Ana Vukovojac muzikom se bavi celog svog života: komponuje, aranžira, piše tekstove, svira, peva, bavi se post produkcijom… Najviše se bavi rokenrolom i soulom, a najpre voli epohe od šezdesetih do devedesetih godina 20. veka. Završila je Osnovnu muzičku školu „Josif Marinković“, odsek za klavir. Danas su Hamondove orgulje (Hammond organ) i gitara – na kojima je samouka – njeni glavni instrumenti.

Nedavno je, pod umetničkim imenom Veronika, izvela svoju sjajnu predstavu, recital, zapravo, pod nazivom „Veronika – dalje od horizonta“ u DC „Krov“, u kojoj je svirala na klavijaturama, pevala i glumila. Predstava je delimično autobiografska, a delimično inspirisana likom iz Koeljovog romana „Veronika je rešila da umre”.

Tako za nas danas, kako joj umetničko ime tako snažno (pri)stoji, ostaje Veronika, a povod za naš razgovor s njom je upravo to umetničko veče nabijeno snažnim emocijama.

 Šta je za tebe muzika?

Za mene je muzika most između materijalne i duhovne realnosti. Vrata, prolaz u onu dimenziju koja se ne vidi očima, ali se prepoznaje srcem, a u određenom trenutku i produhovljenim umom.

Muzika mi je celog života bila najbolji prijatelj, sa njom sam se najbolje razumela, u meni je budila život i davala mi mnoge odgovore, mada ne sve. Oni najbitniji: ko sam, odakle sam i kuda idem stigli su na neobičniji način, ali muzika je zapravo uvek bila tu da podrži, olakša i ulepša susret sa Onostranim.

Muzika je instrument ozdravljenja, povezivanja sa drugim dušama, sa bićima, istovremeno prirodna i nadprirodna. Muzika je oličenje lepote. Baš moram ovde da kažem, jer mi sada tako dolazi, jedan od najvećih pesnika, kralj David, pisac najvećeg broja Psalama, duhovnih pesama, bio je i zaljubljeni muzičar, koji se Bogu ispovedao kroz muziku. Nama je ostavio to nasleđe da se i mi njom koristimo u susretu, odnosu sa samim Bogom, (kao i sa sobom i drugim ljudima). Nekad možda nije ni znao da li je to njegovo srce ili njegovog Gospoda koje peva, sve se izgleda prepliće.

Muzika ima često proročki kvalitet, kao i poezija, kao i druge umetnosti, univerzalna je, ali i dublje, zadire u samo biće. Muzika je takođe i nauka i bliska svim naukama, kako prirodnim, tako i društvenim. Hehe, veoma je kompleksna, a nestašna kao dete.

Šta je za tebe poezija?

Muzika u reči, najkraće. Baš pre neki dan razmišljam o umeću, inspiraciji pesnika da tako sklopi reči, stihove, da ti protrese celo biće, da zapali ljubav u srcu kada misliš da je u tvom srcu „oslabila ljubav“, da ti kaže istinu, ali tako da iako boli, ti se raduješ, ili dok se prepuštaš nežnosti, ipak osetiš i neko upozorenje.

Poezija je molitva, najčistija i bezkompromisna. Poezija je najviši oblik slobode koji poznajem. Verovatno je i ovde jasno da kao rođena sestra muzike dolazi iz istog Izvora, hehe. Veoma visokog, najuzvišenijeg, a tako bliskog.

Poeziju i muziku pevaju i Anđeli i Arhanđeli... Šta reći, velika je to tajna, ali eto i mi smo deo nje, njom smo kao „obuhvaćeni“. Blago nama, ljudima, samo da to shvatimo, da bismo se radovali neprestano.

Možeš li da mi objasniš kako nastaje muzika u tvojoj glavi?

Mogla bih da kažem svaki put drugačije, a mogla bi da kažem i da ne znam tačno. Ipak neke stvari znam, pa probaću da kažem, jer smatram da je zabavno (ovo naravno uz dužno poštovanje) i instruktivno znati.

Recimo, neki put, neki događaj u meni pokrene bujicu osećanja, koju bih izrekla rečima, a osećanja su suviše jaka. Ta osećanja su i misli, a često i slike. Tada sedam za klavir i stavim ruke na njega. Neki put samo počnem nešto da sviram, a neki put kažem „Ovo moram da izrazim kroz neki blues, ili pak ovo bi nekim bržim tempom trebalo...“

A opet neki put se setim neke osobe... Neki put ta osoba ili osobe nisu više ovde sa nama, ali za mene su žive i drage, pa im posvetim pesmu. Neki put je dovoljna jedna reč da pokrene pesmu. Uglavnom pišem, sviram i pevam odmah zajedno.

Neki put, ah da, pomislim na neku omiljenu pesmu ili izvođača, pa poželim da u njegovom-njenom stilu uradim neku svoju pesmu, malo u glavi izanaliziram, ili sam baš čas pre toga čula na radiju, pa me je opet dotakla, i sednem za klavir da se „nadovežem“ na tu pesmu ili tog muzičara-bend. Najzabavnije mi je to što skoro uvek „tačno“ izaberem jezik na kojem želim da komponujem novu pesmu. Često to uradim kontrastno.

Na primer, nakon tragedije u O.Š. „Vladislav Ribnikar“ (inače moja osnovna škola), morala sam nekako da izrazim, i to odmah, svoj – naš strašan šok! I napisala sam u dahu pesmu na italijanskom. Ne znam tačno zašto baš na italijanskom, ali mislim zato što sam htela da bude i pitka i nežna, dok je u duši tama, ali i da dam neku nadu.

Mislim da to na srpskom ne bih uspela, jer je bilo suviše bolno, pa bih možda napisala nešto pre-bolno. A engleski sam isključila, kao suviše udaljen za taj konkretan kontekst. To je samo primer koji mi je sad pao na pamet, dok pišem odgovor na ovo pitanje.

Naravno, neki put, povod za novu pesmu je i neka već postojeća poezija, a često i film ili knjiga…

Na šta obraćaš najviše pažnje kada komponuješ?

Bitan mi je ritam, da ima neki, određeni „swing“, tojest da ima svoj ritam, koji ima veze sa onim što izražavam. Bitna mi je harmonija. Nisam nikad studirala harmoniju, ali mogu reći da sam je čitala, sama malo izučavala, a pre svega izučavala „uhom“ i kroz godine rada na sopstvenim kompozicijama, aranžmanima i produkcijom sa mojim bendom. I kroz mnogo, mnogo intenzivnog slušanja razne muzike.

Volim neobične zaokrete i neobična harmonijska rešenja, onako kako „čujem“ svojim unutrašnjim uhom. Inače, samo inicijalno „obraćam pažnju“ u toku komponovanja, zapravo kad krene pesma pustim je da me sama vodi i zaista je istina, kao što mnogi muzičari tvrde (i klasični i rok) da se „odnekud“, pa onda pokažu glavom na gore, to znači „odozgo“, sliva u nas melodija, smisao, ritam itd.

Naravno, racionalni deo, tojest poznavanje muzičih zakonitosti, tehnike, samog zvuka, doprinosi mnogo većem bogatstvu u stvaralaštvu, ali prava pesma, kompozicija, dar je odozgo.

Takođe posvećujem pažnju aranžmanu, tojest, neki put osetim da je to poznata forma: strofa, refren, prelaz, strofa, refren, ali neki put nema tog uobičajenog, pop-rock aranžmana, već slobodnija, eksprimentalnija forma.

