Svaka je slika jedna priča, svaka je priča jedan svet. Svet slobode i mašte, uspomena i nadanja, najsmelijih snova. Umetnost nam je od najranijih dana bila potrebna kako bi nam ulepša(va)la svet – od pećinskog slikarstva do današnjeg dana. Sagledavajući je kao proces koji bez prekida traje i menja se već nekoliko hiljada godina, možemo sa sigurnošću da tvrdimo da će i u budućnosti vazda biti puna iznenađenja.

Možda su baš ove misli bile na pameti našoj poznatoj beogradskoj slikarki Ivi Prlinčević, kada je nedavno postavila izložbu u holu hotela Hajat pod nazivom „Prisećanje“. Da bismo saznali da li smo na pravom tragu, popričali smo sa Ivom – kakvi su njeni stavovi po pitanju umetnosti.

 Uvek treba da iznenadi. Uvek treba da donese neku novu nadu, neki optimizam, ideju.

 Kakvu ideju?

 Šta svet sve može i kako on izgleda. Šaren je, uzbudljiv.

 Da li je to tvoj osnovni pokretač – da svojim slikama uvek stvaraš nešto novo – neki novi svet?

 Nemam baš najjasniju viziju kad krenem. Znam samo da osećam da moja umetnost treba da izađe iz mene i samo je „ispljunem“.

 Može i tako da se kaže. Svakim povratkom pročitanom, naslikanom ili odgledanom ti nešto novo saznaš, otkriješ, prisetiš se tog nekog vremena, doživljaja – pošto je to kod mene uvek neki doživljaj – i to je nekako za mene završena priča: itekako lepa, sačuvana slika nekog vremena, trenutka, uzbuđenja. Kao da i dalje treperi, kao da ga i sada gledam. To znači da je slika živa, čim i dalje treperi. Nije se ugasila.

 Može tako da se kaže. Uglavnom je to radost života. Da. To je nešto iskonsko, nešto duboko u meni, neko moje prapra sećanje. Iskustvo koje sam možda imala u prošlom životu, možda u ranom detinjstvu, ne može tačno da se kaže. Vadim ga skroz iz dubine.

Linija i boja tvoji su osnovni slikarski elementi…

Da. Baratam, kažu, vešto bojama i linijom. Služim se njima kao kauboj kad baca laso: kao da ću nešto da uhvatim, nešto važno. Koncentrisano to radim, jer je bitna ta svežina, taj trenutak koji je prisutan i teško uhvatljiv. Mi umetnici samo osećamo zadovoljstvo, a ne možemo lako da opišemo uzbuđenje koje se dešava pred životom koji vodimo.

 Najčešće slikaš prirodu, more, gradove, ljude u svakodnevnim situacijama – poput plesa, poljupca, zagrljaja, odlaska u luna park…

 Šta je to što ti prvo „zapadne za oko“ kad je inspiracija u pitanju?

 Na mene boja deluje. Ako je vedar dan, uglavnom me to „radi“, ako je vedro nebo, tirkizna boja neba. Od neba sve kreće dalje. Osećam život koji vri, cvet u polju, zelenu travu. Uglavnom su te boje kod mene – u smislu neke radosti prema životu, jednostavnim stvarima – nebo, more, žuti cvet. To su samo akcenti koji su kao sok koji mi je potreban da bi se ostvarila slika.

 Dorađuješ li svoje slike?

 Uvek. Dosta preslikavam stare slike, one koje nikad nisam završila. Čak i crteže radim preko crteža. Mislim da je to još veće uzbuđenje, zato što se sudara staro i novo, prethodno mišljenje sa ovim sadašnjim, prethodna iskustva sa novim. U svakom trenutku možemo nešto novo da vidimo. Sve oko nas je novo, uvek – pa je i doživljaj nov.

Na čemu trenutno radiš?

 Radim više stvari: crteže mački, ptica. U ateljeu radim na seriji japanske erotske grafike, na uljanim platnima. Radim belog labuda – razne varijante. Labud bi trebalo da bude prikaz čistote, nekog novog života – da ne otkrivam sad baš sve – ali svako će naći značenje za sebe, prepoznati svet u jednom labudu.

 Možda u nekom novom gradu, a možda i u Beogradu. Ne mogu da potvrdim tačno, nemam još zakazanu izložbu, ali pre Nove godine, u svakom slučaju…

Razgovor vodila

Tamara Lujak

 Песник, писац и уредник, професор универзитета, теоретичар и историчар књижевности, Миомир Милинковић цео свој живот посветио је научном и истраживачком раду. Као члан УКС-а, председник Књижевног друштва „Сунчани

Брег“ (Београд) и глогур часописа „Годишњак“ при Институту за дечју књижевност у Београду, Милинковић чак и данас, иако у пензији, не мирује, већ чита, сакупља, бележи… Шта тачно – хајде да заједно сазнамо!

Предавали сте у сеоској (Основна школа „Никола Тесла“, Прибојска Бања) и градској средини (Машинско-електротехничка школа, Прибој). Која је разлика у школском програму – има ли је, као и у учешћу у знању/образовању деце?

