Intervju Natasa Stanic



Sviđa ti se? Javi ostalima!

 Kada dama sanja zvezde 
 

      Dok smo odrastali svi smo prošli kroz fazu kada smo ležali na leđima i posmatrali krstarenje oblaka nebom. Prevazišli smo i onu fazu kada smo, zalepljeni za hladno prozorsko okno, kao omađijani upijali svetlost zvezda u sebe. Rode se, međutim, srećnici koji nikad ne odrastu. Koji zauvek ostanu zaljubljenici neba, koji se povazdan druže sa zvezdama. Sa jednom od njih smo imali čast da porazgovaramo ovih dana... 

      TL: Magistar ste astrofizike, predavač u Planetarijumu Astronomskog društva „Ruđer Bošković“ a do nedavno ste bili i direktor Narodne opservatorije, da pođemo od toga. Kako je tekao Vaš razvojni put? Kako se desilo da postanete najpre predavač, potom direktor (danas opet predavač)? Da li je to posao o kojem ste sanjali ili ste stremili nečem drugom? 

      NS: Magistrirala sam 2002. godine u oblasti vangalaktičke astronomije, na analizi promene oblika spektralnih linija vodonika i strukturi emisione oblasti kod aktivne galaksije Akn120, udaljene na milione svetlosnih godina od nas. Uvek me je privlačilo da se bavim dalekim i nepoznatim prostorima. Onda je, nekako prirodno, došao trenutak kada sam shvatila koliko me čini srećnom da znanje koje sam stekla delim sa drugima, da pričam, pišem i mislim o svemiru na jednostavniji način – način razumljiv običnim ljudima. Godinu dana nakon magitrature ukazalo se slobodno radno mesto za predavača u Planetarijumu, ja sam ozbiljno razmotrila svoje želje i potencijale i ni dan danas se ne kajem zbog te odluke. Od 2003. godine, kada sam počela da radim na Narodnoj opservatoriji, imala sam veliki broj inicijativa – od onih najpraktičnijih kao što su renoviranje mokrog čvora i preuređivanje prostorija do uvođenja novih tehnologija i novih metoda rada sa publikom. Kada imate mnogo inicijativa, prirodno je da ćete ih brže i efikasnije realizovati ako ste na takvoj poziciji da možete da odlučujete i unapređujete svoj rad. Zbog toga je mesto upravnika Narodne opservatorije i Planetarijuma bilo sredstvo za realizaciju ideja, a ne cilj. Kada su se mnogi od ciljeva realizovali, ponovo sam na poziciji predavača, i uživam u toj ulozi, pre svega zato što su sama predavanja i projekcije najveća pokretačka sila za nove ideje, knjige i projekte... Da, to je posao o kojem sam sanjala i srećna sam što upravo taj posao i radim. 

      TL: Na čelu ste brojnih projekata u zemlji i inostranstvu (koordinator ste projekta „Prvi mobilni planetarijum u Srbiji“ pod pokroviteljstvom UNESCO-a, projekta Međunarodne astronomske unije „Svest o univerzumu“  za Srbiju, kao i projekta „100 galileoskopa za Srbiiju“). Da li biste izdvojili neki od projekata kao posebno drag, ili Vas je neki posebno namučio? 

      NS: Hm, to je kao kada pitate roditelja koje mu je dete najdraže. Svaki projekat ima nekoliko faza – idejnu, razvojnu i fazu realizacije. I svaka od tih faza je na svoj način teška. Kao posebno važan lični uspeh smatram to što sam od 2004. godine, kada sam na XVII Svetskom kongresu planetarijuma videla mogućnost da se moderna tehnologija može doneti u Srbiju između ostalog i u vidu male (6-8 metara u prečniku) kupole na naduvavanje sa odgovarajućim sistemom za projektovanje. Kada je 2008. godine objavljen konkurs UNESCO-a za projekte podrške zemljama u razvoju, shvatila sam da su 2009. godina - kao Međunarodna godina astronomije, i činjenica da u Srbiji više od 40 godina nije bilo značajnijih ulaganja u popularizaciju astronomije (od davne 1966. godine kada je kupljen prvi planetarijum) dva jednostavna razloga koja će projekat „Prvi mobilni planetarijum za Srbiju” staviti u rang najviših prioriteta i kod ljudi u Nacionalnoj kancelariji UNESCO-a za Srbiju i u centralnom komitetu. Projekat sam osmislila tako da se svoj deci u Srbiji omogući da upoznaju svemir i on je direktno povezan sa projektom „Svest o univerzumu” koji danas vodim, ali je nastao kao ideja mnogo pre i Međunarodne godine astronomije i UNESCO-og konkursa, o čemu sam uostalom govorila na svojim predavanjima na Kolarcu, u Planetarijumu, u školama i kulturnim centrima širom Srbije. 

