Tekst istine o propasti srpske umetnosti

Veći deo teksta koji je pred vama napisao sam još januara ove godine ali pošto niko nije želeo da ga objavi, verovatno zbog straha da im neko i nešto ne zameri, a ja se pitam zašto bi, kada živimo u demokratiji i kada svako može ili bi trebalo da može da iznese svoje mišljenje, tekst je zbog toga slučajno ili namerno čekao neki period kako bih ga ipak nekada objavio. U međuvremenu sam ga malo dopunio i on se sada takav kakav je nalazi na uvid onima koji su zainteresovani da ga pročitaju.
Svestan sam da je naslov teksta preoštar ali takav je i sam tekst i to sve u cilju da se nešto promeni tj. da se malo mućne glavom i da se svi mi zapitamo gde se to nalazimo, koji nam je pravac kretanja i da li uopšte znamo kuda idemo.
Ovim tekstom verovatno ništa neću posebno postići jer to je nemoguće, pre svega zbog toga što pojedinac, kao što smo svi već naučili iz iskustva, ništa ne može da promeni ali zato imam pravo da kažem istinu ako već ništa drugo ne mogu da uradim. Nadam se da će mi tako biti bar malo lakše, a verujem i mojim istomišljenicima koji ništa ne mogu da promene jer im neke više sile ne dozvoljavaju.
Tatin sin ili kako je Nele Karajlić okarakterisao ovakvog čoveka u pesmi ''Guzonjin sin'' je termin kojim etiketiramo biće koje je svojim rođenjem obeleženo do kraja života epitetom da je samim svojim postojanjem uzvišenije od ostalih iako svi mi biološki imamo svog oca. Ipak ovi obeleženi su zaista realno poprilično privilegovaniji od ovih drugih. Ovi koji nemaju nikakve protekcije itekako to primećuju ali nikoga za to nije briga. Naviknuti na nepravdu, naučili su da žive sa tim, iako veoma često mnogo više vrede od ovih pedigriranih.
Pored tatinih sinova postoje još i tatine ćerke, a tu su još i mamini sinovi i ćerke.
Problem nastaje kada se javno iznese da naša kultura propada, kako nema mlađih zainteresovanih i ko zna šta još sve ne. I normalno je da nema kada najmoćniji ne pružaju nikakve šanse mlađima i oni koji itekako mogu da zalegnu bez ikakvih problema za neku dobru ideju nekome, neće to da urade jer ili nisu u njegovoj partiji ili nemaju interesa ili prosto i jednostavno nisu ništa u rodu sa određenom moćnom personom. Ono što je najgore i što je neoprostivo je činjenica da niste iz Beograda. To je veoma važno za vas kao mladog kreativca. Beograd se ponaša kao da je posebna država i sve što dođe sa strane, ''beogradski šupci'', kako to kaže Nikola Pejaković u filmu ''Lepa sela, lepo gore'', moraju da negiraju, bez obzira što je to nešto kvalitetno. Oni jednostavno razmišljaju lokalno i zbog toga nam je između ostalog godinama lagano kultura propadala na svim poljima.
Uzmimo za primer recimo muziku. Album ''Paket aranžman'' izdat 1981. godine i danas je sudeći po medijima jedan od najznačajnijih albuma. Niko nije seo da razmisli zašto je to tako i da li je baš tako. Činjenica je da je to kompilacija bendova iz Beograda i oni su zato automatski morali da budu veoma značajni. Ako još dodamo i činjenicu da su u tim bendovima uglavnom svirala deca bogataša ili takozvani tatini i mamini sinovi ostalo i nije tako važno. Druga je priča što su kasnije neki akteri ostali dosledni i zaista se opravdali svojim radom, kao što su to učinili Dušan Kojić i pokojni Milan Mladenović. Mnogi kažu da je taj album važan jer su to grupe koje su svirale tadašnji popularni stil nazvan novi talas. Ako se složimo sa tim da su tada bile značajne, zašto se i danas do iznemoglosti forsiraju kao nešto strašno bitno. Čak su svojevremeno obeležili i dvadeset i pet godina postojanja ovog albuma. Sve je to lepo ali zašto ne forsiraju i druge albume i grupe. Postoji recimo Kerber iz Niša koji bi itekeko trebao da bude zastupljen u medijima kao legendarna grupa, ako pričamo o kvalitetu. Kod ove grupe nikada nije bilo potrebe za preispitivanjem vrednosti. Galetov glas je jedan od najboljih u celoj bivšoj Jugoslaviji. Tu je i grupa Smak koja takođe nije iz Beograda i ko zna još koliko grupa i umetnika koji nisu iz glavnog grada ali kao takvi njima nije dozvoljeno da budu tako značajni kao sumnjivi proizvodi iz Beograda koji da su izvan njega, umesto da to što rade u Beogradu, čuvali bi ovce jer od ovoga sigurno ne bi mogli da žive.