Наставни планови и програми за основне и средње школе разликују се, како по обиму, тако и по садржају, називима и броју предмета, природи обухваћеног градива, страним језицима, годишњем фонду часова и слично. О сличности поменутих програма може се такође говорити, а она се састоји у васпитнообразовним циљевима и задацима наставе, у слободним активностима и другим ваннаставним садржајима.

Реализација постављених циљева и задатака увек је усмерена на образовање и васпитање младих нараштаја, на развијање њихове свести и самосвести, на подстицање и развијање способности за самосталан и креативан рад, а изнад свега – на развијање љубави за националну прошлост, за културну баштину и друге вредности савременог друштва.

Били сте редовни професор књижевности и реторике на Универзитетима у Београду, Приштини и Крагујевцу и редовни професор методике српског језика и књижевности и књижевности за децу на Учитељском факултету у Ужицу. Јесу ли студенти били захтевни, инвентивни, заинтересовани за предмете или су вам задавали мука?

Питање је деликатно, можда и провокативно, али таман толико да је свакако занимљиво и инспиративно, тако да се на њега може дати сасвим јасан и недвосмислен одговор.

За наставника који, пре свега, мора бити добар човек и свестрано образована личност, која поседује неопходна знања за професију којом се бави, која воли свој посао и гаји љубав према младим нараштајима, рад са децом и младима било којег узраста, увек је привлачан и инспиративан.

Ако желите да изнесем своје лично искуство, онда ћу рећи да је рад са децом млађег школског узраста, не само леп, већ и одговоран, јер је то узраст на који се, у развоју њихове личности, може највише утицати. Деца многе ствари доцније забораве, али им у сећању остаје лик учитеља, кога памте према свему што их је (или није) научио.

Рад са старијим узрастом је нешто комплекснији, јер ђаци са зрењем и одрастањем јаче испољавају своју индивидуалност коју наставник мора пратити и разумети, како би успешно са њима успоставио неопходну комуникацију и приближио се нивоу њихове свести и њиховог поимања живота.

Рад са студентима такође је изазован, јер се ради о већ (бар до извесне мере) формираним индивидуалностима, а то је она фаза узраста и школовања у којој се сваки студент определио, према своме афинитету и интелектуалним предиспозицијама, за област коју највише воли и разуме. Универзитетски професор им преноси своја знања и искуства, упућује их на релевантну литературу и подстиче на самосталан истраживачки рад.

Имао сам срећу да као наставник радим са свим узрастима, укључујући ту и рад на докторским студијама, а то је она фаза образовања у којој студент стиче највиши степен образовања у области којом се бави и коју у својој дисертацији истражује.

У сваком случају, то ми је увек причињавало задовољство и омогућавало да се бавим и изучавам филозофију њиховог поимања света и непосредног животног окружења, у оквиру друштвених, културних и других актуелних збивања и питања времена у којем живимо.

У чему сте више уживали: у раду са децом или студентима, и зашто?

Заиста, задовољство које сам осећао у раду са различитим узрастима, са децом, средњошколцима или студентима, не бих могао да делим на оно које је веће или мање, јер сам радио оно што сам волео, па је и задовољство, о било којем узрасту да је реч, увек било природно и тако велико, да никада у раду нисам осећао засићење или било који вид професионалног или физичког замора.

Један сте од иницијатора и организатора научно-стручних скупова из српског језика и књижевности на учитељским факултетима широм Србије, а били сте и учесник многих научних скупова у Србији и иностранству. Колико је тај део вашег рада утицао на значај српског језика у нашој земљи – сведоци смо да сваке године све мање студената уписује српски језик и књижевност[1].

Учешће на научним и стручним скуповима у земљи и иностранству и знања и искуства која сам на њима стицао, били су од непроцењивог значаја за све моје активности, било да је реч о раду у настави, о истраживачком раду у оквиру струке којом се бавим, о стицању нових знања која су ми била од користи у раду са студентима на основним, мастер или докторским студијама.

Студенти су могли од мене да науче да је знање српског језика темељно полазиште за стицање знања не само из правописа и других граматичких дисциплина, већ и за стицање знања из других области и садржаја предвиђених наставним плановима и програмима конкретних, наставних или студијских програма.

Немам поуздане податке о интересовању студената за студије књижевности и српског језика, нити пратим статистичке податке о томе, па на то питање не могу дати поуздан одговор. Ако је тачна ваша тврдња да је интересовање ученика све мање, тај би се проблем морао сагледавати и анализирати из различитих позиција и аспеката, као што су: проблем запошљавања након завршених студија, материјални статус наставника који предаје српски језик и књижевност, углед и општи статус који он у своме послу ужива од релевантних друштвених чинилаца и низ других околности и ваљаних разлога.

Као неко ко је био рецензент при Министарству Републике Србије за акредитацију високих струковних школа и факултета, и члан комисије за вредновање стручних и научних часописа и периодике, шта можете да нам кажете у ком се правцу креће српски језик?