Zato svoju muziku i smatram eklektičnom. Ne samo zbog toga, ali između ostalog. Najčešće komponujem pesme koje se pevaju, pa samim tim, obraćam pažnju i na reči, a naročito na to kako ću te reči da „fraziram“, tojest otpevam interpretirajući osećanje, stanje, misao.

Ipak, da budem iskrena, ja se više tome prepuštam, i samo kao malo „poguram“ da ono što čujem u sebi izađe napolje onako kako čujem. Nadam se da ovo što kažem može da se razume, hehe.

Reči za pesme ti dolaze kad i kako? Lako? Ili se boriš sa njima u rano jutro ili…

Veoma lako, ali ih posle „proveravam“, da li su to baš te reči, ako nisu menjam, sređujem, prebacujem, brišem. Uglavno dolaze zajedno sa muzikom. Recimo pesma „Veronika“ zaista je nastala u roku od nekoliko minuta, ceo tekst i cela pesma, i takva je ostala do dan-danas, tojest do svog studijskog izdanja.

Dešava se i da pesma nastane dok pevušim nešto, pa odmah tu su i reči. A neki put, a to je u onim „jačim“ trenucima obavezno reči dolaze uz klavir i pevanje. Neki put muziciram postojeću poeziju. Ne odvajam reči od muzike, verovatno zato što inače volim da koristim reči, naročito u verbalnoj komunikaciji i da se njima služim kao da se igram.

Od kada komponujem kao kantautorka, možda po prvi put osećam onu pravu dečiju slobodu da se igram bez ograničenja, bez super ega, bez skrivanja, bez ikakve (makar koliko je to moguće) cenzure. Zato je ceo taj proces toliko lekovit i drag.

Inače smatram, pre svega kroz iskustvo, ali i kao početni stav, da iz dobrog sadržaja ne može nastati loša pesma. Pre forme stavljam sadržaj, zapravo ako i krene iz forme u njoj je već „sakriven“ sadržaj.

Kompozicija je misao, ne samo osećanje. Što lepša misao, neobičnija, novija, istinitija misao, koja vodi nekom spoznanju, to je lepša muzika. A to kažem zato što nije sve što se čuje muzika ili umetnost. Sadržaj je bitan, i on izaziva osećanja i ostavlja pečat.

Veliki deo svog života provela si u inostranstvu. Živela si u Italiji, Nemačkoj, Austriji, Kini… Kako su te zemlje uticale na tvoj muzički ukus, stil? Jesu li ga promenile, obogatile, nadogradile…

Da, istina. U Italiji sam živela najvećim delom, a još uvek sam delom tamo :))). Život u Italiji nisam birala po zemlji, već upoznavši svoju srodnu dušu i dugogodišnjeg muzičkog partnera Roberta Falsetija. Odlučila sam, zajedno sa njim, da se potpuno posvetim muzičkom stvaralaštvu u našem bendu The Migrators.

Upoznali smo se u Kini, u Pekingu 1997. godine, a bend smo osnovali u Beogradu, jer smo prvo ovde živeli, pa tek onda u njegovom rodnom Rimu. U Kini sam živela ukupno četiri godine i to u ranoj mladosti, jer sam studirala kineski, a posle sam tamo i radila, ne muziku, već kao prevodilac – office manager u jednoj našoj velikoj firmi.

S obzirom da sam s velikim žarom učila kineski i u Beogradu, a zatim i u Kini, svakako Kina, njena kultura, a pre svega taoističko nasleđe u misli, pismu, umetnosti, duhovnosti itd, koje sam malo kasnije bolje shvatila, imali su određeni uticaj na mene. A imali su i na Roberta, koji je takođe tamo živeo nekoliko godina.

U našem stvaralaštvu Daleki Istok se možda nije toliko čuo, ali verovatno negde izbija, kroz neku našu alternativu. I dalje govorim kineski, tako da i dalje ta kineska vena u meni živi. Ipak najveći, mogu slobodno da kažem, renesansni uticaj, preporodni uticaj na mene imala je Italija, tojest Rim, što samim svojim nasleđem, duhovno-umetničkim, i u antičko-rimskom, kao i u hrišćanskom smislu.

I dalje ostajem zadivljena pred činjenicom da zaista nisam nikada ni želela ni planirala da živim u Italiji, a da sam tamo doživela, što se mog ličnog i duhovnog i kulturnog razvoja tiče, neke jako bitne stvari, koje bi nedostajale da se nisu tako i u toj meri dogodile. A da me je izgleda Neko tako i zato sudbonosno tamo i odveo, može lako da se zamisli, hehe...

Ni Nemačka, zapravo Berlin, nisu ostali bez ploda u meni, i kao osobi i kao umetnici. Ne bih dužila o tome, jer to je pak zasebna priča, samo nekoliko reči. Nikakvog dodira nisam imala sa Nemačkom pre nego što sam, opet zajedno sa Robertom, tamo krenula, zbog jednog pozorišno-muzičkog projekta, rock opere koju smo želeli tamo da produciramo u saradnji sa režiserom videa čuvene grupe Ramštajn.

Saradnja sa umetnicima i pre svega ljudima iz raznih delova Nemačke koji žive u Berlinu, ali i sa onim „originalnim“ iz samog Berlina, pre svega istočnog, otvorenost tog velikog grada, koji je nekada predstavljao oličenje straha i užasa nacizma, a zatim nekog sumanutog zatvora i podeljenosti zapadnog i istočnog sveta ili režima, svakako je ostavila uticaja na dalje spoznavanje toka misli i duha raznih, meni uvek, bratskih naroda.

Jako volim istoriju i čitam je stalno. Beskrajno je inspirativno moći uživeti se u one prostore u današnje vreme, koje si kroz hronike, tojest istorijska pisanja, knjige, ali i književnost, istoriju umetnosti, već donekle upoznao. Znači i jedno i drugo, i saznanje kroz čitanje, i doživljaj iz prve ruke. Oba su jako bitna.

Napisala si originalnu priču koja je 2005-06. godine pretvorena u konceptualni album rok opere sa 19 pesama, pod nazivom „Goodbye Uncle“ („Zbogom čiko“), koji si komponovala zajedno sa Robertom Falsetijem. Čime je priča bila inspirisana? Kakav je prijem imala opera kod publike?

To je prva rok opera i konceptualni album grupe The Migrators. „Goodbye Uncle“ je priča koju sam 1999. godine napisala u jednom dahu. Zapravo, Roberto me je podstakao da to uradim.

Nakon bombardovanja Srbije i Beograda, koje sam mogla da pratim samo preko TV-a iz Italije, imala sam veliku zdravstvenu krizu, kao neku vrstu nervnog sloma. Ta „bolest“ je, nenadano, dovela do nečeg najvećeg i najlepšeg u mom životu, nešto o čemu nisam mogla ni da sanjam.

Donela je poznanstvo sa Bogom, Ocem nebeskim, a zatim i sa Isusom Hristom. Vera, prava, nepatvorena, konkretna, uz ogromnu ljubav, a time i zdravlje, tojest ozdravljenje, potpuno, mada postepeno, učinila me je novom osobom, našla me u najgorem stanju da bi mi predstavila potpuno nov pogled na život, na mene samu, dakle na osobu, ljubav, istoriju, dešavanja, prirodu, budućnost itd. Isto se istovremeno dogodilo i Robertu, tako da smo i u tome učestvovali zajedno, dvostruka sila probuđenja. Ali da se vratim na priču.

