Ekološki umetnički projekat Arijadnina nit

Traži volontere za postavljanje jednodnevne ekološke-umetničke instalacije pod nazivom:

MIR – LjUBAV – ISTINA

Akcija će se održati 28. maja u 11č, u parku Ušće na Novom Beogradu i trajaće oko 1 sat.

Prijava volontera na: ekoartproject @ gmail.com

Ovaj projekat se zasniva na entuzijazmu i volonterskom radu. Dosadašnje akcije pokazuju da se može postići mnogo, ali da to nemože da uradi za nas niko drugi osim nas samih. Zbog toga jednostavno treba da se angažujemo i sami stvorimo ono što želimo. Ovaj projekat nastoji da pokaže da je to moguće.

Ako se odlučiš da se uključiš, u ovom projektu ćeš imati prilike da sretneš beogradske umetnike – slikare, pisce, profesionalne ekologe, traktoriste, šumare, novinare, advokate, profesore fakulteta … i ko zna još koga. Možda je neko od svih tih ljudi važan baš za tebe… Upoznaj se, poveži se, ostvari svoje snove.

Naš cilj je da uz saradnju velikog broja ljudi stvaramo umetnička dela koja će moći da utiču na svest ljudi o očuvanju životne sredine, zaštiti ugroženih, prevazilaženju jaza među generacijama, prevazilaženju urbanog i potrošačkog otuđenja…

Organizujemo volonterske akcije čišćenja životne sredine i akcije izrade umetničkih instalacija. Iskustvo u sprovedenim akcijama daje nam nove ideje i vodi nas dalje kao nit vodilja – Arijadnina nit.

U projektu je do sada učestvovalo 45 umetnika (slikara, vajara, pesnika, muzičara). Učestvovalo je i oko 150 volontera, uglavnom mladih ljudi, dece, njihovih roditelja i nastavnika… Njihovo učešće je poseban ponos projekta jer ostvaruje ideju kreativnosti kao kolektivnog čina – i aktivne publike, koja se u svetu umetnosti može posmatrati kao novi kvalitet.

Aktivna publika – učesnici/volonteri su više od publike, oni direktno učestvuju u razvoju umetnosti. Ako stvaranje umetničkog dela autoru donosi osećaj zadovoljstva i ispunjenosti (svaki umetnik iz sopstvenog iskustva to može da potvrdi), onda cela grupa ljudi koja učestvuje u postavljanju umetničke instalacije deli osećaj postignuća i zadovoljstva zbog ostvarenog rada, kao i zadovoljstvo zbog pažnje javnosti i publike za njihov rad. Učešće mnogih ljudi u stvaranju umetničkog dela i zadovoljstvo što ono donosi bitno je kao protivteža potrošačkom načinu života.

Ako smo u stanju da mlađim generacijama prenesemo naše dobre osobine, tako da to za njih bude pozitivno iskustvo, to će ih sigurno zaštititi od loših događaja i pogrešnog pravca. Mladi ljudi koji su stekli pozitivna iskustva u saradnji na zaštiti prirode garancija su dobre budućnosti planete Zemlje. Osoba koja je naučila da poštuje, čuva i čisti, neće više zagađivati i uništavati. Naša je odgovornost da im damo šansu za to.

Ivana je protrljala oči i pogledala na sat. Vreme je da se spremi za polazak. Glumeći da i dalje radi, počela je da se pakuje. Bio je petak i nije želela da provede ni minut više nego što je potrebno u ovoj udobnoj, ali bezličnoj kancelariji.

Sat je otkucao pet i Ivana je u pet i jedan okrenula ključ u bravi i ubrzanim koracima krenula niz hodnik, mašući koleginicama i kolegama. Videla je izraz šefovog lica, hteo je da je zadrži, da je nešto pita, bespotrebno gnjavi. Pravila se da joj zvoni telefon, ignorisala njegovo klimanje glavom i nestala iza vrata lifta.

Startovala je kola i pojačala grejanje na maksimalno. Uključila je radio dok je čekala da se hladna unutrašnjost automobila zagreje. Sneg nije padao dok je bila na poslu, pa je bila pošteđena čišćenja šoferšajbne, za razliku od jutros, kada su joj se prsti ukočili u rukavicama. Zimi nije bila toliko srećna što živi van Novog Sada. Leti, ta dvospratna kuća, sakrivena u šumi iznad Sremske Kamenice, bila je pravi raj, puna zelenila, života i radosti. Ivana nije mogla da ospori ni zimsku idiličnu sliku svog doma, ali problemi sa grejanjem, zaleđenim cevima i nepristupačnim putevima su, ipak kvarili uživanje.

Imala je sreće - tako je na to gledala - da joj muž, Branko, radi od 7 do 3 popodne, pa, kako je njega čekao doručak ujutru, koji bi spremila pre spavanja, tako je nju čekao ručak i upaljen kamin. Posle toga topla čokolada, pa ispod pokrivača i ispred kamina... Trgla se iz sanjarenja. Nije ni zima loša, pomislila je. Smanjila je grejanje i pošla.

Novi Sad je bio dobro raščišćen. Ne sjajno, ali dovoljno dobro. Sve do par kilometara posle mosta Sloboda, sneg i povremeni led nisu predstavljali problem. Što se više udaljavala od Novog Sada i glavnih puteva, to su putevi bili lošiji. Pred njom je, kao i uvek, bio izbor. Mogla je da produži ka Kamenici, vozeći se pored Dunava, pa posle grada da skrene prema Fruškoj Gori, što je duži, ali sigurniji put, a mogla je i da zaobiđe Kamenicu ’iza leđa’ i nastavi bez gradskog i prigradskog saobraćaja kraćim putem, ali manje preglednim, opasnijim i slabije očišćenim. Pomisao na ručak i fantomski miris tople čokolade, koji je osetila u kolima, naterali su je da izabere potonju opciju.

Vozila je pažljivo. Muzika je bila tiha, dok su joj povremeno s usana bežali stihovi starih rok balada. Put je bio u daleko boljem stanju nego što je očekivala, što ju je prijatno iznenadilo, pa je vozila maksimalnom dozvoljenom brzinom. Pratila je vijugavi put, znajući ga gotovo napamet. Znala je boje svih kapija, znala je redosled kuća: lepa, lepa, ružna, o-bože-užasno-roze, okej, solidna, ubila bih za ovu, a tek za ovu, ružna... Krajičkom oka posmatrala je gipsane statue orlova, lavova i jednog jezivog jarca. Gledala je kamene roštilje i prazne bazene, šarene prozore ukrašene pahuljicama i raznobojnim sijalicama, sneško-belićima i deda-mrazovima, koji se drže za sanke. Ubrzo su kuće, vikendice i vile bile više udaljene jedna od druge, rasute, a između njih nalazila su se polja ili drvoredi. Sve više je odmicala od naseljenih mesta i približavala se obodu Fruške Gore.

Gledala je put ispred sebe, krivudavi put kroz brdsko područje, koji je vodio ka njenoj kući. Gledala je sledeće skretanje. Skretanje udesno. Skretanje koje je uvek i neupitno bilo skretanje ulevo. Pritisnula je pedalu kočnice. Osetila je kako joj se koža na vratu i na rukama ježi. Uz kičmu, sve do vrha glave, prošle su hladne, nepostojeće ruke, koje su je naterale da se strese. Sve je bilo tako jednostavno, a toliko užasno, neverovatno i neshvatljivo. Toliko mala stvar zapravo, možda i potpuno nebitna, tek pogrešno sećanje ili greška u tkanju prostora, kako bilo, ali u njoj je izazivalo nikad ranije doživljeni užas.

Protrljala je oči, kao u nekom filmu, da se uveri da je budna, a ne u komi i u nekom jarku, ukoliko je sletela sa puta. Koliko je mogla da veruje svojim čulima, bila je živa, budna, sada i ovde. Samo ona, tiha rok balada sa radija, skretanje udesno i narastajući teror koji joj je pritiskao grudi, drobeći joj rebra, kidajući joj pluća i vadeći joj i poslednji dah iz utrnulog tela.