Усвојени стандардни језик је општа културна и историјска тековина на којој се темељи идентитет српског народа, трајна и непроцењива духовна вредности која чува и памти историјске, друштвене, књижевне и све друге тековине које су се вековима таложиле, у богатој прошлости српског народа.

Језик се може посматрати и дефинисати и са чисто лингвистичког, дијалектолошког или беседничког гледишта, али његов суштински смисао је увек исти: то је вишедимензионални језичко-акустички феномен, којим човек потврђује своју супериорност над свим осталим, до сада познатим видовима живота.

Подсећања ради, рећи ћемо да у српском језику штокавски дијалекат познаје екавску, ијекавску и икавску варијанту говора. Са становишта језичких дисциплина, језик је психофизички процес, осмишљен до нивоа на којем се остварују различити облици свакодневне комуникације.

Српски језик је утемељен на ћириличном писму, које су у IX веку саставили браћа Ћирило и Методије и њихови ученици, а усавршио га, знатно доцније, Вук Стефановић Караџић. Ћирилица је једино српско писмо, а тврдња да је и латиница наше писмо, је свесно подметнута лаж комунистичког режима половином ХХ века, са образложењем да је то наше језичко богатство које ваља чувати и баштинити.

Оно што је Библија за сав православни свет, то је ћирилица за српски народ и српски језик. Потурање латинице је прва и највећа опасност за српски језик и српско писмо. Данас се у неким привредним организацијама, јавним сервисима и културним установама, користи више латиница но ћирилица, што је евидентна опасност која води затирању српског писма – ћирилице.

Осим тога, савремени српски језик је оптерећен и презасићен олако прихваћеним туђицама, које се често употребљавају у говору младих људи, па и у писању, иако имамо своје, одговарајуће и знатно лепше речи и изразе.

Туђице ваља користити само у изразима за које немамо одговарајуће речи, а не и у ситуацијама кад се оне користе као вид помодарства и тобожње учености.

Разбијање и потирање српског језика одвија се данас пред нашим очима, преименовањем и стварањем хибридних језика, као што су црногорски, босански (бошњачки) и др., иако су то, у ствари, само преименовани говори савременог српског језика.

Да бисмо сачували свој језик, морамо се вратити коренима који су нам непосредно претходили, како на плану опште културе и традиције, тако и на изворним вредностима народног говора на коме се темељи савремени стандардни српски језик.

Како се и колико посао уредника, писца монографија разликује од посла предавача? Један је интровертан, да се тако изразим, други екстровертан. Који вам је више пријао?

Човек у своме животу ради, ако има могућност, оно што воли, што жели, или што је у његовом послу неопходно, дакле – оно што понекад мора. Завршио сам учитељску школу у којој сам стекао опште образовање из различитих области, а нарочито из хуманистичких дисциплина. То је темељно полазиште на којем сам доцније надограђивао и развијао креативне и научне способности у оквиру послова које сам по потреби или по својој жељи обављао.

Послови које помињете, већ самом својом природом и садржином се знатно разликују. Посао наставника (или како ви кажете предавача), састоји се у томе да материју која је комплексна и понекад тешко разумљива ученицима или студентима, поједностави и учини је доступном њиховом узрасту и дометима њихове перцепције.

Писање монографских студија захтева континуиран истраживачки рад, праћење и коришћење ранијих искустава и достигнућа из области коју изучавате, селекцију и синтезу примарних података и чињеница и њихово интерполирање у сопствене погледе, судове и закључке.

И сами сте писали: приповетке („Катанац“, 1988; „Корак до неба“, 2015), песме („Травка вечности“, 2005; „Бистро око“, 2005, „Свети извори“, 2018, „Писмо галебу“, 2011), романе („Шумљаци“, 2020, „Истина нема рок трајања“, 2020, „Свијање зјала“, 2023, „Данон и Дијана“, 2024)… Којим сте се темама бавили кроз поезију, којима кроз прозу? Шта вам више лежи?

Поезија за одрасле инспирисана је вечитим људским темама као што су љубав младих, суштина живота и смисао човековог постојања, животна свакодневица, међуљудски односи, патриотизам и др.

У прозним делима се такође бавим смислом и суштином људског битисања, појединим фазама новије српске историје, догађајима из даље и ближе прошлости, критиком иживљене западне цивилизације и сл.

Подједнако ме привлаче све теме које се односе на људски живот, на међуљудске односе, са посебном визијом новог, хуманистичког односа међу појединцима, различитим друштвеним и класним групацијама, индивидуалним судбинама историјских ликова и др.

Деци сте посветили један део свог књижевног опуса: бајке („Шара на длану“, 2016), песме („Краљевство за детињство“, 2009, „Корак даље“, 2012, „Песма и дете“, 2013, „Неизбежно“, 2015, „Нешто ћу вам рећи“, 2019) и приче (за децу и одрасле, „Оаза детињства“, 2021), романе („Воденица код три јарца“, 2013; „С оне стране дуге“, 2014, „Заборављени град“, 2019, „Белка се вратила кући“, 2023. и друге). Како се постаје писац за децу?