Htela sam da ispričam šta sam to doživela i videla tada, htela sam da kažem kako stoje stvari, jer sam razumela zašto se desilo i bombardovanje i zašto je ovaj svet ovakav kakav jeste, razdiran nasiljem, destrukcijom i samodestrukcijom, patnjom, licemerjem, pohlepom itd, sa jedne strane i kako se od njega ne samo odbraniti nego i izbaviti, kako biti „jači“ od svega toga.

I kako dok sam to shvatala, pristigla mi je, usred i očajanja i ludila prebolnog, pomoć, prava pravcata pomoć. Opet, kao i u muzici, morala sam to poetično da izrazim, pa je zato „Goodbye Uncle“ nastao kao bajka, bajka za odrasle, alegorija... možda može i tako da se kaže.

Pa sam tim likovima u bajci dala imena, izmišljena, kao što su Shiny Kids (Sjajna Deca), Rubberons (Gumenci), sam Uncle (Čika). Sjajno Dete, protagonista, jednog dana shvata da živi u Gumenom gradu i spoznaje, da postoji „stvaralac“ gumenog grada, koji nije ljudsko biće, već jedno duhovno, stvarno, moćno, a destruktivno biće - Čika.

Njegov projekat je da se oko grada gradi guma, tojest da sva, nekadašnja Sjajna Deca postanu Gumenci, tojest proizvođači gume, odnosno svog samouništenja. To je Čikin plan. Guma ne ubija telo, već dušu, a to je najveća radost Čikina, jer on mrzi Sjajnu Decu. On ih prvo zavede, a zatim zavadi; oni nesvesno rade za njega i tako su sami sebi i jedni drugima neprijatelji. Čiku ni ne poznaju, ne mogu da ga vide, nemaju pojma da on postoji i da on sve to radi zbog svog sopstvenog bolesnog uživanja.

Međutim, Sjajna Deca, dok ne postanu Gumenci, znaju, lakše prepoznaju Čiku. Ovo Sjajno Dete, protagonista, uspeo je u trenutku lucidnog poremećaja da izbegne da postane Gumenac i shvata da se mora da se odupre Čiki, time što će ići i govoriti svima šta vidi, u čemu je „problem“. A glavna pomoć će mu u toj njegovoj „misiji“ stići sa najneverovatnijeg mesta... E pa dobro, ne moram sve da otkrijem, to se može čuti u jednoj o poslednjih pesama, hehe...

U svakom slučaju Čika jeste pobeđen, ali treba to reći i svim Gumencima, koji nažalost neće svi da čuju, jer su se suviše ogumenili. A Sjajna Deca treba da se ujedine u što većem broju, kako bi se do kraja suprotstavili Čiki i definitivno ga pobedili uz pomoć Nekoga ko ih jako dobro poznaje (kao i Čiku) i pre svega silno voli.

Inače, priča je istinita, a čitava je stala u 19 pesama na konceptualnom albumu. Godine 2006. imala je i svoju scensku premijeru u Rimu u Anglikanskoj crkvi Svi sveti (All Saints), sa fantastičnim prijemom, a to je priča za sebe i vrlo simpatična, mada i malo tužna, jer posle premijere crkva je ipak odlučila da bez obzira na dobru i istinitu poruku, rok opera kao žanr, nije kompatibilna sa onim čemu je crkva namenjena, pre svega liturgijama, te smo morali da tražimo nova rešenja za njen dalji „život“.

Inače priča je prvobitno nastala na srpskom jeziku, zatim je prevedena na engleski, pa su i album i predstava na engleskom jeziku, jer su u produkciji učestvovali pre svega umetnici sa engleskog govornog područja, kao i sam režiser, inače paroh istoimene crkve, otac Džonatan Boardman, koji je fantastično odigrao ulogu Čike :))).

Ko-autor si, izvođač i ko-producent rok opere „Dolomitenfront“. Reci mi nešto više o tome.

Tako je. To je druga rok opera po redu, odnosno do sada najpozamašnije i najambiciozinije delo grupe The Migrators, u muzičkom smislu, a u producentskom, producentske kuće Shaking Foundations Multimedia, osnovane u Berlinu, čiji smo osnivači Roberto i ja. Dolomitenfront je konceptualni album, film i prestava, odnosno anti-ratna rok opera sa metafizičkom dimenzijom.

Dolomitenfront je realizovan između 2015. i 2016. godine na Dolomitima, u severnoj Italiji, znači na planinima u severno-italijanskoj regiji koja se zove Trentino-Alto Adige. Prvobitna ideja nije bio anti-ratni film, ali nakon dešavanja u Donbasu u Ukrajini, (2014, 2015) shvatili smo da ne samo da do novih ratova i stradanja može da dođe, već da su nam pred vratima.

Izučavajući strastveno dešavanja u 20. veku, a naročito istoriju ratova, a držeći u rukama jednu od najvećih priča svih vremena, a to je Hristovo stradanje, hteli smo da to spojimo. Da ispičamo Hristovo stradanje u ratnoj situaciji, koristeći se direktno Jevanđeljem, kao i nekim drugim tekstovima iz Biblije, psalmima, naravno, adaptiranim za tekstove pesama i delimično radnju.

Namera nam je bila, da sa najvišeg mogućeg mesta, bukvalno sa vrha planine, upozorimo ljude da su u ratovima svi gubitnici i da damo moguće odgovore na to kako to da još ništa nismo naučili... i kako sprečiti ratove. Koliko miliona života u Prvom i Drugom svetskom ratu, zatim Holokaust, i razni drugi holokausti, strašne stvari, zatim rat u bivšoj Jugoslaviji, pa Irak, pa Avganistan, pa Ruanda... itd, itd.

Tako je Dolomitenfront snimljen na 1800 m nadmorske visine u austro-ugarskoj vojnoj tvrđavi iz vremena Prvog svetskog rata i to u vreme obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata. U srcu Dolomita, ta visoka dolina, Val di Fieme i sama tvrđava nalaze se na nekadašnjoj prvoj liniji fronta, gde su ginuli Italijani i Austrijanci ( i svi oni koji su bili pri njihovim vojskama), ratujući jedni protiv drugih, uzalud...

Niko nikoga nije tamo pobedio. A bio je to i građanski rat, jer nekada su kao deo austrijskog carstva svi tu živeli zajedno, čak se i ženili-udavali međusobno... Sve to zvuči poznato, naročito nama ovde... Film smo producirali najvećim delom iz ličnih sredstava, ali i uz široku podršku lokalne zajednice i tamošnjih, određenih institucija, kao i uz pomoć Ministarstva za kulturu regije koja je delom učestvovala u finansiranju postprodukcije.

Nakon toga to isto Ministarstvo nas je, s obzirom da je naš film i ceo projekat vezano za njega bio proglašen za jedan od najboljih, ako ne i najbolji projekat u toku svih pet godina obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata, pozvalo da uradimo istoimenu predstavu, radi izvođenja na istorijskim mestima u regiji.

Tako je 2018. godine nastala i pozorišna verzija rok opere i izvođena je u još dve vojne tvrđave i u fantastičnim pejzažima, kako prirodnim, tako i istorijskim. I u realizaciji filma, kao i predstave, želim da dodam, došlo je do jedne šire internacionalne, kao i lokalne saradnje. U projektu su učestvovali kako profesionalni umetnici, tako i mladi , pre svega, lokalni talenti, te je to multikulturno i multigeneracijsko povezivanje dalo bogate rezultate i nezaboravna iskustva.