      TL: U čemu se sastojala modernizacija rada beogradskog Planetarijuma, sprovedena 2008. godine? 

      NS: Modernizaciju rada beogradskog Planetarijuma finansiralo je Ministarstvo nauke Republike Srbije i ona se sastojala u tome da se nabavi kvalitetniji video projektor, adekvatan za prostor kojim za sada raspolažemo, bez velikih ulaganja u rekonstrukciju zgrade, poboljšanje udobnosti i funkcionalnosti, estetike i drugih stvari o kojima se mora u budućnosti povesti mnogo više računa. 

      TL: Kako je nastala ideja o „Astro-internet biblioteci“ i u kojoj je fazi? 

      NS: Podrum učionice Narodne opservatorije bio je decenijama zapušten i neiskorišćen, a saradnici su se okupljali u kancelariji upravnika u kojoj jedva da dva čoveka mogu normalno da sede – a nekada nas je tu bilo i do petnaestak. Sabrala sam 2 i 2 i napravila projekat koji bi omogućio ljubiteljima astronomije da se sastaju, diskutuju o astronomiji, koriste internet i postojeću biblioteku Društva u daleko humanijim uslovima. Velikim razumevanjem Skupštine grada Beograda odobrena su sredstva i učionica je, sa dva računara, bibliotekom od oko 3000 naslova i prostorom za 20-30 ljudi u funkciji od januara 2005. godine. 

      TL: Učestvovali ste na brojnim konferencijama i simpozijumima u zemlji i inostranstvu. Švajcarska, Egipat, Grčka, Bugarska, Amerika, Španija, Rusija... samo su neke od zemalja u kojima ste gostovali. Kakva su Vaša iskustva sa konferencija? Gde je naše mesto u svetu? 

      NS: Ako pogledamo planetarijume u S.A.D, Španiji i Grčkoj i uporedimo ih sa beogradskim – jasno je kakvo može biti to poređenje –  oni su za nas u oblasti naučne fantastike. Ali, ako sa druge strane, pogledamo planetarijum u Daki, glavnom gradu Bangladeša, gde je u arhitektonsko zdanje i najsavremeniju planetarijumsku tehnologiju uloženo na milione dolara, zastrašujuće ali istinito – opet gubimo u poređenju. Šta reći? 

      TL: Održali ste niz predavanja u Planetarijumu, na fakultetima u Beogradu i Novom Sadu, u Niškom kulturnom centru, u osnovnim i srednjim školama u Beogradu... Kakav je prijem šire publike? Koje su to teme koje ih posebni interesuju? 

      NS: Publika, ona u najširem smislu, voli teme kao što su asteroidi (zbog mogućeg sudara sa Zemljom), crne rupe, rađanje i umirenje zvezda, vansolarne planete, vanzemaljski život, nastanak i budućnost svemira. Jednom rečju, sve od beskonačno malog do beskonačno velikog. Najmlađi uvek postavljaju najzanimljivija pitanja i to je pokazatelj da će se nove generacije zvezdanih detektiva baviti ozbiljnim pitanjima savremene fizike i kosmologije, kao što su „gde crna rupa kaki”, „iz čega je nastao svemir”, „zbog čega se širi svemir”  i „da li će naš balon (naš svemir) jednom da pukne”? 

      TL: Osmatranje noćnog neba (da li samo noćnog?) i fotografija nekako idu ruku pod ruku. Tako ste osvojili Prvu nagradu za kolekciju i zlatnu plaketu Foto saveza Srbije 2007. godine u Velikoj Plani, Prvu nagradu za pojedinačnu fotografiju na „Salonu Đurđevac“ iste godine, Prvu nagradu za kolekciju fotografija u Kosjeriću 2008. godine... Šta privlači Vaše oko? O čemu vodite računa dok slikate? Koju poruku želite da pošaljete svojim fotografijama? 