„Ако за децу пишеш, не смеш за децу писати“ (Шторм). Писање за децу је озбиљан и не баш лак посао, нарочито за оне који у себи нису сачували слике чаробног детињства и оне који су одавно, бар делићем своје душе, престали бар понекад, да се понашају као деца.

Добри ствараоци за децу исувише воле свет детињства и период дечјих наивних представа, које се у њиховој свести пресликавају и оживљавају на безброј различитих начина. Оно што је у животној свакодневици реално, за децу је секундарно, јер дечја машта има неограничену моћ. Посредством маште деца стварају визију сопствених, одавно жељених светова.

Писци који нађу пут до дечјег срца и уроне у свет њихових маштовитих визија, постају омиљени у редовима дечјег читалачког аудиторијума. Дакле, да би неко био писац за децу, мора прво волети, како Андрић каже, те „мале, велике људе“, мора имати разумевање за њих и поседовати инвенцију и сензибилитет који ће његово дело на најбољи начин приближити њиховом читалачком афинитету.

До сада сте објавили више од педесет књига, од тога двадесетак књига из науке о књижевности: „Књижевно дело Милорада Поповића Шапчанина“ (1996), „Реторика“ (четврто издање 2021), „Раде Драинац и експресионизам“ (1991)… Добар део истраживачког рада такође сте посветили изучавању књижевности за децу и младе: „Хоризонти детињства“, 1999; „Девојка бржа од коња“ (народне умотворине за децу, 2003); „Страни писци за децу и младе“, 2006, „Историја српске књижевности за децу и младе“ (2014, друго, допуњено издање 2024), „Антологија српске поезије за децу“ (друго издање, 2016). Озбиљан је то истраживачки и научни рад. Колико вам је година било потребно за сваку од књига?

Не бих могао тачно да одговорим на то питање. Истина је да су све моје књиге из области науке о књижевности, настале у периоду од 1996. до 2024. године. За настанак сваке конкретне књиге било је потребно извесно време, дуже или краће, у зависности од природе и структуре материје која се изучава. Неке од њих су плод вишегодишњег, па и деценијског рада (Историја српске књижевности за децу и младе, на пример).

У поменутој „Историји српске књижевности за децу и младе“ пратите развој књижевности за децу кроз шест ваза, од прве, усмене књижевности, до шесте, савремене. Можете ли нам нешто више рећи о свакој од њих?

Српска књижевност за децу би на дијахронијској и синхронијској равни књижевне историје најбоље могла да се сагледа у шест развојних фаза.

Прва фаза развоја обухвата народне умотворине. Овај став оснажује чињеница да свим уметничким формама претходи и напоредо са њима траје усмена књижевност. Она није стварана за децу, али је по садржини, по језику и стилу, по форми и начину уметничког обликовања веома блиска афинитету дечје природе.

Међутим, неки усмени модели намењени су искључиво деци. Пре свих то може да се каже за успаванке, ташунаљке, цупаљке, лазаљке[2], разбрајалице, ређалице и брзалице.

Друга фаза настала је и развијала се у оквиру просветитељства које је запљуснуло и српске крајеве под аустријском влашћу. У том периоду нарочито активно делују Гаврило Стефановић Венцловић, који на себе скреће пажњу чистотом говора и беседничким умећем, затим Захарије Стефановић Орфелин, који 1767. године штампа први српски буквар, а 1768. у Млецима, покреће први и једини број „Славеносербског магазина“. Двадесетак година доцније (1787) Аврам Мразовић у Бечу покреће први српски периодикум за децу („Поучителни магазин“) у којем су на српском језику штампани текстови „от Госпожи Марии л’ Пренс де Бомонт“, намењени малим читаоцима.

На крају XVIII и на самом почетку IX века, на чисто књижевном плану посебну пажњу заслужују Доситеј Обрадовић (1742–1811) и Лука Георгијевић Милованов (1784–1828). Доситеј је најзначајнији српски просветитељ и један од темељних стубова целокупне српске културе, писац који је својим делом поставио темеље нове српске књижевности и постао антиципатор литературе за децу и младе.

Доситеј је своја дела, како је и сам говорио, писао на ползу свога народа и српске јуности. Појам јуност је код њега имао шире значење и односио се на децу и младе. Своје просветитељске идеје најпотпуније је исказао у „Писму Харалампију“. Његова романсирана аутобиографија „Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића у калуђерству нареченог Доситеја“ намењена је, имплицитно, бар у неким деловима и малим читаоцима.

У књижевност за децу Доситеј је ушао преко басне која му је у почетку, поред житија и других црквених књига, била омиљено штиво у манастиру Хопово. У Смирни и Једрену, код филозофа Јеротеја Дендрина, на Езоповим баснама учио је грчки језик. Као учитељ на баснама поучавао је децу. У своме књижевном раду и сам ће преводити басне великих баснописаца, којим ће додавати оригинална наравоученија.