Kratko o radnji filma... Protagonista je vođa jednog benda, koji je zajedno sa ostalim članovima benda u toku noći odveden na front, da bi se tamo svi borili, zapravo specifičnije, da bi tamo svirali i bodrili borbeni duh vojnika u borbi protiv neprijatelja.

Tu se dešava sudbonosni susret između protagoniste i Gospodara Tvrđave, tojest Gospodara rata, koji upravlja kako političarima, tako i komandantom tvrđave i samim vojnicima, radi njegovih interesa. Njega niko ne može da vidi osim protagoniste, i to obojca znaju.

To je susret koji će promeniti tok svega i otkriti ko zapravo stoji iza ratnih sukoba (a i sukoba uopšte). Svojom pobunom i žrtvom, protagonista je učinio da i svi drugi mogu jasno da vide ono što do tada nisu mogli. Film je kompletno otpevan i traje 43 minuta i može da se vidi u celini na gornjem linku…

Posebno mi se dopala pesma „I Miei Nemici“. Možeš li mi reći nešto više o njoj?

Da li znaš da su reči ove pesme kombinacija Psalma 22 i opisa u Jevanđelju kada dolaze da uhapse Isusa, kada ga je Juda izdao, a zatim su pobegli i svi drugi njegovi prijatelji... Da, da, nešto je malo preformulisano, a neki od stihova su direktno uzeti iz pomenuta dva izvora.

Kada je i kako nastao projekat „Close Encounters“ („Bliski susreti“)?

Još uvek je u nastajanju, a početak je već daleka 2020, tojest godina od kada se zvanično bavim kantautorstvom, tj. solističkom (uglavnom) formom stvaralaštva. Ta godina je inače godina mog povratka u rodnu Srbiju, Beograd.

Pesme koje bih podvela pod projekat Close Encounters nastajale su pre svega u periodu tvz. Kovida, između 2020-2024. godine. To je vreme udaljavanja ljudi jednih od drugih u svakom smislu.

Bila jednom tamo neka pan-demija, ili još boje pandemonijum, koja je izazvala tektonske potrese. Šok za čovečanstvo, pre svega zbog strašnih podela koje su nastale među ljudima, neverovatnih medijskih i medicinskih, pseudo naučnih, a pre svega ideoloških, a tek finansijskih, itd. manipulacija čitavim čovečanstvom.

Veliki, pre svega, duhovni i etički potres, mnogo žrtava, pre svega od strašnih i lukavo smišljenih pseudo-vakcina iza kojih je nažalost stajao ogroman interes, ne samo materijalni već i bolesno-eskperimentalni. Mislim na genetske vakcine, svi znamo koje su i ko ih je proizveo.

Znam da se mnogi ne bi složili sa mnom, ali to je moje mišljenje, zasnovano svakako i na mnogim drugim, stručnijim mišljenjima i istraživanjima, potpomognutim istraživačkim novinarstvom, koje je uprkos pravom pravcatom progonstvu i cenuzuri, uspelo da konstantno pruža informacije o onome što se predstavljalo Kovid epidemijom.

Primera radi, eto samo malo da se podsetimo na apsurde: u Italiji su zatvorili crkve zbog epidemije, ali zato ne i duvanske trafike... Više su puta svakodnevno savetovali da se svi stalno dezinfikujemo, ali nije bilo nigde alkohola da se kupi, a onda i svi da nosimo maske, samo što su maske stigle iz fabrika tek tri meseca nakon tvz. početka tvz. epidemije, a priču o Bergamu montažerski su iscenirali, i uradili verovatno u programu Adobe Premier, ili sličnom, svejedno, nameštaljka, izazivanje panike, ali i još mnogo mnogo toga goreg...

Ne bih sad ovde dalje o tome da ne bih polemisala i „zatrovala“ ova divna pitanja. Kao suprotnost svemu tome, poželela sam da kroz svoju muziku probam da dam upravo suprotno: bliskost, intimnost, osećanje zbližavanja sa sobom, sa drugima, sa onostranim, nežnost, saosećanje, zdravlje, ljubav prema sebi, prema lepoti našeg fizičkog i duhovnog bića...

Close Encounters, verovatno je prepoznatljivo, naslov je filma Stevena Spilberga, kod nas preveden kao „Bliski susreti treće vrste“, susreti sa vanzemaljcima... hehe. Pa da, ono što ne poznajemo, baš baš ne poznajemo, osećamo kao vanzemaljsko, što je dosta i istina.

A kad mislim na bliske susrete, zapravo mislim na susret sa tim „nepoznatim“, naročito dubljim delom sebe, svojom slobodom, svojim poreklom, svojim istinskim moćima i nasleđem, smislom, kroz žudnju za više ljubavi, mnogo više ljubavi...

Tim nazivom sam nazvala pesme iz tog perioda, a ima ih više od celog albuma, i na engleskom i na srpskom, neke i na italijanskom. Neke od tih pesama ušle su u ono što će postati moj lični performans, odnosno rok recital. Ali o tome ću pričati malo dalje, u pitanju o recitalu „Veronika-Dalje od horizonta“.

Sa svojim dugogodišnjim muzičkim partnerom Robertom Fasetijem osnovala si „Never&the Less“, „The Migrators“, „About the Future“, „M.A.S.T.E.R.“…

Zapravo to je jedan te isti bend, koji je kroz vreme menjao ime. „Stubovi“ benda smo Roberto i ja, a od 2006. godine i Masimo Rozari, bubnjar. Uglavnom su se menjali basisti, prvo je bio Đani Kolajakomo (inače basista italijanskog kultnog progresiv rok benda „Banco del mutuo soccorso“, koji je svirao i u prvobitnom Robertovom mod bendu „The Underground Arrows“, zatim Samjuel Belan, u rok operi Dolomitenfront i konačno Ivo Mileto u projektu „About the Future“.

Kao što se iz priloženog vidi bend je, osim moje malenkosti, sastavljen od italijanskih muzičara, što mene jako veseli i čini mi život uzbudljivijim. Veruj mi, nikada nisam sanjala da bi tako nešto moglo da se dogodi, a dogodilo se.

Moje osećanje prema Rimu, pre svega, a zatim Italiji, osećanje je velike porodice. Izgleda da je taj spoj bio zaista dobar, a svakako plodonosan, i još uvek je. Najduže smo se zvali „The Migrators“. Ime je bilo došlo spontano, jer smo se često selili, te Kina, te Srbija, pa onda Italija, pa Nemačka...

Ali ima i dublje značenje... Kao migracija u neko drugo, lepše, moćnije carstvo, ono duhovno... Zajedničko svim ovim bendovima je muzički žanr, a to je rok’n’rol, počevši od new wave varijante, preko mešanja psihodelije, garage, freakbeat, pa i soula u „Goodbye Uncle“, alternativnog roka u „The Story of JC“, pa sve do hard roka, mada uvek u našem, indie, stilu.

Zajedno ste osnovali i producentsku kuću za muzičku, filmsku i pozorišnu produkciju „Shaking Foundations Multimedia“, sa sedištem u Berlinu i Rimu. Sa kojim ciljem? Na čemu ste sve zajedno radili?