Ako niste tamo i nemate nikakve veze sa raznim poltronskim ''drugovima'', možete da se jebete. Zapadni sistem i bezumno jurišanje u Evropu dovelo je do opšteprihvaćenog totalitarnog razmišljanja, gde vi kao provincijalac i iskreni stvaraoc i kreativac možete samo da se žalite i to izgleda samom sebi jer nikoga za to što radite nije briga jer niste dete nekog moćnika.
Ovakvo lokalno razmišljanje prisutno je i u svim mestima naše zemlje, pa tako recimo kada se održava neki filmski festival takmičarskog karaktera, nagrade obavezno odnose stanovnici tog mesta bez obzira na kvalitet.
Veoma često na festivalima se nagrade kupuju. Koliko puta ste videli neko kvalitetno delo i niste mogli da verujete da nije poznato. Sve to se dešava jer javnost iskrivljuje vrednosti tj. zatupljuje mase svojim merilima.
Tatini i mamini sinovi, saveznici partija i ostali hoštapleri ne dozvoljavaju da do medija dopre neko pametniji kako bi narušio njihove utvrđene kriterijume kojim su zadojili zatupljenu publiku.
Filmska kritika kod nas još jedna je bitna stavka kako bi naš film mogao da živi pravim životom ali nažalost odavno je već srozana na niske grane. Ako za primer uzmemo recimo Aleksandra Radivojevića koji po svaku cenu želi da šokira javnost, možemo primetiti da se jednostavno ugledao na oca, samo što su između njih ogromne razlike. Dok je Miša itekako znao šta radi u svojim filmovima i sa opravdanjem kritikovao trulo društvo, Aleksandar javno po medijima bez ikakvih argumenata pljuje i na ono što valja i na ono što ne valja bez ikakvih merila, veoma često subjektivno, a opet sa druge strane, kao i njegov kolega Dimitrije, odvali u nekom tekstu pohvalu nekih filmova sumnjivih vrednosti.
Dobar deo ekipe beogradskih kritičara podržao je recimo film ''Šejtanov ratnik''.
Najodvratniju kritiku dao je naravno Dimitrije Vojnov koji je između ostalog napisao: ''Srpski film je dignut iz mrtvih zahvaljujući debitantu Stevanu Filipoviću i njegovoj dičnoj ekipi koja je snimila 'Šejtanovog ratnika', film posle koga više ništa neće biti isto u ovom brlogu koji poneko još duhovito naziva i srpskom kinematografijom''.
Svako normalan shvata da je ''Šejtanov ratnik'' isto toliko uradio za srpski film koliko su turbo-folkeri uradili za muziku.
O ovom filmu ni ne vredi pričati ali kada ga već spominjem vredi napisati da je to jedan tinejdžerski film koji može voleti samo osnovac koga u životu film ni ne interesuje i za koga je vrh umetnosti ''Žikina dinastija'' ili ''Tesna koža''. Da se razumemo, nemam ništa protiv specijalnih efekata ali ako se sve ostalo zapostavi, kao što je to slučaj sa ovim filmom, onda to nikako nije dobro. Za film je najvažniji scenario, pa onda sve ostalo. Kompijuterski efekti treba da budu u drugom planu. Nikako ne smeju da budu najvažniji. Pre svega ovde nemamo osnovu postavljenu na pravom mestu i to je ono što ovom filmu pre svega fali. Posebna je priča što imamo neubedljive psovke u uličarskom isfoliranom slengu na svakom koraku. Ni protiv psovanja nemam ništa ali je to ovde urađeno diletantski.