Посебно место у развоју српске књижевности до Змаја припада Луки Милованову, српском учитељу пореклом из околине Сребренице, који је 1810. године написао књижевопоетичку расправу „Опит настављења о српској сличноречности и слогомерију или прозодији“. Међу преведеним и препеваним песмама, Опит садржи и две оригиналне песме: „На књижицу за новољетни дар“ и „Мојој дјеци на мајалес“. Ове песме, поред неоспорних естетских вредности, имају и књижевноисторијску вредност.

Иако у историји књижевности не слови као песник за децу, Бранко Радичевић је својим делом, а нарочито језиком и начином уметничког обликовања, снажно подстакао интензитет започетих токова српске књижевности за децу и младе. У том погледу посебну пажњу заслужују песме „Рибарчета сан“ (Циц) и „Путник на уранку“, а нарочито поједина места из „Ђачког растанка“, она која певају о радости живљења, о лепоти ђачког доба, или исказују родољубива осећања.

Трећа фаза у развоју српске књижевности за децу почиње именом и делом Јована Јовановића Змаја, који је од своје прве песме за децу („Гашо, Гашо, лењи Гашо“, 1858) па до краја живота испевао више од хиљаду песама, створио целу једну књижевност, отворио непрегледни регистар тема и мотива и наговестио путеве и правце нових књижевних токова.

Од тог доба Змајева поезија често је бивала хваљена или оспоравана, али је успешно одолела различитим схватањима и критеријумима естетског вредновања, тако да и данас представља живи образац непревазиђене поетске школе. Многа оспоравања последица су тадашњег схватања књижевности за децу која је била тек у повоју и која није још увек имала своје поборнике, своје естетичаре и књижевне критичаре. Змајева поезија – по суштинским и формалним законима поетике – и данас представља јединствену и непоновљиву појаву у српској књижевности за децу и младе.

На развој књижевности за децу Змај је посебно утицао као покретач, уредник и сарадник листова као што су „Комарац“, „Змај“, „Стармали“, „Жижа“ и „Невен“. У овим листовима сарађивали су познати писци и културни радници Змајевог доба: Ђорђе Натошевић, Стеван Поповић, Стеван Сремац, Јован Суботић, Радован Кошутић, Милорад Митровић, Алекса Шантић, Мита Поповић, Светозар Ћоровић, Јован Дучић, Бранислав Нушић и други.

У другој половини XIX века у многим градовима Србије и Војводине излази читав низ часописа за децу и младе, који су својим садржајем поспешивали интензитет стваралачких тенденција у књижевности за најмлађе читаоце: „Пријатељ српске младежи“ (Сомбор, 1866), „Дечји пријатељ“ (Земун, 1875), „Радован“ (Нови Сад, 1876), „Голуб“ (Сомбор, 1879), „Српче“ (Београд, 1882), „Родољуб“ (Пожаревац, 1886), „Мала Србадија“, „Ђаче“ (Београд, 1887), „Споменик“ (Панчево, 1893), „Зорица“ (Београд, 1897) и др.

Међу Змајевим савременицима који су певали за децу ваља поменути Љубомира Ненадовића, Милорада Поповића Шапчанина, Јована Грчића Миленка, Милету Јакшића и Милорада Поповића Сељанчицу, који су својим песмама такође подстицали развој књижевности за најмлађе читаоце.

Од Змајеве смрти (1904) па до краја Другог светског рата долази до извесне стагнације у књижевности за децу и младе. Тај период су, углавном, испунили ствараоци, педагози и учитељи, они који су више подражавали Змаја а мање певали, стварајући на тај начин неинвентивну и дидактичку поезију епигонског карактера.

Четврта фаза обухвата књижевност за децу између два светска рата. У стваралаштву писаца тог доба доминирају антиестетизам, демијуршки активитет и нови модели уметничког стварања. Нови ритам живота осетиће се нарочито у деловању културних и друштвених институција које ће штампањем нових књига и покретањем листова и периодичних публикација подстицати стваралаштво за децу и младе. Листови „Политика“, „Правда“ и „Време“ отварају посебне рубрике за најмлађе читаоце. Покренут је и читав низ нових листова и публикација: „Зорица“, „Наш лист“, „Будућност“, „Пламичак“, „Завичај“, „Српско Косово“ и други, чија је садржина углавном била испуњена дидактичким и забавним садржајима.

Издавачи и књижари Рајковић, Геца Кон, Цвијановић и други, штампају посебна издања, намењена малим читаоцима. Учитељи–песници: Јован Миодраговић, Милорад Петровић Сељанчица, Даница Бандић, Димитрије Глигорић, Живојин Карић и други пишу „поучителну“, али уметнички бледу и неинвентивну поезију. Из дискурса дидактичних форми издваја се стваралаштво Андре Франићевића, Бранислава Цветковића и Стевана Бешевића.