Producentsku kuću za muzičku, filmsku i pozorišnu produkciju osnovali smo u Berlinu 2010. godine, nakon završetka konceptualnog albuma „The Story of J.C.“, naše druge rok opere, želeli smo da je produciramo kao multimedijalnu predstavu.

Tražili smo režisera koji ima muzičkog iskustva, tj. nekog ko bi mogao da razume poruku, muziku i da bude dovoljno hrabar da prihvati našu ponudu iz nebuha. Rok opera „The Story of J.C.“ zapravo je proto-album koji je inspirisao rok film i prestavu „Dolomitenfront“.

Na albumu od 19 pesama radili smo od 2007-2010. godine. Kada smo ga završili, počeli smo da tražimo tog pravog režisera, i palo nam je na pamet da pišemo režiseru videa čuvene nemačke grupe Ramštajn, Jornu Hajtmanu, koji je radio u okviru producentske kuće Katapult iz Berlina.

Odmah je pokazao veliko interesovanje da radi sa nama na scenariju i multimedijalnoj produkciji opere u Berlinu. S početka, saradnja je bila uzbudljiva i jako dobra, pa smo se zbog toga i preselili u Berlin i osnovali svoju producentsku kuću da bismo mogli regularno da poslujemo tamo. Kasnije je došlo do nesuglasica, pre svega kreativne prirode, te nismo tu saradnju doveli do kraja.

U okviru ove producentske kuće producirali smo u Italiji rok film „Dolomitenfront“, istoimenu predstavu i izdali sva muzička dela benda. „Shaking Foundations“ stoji i iza produkcije proto-izvođenja recitala „Veronika-Dalje od horizonta“ u Italijanskom institutu za kulturu u Beogradu 2024. godine, Veronikinog EP-a „Veronika“, kao i nedavno objavljenog novog singla Veronike, „Radmila“.

Objavila si 2024. godine fizičko izdanje maksi singla (EP) sa tri pesme, pod nazivom „Veronika“. Kako je i zašto rođena Veronika?

Tako je. Nedavno, od 15. maja, EP „Veronika“ sa tri pesme, distribuiran je na svim glavnim muzičkim platformama. Inače EP ima i svoje fizičko izdanje, specijalnog formata: CD je smešten u kartonski omot, veličine nekadašnjeg vinil-singla, a na prednjoj strani je reprodukcija jedne originalne slike na ulju, italijanskog futuriste Đina Pankierija, iz privatne kolekcije, „Donna Seduta“ iz 1933 godine.

Sama Veronika, kao kantautorka, nastala je sa pesmom Veronika. Ta pesma je pre svega inspirisana romanom Paula Koelja „Veronika je rešila da umre“ . Tokom čitanja romana, iz nezadržive inspiracije, u samo nekoliko minuta nastala je čitava pesma, kao što sam prethodno pomenula.

S obzirom da sam u svom životu prolazila nešto, izgleda, veoma slično Veroniki iz Koeljovog romana, poistovetila sam se sa njom. A i nije ni bilo teško, jer Veronika je uzbudljiv lik, u egzistencijalnom smislu, i osetila sam da donekle ličimo :))).

Tako, ne samo da je pesma dobila ime Veronika, nego sam, kasnije, to ime sam prisvojila kao svoje umetničko ime. Snažno ime, prelepo. Takođe priziva u mojoj svesti još jednu Veroniku, onu koja je oličenje najsonovnijeg i najiskrenijeg ljudskog, mogu slobodno da dodam, i ženskog saosećanja sa bližnjim koji pati.

Naime, po predanju, Veronika je bila ona žena koja je Hristu, dok je nosio ogroman i pretežak krst (da bi zatim na njemu bio razapet!), po vrelini Jerusaleimskih ulica, sav izranjavan, prebijen, krvav, prišla i obrisala krvavi znoj sa čela...

Ništa drugo ta žena nije mogla da uradi, očigledno je želela i da ga spase, ali kako? Sudbina prejaka, prevelika za nju, jednu običnu ženu, osobu, kojoj se srce cepa dok gleda tu strašnu bezosećajnost sopstvenog naroda prema jednom od svojih, čoveku neobičnom, drugačijem, jedinstvenom, koji je lečio ljude rečju i koji je govorio neverovatne, predivne stvari, a koga su njegovi najbliži, njegov narod, osudili na besramnu i strašnu smrt...

Fero-nike, na grčkom znači „ona koja nosi pobedu“, a na latinskom (negde sam čitala) bi moglo da glasi Vera-imago „istinita/prava slika“, kada govorimo o etimologiji ovog jakog i zvučnog imena. I ona je ušla u moju pesmu.

Ipak je pre svega Koeljov roman dao podsticaj za nastanak Veronike. Njegova Veronika je iskazala svoj egzistencijalni bunt i konflikt na ekstreman način, pokušavši da sebi oduzme život. Ipak nije uspela u tome, a time je „dobila“ još jednu šansu da pronađe sebe, pravu sebe.

Najtoplije preporučujem ovaj, po meni, jedan od najlepših Koeljovih romana. Činjenica da je Veronika, u Koeljovom romanu, Slovenka, iz Ljubljane, imala je posebno jak efekat na mene i duboko me potresla, jer je za mene oličenje čitave nekadašnje Jugoslavije i njene nedavne sudbine... I ta tema je našla svoje mesto u mojoj pesmi...

Tvoj recital „Veronika – dalje od horizonta“ prvo je izveden u Italijanskom institutu za kulturu u Beogradu. Kako je do saradnje sa Institutom došlo i kako je publika reagovala na recital?

Do saradnje je došlo, rekla bih veoma prirodno, jer deo recitala se izvodi i na italijanskom, pored engleskog i, pre svega, srpskog. Moja veoma dobra prijateljica, vrsni prevodilac i profesor italijanskog jezika, ohrabrila me je da stupim u kontakt sa direktorom Instituta, gospodinom Robertom Ćinkotom, koji je želeo da čuje više o recitalu, poruci, i ideji vezano za saradnju.

Na sastanku me je pitao, budući da se u sali Instituta nalazi predivni koncertni Stenvej klavir, da mu osviram tu na licu mesta neke od numera na italijanskom i ja sam to vrlo rado uradila.

Sve mu se mnogo dopalo i rešili smo da proto-izvedba recitala, tj. premijera, bude u okviru svetskog dana muzike u junu, 2024. godine. Tako je i bilo. U proto-izvedbi recitala, osim mene, učestvovali su i bubnjar Masimo Rozari, kao i naše dve divne mlade pevačice kao prateći vokali.

U tom formatu, uloge smo podelili, te sam ja bila Veronika protagonistkinja, a njih dve druge dve uloge. U toj prvoj izvedbi, bilo je više naglaska na muzici, nego na glumi, na govornom tekstu.

Inače pesme recitala su na srpskom, italijanskom i engleskom jeziku, a govorni deo je na srpskom. Publika je ovu neobičnu karakteristiku mog izraza, multilingualnost, divno prihvatila i reagovala sa pravom emocijom pre svega na muziku, mada sam osetila takođe da su bili dotaknuti i porukama iz govornog dela.

U istoj formi, dan kasnije recital smo izveli u klubu-prodavnici ploča „Metropolis“ u Makedonskoj, tačno na svetski dan muzike. Tu je Veroniku, recital, kao i EP predstavio publici jedan od naših najznačajnijih muzičkih kritičara Branimir Lokner, koji je rekao da je to „Veronikin lični Gospel“. To mi se jako svidelo, i to je takođe bilo posebno veče, manji prostor, ali prijemčiv, pun dobrih vibracija.