Polako je dala gas i brzinom deteta koje nevoljno puzi po podu na preteranu radost svojih roditelja, krenula je ka skretanju. Gutala je metar po metar asfalta, a skretanje je i dalje vodilo udesno. Nadala se da je u pitanju fatarmogana ili iluzija. Nastavila je još sporije, sumnjajući u svoje mentalno zdravlje. Odlučila je da, ako već treba da udari u nepostojeće skretanje, to bude što je nežnije moguće. Ali nije udarila u isklesanu stenu, branik se nije odbio od ograde. Prošla je skretanje. Otišla je desno. Osvrnula se, očekujući da će sada videti to svoje drago skretanje ulevo, ali nije bilo dramatičnog pojavljivanja još jednog puta, zavesa se nije podigla uz uznemirujuće fanfare. Sve je bilo isto. Put, kapije, kuće. I dalje je vozila ka svom domu. Sve je bilo normalno. Samo, možda malo više desno.

Stigla je kući i parkirala se. Neprijatan osećaj je bledeo, zamenila ga je želja da sve ispriča svom suprugu, koji će je utešiti i objasniti šta se tačno dogodilo. Nasmešila se, ismevajući u sebi svoj strah. Istrčala je iz kola, i dalje pomalo zbunjena, propitujući svaki detalj. Da li stepenice idu gore pa levo? Da li su vrata drvena ili metalna? Da li je pas Lesi ili Reksi? Paranoja joj je tutnjila u glavi, zaglušujući joj misli.

Ušla je u kuću. Na stolu je bio ručak, kao i uvek. Nasmešila se. Bile su to kobasice, slanina i lepinja, sa ajvarom i drugim prilozima. Tipični vojvođanski obrok, koji su oni imali... nikad. Branko je bio ljubitelj mediteranske kuhinje i kada je spremao ručak, to su bile ribe, plodovi mora, marinirana piletina i slične đakonije.

„Branko“, pozvala ga je.

Pojavio se sa širokim osmehom.

„Da li si ti meni upravo rekla Branko?“ rekao je kroz osmeh. „Moraš da pripaziš. Sad si kod kuće, a ne kod ljubavnika“, rekao je u šali.

„Oh, izvini Ranko, ne znam šta mi je. Sve mi je čudno danas... Nego zamisli... Jedno je skretanje ovamo... bilo desno.“

„Pa? Mislim, ima puno skretanja, i desno i levo, zar ne?“

„Da, ali nije trebalo da bude desno.“

„Verovatno si nešto pogrešila.“

„Verovatno“, htela je da ga pita za ručak i crnu kosu, ali zar to nije bio njihov standardni ručak i zar on nije oduvek imao crnu kosu? Dok je sećanje na misterioznog plavokosog Branka bledelo, Ivanin mozak bio je u agoniji. Isečci sećanja, očigledno lažnog, uz bljesak su nestajali, prepuštajući mesto stvarnosti, za koju nije sigurna zašto je i bila upitna. Ta tuđinska sećanja, verovatno pokupljena iz nekog romana ili filma, naišla su poput plime, nateravši je da posumnja u sebe, a sada, baš kao i oseka, nosila su sve sa sobom, a Ivana nije bila sigurna da li to što ostaje u njoj reflektuje ono što ispred sebe vidi.

Iz susedne sobe, istrčalo je dete.

„Mama“, viknulo je.

Oh bože, pomislila je. Da li je zaista na trenutak zaboravila na svoju Enu? Ne samo zaboravila, nego i potpuno izbrisala. Sada je bila sigurna da mora da poseti doktora. Oblivena znojem i prožeta nekom iznenadnom tugom, zagrlila je dete i muža. Seli su i jeli u tišini, Ranko i Ena zabrinuto posmatrajući Ivanu, ali sa dovoljno takta da je ne opterećuju suvišnim pitanjima.

Dok je veče klizilo sa vrhova Fruške Gore, šunjajući se u svaki dom, Ivana se snažno pribila uz Ranka, ispijajući svoj čaj.

San se polako spuštao na njene oči, a sutrašnji je dan doneo potpuni zaborav.

*****

Ranko je odavno bio sahranjen, ali nikad prežaljen.

Ena je bila negde daleko, dolazila je dva puta godišnje, donoseći lepote i zanimljivosti sa Novog Zelanda.

Ivana se šetala svaki dan, od kuće do Sremske Kamenice, malo da pogleda čega ima na pijaci, prozbori po koju sa poznatim i nepoznatim ljudima, jer rodbine više nema, a i prijatelji su ili daleko ili mrtvi. Bliži joj se osamdeset i peta i ona je zaljubljena u svoj život, u svoju prošlost i spremno čeka dan kada će se pridružiti Ranku.

Leto je sparno, skoro brutalno vrelo. Dok šeta gore, ka prevelikoj kući, koju ne može da proda, jer bi iste sekunde umrla od tuge, Ivana posmatra tuđe domove, kreirajući priče o njihovim vlasnicima i žiteljima, kratke, ali uvek drugačije. Nežne i jednostavne, iako zna da se u nekim kućama kriju i mržnja, nasilje i smrt.

Kao devojka, žena i starica skrojena od ljubavi, Ivana dozvoljava sebi da ignoriše crnilo i izopačenost sveta i da svoje vizije projektuje na sve oko sebe. Žao joj je što nije upoznala sve komšije i potencijalne prijatelje. Žao joj je, ali joj je i drago, jer ko zna kako i na koji način bi uticali na njen život.

I u razmišljanju, potpuno nesvesno, ukočila se.

Ispred nje bilo je skretanje. Skretanje ulevo koje je oduvek bilo udesno.

Stala je kao ukopana, prisetivši se nekih davnih slika, nekog drugog života, sada jasno odvojenog od onog već proživljenog. Pogledala je oko sebe i sela na klupu ispred kuće.

Sedela je i čekala.

Satima kasnije, sa druge strane puta, pored kamene ograde obrasle u lozu, šetalo je dvoje starijih, zagrljenih.

Ivana je posmatrala ženu svojih godina, drugačije frizure, ali sličnih crta lica, kako se šeta sa sedim, nekada plavim muškarcem. Žena je uzvratila pogled, i Ivana je videla da nikad nije postojao pogrešan izbor. Provele su drugačije živote, ali osećanje koje ih je povezivalo bilo je ljubav.

Sklopila je oči i uživala u cvrkutu ptica. Poželela je da umre, sada i ovde, ispunjena skoro pa neizdrživim osećanjem sreće. Ali nije želela da ikome pravi probleme, ima se kada i umreti. Otvorila je oči. Zagrljen par je odavno bio van njenog vidokruga i dalje, van njene stvarnosti, a skretanje je ponovo vodilo udesno.

Pitala se, kako se ta druga osoba osećala onog dana pre toliko godina, kada je Ivana uzela njen put, ili je možda ona uzela Ivanin? Protresla je glavu: ko je šta kome uzeo? Ubrzala je korak, onoliko koliko je mogla, želela je da popije toplu čokoladu, mada joj nije bilo jasno zbog čega, uvek je poslepodne pila čaj.

Raznovrsnost je odlika ne samo ljudskog roda, već i vaskolike prirode, svemira, ali i umetnosti. Prateći tu raznolikost tokom godina kroz mnoge intervjue, došli smo do još jednog neobično zanimljivog spoja umetnosti i svakodnevnog posla. Reč je o Tatjani Milivojčević, strukovnom vaspitaču, specijalisti za likovno vaspitanje, koja se bavi pisanjem poezije i proze, kao i izradom lutki od sunđera (na štapu), kukuruzovine i drugih materijala.