      NS: Zlatnu plaketu sam dobila za kolekciju od tri fotografije iz Valensije, na jednoj je najlepši planetarijum na svetu u obliku ljudskog oka, na drugoj je muzej nauke, prirode i rekreacije (unutar kojeg radi i jedan mali mobilni planetarijum sa kupolom na naduvavanje), a na trećoj je detalj arhitekture zgrade tog muzeja. „Grad umetnosti i nauke”  kako se zvanično zove kompleks zgrada koje je projektovao čuveni arhitekta Santjago Kalatrava, još uvek je za mene najlepši prizor na kugli zemaljskoj. I to što sam uspela da fotografijama koje sam donela iz tog grada prenesem svoje oduševljenje, samo je pokazatelj da i fotografija itekako može da posluži za popularizaciju astronomije i nauke uopšte.

      Da odgovorim, dakle, na Vaše pitanje: privlači me lepota prirode, čudesna kompozicija realnosti. Složila bih se u potpunosti sa izrekom da se prava tajna krije u vidljivom, a ne nevidljivom svetu i upravo tu poruku i želim da pošaljem svojim fotografijama uz, naravno, sopstveni pogled na tu stvarnost, svoj lični stav prema tom svetu. 

      TL: Kakav je za Vas kao fotografa doživljaj svemira? 

      NS: Vizuelno snažan i jak, iznad svega inspirativan. Ne samo zbog onoga što se vidi, nego i zbog priče koja stoji iza tog vidljivog i dokučivog. 

      TL: Član ste Društva astronoma Srbije, Nacionalnog astronomskog olimpijskog komiteta (NAOK), Foto-Saveza Srbije, društva „Mileva Marić-Ajnštajn“,  član Predstedništva Astronomskog društva „Ruđer Bošković“, ali i član uređivačkog odbora čaropisa Vasiona i Unus Mundus... Šta to imaju zajedničko ove raznorodne oblasti? Šta Vas privlači u astronomiji, šta u fotografiji a šta u književnosti? 

      NS: Inspiracija, lepota, brisanje granica između nauke i umetnosti. Otkrivanje beskrajne lepote unutrašnjeg univerzuma prvi je korak ka otkrivanju tajni nebeskih tela od Sunčevog sistema do dalekih galaksija... U meni se već više od 20 godina prepliću želja za saznanjem i istraživanjem svemira i potreba da svoj doživljaj svemira i sebe same podelim sa drugima – bilo da to radim kao predavač, pisac popularne astronomije ili poezije. 

      TL: Kad smo se dotakli književnosti, pored toga što ste urednik, Vi ste i pesnik. Objavili ste zbirku poezije Orfej u domu (grupa autora, 1997) i Na horizontu događaja (samostalna zbirka, 2002). Očekivali bismo da se u Vašim pesmama svemir i zvezde više spominju. Međutim, Vi tek što ste ih dotakli. Zašto? 

      NS: Još uvek istražujem svoje mogućnosti i „pravi izraz”  za ono što ću reći. Ali polako dolazi to vreme. 

      TL: Vaše su pesme odraz Vašeg unutarnjeg života (Iako nisam sin/Muški ćutim; Ko ima dva jezika/Nema ni jednu zemlju) i čine se poput niske maksima. Kako stvarate poeziju i kada? 

      NS: Kada je inspiracija toliko jaka da se misli „same” preobražavaju u stihove. A volela bih da mogu taj osećaj da učinim svakodnevnim i dokučivim. 

      TL: Kada će i da li će ući u štampu knjige Pirueta i Mlečni put i Multiverzum ljubavi? Kome se u njima obraćate? 

      NS: Očekujem da će obe knjige biti objavljene u 2010. godini. Pirueta i Mlečni put je knjiga u kojoj kroz razgovor sa svojom ćerkom, malom balerinom, otkrivam svet dečijem oku – od zgrade u kojoj živi do superjata galaksija, svetleće duše svemira. U njoj govorim o nastanku, strukturi, sastavu i veličini Univerzuma. Multiverzum ljubavi je knjiga poezije stvarane u periodu od 1989. do 2009. godine, posvećena je baki, mami i sestrama Danijeli i Jeleni. Osećam jaku potrebu da definišem nekako sve te ljubavi kojima smo svi mi svakodnevno posvećeni – od malih, sitnih i neuspelih, fantastičnih, neponovljivih, platonskih, do sestrinske i majčinske ljubavi... 