Ipak, nakon prilike da izvedem „Veronika – Dalje od horizonta“ u DC Krov, u martu ove godine, u monodramskoj formi, gde sam podjednako bila usredsređena na glumu i na muziku, gde sam sama glumila 3 lika (Veronika, Crni Glas i Beli Glas), osetila sam da je to prava forma. Isti utisak smo imali i ja, i moji saradnici, a što je najlepše i publika.

Sama sam, kroz monodramu bolje shvatila Veroniku – lik osobe koja kroz veliku ličnu krizu, koja istovremeno oslikava i krizu društva, traži ono najveće oslobođenje, spoznanje dubinske sebe, kroz susret sa bližnjim, kroz susret sa onostranim, uz pomoć svojih „instrumenata“: poezije i muzike.

Umesto da širim recital, u smislu broja učesnika, instrumenata, kao da mi je sama tema, muzika, a i moj unutrašnji Vodič, pokazao kojim putem treba da idem. Preradila sam tekst jednog dana i gotovo zabavljajući se probala da ceo recital izvedem sama.

Bila sam začuđena kako izlazi u jednom dahu, koliko je umetnički kompaktan i koliko ga osećam bliskim. Tako da kada si me pitala da sviram u okviru naših pesničkih večeri, rešila sam da po prvi put predstavim Veroniku u toj formi. Bilo je zaista posebno i mnogo sam zahvalna što sam među pesnicima prvi put izvela recital na taj način!

Mislim da će ovaj recital još da se razvija i „raste“. Tako da u tom pravcu nastavljam i evo uskoro, 9. jula, recital izvodim ponovo u KC Grad, u Savamaloj, ispod Brankovog mosta :))).

Imala si mnoge javne nastupe: Festival „Sentinelle di Pietra“ u Trentu, u Italiji (2018), solistički nastupi u Beogradu u Metropolisu (2022), Anglikanskoj crkvi (u predvorju crkve Sv. Petar) u Makedonskoj ulici (2024) i Berlin Monrou (2024)… Kakav je osećaj nastupati pred publikom?

Nastupi uživo su posebno, moćno iskustvo. Kroz njih stvaralac raste, u svom stvaralaštvu raste zajedno sa publikom sa kojom deli nešto posebno, intimno, zajedničko. U svojoj prilično dugoj muzičkoj karijeri, sa bendom, zapravo nisam baš previše nastupala.

Međutim, od kada sam krenula sa solističkim nastupima, to se mnogo češće i lakše dešava, i to ovde u Beogradu, što mi je posebno drago. Nastup je iskustvo koje je pre svega lekovito, zatim je to vežba hrabrosti i spremnosti, koncentracije i intenzivne komunikacije.

Posebno u monodramskoj muzičkoj formi: tu smo samo klavir i ja, volim da kažem „ogoljeni“, znači direktan susret sa publikom, jedan na jedan. Za mene je sve to novo, a opet kao i da nije, blisko mi je i prirodno.

Ta potreba za bliskošću sa drugima je zapravo bila moja žudnja, a malo dolazi i iz pobune, pobune protiv udaljavanja jednih od drugih, bojazni da srca ne ohladne, da ne delimo one pozitivne, plemenite i svestrane poruke koje čoveka uzdižu, hrabre i hrane dovoljno.

Duh današnjice je u mnogome duh razdora, razdvajanja, svađe, licemerja, može lako da nas gurne u besmisao. Ali zato je tu umetnost, duhovnost, da pomogne, da da kontru... Ja sam uvek za suprotno od onoga što je izvitopereno, hladno, proračunato, pa i banalno, a pre svega maliciozno, koliko god zvučalo umno, intelektualno...

Ljudi su stvoreni da se vole i da vole sve što postoji, i da tako dožive radost života... To je početak i kraj priče, a ono između je borba da budemo i ostanemo ljudi.

Od mnogih muzičara sa kojima si sarađivala kojeg bi izdvojila – bez da favorizujemo bilo koga?

Naravno Roberta, hehe. Nisam pristrasna, a i nisam jedina koja zna njegovu umetničku svestranost, talenat, radnu etiku, vizionarstvo. Od njega sam u smislu muzičke produkcije, ali i samog muzičkog stvralaštva, i mogućnosti da podelim sve svoje „lude“ ideje, kao i on sa mnom, mnogo, mnogo, ako ne i sve, naučila.

Volim da kažem da sam u Robertovoj muzičkoj radionici mnogo godina „šegrtovala“, što je potpuna istina. Da je neko to izbliza pratio, rekao bi da sam upotrebila pravu reč. A kad je neko šegrt kod majstora (zamislite samo Karavađa ili Mikelanđela i njihove učenike!), svakako će izrasti u pravog umetnika. Nebitno da li će biti isti kao majstor, bitno je da je učio od najboljeg. To je jako uzbudljivo, ali ume da bude i bolno, zato se valjda i kaže: Per aspera ad astra :)))

Od svih poslova kojima se baviš – muzičar, kompozitor, tekstopisac, aranžer, izvođač, pevač, snimatelj, muzički producent – koji ti je najdraži?

Pesnik, odnosno tekstopisac i kompozitor. Ispade najkraći odgovor i vrlo odlučan, ali baš je tako. Za sada :))).

Na čemu trenutno radiš?

Trenutno se pripremam za nastupe sa recitalom „Veronika – Dalje od horizonta“. Radim i promociju i zakazujem nove nastupe u saradnji sa mojom mladom saradnicom, koja mi je desna ruka i kreativna podrška.

Nadam se da će recital, osim u Beogradu, imati svoja prikazivanja i u drugim gradovima - mestima u Srbiji, a u budućnosti nadam se i u regionu. S obzirom da je recital multilingualan, možda ću jednog dana moći da ga izvedem i u Italiji, veoma bih volela, osećam da bi ga dobro primili.

Radiću i dalje na recitalu, jer imam još neke ideje i osećam da u svakom sledećem nastupu treba da donesem neki novitet, makar jednu novu rečenicu ili vezuelni deo, ili... Neću mnogo da otkrivam ))).

Nameravam takođe da nastavim dalji rad, preko leta, na pesmama sa albuma „Close Encounters“ u smislu da ih pripremim za objavljivanje, singl po singl.

Tvoja poruka mladima?

Verujte u Boga, upoznajte ga, jer vas voli, svakog od nas. I upoznajte njegovo Ljubavno Pismo 😉 I uvek učite o životu kroz sopstveni talenat, rad i stremljenja. Budite vredni i profesionalni i koliko god je moguće, poštujte druge kao sebe i održavajte obećanja. Svaka reč je bitna, svaki postupak, oni mogu promeniti tok vašeg života.

Budite hrabri, a mudri i tražite podršku, razgovor sa iskusnijima. Sve započinjite sa iskrenom motivacijom i ne pravite kompromise sa onim sa čim vam savest kaže da ne treba praviti kompromise.

Težite da budete pre svega prijatelji i dobrodušni (čak i prema onima koji su vam antipatični), a sve ostalo će doći. I bavite se fizičkim vežbama, gimnastikom ili sportom koji volite, a naročito u pirodi, jer: Mens sana in corpore sano. Skoro da napisah priručnik, hehe.

Sve vas puno volim.