Теоријска и књижевнокритичка мисао у књижевности за децу осетила се тек као наговештај, који ће у чланку „О модерној дечјој поезији“ забележити Марко Ристић, инспирисан Вучовом поемом „Подвизи Дружине Пет петлића“. Књижевни критичари и историчари баве се литературом за децу само узгредно, а од оних који заслужују пажњу ваља поменути Миливоја Кнежевића („Дечја књижевност“, 1927), Даринку Стојановић („Дечја и омладинска књига“, 1933), Симу Цуцића („Наша дечја књижевност“, 1937) и Гвида Тартаљу („Дечја књижевност“, 1940).

Из круга Змајевих епигона издвојио се Гвидо Тартаља, који низом песничких збирки успоставља природну везу између традиционалног и новог и до извесне мере реинкарнира усахнуле струне дечје поетике. Хумор је свеприсутна и најбоља карактеристика његове целокупне поезије.

У том периоду и Десанка Максимовић пева и пише за децу и младе. Надахнутим стиховима песничке збирке „Врт детињства“ (1927), снажно је закорачила у будуће токове дечје литературе. Међу прозним писцима посебно место припада Браниславу Нушићу који је романом „Хајдуци“ (1933) испунио празнину постзмајевског доба и наговестио динамичан развој романа о дечјим дружинама.

Александар Вучо, као аутентични представник и поборник надреализма, прихватио је на почетку четврте деценије идеју такозване друштвено ангажоване или социјалне литературе. То се нарочито очитује у његовој поеми „Подвизи Дружине пет петлића“ (1931). Српска књижевност за децу, први пут после Змајеве смрти, у поезији овог већ осведоченог надреалисте, добила је истинског корифеја који је антиципирао путеве и правце модерних књижевних токова.

Пета фаза у развоју српске књижевности за децу почиње делима са ратном тематиком. Из тог периода познати су романи Алексе Микића „Пјесма на Коњуху“ (1956), Арсена Диклића „Салаш у Малом Риту“ (1953), „Не окрећи се, сине“ (1957) и Бранка Ћопића „Орлови рано лете“ (1957), „Славно војевање“ (1961) и „Битка у Златној долини“ (1963).

За развој српске драме за децу од посебног је значаја дело Бранислава Нушића, који је 1904. године основао Мало позориште у Београду, у коме су приказана и његова три комада за најмлађе: „Кирија“, „Наша деца“ и „Мува“. Нушић ће 1937. године, овај пут са Миливојем Предићем, Софијом и Живојином Вукадиновићем, основати Родино позориште – за које се може рећи да је прво позориште за децу код нас.

Модерни токови књижевности за децу и младе почињу тек са појавом Душана Радовића (1922–1984), који је збирком песама „Поштована децо“ (1954) извршио радикалан заокрет, не само у певању, већ и у тумачењу поезије. За критичаре то је био поетски шок, којим је он – како се доцније испоставило – на волшебан начин измирио традиционално и модерно и наговестио неслућене могућности модерног поетског говора. Душану Радовићу припадају заслуге и за развој српске драме за децу. Драмском игром „Капетан Џон Пиплфокс“ остварио је једно од бољих сценских дела за најмлађу позоришну публику.

Значајан допринос развоју драме за децу дали су Љубиша Ђокић („У цара Тројана козје уши“, „Биберче“), Бошко Трифуновић („Бајка о цару и пастиру“) и Миодраг Станисављевић („Царев заточник“). Уз ове писце ваља посебно поменути Александра Поповића („Пепељуга“) и Душана Ковачевића („Свемирски змај“), који су драмској игри за децу дали ознаке модерног живота.

У овом периоду стварају познати писци који су ушли у лектиру и читанке: Мирослав Антић, Милован Данојлић, Добрица Ерић, Бранко Ћопић, Десанка Максимовић, Момчило Тешић, Љубивоје Ршумовић и други.

Шеста фаза у еволуцији српске књижевности за децу и младе, започиње са генерацијом писаца који стварају на размеђи XX и XXI века. За писце који започињу стварање у овом периоду, књижевна критика још није искристалисала коначне судове и оцене.

Овом сте Монографијом поставили научне темеље проучавању књижевности за децу. Зашто је то толико значајно за наш језик, књижевност и културу?

Српска књижевност за децу данас је у поодмаклој фази развоја, а то је период када може да се говори о њеном наслеђу и веома плодној продукцији, нарочито у другој половини XX и на почетку XXI века, која се одликује богатством тема и мотива, жанровском разноврсношћу, како у поезији, тако и у ширим епским формама.

Књижевнокритичка мисао која прати развој овог вида уметности, такође је достигла завидан ниво развоја, који се огледа у стваралачкој продукцији књижевних историчара и критичара. Уз уважавање свих досегнутих резултата, мишљења сам да до појаве моје монографије још увек није било дефинисано питање књижевноисторијске периодизације, које је неопходно у сагледавању било којег вида уметности, па и књижевности за децу и младе.

У корпусу досадашњих изучавања и досегнутих резултата, недостајала је књига која би на најбољи начин понудила дијахронијски и синхронијски преглед појединих фаза развоја, ове релативно младе уметности, у оквиру појединих књижевних епоха, школа и покрета. Овом књигом, српска књижевност за децу и младе, поред ранијих књижевнокритичких радова и студија, сада, први пут, добија и своју историју, која је у потпуности попунила празнину ранијих достигнућа и отворила могућност нових, још темељнијих и другачијих истраживања.