Radeći u Sremskoj Mitrovici, u predškolskoj ustanovi „Pčelica“, Tatjana Milivojčević je pored vaspitanja, opšteg obrazovanja i igre sa decom, angažovana i na njihovom umetničkom obrazovanju. Kroz interaktivnu igru sa decom nastoji da poboljša njihove govorne i stvaralačke sposobnosti, razvije im sigurnost (u same sebe) i samopoštovanje, i olakša im adaptaciju na sredinu u kojoj žive.

Pored vođenja pedagoške dokumentacije, koja zahteva ozbiljnu pripremu, pored profesionalnog i stručnog usavršavanja i ozbiljnog rada sa mališanima, vaspitač treba da ih motiviše i na igru. Kako je to najlakše izvesti u trećoj dimenziji, tako se Tatjana Milivojčević u svom radu sa decom bavila različitim materijalima: plastelinom, kukuruzovinom, sunđerom, papirom, žicom, plastikom, vunicom, drvetom… i bivala nagrađena za svoj rad…

  Zašto je za decu toliko važno (kreativno) plastično oblikovanje?

 Deci predškolskog uzrasta bliže je plastično oblikovanje od crtanja i slikanja zbog toga što deca u prirodi opažaju trodimenzionalne oblike, a materijali za plastično oblikovanje ih svojim izgledom i svojstvima navode da ih trodimenzionalno i oblikuju.

Nijedna likovna aktivnost ne može toliko angažovati decu i sistematski uticati na dečiji celokupni razvoj kao plastično oblikovanje, jer ono im pruža najviše slobode tokom stvaranja, pod uslovom da nisu ometana stalnim intervencijama vaspitača. Plastično oblikovanje uvek treba da bude organizovano kao igra materijalima, sa idejom da je važan proces, a ne produkt. U toj igri veoma je važno deci ponuditi mnoštvo različitih i raznovrsnih materijala, ali i omogućiti kontakt sa delima priznatih umetnika, jer će na taj način deca biti motivisana na kreativno plastično oblikovanje.

Razvijanjem kreativnosti koja je svojstvena deci predškolskog uzrasta, stvaraju se uslovi za razvijanje stvaralaštva kao krajnjeg cilja samoostvarivanja deteta kao ličnosti. Ali nijedno ni drugo se kod dece neće razvijati samo po sebi, već je neophodno sistematski i planski uticati na dete kako bi se ono uspešno razvijalo kao ličnost u celini. E tu dolazimo do uloge vaspitača koja je izuzetno složena i nosi visok stepen odgovornosti.

 Za plastično modelovanje u predškolskim ustanovama najčešće se koriste papir, plastelin, glina… Koji su to novi materijali koje si uvela u rad sa decom?

 Materijali za plastično oblikovanje mogu biti neoblikovani, poluoblikovani i otpadni i prirodni. U neoblikovane materijale spadaju: hartija, tekstil, žica, vuna, kanap, stiropor, filc, folija i dr. Poluoblikovane i otpadne čine: kutije, čepovi, plastične flaše, delovi neke mašine ili aparata, otpaci građevinskog materijala, dugmići i sl. U prirodne materijale za plastično oblikovanje spadaju: povrće, voće, semenke, lišće, grančice, korenje, kukuruzovina, kesten, orah, žir itd.

U vreme kada sam se bavila istraživanjem načina na koje se kod dece može razvijati kreativnost putem plastičnog oblikovanja (tokom specijalističkih studija, 2011. godine), došla sam do podataka da se u praksi ne koristi mnogo vrsta ovih materijala i stoga sam uvela u rad sa decom žicu, vunicu, filc, foliju, kutije, čepove, dugmiće, ali i prirodne materijale. Cilj mi je bio da provokacijom materijalima podstaknem decu na stvaralaštvo.

Nove Osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja – Godine uzleta (2018) koje su počele da se implementiraju u praksu od 2019. godine, akcenat stavljaju, između ostalog, i na fizičku sredinu koja treba da bude podsticajna i bogata materijalima, tako da su pomenuti materijali koje sam ranije uvela sada već uveliko u upotrebi po vrtićima. Nekoliko godina posle mog istraživanja, kada sam i sama eksperimentisala materijalima, otkrila sam sunđer koji sam potom uvela u rad sa decom. U okviru jednog projekta deca su grupno od sunđera modelovala lutke za pozorišnu predstavu.

 U saradnji sa Slobodankom Grčić u cilju modelovanja sopstvenih vajarskih dela, organizovala si „druženje“ dece sa poznatim umetnicima i njihovim umetničkim delima. Reci mi nešto više o ovom vašem projektu…

 Koleginica Slobodanka Grčić, poznatija kao Cica, i ja, bavile smo se projektom koji je nosio naziv „Umetničko delo u očima deteta“, a koji je predstavljen na Interdisciplinarnoj naučno-stručnoj konferenciji sa međunarodnim učešćem pod nazivom „Svakodnevni život deteta”, održanoj u periodu od 17. do 19. novembra 2016.
u Novom Sadu. Cilj nam je bio predstavljanje umetničkih dela kao važnog didaktičkog sredstva za sticanje znanja, za podsticanje kreativnosti i pokretanje mašte kod dece predškolskog uzrasta.

Umetnička dela, tačnije reprodukcije vajarskih dela Henrija Mura, koristile smo kao podsticaj za višesmernu komunikaciju, za doprinos obogaćivanju dečjeg iskustva i sticanju znanja dece o svetu koji ih okružuje.

Odlučile smo se za umetničko delo, jer u likovnim aktivnostima sa predškolskom decom ono ima veliki značaj. Osim što je didaktičko sredstvo za sticanje znanja, kontaktom sa njim deca razvijaju interesovanje za sopstveno likovno izražavanje, maštu, kreativnost, elementarne estetske kriterijume, vrednuju ljudski rad i bolje shvataju svet koji ih okružuje.

Međutim, umetnička dela nisu stvarana za decu i od njih se ne očekuje da ih u potpunosti razumeju, niti analiziraju. Osim osnovnih pojmova, kao što su likovne tehnike i elementi, materijali i vrsta umetničkog izraza (pod tim se dečijim jezikom misli na „kao stvarno” ili „neobično”), deca nisu u stanju da procenjuju i vrednuju umetničko delo. Ali, sa druge strane, ono po čemu je umetničko delo neprocenjivo u radu sa decom predškolskog uzrasta jeste njihova recepcija i impuls za sopstveno umetničko stvaranje.

I opet se vraćamo na podsticanje dečijeg stvaralaštva kao dečijeg vrhunskog samoostvarenja. Zar tome ne teže i odrasli umetnici? Na kraju krajeva, nema velike razlike između umetnika i deteta u procesu stvaranja, jer su i jedan i drugi fokusirani na izražavanje sopstvenog doživljaja sveta.

Deca su bila ponosna na svoja vajarska dela nastala tokom ovog projekta i tokom intervjua isticala su sreću kao vodeće osećanje prilikom posmatranja vajarskih dela svojih vršnjaka. Kada svedemo ceo projekat na emocije, ostaje nam dečija sreća na početku i na kraju, što je zapravo jedini cilj kojem treba da teže svi vaspitači. A likovna umetnost to omogućuje i to pruža detetu, jer ono ima potpunu slobodu tokom izražavanja.

 Koliko je projekat bio uspešan i kakve ste sve zaključke iz njega izvele?

 Ono što je bio naš jedinstveni zaključak jeste to da je umetničko delo kod dece probudilo kako saznajni, tako i emocionalni doživljaj i dalo im impuls za sopstveno stvaranje. Dečija vajarska dela bila su zaista veoma studiozno i pažljivo stvarana, a primetno je i to da su neka deca spontano savladala postavljanje figure u vertikalni položaj, što se smatra izuzetno složenim zadatkom na tom uzrastu.

