Zaljubljenik u kosmos i prirodu, u kratku i jasnu formu, Vid Vukasović, jedan je od mnogih koji na našim prostorima neguje i stvara haiku i haibun, dve tako egzotične književne forme. Kad pomislite na haiku i haibun uvek pomislite na zen filozofiju, na bašte uređene po feng-šui metodama, na bespregledne predele koji vas inspirišu na kratku i jasnu misao. Upravo u tome leži čar stvaranja kratke (pesničke) forme: kako da se na što jednostavniji način izrazi što dublja misao. Vid Vukasović u tome je očigledno virtuoz.
HC: Misao je poput svemira široka. Da li je to možda spona između Vas kao pesnika i Vas kao izučavaoca kosmičkog prava? Ili Vas svemir jednostavno inspiriše?
VV: Još u detinjstvu me je pogled na zvezdano nebo ostavljao bez daha. Vrlo rano sam počeo da čitam NF literaturu, ali i tekstove o astronomiji, astrofizici, mogućim kontaktima sa vanzemaljskim civilizacijama i druge. Sve ovo, a posebno studije kosmičkog i vazduhoplovnog prava u Kanadi, odrazilo se i na moje književno stvaralaštvo.
HC: Kao pesnik, opredelili ste se za najkraću pesničku formu: haiku. Zašto? Da li zato što pruža najviše izazova ili…
VV: Prosto me je osvojio ne samo zbog sažetosti iskaza već i zbog drugih osobina, na primer, zbog veze sa prirodom, sa zen filozofijom, itd. Inače, pišem i pesme u dužoj formi, zatim haibun kombinaciju haikua i proze.
HC: Kako Vi doživljavate haiku? Šta je za Vas haiku?
VV: Jedan od načina komunikacije sa prirodom, drugim ljudima, a pre svega sa samim sobom.
HC: Da li Vas haiku privlači zbog svoje jednostavnosti, strogih pravila koje treba ispoštovati, savladati (zaobići) ili zbog efektnog spoja trenutnog i večnog, što se i sam Macuo Bašo trudio da ispoštuje.
VV: Prividna jednostavnost doprinosi dubini kada se jasnije nego u dužim formama shvati veza između trenutnog i večnog, veza između najsitnijeg cveta i zvezda udaljenih više svetlosnih godina. Veza uzmeđu događanja u ljudskoj psihi i zbivanja u prirodi može da ima isceljujući i prosvetljujući učinak, pa zaslužuje da se naslika rečima u haiku formi. Na primer:
U smiraj dana
Let belih ptica
Odnosi tugu
HC: Koje Vam doba dana najviše pogoduje za pisanje? Zavisi li od sunčeva sjaja ton i boja Vaše pesme ili od trenutnog raspoloženja?
VV: Najčešće veče i noć. Ponekad pišem do duboko u noć, a dešava da se probudim i zapišem stihove nastale negde na samoj ivici između sna i jave.
HC: Haiku je najkraća oda prirodi. Koliko Vas priroda inspiriše?
VV: Priroda je čudo i inspiriše me u velikoj meri. Biosfera planete Zemlje je toliko bogata a još daleko od toga da bude shvaćena. Hiljade vrsta, od kojih su mnoge na ivici nestanka zbog ponašanja čoveka, žive od najvećih okeanskih dubina do planinskih vrhova i najviših slojeva atmosfere. Tužno je što će neke vrste nestati i pre nego što budu otkrivene i proučene.
HC: Objavili ste četiri zbirke haikua: „Kutija od svile“ (1994), „The Little Laughing Rainbows“ (1995), „Svet niotkuda“ (sa Gordanom Petković, 2004), „Jednorog dodiruje sferu ljubičastog“ (sa Gordanom Petković, 2006), kao i zbirku haibuna „Osluškivanje tišine“ (1995). Svaka od njih protkana je fantastikom. Otkud začudno u Vašoj poeziji?
VV: Već sam pomenuo da sam fantastikom, i to ne samo naučnom, obuzet još od najraniije mladosti. Fantastika je oduvek bila vezana za realnost bilo da se radi o tumačenju prošlosti (poreklo civilizacije, veza između legendi i raznih utopija i realne istorije, duboke spoznaje ili bar naslućivanja u narodnom stvaralaštvu širom sveta pa i našem itd.) ili o dočaravanju budućnosti i/ili odgovoru na pitanje jesmo li sami u kosmosu. Logično je da sve ovo nađe mesto i u literaturi uopšte, pa i u mom stvaralaštvu.
HC: Otkud potreba za haibunom? Zar haiku kao savršeno kratka forma nije sam sebi dovoljan? Otkud potreba za „proširivanjem“?
VV: Haiku je savršeno kratka forma i po pravilu je sam sebi dovoljan. Ipak, kod nekih pisaca se pojavila potreba za „proširivanjem” proznim tekstom. Ovaj postupak je u početku korišćen u putopisnoj literaturi. Najbolji primer je putopis jednog od najvećih japanskih pesnika Macua Bašoa (XVII vek), „Uskom stazom ka severu“, koji spada u bisere ne samo japanske već i svetske književnosti. Vremenom su pisci pored putopisa, počeli da pišu u formi haibuna i najrazličitije druge sadržaje (biografije, opise prirode, dnevnike, itd.).
HC: U kojoj se meri haiku i haibun razlikuju, dopunjuju?