Toliko loša ekipa mladih i neafirmisanih glumaca odavno nije viđena na našem filmu. Nije mi samo jasno kako su uspeli da nagovore Svetlanu Bojković, Petra Božovića i Marka Nikolića da se pojave u ovakvom đubretu. Verovatno je u opticaju bila velika lova, a u takvim situacijama svi zaboravljaju na umetnost.
Sramota je i što Dimitrije srpsku kinematografiju naziva ''brlog''. Sa druge strane nije mi jasno kako to može jer je i on deo te kinematografije. Zanimljivo je da se još dosta kritičara utrkivalo da napiše što bolji hvalospev. Za tako nešto treba zaista imati želudac. Što bi rekao Danilo Bata Stojković u filmu ''Balkanski špijun'': ''Za male pare ste se prodali''.
Ako se ikada bude pravila lista deset najgorih filmova i ukoliko tu listu budu pravili nepristrasni i ozbiljni kritičari ''Šejtanov ratnik'' će se sigurno naći na njoj.
Ja razumem da kritičari danas moraju od nečega da žive i da kada im dobro plate oni pišu šta im se kaže ali upravo zbog toga je prava umetnost marginalizovana i neće se ništa promeniti sve dok teoretičari ne počnu objektivno da pišu, a ne da im jedina svetinja bude novac.
Zanimljiva je i pojava knjige ''Novi kadrovi – Skrajnute vrednosti srpskog filma'' koja košta 1836 dinara. Ne znam samo koji će iskreni ljubitelj filma izdvojiti toliko novca za knjigu, kada svi znamo da pravi ljubitelji filma nemaju novac, pogotovu ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da se ova knjiga bavi uglavnom umetnicima koji su dugo bili zapostavljeni u medijima, a one koji ne znaju šta će sa parama ne interusuju ovakvi autori. Njih uvek zanimaju pomodarske serije i filmovi. Izgleda da je pojavom ove knjige definitivno utvrđen medijski proboj nekada zabranjivanih autora. Tako da je i ''crni talas'' postao pomodarstvo sa zakašnjenjem od četrdeset godina za one koji se unazad nisu bavili ovom temom jer oni nikada ne veruju u nešto što nije popularno u narodu.
U samom naslovu stoji termin ''skrajnuti'' koji veoma često koristi Nebojša Pajkić pa su tako autori pokazali određenu dozu nekreativnosti i koliko zapravo na celu tu mladu generaciju kritičara utiče ovaj čovek.
Voleo bih i da detaljno objasne naslov ove knjige.
Ako su mislili da okarakterišu tako knjigu jer ona govori o delima i autorima koji su navodno ''zapostavljeni'', onda je to jedna katastrofalna greška koju sebi može da dozvoli sebi pisac početnik jer vrlo dobro upućeni znaju da imena kao što su Želimir Žilnik, Jovan Jovanović i Živojin Pavlović nisu više tabu tema i poslednjih godina su žestoko medijski eksploatisani, čak toliko da je to nesnosno. Da ne pričam o Đorđu Kadijeviću koji je gotovo oduvek bio prisutan u medijima i široj javnosti je veoma dobro poznat. Autori su verovatno osetili da su se i šire mase primile na ''crni talas'' jer je to kao ''in'', pa su rešili da zarade pare. To je ono što njih interesuje, a ne tamo neka umetnost.
U poglavlju knjige ''Mir, mir, mir, niko nije queer: Queer elementi u srpskom filmu'' autorke Olge Dimitrijević ne mogu a da ne primetim neke katastrofalne greške koja se nalazi u delu kada autorka objašnjava ''queer motive'' u filmu ''Buđenje iz mrtvih''.