U jednoj fazi rada na projektu deca su bila u ulozi „kritičara“ umetničkih dela svojih vršnjaka. Interesantno je da su cenila trud, sličnost sa delima Henrija Mura, drugačije položaje figura, zanimljivost, vajanje iz jednog komada, detalje, kao i sličnost sa životinjama, iako je tema bila ljudska figura. Veoma su ozbiljno pristupila svojoj ulozi i bila na vrhuncu zadatka.

 Ispričaj mi nešto više o izložbi lutaka od kukuruzovine pod nazivom „Žena“, održanoj u Biblioteci „Gligorije Vozarović“ u Sremskoj Mitrovici 2010. godine...

 Radoznala po prirodi, stalno sam istraživala materijale kojima bih mogla da se izrazim. Volim prirodu i u njoj uvek nađem inspiraciju. Tako sam otkrila kukuruzovinu, od koje je najpre nastala jedna lutka, a za njom i čitava serija lutaka koje su predstavljale žene u različitim situacijama i u pokretu. Bila je među njima, recimo, devojka sa cvećem, dama sa kišobranom, majka sa detetom u naručju, starica sa vretenom i sl.

Pošto sam dobro sarađivala sa bibliotekarkom Svetlanom Sabo, pokazala sam joj svoje lutke i zajedno smo došle na ideju da organizujemo izložbu u Gradskoj biblioteci. Izložbu je otvorila istoričarka umetnosti Vladislava Belanović Šević, poreklom iz mog rodnog Bosuta. Nas tri povezala je umetnost i slična energija, dok su lutke okupljale one posetioce koji su u njima mogli da osete duh ravnice i vide nežnu, ali snažnu žensku ličnost.

 Da li je to bila tvoja prva samostalna izložba i koliko si njome zadovoljna?

 Jeste, to je moja prva samostalna izložba. Bila sam pre svega srećna što sam imala priliku da svom gradu pokažem samo deo svog stvaralaštva i počastvovana, jer mi je ukazana prilika za to od ustanove koja se bavi promovisanjem knjige, moje druge velike ljubavi pored likovne umetnosti.

 Šta te je inspirisalo da napraviš lutke od kukuruzovine i kako je izgledao sam proces pravljenja lutki?

 Pokušavajući da se setim kako sam uopšte počela da stvaram lutke, ne mogu da vaskrsnem tu jednu sliku, ili situaciju koja me je inspirisala. Međutim, ono što mogu da kažem jeste to da me je oduvek nešto „bockalo“, te da sam stalno imala potrebu nešto novo da stvorim svojim rukama.

Pošto potičem sa sela, kukuruzovina mi je od detinjstva poznat prirodni materijal i sećam se kako sam se divila njenim nijansama, mirisu i bojama u vremenu branja kukuruza. Godinama kasnije, kada sam rodila svoju prvu ćerku i bila najveći deo dana kod kuće, došla sam na ideju da od kukuruzovine napravim lutku, a na to me je inspirisao njen oblik koji je podsećao na balsku haljinu.

Tokom procesa izrade lutke, eksperimentisala sam koristeći i druge materijale: plastičnu čašu kao osnovu za telo, orah za glavu lutke, čačkalicu koja je držala vrat, tanku žicu i univerzalno lepilo za spajanje delova, vunu i slično. Od alata sam koristila makaze i klešta. Proces izrade lutke zabeležila je kamera Sremske televizije u okviru emisije „Cicina tezga“.

 Kada si se i kako odlučila da napraviš svoju prvu lutku i koja je to lutka bila?

 Eh, to nikada neću zaboraviti! (Smeh) U Politikinom zabavniku, čini mi se na pretposlednjoj stranici, bila je ilustrovana lutka za oblačenje sa nekoliko komada garderobe koji su zajedno sa njom trebali da se iseku makazama i „oblače“ na lutku koju bi prethodno morali da zalepite na karton, jer bi se u suprotnom pohabala i pocepala. Za te smo se lutke moja sestra Vesna iz Beograda, koja je imala pun podrum časopisa, i ja otimale, a bogami često i svađale oko toga koja će pre da izgovori: „Moja!“ kada bi se na stranici ukazala lutka. Te lutke su mi poslužile kao inspiracija za pravljenje sopstvenih kartonskih lutaka za oblačenje. Godinama kasnije, imala sam čitavu kolekciju koju sam brižljivo čuvala u kutiji za košulje mog oca i s vremena na vreme ih „oblačila“.

Kako zapravo, i gde, praviš lutke?

 Uvek u svom domu i to gde god stignem! (Smeh) Tek pre dve godine sam u sadašnjem stanu od terase napravila mini radionicu u kojoj mogu da se osamim i na miru napravim haos koji je moje drugo ime. (Smeh)

 Koliko ti je vremena potrebno da izradiš jednu lutku?

 Zavisi od složenosti same lutke, od toga koliko je zahtevna za izradu, ali i od materijala kojim se oblikuje. Recimo, lutku od kukuruzovine mogu da napravim za nekoliko sati, a onu od sunđera za nekoliko dana, jer proces sušenja nakon bojenja, kao i lepljenje, zahteva određeno vreme.

 Počinješ li od ideje, crteža ili…

 Uvek od ideje, a zatim i od crteža. Često inspiraciju potražim na internetu, najčešće na Pinterestu, ali tek nakon što razvijem sopstvenu ideju u mislima - zatim tražim onu ilustraciju koja je slična mojoj viziji. Potom crtam skicu u određenom formatu i krećem u trodimenzionalno oblikovanje.

 Kako to izgleda biti dete tvorca lutaka?

 Pa to bi morala da pitaš moju decu! (Smeh) Ispričaću jednu anegdotu vezanu za ovo tvoje pitanje. Kada je u moj dom došla ekipa Sremske televizije kako bi snimila emisiju o izradi lutke od kukuruzovine, suprug i deca je trebalo da se „sklone“ i ne ometaju nas tokom snimanja.

Međutim, moja mlađa ćerka, koja je tada imala pet godina, pojavljuje se na vratima kuhinje u kojoj snimanje uveliko traje i mirno seda na stolicu do mene. Sve vreme posmatra kako pravim lutku i ćuti. Tek povremeno pogleda u kameru. Kao da je prisutnima htela da pokaže kako je ona zapravo zvezda, a ne ja. (Smeh) Deset godina kasnije, ta moja mlađa ćerka mi je jednom prilikom rekla: „Zašto ti moraš da budeš drugačija od ostalih majki? I zašto nisi obična i normalna.“ Veruj mi, umesto da se uvredim, ja sam bila najsrećnija na svetu.

 Zašto je lutka, odnosno lutkarska predstava (pozorište) važna za razvoj deteta?

 Dečije igre pozorišta angažuju sve dečije sposobnosti i pozitivno utiču na celokupan razvoj: razvijaju govor, bogate socijalne odnose, razvijaju empatiju, disciplinovanost, odgovornost, oslobađaju ih od egocentrizma koji je karakterističan za predškolski uzrast, podstiču istrajnost, razvijaju mišljenje i omogućavaju im usvajanje moralnih normi, podstiču kreativnost i stvaralaštvo.

Kada deca samostalno kreiraju igre pozorišta, oni instiktivno i u skladu sa sopstvenim potrebama, sklonostima i interesovanjima biraju one sadržaje koji su njima bliski. Takve dramske igre imaju sve elemente koji su potrebni detetu gledaocu: jednostavnost, jasnost, borbu dobra i zla, dinamičnost, zabavu, bez mnogo teksta i privlačnu muziku.

Čak i najkomplikovaniji misaono-idejni sadržaji mogu bez većeg oštećenja da se prezentuju u lutkarskom pozorištu za decu, ako se znalački prevedu na jezik slike, oblika i pokreta. Kroz lutke koje su bliske dečijem svetu možemo da kažemo sva dobra i sva zla ovoga sveta, uobličeno, estetizovano i bez laganja. A poznato je da će dete lutki izreći sve ono što odraslom ne bi moglo, jer je doživljava kao sebi ravnu i blisku.

 Šta je to što dete privlači lutki?