VV: Jasno se razlikuju pošto je reč o proznom i poetskom tekstu. Mada i prozni deo u haibunu ima često tendenciju da sklizne u poeziju u prozi. Pored toga, najčešće se kao i haiku i prozni deo piše u sadašnjem vremenu.
HC: Šta više haibun, u odnosu na haiku, donosi Vama kao autoru, a šta čitaocu?
VV: Mislim da obogaćuje i autora i čitaoce. Inače, moguće su i druge kombinacije. Na primer, kombinovanje haikua i slika što se naziva hajga. To pokazuje želju umetnika da kombincijom raznih formi postignu puniji iskaz.
HC: Šta Vas više ispunjava, šta Vam je privlačnije: haiku ili haibun?
VV: Haiku je moja osnovna poetska ljubav, a haibun povremeno pišem. Ipak, to povremeno je 2005. godine dobilo formu knjige.
HC: Bili ste jedan od urednika rubrike „Haiku na srpskom“ časopisa „Osvit“. Koliko je za Vas bio zahtevan posao urednika i u kojoj se meri taj posao razlikuje od stvaralačkog?
VV: Bio sam član redakcija kako naučnih tako i književnih časopisa, pisao recenzije i predgovore i pogovore više knjiga, a u svoje vreme sam uređivao i mali elektronski časopis na engleskom jeziku “Rainbow Petal” (1997). U svim ovim slučajevima radilo se o selekciji i oceni, odnosno u slučaju uređivanja o odluci da li nešto objaviti ili ne, donetoj na osnovu više merila. Urednički posao mi je pričinjavao zadovoljstvo, a u kojoj meri je bio dobar na drugima je da procene.
HC: Fantastika Vas fascinira. Sve što je začudno i onostrano, Vama je prisno. Možda otud dve knjige dramskih NF tekstova „Srebrna kopča sna“ (1993) i „Il Mondo di Arianna“ (1994); dve osvojene nagrade za NF radio drame (Radio Zagreba za dramu „Misija”(1989) i radio Beograda za dramu „Hronosfera”(1989); jedna osvojena nagrada za NF pesmu „Susret” (SCI&FI, 2008) i jedna za NF priču „Janova poema“ (časopis „Andromeda“,1979).
VV: „Sve što je začudno i onostrano” me zaista fascinira jer tu je horizont događanja iz koga se rađaju iz mašte fragmenti ovostranog. Razvoj nauke i tehnologije je često na samoj granici čuda. Dovoljno je pomenuti preokret u istraživanju kosmosa, do koga je doveo razvoj kosmonautike. Samo lansiranje prvog teleskopa u orbitu promenilo je iz osnova sliku kosmosa koju je nauka do tada imala. Ili razvoj kvantne fizike koji sve više uklanja barijeru između tvrdog materijalistikog pogleda na svet i mnogo duhovnije slike u kojoj su blisko povezani fizika, psihologija, teologija, pa i umetnost.
HC: Fantastika je čovekova druga priroda. Da li se zbog toga bavite njome ili zbog toga što smatrate da je fantastika šire polje od tzv. realne književnosti?
VV: Mislim da nema čoveka koji bar donekle, bar u detinjstvu i kroz snove, ne zaviri povremeno u fantastiku, bez obzira koliko inače pokušava da igra ulogu tvrdog realiste.
HC: Objavili ste više knjiga, članaka i drugih radova iz oblasti međunarodnog prava uopšte, a posebno iz zaštite životne sredine. Da li su ti tekstovi imali odjeka? Kojem ste problemu posvetili posebnu pažnju?
VV: U svom naučnom radu, počev od doktorske disertacije posvećene uticaju naučnotehnološkog razvoja na međunarodno pravo, bavio sam se raznim pitanjima, ali sam posebno smatrao važnim rad na pravnom regulisanju zaštite životne sredine, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom planu. Pritom je ovaj process usko povezan sa nizom drugih oblasti (zdravstvo, saobraćaj, ljudska prava, obrazovanje, borba za mir u svetu, itd).
HC: Autor ste scenarija za dokumentarni film „Dunav reka koja spaja” (IMPULS film, 1991). Šta Vas je navelo da napišete scenario? Kakvog ste uspeha imali sa filmom?
VV: Ideja se pojavila tokom održavanja jedne od konferencija „Dunav reka saradnje”, koje se održavaju od 1989. godine. Film je deljen i prikazivan u okviru kampanje za zaštitu Dunavskog sliva i voda uopšte.
HC: Kao neko ko se bori za zaštitu i očuvanje životne sredine kakvu biste poruku poslali mlađim naraštajima?
VV. Budućnost čovečantva i planete Zemlje u mnogome zavise od stava ljudi prema životnoj sredini. Mada postoje i druge opasnosti (ratovi, sunčeva aktivnost, pad asteroida, mega vulkani, zloupotreba genetskog inženjeringa itd.) borba za očuvanje životne sredine i održivi razvoj predstavlja jedan od osnovnih preduslova za budućnost. Podizanje ekološke svesti celokupnog stanovništva, a posebno mladih, stoga je od primarnog značaja, Otud sve veći značaj ekološkog obrazovanja ne samo za zaštitu prirode u fizičkom smislu, već i za shvatanje uske veze sa drugim ključnim pitanjima koja se postavljaju pred čovečanstvo (borba za mir u svetu, iskorenjivanje siromaštva, suzbijanje bolesti, izgradnja novog ekološkog morala, itd.).
Razgovor vodila
Tamara Lujak