      TL: Da li Vaš rad kao astronoma utiče na Vas kao pesnika? 

      NS: Svakodnevno, na mnoge načine. Kada spoznate jedan mali deo spoznatljivog svemira, tačno znate gde vam je mesto u njemu, znate koliko ste posebni kao ljudsko biće i koliko ste privilegovani što živite. Kosmos je, zaista, veoma negostoljubiv za život. 

      TL: Dok osmatrate noćno nebo, dok drugujete sa zvezdama da li samujete? 

      NS: I sama se to pitam. 

      TL: Da li je zaista život kratak/A svemir mali? 

      NS: Da. Ovo prvo – definitivno, a ovo drugo – iako se ubrzano širi – svemir je ipak mali i tesan za ljudski duh. 

      TL: Šta Vas je najzad, opredelilo ka astronomiji? 

      NS: Poezija. Traganje za nedokučivim granicama, novim prostorima i horizontima, objašnjenim i neobjašnjenim. 

      TL: Velike ste napore uložili da tačno razgraničite gde se završava astroLOGIJA a gde počinje astroNOMIJA. U tom cilju objavili ste knjige Zvezdani gradovi (2004) i AstroLAGIJA (2005) i gostovali u brojnim emisijama (Zvezdani detektivi, TV Metropolis; Nauka 2003, Svet ideja i Kontekst 21, RTS 2; Korak ka nauci, RB1, čiji ste stručni saradnik za astronomiju od 1997. godine). Na kakav ste odziv naišli? Da li su knjige i gostovanja imale uspeha? Da li ste uspeli da doprete do „običnog čoveka“? 

      NS: Uspela sam. Mnogi čitaoci i gledaoci se i dan danas javljaju sa komentarima „baš sam to želeo da saznam”, „nisam verovala da i zvezde umiru”, „nisam nikada ranije pomislila na to koliko je svemir lep i uzbudljiv”, „nauka je čudo”. Najomiljeniji komentar mi je „baš si to lepo i jednostavno rekla”, zato što to potvrđuje da sam uspela u svojoj nameri. Jer ja ne razjašnjavam kosmos onima koji ga poznaju, nego onima koji ga nepoznaju. 

      TL: Koliko se rad na ovim knjigama razlikovao od rada na zbirkama poezije? Da li Vas je pisanje jednih i drugih podjednako ispunjavalo? Da li Vas je jedno na drugo inspirisalo? 

      NS: Uvek me je pokretala snažna inspiracija – da prenesem željenu poruku čitaocima, tako da sam podjednako ispunjena pisanjem popularnog štiva i poezije. Da, to jeste uzajamna inspiracija. 

      TL: Kako ste se i zašto odlučili na jednogodišnji boravak u Americi? Koliko Vas je taj boravak nadogradio u poslovnom, a koliko na privatnom planu? 

      NS: Za odlazak u Ameriku imala sam jake porodične razloge a jedan od njih je bio to što sam želela da moja deca u najmlađem uzrastu dobiju što šire horizonte, spoznaju planetu iz različitih uglova. U poslovnom smislu sam sebe obogatila proučavanjem neformalnog obrazovanja i novih mogućnosti za popularizaciju astronomije. Na privatnom planu –  shvatila sam jedno „wherever you go, there you are” („tu si gde god da odeš“). 

      TL: Ove godine Astronomsko društvo „Ruđer Bošković“ slavi 75 godina rada. Kako ste proslavili taj jubilej? 

      NS: Radno. Naporna godina u kojoj smo se, kao i prethodnih, borili za sredstva da realizujemo svoje ideje i projekte: Krajem marta i početkom aprila 2009. godine na evropskom kongresu Pokaži fiziku (Show Physics) u Ženevi, predstavila sam Astronomsko društvo „Ruđer Bošković“, Narodnu opservatoriju i Planetarijum i sve aktivnosti koje se decenijama realizuju na polju popularizacije astronomije u Srbiji.

