Da su u Srbiji slikari političari...



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Doba demokratije, humanosti i renesanse je svakako pogodno doba za umetnost jer umetnici mogu da iskazuju svoje ideje i osećanja bez ustezanja. To je pre svega doba kada svako može da misli svojom glavom i iznosi svoje mišljenje, a da ne mora ni da ima mozga u glavi, a ni samu glavu. Vlast za to vreme može nesmetano da radi ono što najviše voli tj. da uzima novac. To im svakako niko ne sme zameriti jer pored toga što to vole, to im je i obaveza.
Druga obaveza pripadnika vladajućeg pravca je držanje govora pred otvaranje prodajne izložbe. Glavni predstavnik vladajućeg pravca nedavno je održao govor pred gomilom publike i između ostalog rekao sledeće: ''Vama niko ne sme da maže vaša platna. Ne želimo samo mi da otvaramo prodajne izložbe. Voleli bi da svi pokažu svoja umetnička dela. Nama je u interesu umetnost, a ne jeftina zabava. Niko ne želi da proda srce svoje umetnosti, da stvara dela samo da bi zaradio novac, već svako treba da radi iz ljubavi i ono što oseća. Mi se nećemo baviti konceptualnom umetnošću kao većina umetnika u skupštini koji ne znaju pošteno ni četkicu a ni olovku da drže u rukama''.
Nakon govora došlo je obezbeđenje i ispratilo umetnika do crne limuzine.
Na žalost u doba demokratije, humanosti i renesanse ipak nije sve savršeno. Ono što umetnicima najviše nedostaje je sloboda koja je umrla 2006. U svetu je sloboda poznata pod imenom Slobodan Milošević.
Iako mnogobrojna publika smatra da u njihovim životima najviše dominira socijalni realizam neko bi opet rekao da živimo veoma apstraktno i da političari najviše podsećaju na dadaiste.
Pioniri kubizma, pravca koji je poznat u svetu kao komunizam, danas su starci i ne žele ništa da menjaju jer su svesni da će uskoro umreti iako smatraju da nikada nije bila gora situacija po slikare. Smatraju da promene ništa ne mogu novo doneti, što naizgled zvuči apsurdno ali je ipak tačno.
Pored toga što se kubisti bave kockanjem, veliki kockari su i neoplasticisti. Prokockali su svu umetnost socrealista i ostavili ih na ulici.
Naivni slikari ipak najgore prolaze jer teško zarađeni novac otimaju im sa kamatom banke: ''Tapi i tapkaroši'', ''Da li je ovo Salvador?'', ''Raul Dafiment banka''. Za pripadnike vladajuće stranke i političare naravno nema problema jer oni imaju svoju banku ''Pol Sezame otvori se'' iz koje mogu da uzimaju kada hoće i koliko hoće novca.
Impresionisti takođe više nisu impresionirani vladavinom i zato su najavili da uskoro prelaze u realiste.
Nadrealisti su kao i uvek odlično jer i dalje maštaju kako Srbija treba da se prikloni zapadu i kako treba da uđe po svaku cenu u Evropsku uniju.
Pop-artisti na čelu sa Endijem Jovanovićem su i dalje najveći ljubitelji Amerike.
Ipak jedna od stranaka uvek je nadomak pobede ali nikako da se popne na tron. To je stranka koja se bavi fovističkim radikalizmom, slikari koji stvaraju isključivo divljim bojama.
Jedan od predstavnika fovističkog radikalizma nedavno je skrenuo pažnju na sebe izjavom da je žalosno je što danas više niko ne slika autoportrete jer tako bi zapravo mnogi otkrili svoje pravo lice, a to niko ne želi. Ova izjava potresla je pripadnike drugih pravaca koji su mu zamerili što tako nešto može javno da kaže.
Kubistička parola: ''Ništa nas ne sme iznenaditi'' shvaćena je i primenjiva tek danas na pravi način.
Jedan kubista je skoro izjavio: ''Devedesetih smo se toliko puta iznenadili da nas danas više ne može ništa iznenaditi jer smo se navikli na to i postali anemični, čak toliko da danas ne možemo ni da se obradujemo kada neko želi da nas prijatno iznenadi što se toliko retko dešava da smo i zaboravili na tako nešto.
Kada se desila svetska ekonomska kriza, mi smo to bolje podneli nego bilo ko drugi. Mnogim našim građanima verovatno nije ni jasno zašto je toliko ljudi zabrinuto u svetu jer mi smo u krizi već skoro dve decenije, pa možemo samo da se čudimo''.
Jedan poznati slikar kupio je za tri kifle čitav jedan značajan muzej zajedno sa najznačajnijim slikama, te kustos i ostali zaposleni od tada nisu više imali gde da rade. Neki slikari su tako počeli da crtaju kredama ili sprejevima po zidovima, u zavisnosti od toga koliko su novca mogli da isprose. Tako su grafiti postali jako popularni u Srbiji, a određeni umetnici su bili zadovoljni što i dalje mogu na neki način da se bave svojim poslom. I državi je to odgovaralo. U muzejima su počeli da se izlažu televizori, pesak, svilene bube i ostali otpadni materijali. Onima kojima nisu odgovarali grafiti, počeli su da snimaju kamerama svoja dela.
Činjenica je da više nema pravih renesansnih majstora kao što je to bio Josip Broz Tintoreto.

Ovaj tekst napisao je Branko Radaković – Bane, u javnosti poznat kao Klod Bane, nepopravljivi impresionista.

autor: Branko Radakovic


Sviđa ti se? Javi ostalima!

Važna napomena!

Stranica na kojoj se nalazite je automatizovani servis web magazina Helly Cherry.
Redakcija našeg magazina je posvećena objavljivanju autorskog materijala. Iz tog razloga, i zbog nedostatka vremena, naša redakcija ne piše vesti i najave za nove koncerte, izdanja i razne manifestacije.
Ipak, ostavili smo mogućnost organizatorima, promoterima i svima ostalima da svoja dešavanja najave upravo putem ovog servisa. Vesti i najave koje oni šalju se automatski objavljuju na ovim stranicama (u obliku, obimu i sadržaju koji su sami odabrali) tako da naša redakcija nije odgovorna za taj deo sadržaja.

Pratite nas na Fejsbuku