Sramota je pre svega da neko piše o filmu, a da iz teksta saznamo da film taj neko nije ni odgledao pažljivo, u ovom slučaju Olga Dimitrijević, a još veća je sramota da su glavni i odgovorni dopustili da ovaj tekst izađe. To vidimo u rečenici: ''Naime, dok razgovara sa svojim ocem, Miki optužuje njega i njegove političke istomišljenike da im je svako ko piše pesme 'peder ili lezbijka'. Ta rečenica dobija novo značenje kada, par scena kasnije, Miki i Džoja govore o njenim pesmama dok na zidu njene sobe vise reprodukcija jedne od slika Tamare de Lempicke, čiji se ženski aktovi i androgeni portreti, kao i ona sama, ubrajaju u opšta mesta lezbijske kulture''. Pod broj jedan, svako ko je pažljivo gledao film zna da prvo Miki i Džoja govore o njenim pesmama, pa tek onda Miki optužuje oca i njegove istomišljenike da je za njih svako ko piše pesme ''peder ili lezbijka''. Pod broj dva, to ''peder ili lezbijka'' ne treba bukvalno da se shvati jer to ''peder ili lezbijka'' nema veze sa seksualnom opredeljenošću, kako autorka iznosi u knjizi. Apsolutno se slažem sa konstatacijom da svako može da tumači film na različite načine ali u ovom slučaju konstatacija da je Miki hteo da kaže da su pesnici bukvalno pederi ili lezbijke veze nema sa mozgom. I konstatacija Olge Dimitrijević da je ''Rale, očigledno, od detinjstva zaljubljen u Mikija'' takođe nema veze sa mozgom. Rale jeste fasciniran Mikijem, ili pre svega njegovim smislom da kaže istinu. Tačno je i da su se poljubili dva puta u toku filma na najneočekivanijim mestima ali bih pre rekao da je Miša Radivojević želeo da u tom filmu prikaže sve gadosti, besmislenosti današnjeg doba i nelogičnosti, te je i ovo samo jedan vid prikaza izopačenosti ali nikako ne mogu tako jednostrano da se shvate određene scene.
U krajnjem slučaju neka mi neko pametan objasni zašto se danas kada se govori o nekoj umetnosti obavezno pravi ''ozbiljna studija'' o tome da li je neko peder ili nije ili se po svaku cenu traži seksualna nastranost. Zar je to zaista važno za tu granu umetnosti? Hajde malo da pričamo o delima, a ne o nekim perifernim detaljima. Ovako se ova knjiga, bar u nekim delovima, a i mnoge druge današnje knjige ne razlikuju puno od trač rubrika koje izlaze po najgorim mogućim tiražnim novinama. To znači da su i oni koji navodno promovišu umetnost kod nas, ozbiljno poremetili kriterijume i spali na veoma niske grane.
U slikarstvu je situacija takođe očajna. Mogu slobodno da se nadovežem na prethodnu priču koja se odnosi na film i uočim queer motive i na slikarskom polju. Taj zapadni sistem uveo je i pravilo da morate da budete pederi kako bi ste ušli u ''krem društvo'' u Beogradu. I taj takozvani gay lobi se veoma dobro drži i da bi neko ušao u njega mora i on da bude homoseksualac. Na sceni već dugi niz godina sve se vrti oko istih imena. Lako se može primetiti da nikako da se spomene neki novi akter u priči zvanoj umetnost. Možda i grešim ali čini mi se da je đavo odneo šalu. Dok te ne pojebu dobro, kao da ne postojiš. Zato ću ja i dalje da ostanem na margini na neko vreme dok se situacija ne promeni i dok neke prave vrednosti ne budu glavna priča naše kulture. Nadam se da će se to desiti jer pederi se obično zaraze sidom i umru. Nadam se da će i ovi jednom izumreti.
Tako je i sa ostalim granama umetnosti. Sve se vrti oko istih imena i niko ništa ne želi da menja, a stalno pričaju kako se dešavaju promene. Realnost je nažalost znatno drugačija. Godinama već stagniraju i prave kvalitetne promene današnji diletanti ne bi dozvolili.
Kada skupimo sve ovo što sam izneo u tekstu i još mnoge druge stvari koje se dešavaju kod nas, a pod licemernom etiketom ''kultura'' možemo samo da konstatujemo da je odavno propala vrednost samog termina ''umetnost'', a samim tim i uopšte u svakom drugom pogledu. Na žalost ili sreću, odlučite sami.

autor: Branko Radakovic