Razgovor vodila

Tamara Lujak

 Apsolvent psihologije, zaljubljenik u filozofiju, ezoteriju, majstor realnog aikidoa i jedan od stubova Društvenog centra „Krov“, Kosta Talbić ujedno je i selektor i organizator Angažovanog etnografskog festivala „Vizantrop“, voditelj povremenih radio emisija i podkasta „Metafizika“ i, kako sam kaže „uživalac avangardne muzike i filmova i svega što oni proizvode u ljudima koji ih ne slušaju ili ne gledaju“.

Povod za naš razgovor je rad i borba DC „Krov“ za očuvanje andergraund kulture i slobode mišljenja i stvaranja, ali i petogodišnjica njihovog junačkog rada i postojanja. Sve se dobre priče brzo šire, pa se tako i rad „Krova“ razgranao: revije domaćih i horor filmova, ciklus autorskih i eksperimentalnih filmova, predavanja, radionice, performansi… dok je po koncertima i muzičkim večerima „Krov“ nadaleko čuven u gradu. Nešto više o tome reći će nam Kosta, jedan od (do)nosioca kulturnih promena kod nas.

Kad ste i sa kojim ciljem osnovali DC „Krov“?

 „Krov“ je nastao kao i sve što nastaje, od ideje, a ta ideja je bila antropološka u biti. Čovek je njeno usmerenje, a kamera njen alat. „Krov“ je primarno trebalo da bude centar za istraživanja i predavanja iz antropologije, vizuelne antropologije.

Te smernice su i dalje ideje vodilje u Društvenom centru „Krov“, sa organizacijama VAC (Centar za vizuelnu antropologiju), „Vizantrop“ (Festival angažovanog etnografskog filma) i CED (Centar za etno-muzikološke delatnosti).

Ali ubrzo nakon njegovog osnivanja 29. februara 2020. godine, „Krov“ je izrastao u mnogo više od onoga što je prvobitno planirano. Ubrzo su krenule projekcije filmova, i predavanja, muzičke večeri, preformansi, pa umetničke rezidencije, radionice i festivali.

„Krov“ je počeo da okuplja ljude iz kompletno različitih struka, i da ih ujedinjuje kroz kreativne projekte, i slobodu koja je sine qua non opstanka ideje „Krova“. Ceo prostor opstaje kroz volonterski rad i donacije i kao takav je jedan od specifičnijih u Beogradu i šire.

 Relja Pekić Carić, Ana Cvetković, Nikola Radeka, Anđela Dostanić i ja smo stara garda, i dve nove ’’krovadžijke’’ Milica Knežević i Anđela Rupić. E sad, kada sam ih tako lepo nabrojao, mogao bih da krenem da pričam o njima, ali mislim da bi to zahtevalo upitnik za sebe. Ali reći ću da su svi antropolozi ili budući antropolozi, sem Nikole koji je etnomuzikolog i mene, apsolventa psihologije. Pored toga mogu da kažem da su neumorni kreativci, promoteri znanja, slobode i prijateljstva, a to su stubovi koji drže naš Krov tu gde jeste.

 Kako se postaje vaš saradnik?

 Proces selekcije je veoma rigorozan, i kao i u velikim kompanijama sadrži se u nekoliko krugova. Naravno da ne, cela poenta je u tome da ko želi da postane naš saradnik, to može da uradi tako što će ili poslati poruku na neku od društvenih mreža ili doći direktno i popričati sa nekim od nas, stvarno ništa komplikovano.

Naravno, što se tiče pravljenja događaja to ide jednostavnije, popričamo, čujemo ideju, koncept i ako mislimo da je to u duhu Krova dozvolimo/pomognemo u realizaciji. Kada sam došao u Krov, recimo treći put, rekao sam Relji: „E brate mnogo mi se sviđa prostor i energija, je l’ bih mogao da puštam ovde filmove?“ i ostalo je istorija, ha! Naravno da smo popričali o konceptu i ideji iza toga, ali šta se gleda najviše je zapravo ideja, energija i namera iza te želje.

A ako neko želi da postane saradnik u smislu deo organizacije i vođenja celog prostora, to je već pitanje za malo veću diskusiju sa svim članovima Kolektiva, jer sve odluke koje donosimo, donosimo zajedno, jer to je značenje kolektiva.

 Programi su jedna neprestana ekspanzija, naravno postoje i oni „standardniji“ programi, a postoji i ogroman broj programa koji su „kalendarsko zavisni“, tipa Nove godine, Krovđendani, Vizantrop Predfestivalski Program, Korvne Olimpijske Igre Festum, i naravno programi koji se ponavljaju po dogovoru sa programatorima :)

Mnogo programa je bilo u Krovu za ovih pet godina. Pokušaću da izvučem iz glave što više, al’ nek mi oproste oni koje sam zaboravio, ako ih ima a biće ih. Što se tiče muzike dva klasika DC Krova su „Slivnik“ (gde se slivaju elektronski žanrovi poput sintvejva, jugovejva, francuskog novog talasa, i drugih žanrova za koji je, uz našu ispomoć, bio zadužen Nikola Radeka) i „Krovodram“ (mislim da je jasno koja je muzika ovde), koji su obeležili jednu muzičku epohu Krova, svakako, a verujem i šire, i nadam se da će nastaviti istom parom (sa većom parom). Naravno, tu je bilo još raznih muzičara, od svirača Uda, eksperimentalne muzike, improvizacija uživo, džemova (otvorenih) , bluza, pa na dalje u beskraj.

Što se filmova tiče, rekao bih da je moja malenkost dala određen gas Krovu, pa su ti “petkovi“ postali poznati kao „Kostin Petak“, vrlo kreativno ime koje je skliznulo u svoju formu kroz šaljivu upotrebu fraze „kad će opet Kostin Petak“.

Tu je bilo mnogo ciklusa, od azijskog, animiranog, blisko istočnog, avant-gardnog, i drugog filma, da je već teško setiti se svih. Tu je naravno i Etnografski klasik Relje Pekića koji nam daje jednu paletu filmova koji predstavljaju klasike vizuelne etnografije, što je nešto na šta nećete naleteti tek tako, a kamoli naći sve ono što nam Relja priređuje. Tu je „Preložur“ Nikole Radeke, gde prelo kao primer solidarnog rada pri obavljanju društveno korisnog posla služi prvo međusobnom upoznavanju kroz razgovor o nama i poreklu naših roditelja i dalje, i onda kroz muziku koju volimo spajamo sve u jedan veliki miks poznat kao Preložur.

Tu je naravno i grupa koju sam krstio „Podkrovlje“, grupa poeta, književnika i umetnika, koji prave poetske večeri i večeri posvećene našim književnicima, još jedan redovan doprinos kulturi vredan spomena.

I tu su naravno naši dragi VIR-ovi, tj. Veče društvenih igara i razonode, što je isto jedan od redovnijih događaja u DC Krovu. E sada naravno što se tiče preformansi, predavanja i ostalih umetničko-edukativnih radionica, festivala filma, bilo ih je previše da bih uspeo ovde da ih sve navedem – pre bi me verovatno izdalo sećanje pre nego word.

Šta je Filmožur?

Postoji jedna uočena regularnost koja se javlja s vremena na vreme, a to je da jedan broj ljudi dođe na žurku, a ne dolazi na filmove ili kulturne događaje, što je naravno neminovnost otvorenog prostora, ali malo remeti ceo koncept ideje Krova – to je mesto za slobodno širenje znanja i kreativnog ispoljavanja, dok nismo stranci žurkama, volimo da ljudi koji dolaze budu ljudi koji i inače dolaze na događaje i na taj način svojim prisustvom doprinose zajednici. Zato smo počeli da smišljamo koncepte povezivanja žurki ili muzičkih večeri sa drugim konceptima, Fimložur, Preložur, Virofilm, Virožur,  itd.