Није било могуће да се оволики стваралачки опус не награди. Добитник сте многих награда: Паунова награда за збирку Травка вечности (2011), Специјална награда „Сима Цуцић“ за књиге Књижевност за децу и младе и Бајковите форме у књижевности за децу и младе (2013), међународна награда за књижевност „Ана Франк“ (2019), награда за животно дело, Удружења црногорских писаца за децу и младе (2020). Сматрате ли да су награде обавезујуће? Терају ли вас на даљи стваралачки рад?

Признања и награде јесу, свакако, један о погонских точкова за сваког ствараоца, па и за мене.

Цео сте живот пратили, а и дан-данас, пратите савремену књижевну сцену, писали критике, приказе, белетристику за децу и одрасле. Питање које се сасвим природно намеће је: како сте налазили времена за све то?

Кад вук хоће да поједе јагње, увек нађе оправдање за то. Кад неко жели да се посвети некој врсти спорта, уметности или некој другој делатности, увек нађе и времена и инспирације да се бави питањима из области за коју се из љубави определио. Отуда сам и ја увек налазио довољно времена да се посветим уметности коју волим и према којој имам довољно афинитета, љубави и стваралачке инспирације.

Савет генерацијама које долазе?

Свет остаје на младима. Нека у тај терет живота уграде љубав, солидарност и разумевање за све људе, за њихове потребе, афинитете, животне назоре и индивидуалне погледе на друштво у коме живе. На крају ћу их подсетити на једну бурманску изреку: „Било би добро кад би младост знала све што може, а старост могла све оно што зна“. Не би требало никада да забораве да је младост најлепша фаза живота коју само они имају, а коју само стари цене.

Разговор водила

Тамара Лујак

Da je uspešna u poslu kojim se bavi govore i mnoge nagrade koje je osvojila, između ostalih i Plaketa UKS-a sa likom Sime Matavulja za celokupni književni opus (Beograd, 2022) i „Hatišerif Knjaza Miloša“ za puni nacionalni doprinos srpskoj savremenoj poeziji (Prilipac, 2024). Kako izgleda unutarnji svet Jasmine Malešević? Hajde da zavirimo…

Kada si i kako uplovila u svet književnosti?

 Prvu pesmu, naravno ljubavnu, napisala sam 1983. godine, kao student veterine. Imala sam 21 godinu i ta čarolija o zaljubljenosti je izletela u dahu. Igrom slučaja, naredne godine sam postala član Književnog kluba „Đuro Salaj“ na Slaviji.

Deset godina sam bila zamenik predsednika, oštrila sam paperje, vežbala sam kolena da ne klecaju kada recitujem pesmu. Klub sam napustila 1994. godine, ali sam nastavila da se družim i sarađujem sa najdražim pesnicima, Milijanom Komatinom i Vojislavom Brkovićem.

 Književnost je za mene dnevnik osećanja. Sve što sam do sada napisala, prošlo je kroz misaonu i emotivnu prizmu mog tela. Pisanje je uvek je vezano za lično iskustvo i koliko god da sam padala ili sam se obrušavala na zemlju, duh i duša su stremili ka oblacima, ka nebu, ka onoj sponi između unutrašnjeg i spoljašnjeg svemira.

Književnost je za mene izlaženje iz vrtloga, svetlucanje bića kako bi se pretočilo u lepotu reči, protok vremena koji spaja budućnost i prošlost u sadašnji trenutak, jer samo tako može da se dodirne večnost. Književnost je najbolji deo mene, gde nema laži ni prevara.

Što se tiče knjiga koje sam do sada pročitala, one su bile znakovi pored puta, sagledavanje sveta da bih bila razumnija i da bih se na neki način dopisivala sa piscima. To je jedan živi svet koji čoveka usmerava da hoda ka istrajnosti, izdržljivosti i slobodi. Ako je Bog pre nas stvorio reč, trebalo bi da posle nas ostane bar neko slovo.

  U suštini, i poezija i proza me vode do izoštrenih misli, izlaska iz lavirinta, zanosa, pa mi je drago sve što je sažeto, metaforično, lepršavo i mudro.

Ipak, poezija mi je draža, jer suptilnije i sa neočekivanim obrtima vodi ka celovitosti bića, onoj tajanstvenoj energiji koja se zove duša. Šta god da pišem (proza je kod mene samo proširena poezija), ne volim rogobatne reči, nikada ne koristim psovke, prepričavanja.

Sve što struji kroz mene, što me slama ili omogućava da mašem krilima, pretvaram u smisao, dajem mu melodiju i sliku. Skidam mu okove. I uživam. Ako je moje biće u dosluhu sa onim što sam napisala, to je jedina prava istina iza koje stojim i moja beskrajna sreća.