      U ovoj godini trostrukog jubileja, održani su sledeći programi za publiku: tradicionalni Kurs astronomije za početnike (prolećni i jesenji ciklus, 84. i 85. po redu), Beogradski astronomski vikend (XXVI po redu), Letnja škola astronomije „Marine vode 2009“ na planini Vidojevici (sa tridesetak najzainteresovanijih učenika koji su 8 dana i 8 noći proveli uz noćna posmatranja, celodnevna predavanja i planinarenje...), Letnji astronomski susreti (ove godine u saradnji sa ogranizacijom MENSA; Jovan Aleksić je održao ciklus predavanja o Suncu, našoj matičnoj zvezdi), učestvovali smo na Astronomskom kampu „Letenka 2009“, koji organizuje Astronomski magazin iz Novog Sada (www.astronomija.co.rs), a koji je bio centralna proslava Međunarodne godine astronomije 2009 u Srbiji (sa više od 250 učesnika kampa) i Kurs naučne fantastike na Narodnoj opservatoriji.

      Tokom čitave godine na projektu Međunarodne godine astronomije 2009 „Svest o univerzumu“ dobijali smo radove mališana na temu „Na tebi je da otkriješ svemir“. Od izuzetnog značaja je i pojava jednog novog i veoma korisnog portala na internetu za sve ljubitelje astronomije širom Srbije: www.astronomija.rs, čiji je autor Ana Zlatanović, dugogodišnji saradnik našeg društva i apsolvent astrofizike.

      Učestvovali smo i na sajmu obrazovanja „Zvonce” koji se održava u vreme sajma knjiga, na „Festivali nauke“, gde je prvi put izložen mobilni planetarijum. Na novogodišnjem sajmu smo bili u hali 3, pod okriljem postavke „Muzeji su ponovo u modi“... Jubileji su, dakle, obeleženi velikim brojem aktivnosti i naporima na polju promocije astronomije u direktnom radu sa publikom, na radijskim i TV programima i na internetu. 

      TL: Jubilej Društva se, sasvim zgodno, poklapa sa Međunarodnom godinom astronomije. Jeste li povodom toga održali neka interesantna predavanja? 

      NS: Spomenula bih predavanje na Međunarodoj astronomskoj konferenciji u Beogradu, oktobra 2009. godine (Subregional European Astronomical Conference) gde sam govorila o razvoju popularizacije astronomije u Srbiji, koji počinje osnivanjem prvog astronomskog kluba u zemlji, 1934, a nastavlja se 1953. godine preimenovanjem kluba (zbog velikog broja zaniteresovanih van akademskog kruga građana) u Astronomsko društvo „Ruđer Bošković” (ADRB), osnivanjem Narodne opservatorije na Kalemegdanu (1964. godine), otvaranjem Planetarijuma (1969. godine)... Mukotrpni razvoj traje mnogo decenija i proboj ka boljoj budućnosti vidim u međunarodnoj saradnji i većim ulaganjima u promociju nauke. 

      TL: Kada se kaže astronomija ili kad se spomenu svemir i zvezde, ne može a da se ne pomisli na naučnu fantastiku. Sarađujete li sa domaćim piscima na popularisanju ovog književnog žanra? Kako se astronomija uklapa u naučnufantastiku i obrnuto? 

      NS: Uuuu, to je tema nad temema. Sarađujemo, dr Zoran Živković je često držao predavanja kod nas, dr Aleksandar Nedeljković takođe. 

      TL: Posećuju li pisci naučnefantastike predavanja u Planetarijumu? 

      NS: Naravno, pa oni se, pretpostavljam, hrane zvezdama... 

      TL: Možete li nam reći nešto više o predavanjima o naučnojfantastici koja su počela ovog decembra u Planetarijumu, o saradnji sa Srđanom Đukićem, koji ta predavanja vodi, kao i kako je do te saradnje došlo? 