 Lutka dete dovodi u stanje ushićenosti i razigranosti, pokreće njegov misaoni, fantazijski i emotivni svet, omogućava mu da izrazi svoj doživljaj sveta. U igri sa lutkom dete svoje iskustvo prenosi na zamišljeni plan i tu može da ga prerađuje. Poznato je da se lutka koristi i u terapeutske svrhe. Vaspitači znaju kako je lutka izuzetno moćno didaktičko sredstvo i stoga je koriste u svim vrstama aktivnosti u radu sa decom.

 Kakav odnos deca imaju prema lutkama?

 Izuzetno blizak. Kada vaspitač lutku unese u sobu, počinje magija. Deca se odmah okupljaju, svi bi da je dodirnu, pomiluju i naravno „razgovaraju“ sa njom. Bez obzira na to da li je dete starijeg ili mlađeg predškolskog uzrasta i da li misli kako je lutka „živa“ ili „nije živa“ sva deca bez razlike ulaze u dijaloge sa lutkom. To je zaista neverovatno! Sve što želite da čujete od deteta, čak i onog najstidljivijeg, možete postići lutkom.

 Koliko je za dete važan spoj igre, kreativnosti i mašte?

 Izuzetno je važan. Dete je pre svega biće igre. Igra je način njegove komunikacije sa samim sobom i svetom koji ga okružuje. Dete kroz igru živi. Kreativnost je osobina ličnosti koju svako dete poseduje, kao i maštu, i oni su prateći delovi dečije igre. Međutim, to ne znači da će se kreativnost i sposobnost za imaginaciju razvijati same po sebi, njih kod dece treba podsticati i razvijati, jer spoj igre, kreativnosti i mašte omogućuje detetu nesmetano razvijanje svih potencijala i aspekata ličnosti: fizički, kognitivni i socijalni razvoj i razvoj mašte i komunikacije.

 Koje su sve lutke uz tvoju pomoć stvorila deca u predškolskoj ustanovi „Pčelica“?

 Uuu, teško pitanje! (smeh) Mnogo njih. Ali recimo to su bili: Svemirko, Vila Zvezdana, zmaj Munjeviti, Čistunko, Lutka zvečka, patuljci, lutke od klipa kukuruza, lutke od vunice itd.

 Na stručnim susretima „Dobra igračka“ 2015. godine u Subotici, osvojila si prvu nagradu stručnog žirija za kreaciju igračke za decu od 3-7 godina „Lutka sklapalica“. O kakvoj je lutki reč?

 Reč je o lutki od sunđera i drveta. Lutku sam zamislila kao didaktičko sredstvo koje za cilj ima razvoj mišljenja, pažnje, kreativnosti, mašte, koordinacije oko-ruka, osećaja za boje i razvijanje elementarnih estetskih osećanja. Osnova lutke je drveno okruglo postolje sa drvenim štapićem koji je pričvršćen u središnji deo postolja pod pravim uglom. Dodatak je drvena letvica sa rupom u središnjem delu, koja treba da predstavlja ruke lutke. Delovi lutke oblikovani su od sunđera različitih boja i predstavljaju geometrijske figure: loptu, piramidu, valjak, kocku i sl. Svi delovi imaju rupicu pomoću koje mogu da se „nanižu“ na drveni štapić i na taj način formiraju telo i glavu lutke. U toku sklapanja lutke, može biti na stotine kombinacija boja i oblika, što svakoj napravljenoj lutki daje na originalnosti, pri čemu do izražaja dolazi dečija kreativnost.

 Reci mi nešto više o samim susretima „Dobra igračka“ - kad su i kako nastali, kad se održavaju i gde - i zašto su nagrade koje se na ovim susretima dodeljuju značajne za predškolske radnike?

 „Dobra igračka“ stručnijeskup predškolskih radnika Vojvodine. Održava se svake druge godine i okuplja vaspitače radi razmene kreativnih ideja iz prakse u izradi igračaka i didaktičkih sredstava za decu predškolskog uzrasta. To je prilika za promociju struke, stručno usavršavanje i stvaranje standarda kvaliteta savremene dobre igračke.

U centru interesovanja su igračke koje za decu izrađuju i zajedno sa njima stvaraju vaspitači, medicinske sestre i stručni saradnici predškolskih ustanova. Radove na izložbi procenjuje stručni žiri, dečji žiri i žiri učesnika susreta. Najbolji autori bivaju nagrađeni priznanjem „Dobra igračka“ i stručnim knjigama.

Organizator i domaćin manifestacije je PU „Naša radost“ iz Subotice. Ideja o dobroj igrački je nastala pre više od 25 godina. Tokom tog perioda se razvijala i menjala, da bi vremenom prerasla u stručni skup predškolskih radnika.

Nagrade su značajne za predškolske radnike zbog toga što niko bolje od njih ne zna koje su to igračke dobre za decu, a kada nam trud i rad bude prepoznat, to je za nas samo dokaz kako smo ispunili svoju profesionalnu svrhu.

 Na konkursu za najkreativniju radionicu u okviru Međunarodnog festivala dečjeg i nastavničkog stvaralaštva „Kreativna čarolija“, održanom u Banji Vrujci 2016. godine, tvoja radionica „Lutka sklapalica“ uvrštena je u 15 najboljih. Kako je protekla realizacija radionice i kakvi su tvoji utisci sa Festivala?

 Tako je. Podstaknuta time što je njen kvalitet prepoznat na stručnim susretima „Dobra igračka“, došla sam na ideju da sa „Lutkom sklapalicom“ kao nastavnim sredstvom konkurišem i na Festivalu dečijeg i nastavničkog stvaralaštva „Kreativna čarolija“ u Banji Vrujci. Scenario radionice za izradu lutke koji sam poslala dopao se organizatorima i ona je uvrštena u 15 najboljih, što mi je omogućilo da je uživo realizujem na pomenutom Festivalu. Naime, trebalo je da osmislim uzrast dece koja mogu da učestvuju na radionici, pripremim materijal i alate i osmislim načine na koje ću podsticati decu na izradu sopstvenih lutaka po uzoru na moju Lutku sklapalicu. Organizatori su mi obezbedili prostor i reklamu. Svako dete koje je na mojoj radionici napravilo lutku odnelo ju je kući ne skrivajući zadovoljstvo i sreću. A kada vidim nasmejana dečija lica i ja sam srećna. Deca ne glume. Njihova radost dolazi iz srca.

 Nisi se samo bavila izradom lutaka tokom svoje karijere strukovnog vaspitača, specijaliste za likovno vaspitanje, već si pisala i stručne radove i držala predavanja. Koji su to radovi/predavanja i kakav su odziv imali?

 Za mene su kolege često govorile kako sam veoma ambiciozna. Sebe nikada nisam tako doživljavala. Ambiciozan čovek po mom mišljenju mora da ima cilj kojem teži, a ja sam samo radila svoj posao najbolje što sam umela. A u ovom poslu ne možete da napredujete, ne možete se „popeti stepenik više“, niti ostvariti veću nadoknadu za svoj rad. Jedino što sam želela kada sam upisala specijalističke studije, bilo je to da se bavim likovnom umetnošću, odnosno da likovne sposobnosti razvijam kod dece.

Sa tim ciljem su i počela moja istraživanja kroz stručne radove, izlaganja i radionice, tako da je većina mojih radova upravo iz te oblasti, kao što su recimo: „Lutka u funkciji razvoja komunikacije i stvaralaštva dece predškolskog uzrasta“ i „Mitski sadržaji kao podsticaj dečije komunikacije“, oba objavljena u časopisu za multidisciplinarna istraživanja detinjstva „Krugovi detinjstva“, ili recimo rad „Umetničko delo u očima deteta“, koji je predstavljen na Interdisciplinarnoj naučno-stručnoj konferenciji sa međunarodnim učešćem u Novom Sadu, 2016. godine, koja je nosila naziv „Svakodnevni život deteta“, i mnogi drugi.