    Voliš da eksperimentišeš kada pišeš: u pikarski roman unela si fantastiku i naučnu fantastiku (Nestašna Markiza, 2023), u svitku kratkih priča (Isusove sandale, 2021) dala si nekoliko verzija iste priče, u zbirku za decu Mačkaste priče (2015) unela si pesme…

To je najlepši proces i on mora da se odvija slobodno, nadahnuto, a glavni pokretač i okidač je ljubav. Nikada nisam ništa pisala hladne glave i hladnog srca. Uvek sam negde između sna i jave, neba i zemlje, između dva dodira.

Danas tvoja ostvarenja mogu da se nađu u mnogim antologijama, zbirkama, časopisima… Na koji si od tih uspeha najviše ponosna: Šumadijske metafore, zbirke kratkih priča sa „REFESTIKON-a“; Tragovima moga psa; Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja, Antologija srpske haiku poezije…

 Ne mogu da kažem da sam ponosna i da sam postigla ne znam šta, ali taj osećaj kada nešto napišem i negde objavim je katarza, ispovest osećajnosti, igra radi igre i očuvanje slobodne volje.

Pisanje samo potvrđuje eterični oblik.

 Objavila si dve knjige u koautorstvu: Rođeni iz iste smrti (zajedno sa Vojislavom Brkovićem), Adame ne ljuti se (zajedno sa Aleksandrom Slađanom Milošević). Kako to izgleda pisati u dvojcu?

 Prvu knjigu Rođeni iz iste smrti, objavila sam u koautorstvu sa Vojislavom Brkovićem. To je pesnički dijalog o ljubavi. Imali smo zajedničko pesničko veče. Naizmenično smo recitovali uz klavirsku pratnju i to je bilo veoma lepo. Došli smo da zaključka da bismo mogli te pesme, koje smo imali već napisane, lepo da složimo, povežemo u dijalog, što smo i uradili. Objavio ih je Sfairos, 1990. godine. Nekoliko godina unazad, postoji Nagrada „Vojislav Brković“, koja se dodeljuje za knjigu poezije.

Knjigu Adame ne ljuti se (Draslar partner, 2001) napisala sam zajedno sa Aleksandrom Slađanom Milošević, za nekoliko meseci. Nastala je kao duhovita posledica našeg dvadesetogodišnjeg druženja, čitanja, razmišljanja, filozofiranja.

 Dobitnik si nekoliko nagrada: Nagrade „Andra Gavrilović“ za najbolju pripovetku 2018, Plakete Matice srpske u Crnoj Gori za zbirku poezije „Legenda o majci“ (Podgorica 2019), Plakete UKS-a „Sima Matavulj“ za celokupni književni opus (Beograd, 2022), „Hatišerif Knjaza Miloša“ za puni nacionalni doprinos srpskoj savremenoj poeziji (Prilipac, 2024)... Koja ti je najdraža i zašto?

 Pored toga što se pisanjem baviš proteklih 40 godina, 20 godina si vodila obućarsku radnju na Terazijama. Da li je to bio zahtevan posao?

 Preuzela sam očevu radnju (bio je majstor obućarskog zanata), da bih više vremena provodila sa sinom koji je tada imao godinu dana. Otac mi je pomagao, koliko je mogao, a posle nekoliko godina sam radila sama po ceo dan.

Radnja je bila i mesto okupljanja umetnika, pesnika, samim tim što se nalazila u centru grada. Komunikacija sa mušterijama, prolaznicima i zanatlijama bila je veoma važna i za moje sazrevanje kao pisca. Često su i mušterije učestvovale u sitnim dešavanjima i pričama. Povremeno je dolazio i Raša Popov, koji je govorio da sam najbolji pesnik među obućarima i najbolji obućar među pesnicima.

 Završila si Fakultet veterinarske medicine. Koliko si se duga bavila tim poslom?

 Veterinu sam upisala iz ljubavi prema životinjama, posebno kravama. Na jednoj farmi sam volontirala godinu dana. Okružena senom, žitom i prirodom, imala sam predispozicije da budem dobar veterinar. Neko vreme sam lečila pse i mačke, ali, kada se rodio Teodor, bilo je nekoliko mogućnosti da se zaposlim kao veterinar. Za veterinu je potrebna potpuna predanost i posvećenost. Odabrala sam obućarsku radnju, tako da je veterina ostala večna inspiracija.

Sva životna iskustva uspela si da pretočiš u knjigu. Smatraš li da je književnost upravo to – dnevnik duše?

 Da, književnost je dnevnik osećanja, istorija individue, društvenih sposobnosti i nesposobnosti, stradanje i oživljavanje Zemlje, a sve to upućuje na dušu. Duša je onaj božanstveni, anđeoski, emotivni, senzibilni deo duha. Esencija života. Stvaralačka energija. Čestica svetlosti, koja samu sebe rađa.

 Savet mladima?

 Život je put koji pređe ljubav, putujući kroz svemir. Hodajte bosi, kada god možete.

Jasmina Malešević, 21. 4. 2025.

Razgovor vodila

Tamara Lujak