      NS: To treba čuti i videti. Traje mesecima, besplatno je, zabavno, inspirativno. Srđan je bio jedan od prvih ljudi, uz poznate književnike Lazu Lazića i Gordanu Maletić, koji su još 2004. godine podržali moju ideju o (nezvaničnom) osnivanju grupe za multidisciplinarna istraživanja u našem Društvu (ADRB). Ta naša „mala” grupa učestvovala je već 2005. godine na V Svetskom konresu posvećenom vezi astronomije i umetnosti u Čikagu. Kongres je održan u Adler planetarijumu, prvom planetarijumu na zapadnoj hemisferi. Kao vođa projekta i tadašnji upravnik Narodne opservatorije i Planetarijuma dobila sam sredstva za put od Ministarstva spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, ali sam predstavila ne samo svoju knjigu „Zvezdani gradovi”, već i „Nebeska predanja” Laze Lazića, „Tajnu Velikog Medveda” Gordane Maletić, studiju „Moderna srpska književnost ne gleda više u zvezde”  Olivere Obradović (apsolventa književnosti) i, konačno dolazim do toga, rad Srđana Đukića i Nenada Jeremića „Istorija SF-a u Srbiji”. Zajedno sa Lazom Lazićem i Gordanom Maletić predstavila sam rad „Kosmička inspiracija u klasičnoj srpskoj književnosti – Petar Petrović Njegoš, Vladislav Petković DIS i Laza Kostić”. Chicago Tribune je pisao o zapaženom učešću Srbije na svetskom kongresu o umetnosti i astronomiji – od ukupno 12 radova iz Evrope, 6 je bilo iz Srbije. 

      TL: Recite nam nešto više o radionici za decu Balon, čaša vode i mobilni telefon. Ko stoji iza ovog projekta i gde je prvi put izveden? Kakve su bile reakcije dece? 

      NS: Deca se raduju balonima, igri i zabavi. Usput nauče mnogo toga što nisu do tada znali i to je onaj najvažniji, prvi korak koji prave ka nauci. Projekat sam osmislila za predavanje na Evropskom kongresu o popularizaciji fizike, Pokaži fiziku (Show Physics, Ženeva, april 2009), te je prvi put izveden u Ženevi. U julu je izveden na astronomskom kampu „Letenka”, zatim u Domu omladine Beograda, na dečijoj nedelji u Barajevu, u osnovnoj školi „Vasa Živković u Pančevu”, u šabačkoj Biblioteci... 

      TL: Koji su vaši planovi za narednu 2010. godinu na privatnom (u smislu pisanja), a koji na poslovnom planu? 

      NS: Mnogo ih je, ne mogu da stanu u ovaj svemir. A rekla sam već „da je svemir mali”. 

      TL: Ne smemo da zaboravimo da napomenemo da ste pored svega i majka dve prelepe ćerke. Kako usklađujete poslovne obaveze sa privatnim? Ima li Vaša porodica razumevanja za Vaš rad? Dele li Vašu ljubav prema svemiru? 

      NS: Uspevam uz podršku, najviše svoje mame koja se uvek raduje što će da čuva male princeze. Tu su uvek sestre, prijateljice, komšinice... Razumevanje uvek ide uz ljubav, a ko ima ljubavi uvek nađe i razumevanje. Da, svi su se malo „naprašili” kosmičkim prahom mojih „zvezdanih gradova”. 

      TL: Šta biste poručili mladima koji bi da krenu Vašim stopama? 

      NS: Svako ima svoj put i treba da ga sagleda u skladu sa svojim željama i potencijalima. Divan je osećaj kada shvatite da ste proširili horizonte nečijeg saznanja i poimanja sveta, kada ste u nekome probudili kosmičku ispiraciju – bilo da se radi o naučnom istraživanju ili stvaranju umetničkog dela – a najbitnija je, uvek bila i uvek će biti, inspiracija. 

      Razgovor vodila:

      Tamara Lujak




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Važna napomena!

Stranica na kojoj se nalazite je automatizovani servis web magazina Helly Cherry.
Redakcija našeg magazina je posvećena objavljivanju autorskog materijala. Iz tog razloga, i zbog nedostatka vremena, naša redakcija ne piše vesti i najave za nove koncerte, izdanja i razne manifestacije.
Ipak, ostavili smo mogućnost organizatorima, promoterima i svima ostalima da svoja dešavanja najave upravo putem ovog servisa. Vesti i najave koje oni šalju se automatski objavljuju na ovim stranicama (u obliku, obimu i sadržaju koji su sami odabrali) tako da naša redakcija nije odgovorna za taj deo sadržaja.

Pratite nas na Fejsbuku