U saradnji sa koleginicom Slobodankom Grčić prestavljala sam stručne radove – primere dobre prakse na stručnim susretima vaspitača, koji su bili izuzetno posećeni. Tada sam od ostalih kolega vaspitača dobijala povratnu informaciju i pohvale za svoj rad, što je mene nadalje izgrađivalo kao profesionalca.

 Od svih napisanih, najviše me zanima rad „Fenomen svetlosti u pripremnoj predškolskoj grupi“. Reci mi, molim te, nešto više o tome…

 Nisi prva kojoj je ovaj rad privukao pažnju! (Smeh) Koleginice Zorica Bodlović, Danijela Teodosić i ja, zajedno smo osmislile i realizovale projekat koji je 2014. godine predstavljen na četrnaestim stručnim susretima „Vaspitači – vaspitačima“ u Vrnjačkoj Banji, u organizaciji Saveza udruženja vaspitača Srbije. Nakon što je naše izlaganje najavljeno, predsednica komisije za odabir radova je u uvodnoj reči izjavila kako je na sam naziv projekta reagovala sa izvesnim neodobravanjem, misleći kako nismo mogle jednu takvu ozbiljnu oblast da približimo deci, a da naš rad ne bude „suvoparan“, a sadržaji deci budu nezanimljivi.

Međutim, čitajući rad koji smo napisale, ne samo da je shvatila kako se prevarila u prvobitnom razmišljanju, već i kako je rad izuzetno kvalitetno i stručno osmišljen i isto tako realizovani, te kako treba da bude dobar primer čak i učiteljima u osnovnoj školi, koji će deci približiti fenomen svetlosti. Iako je i sam naslov „ozbiljan“, reč je zapravo o jednom zanimljivom projektu tokom kog su deca saznavala mnogo toga o svojstvima svetlosti: recimo o njenom pravolinijskom prostiranju pomoću eksperimenta sa kartonskim pregradama sa rupicama i plamenom sveće, ili o prelamanju svetlosti koje je stvorilo iluziju lomljenja drvenog štapića u vodi, ili o igri svetlosti na raznobojnim stakalcima i u ogledalima u kaleidoskopu...

 Kako si došla na ideju za projekat „Knjiga ili kako smo napisali knjigu”?

 Projekat u vrtiću uvek treba da pođe od dečijih interesovanja. Tako je i nastala ideja za projekat „Knjiga, ili kako smo napisali knjigu“, koji je predstavljen na Stručnim susretima „Primeri dobre prakse“ u Novom sadu, 2015. godine, u organizaciji Udruženja vaspitača Vojvodine. Naime, deca iz tadašnje moje vaspitne grupe pokazivala su veliko interesovanje prema pisanoj reči i nekolicina njih je svakodnevno listala i „čitala“ slikovnice. Tako sam došla na ideju da sa decom razgovaram o knjizi i zajedno smo došli do teme projekta, tačnije do projektnog pitanja.

 Projekat nije mogao da bude realizovan bez podrške roditelja i lokalne zajednice. Kroz koje ste sve faze i teškoće prošli, koje ste sve ustanove posetili i koje je sve dobrobiti projekat doneo?

 U pravu si. Nijedan projekat ne može da bude realizovan niti uspešan bez saradnje sa roditeljima i lokalnom zajednicom. U okviru projekta „Knjiga, ili kako smo napisali knjigu“ ostvarili smo izuzetnu saradnju sa roditeljima dece iz vaspitne grupe, ali i različitim ustanovama, firmama i institucijama u lokalnoj zajednici: knjižarom, papirnicom, štamparijom i bibliotekom.

Teškoće su nam bile udaljenost vrtića od pomenutih institucija i obezbeđivanje novčanih sredstava za štampanje knjige koja smo na kraju dobili od roditelja koji su prepoznali naš rad i imali nameru da nas u svemu podrže.

Dobrobiti koje je projekat doneo bile su višestruke, kako za decu, tako i za roditelje i vaspitače. Dobrobiti za decu bile su: razvijena radoznalost za svet koji ga okružuje i produkte čovekovog rada; probuđeno interesovanje za književnost uopšte; unapređene socijalne veštine; obogaćen rečnik; razvijena pozitivna slika deteta o samome sebi; podstaknuta mašta i imaginacija i razvijena navika druženja sa knjigom. Roditelji su bili uključeni u sve faze rada na projektu i dobili su povratne informacije o razvojnim postignućima svakog pojedinačnog deteta.

 Da li si razmišljala da gostuješ po Srbiji po školama i ustanovama kulture sa ovim projektom? Meni bi, recimo, bilo jako interesantno da i sama učestvujem i napravim svoju knjigu…

 Iskreno, tada nisam. Međutim, kada se „prašina slegla“ i kada sam zaista sagledala kakav smo posao napravili, shvatila sam kako bi bilo lepo da se o tome više čuje. Zato sam pomenuti projekat poslala na Balkanski samit obrazovanja BES 2022, prošao je žiriranje i dobila sam priliku da o njemu čuju edukatori i mnogi drugi stručnjaci iz oblasti obrazovanja širom sveta, jer se prošle godine samit priključio Svetskom samitu obrazovanja.

O gostovanju po Srbiji po školama i ustanovama kulture takođe nisam razmišljala, ali i to bi bio lep način za promociju knjige i razvijanje ljubavi dece prema pisanoj reči koja je danas u vremenu ekspanzije tehnologije i elektronskih medija kod njih veoma slabo razvijena. Mišljenja sam kako deca sve manje čitaju.

Što se zanimljivosti tiče, projekat je zaista izazvao veliku pažnju kako kod dece tako i kod roditelja i članova lokalne zajednice.

 Ovim dolazimo do predivne zbirke „Zanimljive priče iz sobice „S““. Reci mi o kakvom je ovde projektu reč, kako si ga i kad realizovala i uz čiju pomoć?

 Upravo je ta zbirka kruna pomenutog projekta „Knjiga, ili kako smo napisali knjigu“. Ona je nastala tokom projektnih aktivnosti, u okviru kojih je svako dete izmislilo, a potom i ilustrovalo svoju priču. Izdavač je bila Biblioteka „Gligorije Vozarović“ iz Sremske Mitrovice, a štampanje knjige omogućili su roditelji dece svojim sopstvenim sredstvima.

Moram da istaknem činjenicu koja će najbolje da oslika značaj i vrednost dečijih priča u zbirci „Zanimljive priče iz sobice „S““. Kada smo imali štampano izdanje u rukama, koleginica i ja smo dečije priče čitale deci iz ostalih vaspitnih grupa našeg vrtića. Ono što je veoma zanimljivo jeste to da su ih ona izuzetno dobro prihvatila, pažljivo i sa interesovanjem slušala i naposletku iznosila svoje utiske o njima. Jednostavno, osetilo se kako sva deca zapravo pričaju istim jezikom. U zbirci mogu da se pronađu zmajevi, vile, princeze, čudovišta, Pepa Prase, Gormiti, jednorozi i mnogo drugih zanimljivih bića, koji vam pričaju svoje interesantne dogodovštine.

 Zašto je važno govorno stvaralaštvo, pogotovo dečje govorno stvaralaštvo?

 U dečijem govornom stvaralaštvu do izražaja dolazi njihova mašta i fantazija, kao i posebna vrsta kreativnosti. Kada dete gradi logičke i nonsensne sadržaje, rimuje reči ili stvara stihove, ono oslobođeno ulazi u jedan novi svet u kom samo sebi daje uloge koje su mu u datom trenutku potrebne kako bi izrazilo svoj unutrašnji svet. Deca su na predškolskom uzrastu sklona ovakvim stvaralačkim aktivnostima, pa je veoma važno davati im materijal i podsticaje, kaoi tragati za načinima stimulisanja tog razvoja. Biti svedok buđenja jednog takvog izmaštanog sveta u koji vas uvodi dete neprocenjivo je za vaspitača.

