj zatvaram oči. Grčim se u fetus položaj. Možda se sutra, ponovo rodim...

Vojislav Vukomanović

Mlada književnica rođena u Beogradu, Snežana Kanački, studirala je biomedicinsko inženjerstvo i danas radi kao CRA - saradnik na kliničkim istraživanjima. Član je književnog udruženja Sveslovensko književno društvo, kao i Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. Snežana Kanački postigla je, ne mali i svake hvale vredan, uspeh time što je prvi autor iz Srbije koji je učestvovao na ConZealand-u (WorldCon konvenciji). Tim povodom, postavili smo nekoliko pitanja mladoj autorki. Uživajte u odgovorima:

Kada si i zašto, počela da se baviš pisanjem?

Moglo bi se reći da sam počela još u školskim danima, kada sam se prvi put oprobala u pisanju pesama. Međutim, pesme su prerasle u kratke priče, od kojih je jedna objavljena u zborniku najkraće kratke priče izdavačke kuće „Alma“ 2008. godine. Ideja za roman došla je sasvim slučajno, davne 2007. godine i tada sam odlučila da sledim svoj san i napišem svoj prvi roman, koji je na žalost čekao 10 godina, dok nije konačno bio objavljen 2018. godine.

Kako si izgradila sopstveni stil?

Smatram da je ono što pišemo iz srca ono pravo, i da tada, na neki način, na papiru ostavljamo deo sebe, i da time naše delo ulazi u srca ljudi koji ih pročitaju.

Koji su tvoji omiljeni pisci, romani, priče? I zašto?

Omiljeni pisac mi je Den Simons naravno, ali dragi su mi takođe i Kejleb Kar, sestre Bronte, Teri Pračet, Benedikt... Svako od njih imao je svoju priliku da oblikuje kako moj život, tako i moja interesovanja. Otuda se stvorila ljubav prema naučnoj fantastici, kao i hororu.

Kada si i kako postala član Sveslovenskog književnog društva?

Došla sam do kontakta jedne divne dame – Janje Todorović. Došla sam u prostorije udruženja sa namerom da se učlanim i time obogatim svoje spisateljsko iskustvo. Reč po reč, došlo je do velikog međusobnog razumevanja kao i do saradnje u smislu izdavanja knjiga i na taj način je moj projekat „Besan“ ugledao svetlost dana. „Besan“ je prva knjiga u ediciji Savremeni. Otvorio je put mnogim autorima da počnu da objavljuju svoje romane za izdavača unutar Sveslovenskog književnog društva – Slovensko Slovo.

Ideja za roman mi je došla na čudan datum: 07.07.2007. godine. Tada sam studirala biomedicinsko inženjerstvo i bila sam veoma zainteresovana za nove tehnologije, kuda će nas budućnost odvesti, kakav će svet biti kroz sto, dvesta, hiljadu godina... I tako sam počela da pišem. Trebalo mi je skoro godinu dana da završim roman, međutim iz straha nisam nikome dala roman na čitanje, niti objavljivanje.

Roman je preveden na hrvatski, slovenački, engleski i nemački jezik. Kako se osećaš kada vidiš svoje čedo na stranom jeziku?

U toku je prevođenje romana na bugarski jezik. Ne mogu da opišem tak osećaj kada sam videla reči koje sam pre samo dve godine gledala samo na svom kompjuteru, i maštala kako će izgledati knjiga, korice, kako će izgledati kad ne bude samo u obliku nula i jedinica... Moram da priznam da mi se tada steglo u grlu. Istina je da ne razumem bugarski jezik, ali prepoznajem neke reči i kad vidim svoje delo na jeziku koji nije engleski koji većina lako razume, moram priznati da je neverovatno. Možda će nekome zvučati glupo, ali taj momenat me je ganuo skoro do suza.

„Besan“ predstavlja projekat kojim sam želela da okupim autore iz regiona u zbirku kratkih priča, da skupim njihovo viđenje horora na jednom mestu. Takođe sam želela da autori koji nikada nisu objavili svoje delo debituju u ovoj zbirci. Znam kako je meni bilo kad sam prvi put videla svoje delo odštampano i objavljeno, zato želim da to omogućim onima koji dele isti san.

Organizovala si konkurs „Priče za besanu noć“. Reci nam nešto više i o tome…

Konkurs će ove godine biti održan treći put, a biće otvoren od 1. novembra do kraja 2020. godine. Biće objavljen na društvenim mrežama, i naravno, svi su autori dobrodošli, bili oni objavljeni ili ne. Biće izabrano deset kratkih priča, kao i u prethodne dve godine – tako ćemo stvoriti „Besan 3“.

Gostovala si u mnogim radio i TV emisijama („Pogled iz svemirskog broda“, TV Happy, N1) i festivalima fantastike, kod nas i u inostranstvu (WorldCon, Festival naučne fantastike i fantazije u Osijeku, veče baleta i mode u Bijeljini). Kakva su tvoja iskustva sa kolegama novinarima, a kakva sa publikom? I koja su ti draža?

Uh, teško pitanje (smeh). Ljudi za koje sam mislila da me neće uzeti u obzir najviše su se zainteresovali za moje pisanje. Publika kao publika, negde je velika, negde mala... Ali, lepo je znati da se upornost isplati i da svako može da ostvari svoj san, ukoliko postoji dovoljno jaka volja i trud.

To je došlo slučajno. Tražila sam način da se prijavim na SFeraKon, a zatim ne je pretraga odvela na EuroCon, koji ove godine nije održan, ali je zato održan WorldCon. Prijavila sam se, prošla sve krugove koji su bili potrebni i tako postala prvi autor iz Srbije koji je učestvovao na WorldCon-u. Bila sam rešena da se spakujem i odletim na Novi Zeland, međutim gle - pandemija - i festival je održan online. Drago mi je što sam imala priliku da učestvujem, predstavim naučnu fantastiku iz Srbije, kao i da se na panelu obratim Džordž R.R. Martinu, kao i mnogim drugim velikim piscima.

Koji su tvoji dalji planovi?

„Besani“ su u planu za svaku narednu godinu. Planiram i drugi deo sage o Polarisu, pod nazivom „Dormnet 30 02 – projekat Polaris“. I naravno, planiram da knjiga doživi izdanja na što više stranih jezika, a možda i da se pojavi na srebrnom ekranu jednog dana.

Savet onima koji dolaze?

Ukoliko je pisanje vaša zvezda vodilja, sledite je. Ali, pišite iz srca.

Razgovor vodila

Tamara Lujak