Koliko je već autora, ceniš, prošlo kroz „Krov“?

Ako računamo događaje, možemo videti da je Krov bio domaćin preko 400 događaja među kojima postoje i mini festivali, krovđendani, predfestivalski program Vizantrop festivala, koji umeju da traju i po nedelju dana, a i duže, zato je nemoguće napraviti tu procenu, ali ako bih pokušao, rekao bih preko 150 od kojih neki i više puta.

Koja su tebi najupečatljivija gostovanja bila?

Ovo je kao kada pitate roditelje koje dete više vole, dati odgovor na to je vrlo teško, ali izdvojiću jedan događaj koji nije bio klasično gostovanje, već „Kostin Petak“ koji je bio jedan od najposećenijih. Bili smo zbunjeni otkud toliko ljudi u Krovu na filmu. Nakon projekcije desilo se ono što je najlepše kada se desi, veče je neplanirano preraslo u nešto što može da se definiše kao žurka, ali je zapravo više bila atmosferska promena u smeru đuskanja uz muziku. Veče je poznato kao The Triplets from Krovvile (The Triplets From Bellville).

Kako ste proslavili pet godina postojanja?

Svake godine na Krovđendan napravimo Krovđendan! Možda zvuči cirkularno, ali prvo je rođendan Krova, a drugo je sve ono što se desi za to vreme. Obično se osmisli program koji traje nekoliko dana, gde se ono što se dešava tokom cele godine, predstavi u tom periodu od nekoliko dana, znači predavanja, performansi, filmovi, večeri džemovanja, Vir, Slivnik, Preložur, i sve drugo što nam padne na pamet što nije do tad.

Reci mi nešto više o radio „Krovu“. Kakvu ste vrstu muzike puštali: elektronsku, džez, rok i…

Ideja je bila da taj radio bude nešto unikatno, bez pompe, ali da muzika i program koji ide neće biti nešto što može da se čuje na svakom radiju koji uključite. Nije bilo žanrovskih ograničenja, ali recimo da je bilo najviše džeza, roka, afričke muzike, eksperimentalne, pa i ostalih, i naravno podžanrova svih spomenutih žanrova.

Ideja je bila da je svako od nas slobodan da ubacuje muziku za koju misli da bi išla dobro uz ono šta predstavlja Radio Krov, što opet predstavlja neki vid harmonije između slobode svakoga od nas. Pored toga nekolicina nas je vodila par muzičkih emisija, bilo je strimovanja predavanja iz Krova i nekih gostovanja, ali na žalost radio je ugašen zbog nekih nesuglasica – ali postoje planovi da se pokrene opet.

Vodiš podkast „Metafizika“. Zašto metafizika? Ko su sve bili gosti u tvojoj emisiji?

To je jedna od tema koje su meni jako bitne, vezane za moju sliku sveta. Druga stvar je što je podkast u saradnji, tj. čak bih i rekao pod pokroviteljstvom (no pun intended) izdavačke kuće Metaphysica. Gosti su zaista raznovrsni, bilo je istoričara, matematičara, lingvista, filozofa, i u suštini zaljubljenika u metafizičku literaturu.

Produkcija je bila u maloj pauzi, jer pored pomoći Relje Pekića u snimanju, ideje, dogovaranja, video i audio obrade materijala, titlova, sve radim sam, pa to ume da oduzme dosta vremena. Ali u planu je nova epizoda u skorije vreme, jubilarna deseta!

Vodiš Angažovani etnografski festival „Vizantrop“. Zašto je danas antropologija važna? Ko su sve bili gosti Festivala?

Pa isto pitanje bi moglo da se postavi za bilo koju humanističku nauku, zašto su bitne, i odgovor bi bio verovatno malo cirkularan – pa zato što se bave čovekom. I naravno, kao i psihologija i sociologija, daju nam uvid u jedan tip znanja o čoveku. Možda mogu da kažem da je antropologija neki vid mosta između psihologije i sociologije, te nam daje uvid za sebe.

To može da se vidi i po kategorijama koje festival ima: Studentski film, Žensko stvaralaštvo, Ekologija, Zajednica i jednakost. A što se tiče gostiju festivala, neki prosek je da svake godine imamo po nekoliko njih, iz raznih delova sveta.

Tu su i radionice Igora Čoka, koji često učestvuje u predfestivalskom programu i kasnije sa izložbom za vreme festivala. Predstavljao se i Festival SEF iz Zadra, kao i neke filmove koji su bili na njihovom festivalu. Treba spomenuti predavanje Branislava Stevanića o urbanim aspektima etnomuzikologije, film sa ŠVA (Međunarodne Škole Vizuelne Antropologije), i sa Marmarskih ostrva u sinergiji Galimi Çınarlı Rural Development-a, Adadajiz Hub-a i VAC-a, a prikazivani su i filmovi koji su snimljeni u sklopu radionice koja je održana na Marmarskim ostrvima.

Postoji naravno još veliki broj gostovanja, jer svake godine gledamo da dovedemo nekog novog i da program bude što raznovrsniji, a kako nam dolazi i ova Nova godina, stižu i novi izazovi, ali sa njima i nova gostovanja!

Kao neprofitabilno udruženje sigurno imate finansijskih problema. Kako se sa njima borite?

Pa to jeste glavni problem i pretnja udruženjima kao što su naša. Iako zarada sama po sebi naravno nije poenta, ona je neophodna, jer jedino kroz nju možemo da opstanemo, jer postoji ogroman broj vidljivih, i naravno skrivenih troškova.

Izvori su umetničke rezidencije, tehnološke rezidencije, radionice, ali glavni izvor prihoda su donacije koje primamo na događajima koje organizujemo, koje naravno nisu uvek dovoljne, pa se često i iz našeg džepa dodaje da se pokriju neke osnove.

Iako je sve na volonterskoj bazi postoji neminovnost troškova, koje je nemoguće pokriti drugačije osim novcem.

Planovi za budućnost?

Planovi su naravno da se bude još aktivniji sa događajima, kreativniji i raznovrsniji, a to znači da se nađe još ljudi koji bi sarađivali sa nama, ne samo kroz događaje tj. pravljenje događaja, već i kroz organizaciju i koordinaciju celog Krova, jer dosta nas ima određeno slobodno vreme koje posvećuje Krovu, a nekad se traži više od toga.

Saveti kolegama?

Da bi nešto ovako funkcionisalo, raspodela obaveza treba da bude jednaka, jer u skladu sa time će ići i osećaj važnosti. Ne mora svako da radi istom merom stalno, ali sveukupni doprinos treba da bude izbalansiran, to je najbolji način za opstanak.

Druga stvar je da ako-kada krene zarada, bude ravnomerno raspoređena, ili ako ona nije primarna, da se uzme simbolična svota, a ostatak da se uloži u prostor i događaje. I poslednje je, ali ne i najmanje bitno, da se priča o svemu – otvorena komunikacija je ključ, jer sve što se ne kaže, a misli se i oseća, isplivava ili kroz delo ili kroz priču koja nije inkluzivna i stvara razdor.

Razgovor vodila

Tamara Lujak