 Deca su ne samo osmislila i napisala svoje priče, već su ih i oslikala: celu zbirku krase crteži malih pisaca…

 Tako je. Želja mi je bila da deci pružim mogućnost da se oprobaju i u ulozi ilustratora sopstvenih priča, tako da zbirka bude u celini odraz dečijeg stvaralaštva, kako govornog, tako i likovnog. Pri izradi crteža deca su koristila kombinovanu tehniku, suvi pastel i tuš. Dodatnu čar njihovim crtežima (jer svaki „priča“ svoju priču) daje kvalitetan sjajni papir odštampane knjige, tako da je zadovoljstvo, osim vizuelno, i taktilno za čitaoca.

U svom radu sa decom dotakla si se i mitologije. Zašto je i na koji način mitski sadržan važan za mališane?

 Odluku za uvođenje mitologije u rad sa decom zasnovala sam na ostvarivanju cilja iz predškolskog programa, a to je upoznavanje sa tradicijom i kulturom naših naroda kao i sredine u kojoj dete živi i odrasta. Bajke, koje su oduvek prisutne u dečijem životu i koriste se u vaspitno-obrazovnom radu, nastale su zapravo iz mitova koji su po mom skromnom mišljenju nepravedno zanemareni.

Razlika između bajke i mita je u tome što u mitu imamo natprirodne ličnosti, bogove i heroje u natprirodnom svetu, dok u bajci imamo običnog čoveka u svetu natprirodnih bića. U svojim mitovima naši narodi iskazuju napor da upoznaju prirodu i svet, a deca kroz priče upoznaju ne samo svet, nego i svoj položaj u njemu.

Među kolegama vaspitačima bila je prisutna bojazan kako deci predstaviti fantastična bića iz mitova, jer su ona njima strana i nepoznata zbog neobičnosti svog izgleda, može biti i strašna. Međutim, konsultujući dosadašnja istraživanja u oblasti dečije psihologije i strahova, uverila sam se kako će zapravo baš ti i takvi sadržaji pomoći deci u sticanju saznanja o svetu koji ih okružuje i kanalisanju sopstvenih emocija. I to se pokazalo tačnim. Mitski junaci privukli su decu, ona su pomoću njih učila da u svetu postoje i dobro i zlo, kako dobro pobeđuje zlo, a zlo uvek biva kažnjeno.

 Veruju li deca u postojanje fantastičnih bića?

 Zavisi od uzrasta. Mlađi da, stariji baš i ne, tek po koje dete. Međutim, ono što je zapravo fantastično jeste to što iako ne veruju da ta bića zapravo postoje, deca ih uvlače u svoj svet, komuniciraju sa njima na zamišljenom planu, vode dijaloge, zamišljaju situacije i dogodovštine i materijalizuju ih na svojim slikama i crtežima, oživljavaju u svojim lutkama ili dramskim igrama i pričama. To vam je nešto kao: „Ne verujem, ali ipak rado sanjam!“ Poput pisca, ili bilo kog umetnika koji gradi svoj svet snova. Tako i deca imaju svoj čarobni svet, lepši i sjajniji od puke stvarnosti, kako ima običaj da kaže jedan moj prijatelj.

 Da li su deca tokom tvog rada sa njima izmislila neko svoje fantastično biće i koje?

 Jesu. Deca su izmislila vilu Zvezdanu i zmaja Munjevitog. O njima su najpre smislila toplu, životnu priču, u koju su utkala svoja iskustva i emocije i u kojoj je na kraju pobedilo dobro, i ljubav između vile i zmaja. A onda su od sunđera napravila lutke vile i zmaja (grupni rad) i njima uz ostale lutke odigrala svoju dramsku igru koja je pratila tekst dečije izmišljene priče.

 Reci mi nešto više o projektu „Mitski sadržaji kao podsticaj dečije komunikacije“ iz 2015/2016. godine...

 Projekat kojim smo se bavile moja koleginica i ja, objavljen je u časopisu za multidisciplinarna istraživanja detinjstva „Krugovi detinjstva“ broj 1-2, u izdanju Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu 2017. godine. Cilj rada bio je da dokažemo kako se i mitski sadržaji bez bojazni o njihovom negativnom uticaju, mogu koristiti u radu sa decom.

Rad smo bazirale na srpskoj mitologiji, a odlučile smo se za predstavljanje dva mitološka bića: vila i zmajeva. Za to smo imale vise razloga. Jedan od njih je taj što su ta bića već poznata deci iz drugih izvora-kulture i tradicije drugih naroda, književnosti i filmske umetnosti. Želja nam je bila da deca upoznaju izvorna narodna verovanja o pomenutim bićima i steknu nova saznanja. Drugi razlozi podrazumevali su koleginičinu i moju nameru da dobijemo podatke o dečijoj percepciji mitoloških bića, o uticaju mitskih sadržaja na razvoj dečije mašte, o načinima na koje deca prerađuju sadržaje koji im se prezentuju i o impulsima koje mitski sadržaji daju dečijem govornom i dramskom stvaralaštvu.

Mitske sadržaje predstavile smo deci koristeći nekoliko izvora, od kojih bih istakla Bodirogića (2013) i njegovu knjigu „Iščezli - srpska mitologija“ izdavačke kuće Orfelin iz Novog Sada. Ilustracije i odabrani sadržaji iz knjige izazvali su veliko interesovanje kod dece. Njih smo oblikovali i prilagodili deci, a zatim ih pomoću lutaka babe i dede prezentovali. Deca su potom izmišljala sopstvenu mitsku priču, osmišljavala dramski tekst, oslikala platno za lutkarsku scenu i kreirala lutke vile i zmaja. Predstavu su odigrala na kraju projekta drugoj deci iz vrtića. Čak su uz malu pomoć vaspitača izmislila i pesmu koja je na kraju pratila čin venčanja vile i zmaja!

 Zašto je bilo važno da deca sama izmisle mitsku priču, sama naprave lutke za predstavu i osmisle predstavu?

 Izuzetno je važno decu podsticati na sopstveno stvaralaštvo, na kreiranje i realizaciju vlastitih zamisli, jer u tom procesu stvaranja deca, ne samo da upoznaju svet koji ih okružuje, već i komuniciraju sa njim na jedan specifičan način i prenose poruku svetu o tome ko su oni zapravo i kakav je njihov unutrašnji svet. Na taj način se deca razvijaju u slobodne ljude, samosvesne i sa kritičkim odnosom prema svetu u kom žive.

Stvaranje deci omogućuje katarzu, poput one koju mi doživljavamo gledajući neki film, čitajući dobru knjigu ili stojeći ispred umetničke slike, ili još bolje, poput one koju doživljava umetnik koji stvara svoj sanjani svet. Tako će i dete imati priliku da se kroz stvaranje samoostvari kao ličnost i razvije svoje potencijale.

 Tvoj rad se ovim ne završava, naprotiv: imala si u Muzeju grada Zenica u septembru 2022. godine samostalnu izložbu lutaka od sunđera pod nazivom „Tragovima slovenskih mitoloških bića“. Reci mi kako je došlo do te saradnje?

 Do saradnje je došlo spontano. Direktor Muzeja grada Zenice Adnadin Jašarević, inače i predsednik žirija za odabir priča iz oblasti fantastike na Festivalu fantastične književnosti Refestikon koji se već deset godina održava u Crnoj Godi u Bijelom Polju, pozvao me je da „oživim“ slovenska mitološka bića po uzoru na knjigu spisateljice iz Beograda Tamare Lujak (autorke i inicijatorke ovog intervjua), koja je takođe pozvana da u Zenici promoviše svoje dve knjige: „Rečnik slovenske mitologije“ i „Rečnik srpskih mitoloških bića“. Ideja i predlog gospodina Jašarevića bila je da napravimo sinergiju umetnosti i spojimo svoje umetničke doživljaje starih mitoloških bića, i da ih na taj način sačuvamo od zaborava za nove mlade naraštaje, ali i podsetimo one starije da svi mi, bez obzira na veru i naciju imamo iste strahove i slične snove koji su stari koliko i samo čovečanstvo. Kada sam čula za ovu ideju, malo je reći da sam bila oduševljena.

 Koliko ti je vremena trebalo da osmisliš i napraviš lutke?

 Napravila sam ukupno trinaest lutaka kojima sam predstavila različita mitološka bića. Za njihovu izradu mi je bilo potrebno oko dva meseca svakodnevnog intenzivnog rada. Rok je bio kratak, vremena malo, tako da sam dala sve od sebe kako bih opravdala poverenje koje mi je dato i ukazanu čast. Zaista sam se osećala počastvovanom.

 Šta je sve potrebno za izradu lutki od sunđera?

 Osnovni materijal je sunđer. U zavisnosti od idejnog rešenja i složenosti lutke, koristila sam i druge materijale: drvo, žicu, veštačko krzno, platno, veštačku kožu, akrilne boje, a od alata klešta i, naravno, makaze kao osnovni alat. Takođe imam i jednu malu cirkularnu šlajfericu koja mi olakšava obradu sunđera. Nekada sam sve radila samo makazama, a to je izuzetno težak posao, naročito pri obradi većih komada. Makaze pritom treba da budu kvalitetne, oštre i udobne za šaku, da ne žuljaju, jer su one u mojim rukama čak i po desetak sati bez prekida. Posedujem jedne takve koje su za mene dragocene i koje mi je, znajući za moj hobi, poklonio prijatelj slikar.

 Kako je prošla izložba i kakvi su tvoji utisci?

 Sve je bilo odlično organizovano, posećenost je bila velika, s obzirom na to da su pored mojih lutaka bile predstavljene i fotografije stećaka Dragića Rabrenovića iz Bijelog Polja, kao i vajarski i slikarski radovi mladih autora na istu temu. Bila sam prezadovoljna i presrećna. Komentari koje su mi posetioci uputili te večeri učinili su me ponosnom umetnicom, jer sam prvi put odista o sebi na taj način razmišljala. Pogotovo zbog činjenice da je to bila moja prva izložba lutaka od sunđera čijom izradom se bavim oko četrnaest godina i da je predstavljena ni manje ni više, nego u drugoj državi.

 Na kojim lutkama trenutno radiš i planiraš li neku novu izložbu i gde?

 Trenutno samo pišem! (smeh) Vratila sam se svojoj drugoj ljubavi iz detinjstva – pisanju. Ali poziva za lutke ima, jedan od njih je Beograd, opet na temu mitoloških bića. Drugi sam dobila na temu Rimljana, već smišljam zanimljiva idejna rešenja, ali još nisam počela sa izradom lutaka. Biće svega. Unapred se radujem.

 Ne baviš se samo lutkama. Ti si i pisac i pesnik. Pesme si objavljivala uzbirkama („Stihovi od sedefa“, međunarodna e-zbirka ljubavne poezije, Beograd, 2016) i zbornicima („Arte stih“, vol. 3, Beograd, 2015; „Zbornik savremene ljubavne poezije“, Beograd, 2014)… Kada si i kako počela da se baviš pisanjem pesama?

  Pesme sam pisala još u ranoj mladosti, ali nažalost, nisam ih sačuvala. Ponovo sam im se vratila pre nekih petnaestak godina. Oduvek sam volela knjigu i čitanje. Istinsku ljubav prema poeziji kod mene je tokom gimnazijskih dana probudila moja profesorka srpskog jezika i književnosti Vera Benja, koja je kod nas dece razvijala ljubav prema književnosti uopšte, a posebno prema poeziji, koju je i sama jako volela.

Svi smo iz razreda morali da kupimo knjigu „Poezija“ Neđe Mijuškovića u izdanju Zenita iz Beograda i iščitamo je u celosti, bez obzira na to koji je pesnik bio po planu i programu. Čini mi se kako je tada poezija postala deo mene i samo je bilo pitanje vremena kada ću i sama početi da je stvaram. Impulsi za pisanje pesama uvek su mi davali osećanje ljubavi i tuge. Jedno bez drugog kod mene nikada nisu išli.

 Priče su ti uvrštene u mnoge zbirke: „Nešto diše u mojoj torti“ (2014, 2019), „Ukleti grad“ (2016), „Štavionica pisanja“ (2016, 2017), „Ilirsko kraljevstvo“ (2020), „Putnik“ (2022), „Poruke iz prošlosti“ (2022), da izdvojim samo neke od njih… Šta ti više leži: poezija ili proza?

 Veruj mi da ne znam! (smeh) Zavisi od trenutne inspiracije, čemu ću pre pribeći: priči ili pesmi. Mada, kada bolje razmislim, čak i kada sam pisala fantastične priče, u njima su čitaoci mogli da vide moju lirsku dušu, pesnika u prozi. Ponekad je dovoljno da u dva stiha izrazim ono što osećam, a ponekad se toliko raspišem da često moram da se kontrolišem, kako ne bih premašila zadate okvire u kojima priča mora da bude po propozicijama konkursa na koji želim da je pošaljem.

 Zašto si se u pisanju priča opredelila za fantastiku? Šta je to što ti ona nudi u odnosu na realnu prozu?

 Beg od stvarnosti. (smeh) U fantastici je sve moguće, nema granica mašti, u tom žanru mogu da izgradim lepši, življi i za mene stvarniji svet od puke realnosti. Pisanjem fantastičnih priča doživljavam katarzu, u njima rušim svet koji nije skrojen po mojoj meri, gradeći za sebe novu stvarnost u kojoj mogu da budem sve što poželim. A i mišljenja sam kako je čitavom čovečanstvu zaista potreban jedan novi svet.

 Ko su ti uzori kada je pisana reč u pitanju?

 Za sebe često kažem da sam svaštara, pa tako i po pitanju uzora. Nemam određene uzore kada je u pitanju moje pisanje, od svega uzimam samo ono što je blisko mom svetu i poimanju sveta uopšte, počev recimo od stranih pisaca kao što su Tolkin i Murakami, do domaćih i savremenih pisaca, poput Zorana Živkovića ili Branislava Jankovića, što se žanra fantastike tiče. Trenutno čitam prozna dela Adnadina Jašarevića i mogu ti reći da sam se uplela i upecala u njegovu mrežu metafora i slika. (smeh) Zapravo, ono što volim jeste jedinstveni stil u pisanju. To me odmah kupi. Emocija i priča takođe.

 Imaš li uzora kad je lutkarsko stvaralaštvo u pitanju?

 E tek sam tu svaštara! (smeh) Volim sve vrste lutaka, od onih za pozorište senki, do marioneta. Pratim lutkarsku scenu kod nas i u svetu i iskreno žalim što je nema u mom gradu. Jedno vreme sam se nosila mišlju da se obučim u izradi drvenih marioneta, ali u našoj zemlji nigde nema takve obuke, škole lutkarstva, niti bilo kakvog kursa na tu temu. Zato sam prošle godine pratila jedan kratki onlajn kurs za izradu marioneta koji je vodio Bernd Ogrodnik, lutkar koji živi na Islandu, a po rođenju je Nemac. Rusku lutkarku Anu Zuevu pratim preko Fejsbuka i njene lutke sam imala priliku da vidim na izložbi u Pragu, 2018. godine, koju sam samo zbog nje i posetila. Tada sam prvi put poželela da se i moje lutke jednoga dana nađu na jednoj takvoj izložbi.

 I poslednje pitanje za kraj: zašto je umetnost važna – za decu i za nas odrasle…

 Umetnost je zapravo stvaranje novog sveta u kom si jedino i istinski slobodan da budeš ono što jesi. A svi mi smo samo deca zarobljena u telu odraslih, koji su se prilično udaljili od sebe samih. Kroz umetnost mi budimo dete u sebi.

Razgovor vodila

Tamara Lujak