Knjiga
je moj prijatelj. Plače u mom krilu, drhturi od straha, treperi od
uzbuđenja i ludački vrti stranice... Negujem naše prijateljstvo tako što
brišem prašinu sa nje, spasavam je od hladnoće na trafici, od samoće u
knjižari, od zaborava u antikvarnici.
Podvlačim njene gusto
zbijene redove, kako bih joj skrenula pažnju na greške, ukazala na
neiskorišćene potencijale, uputila na druga izdanja koja bi je
proširila, nadogradila. Redove obeležavam i dvema uspravnim crtama,
znakom upitnika i uzvičnika; najuspelije redove smajlijem i strelicom –
one koji su mi se najviše dopali i koji mogu da vode samostalan život
ili posluže kao osnova za neku novu priču.
Ponekad je knjiga
toliko zanimljiva i sveža da ne mogu da je ispustim iz ruke, ne mogu da
je se načitam, naslušam svakakvih priča, a ponekad imam utisak da me
muči, progoni, mrcvari, ne da mi mira ni sna, priziva me da je uzmem u
ruke i podelim s njom njene redove, pasuse, zbrku misli i slika.
Odvlači
me od prirode, društva i sna. Posesivna je, jer zna da dok je čitam
mogu biti samo njena. Ljubomorna je, jer mi ne daje daha ni predaha, dok
mi ne ispriča sve što zna. Pa opet, prva je i poslednja koju milujem
prstima i pogledom, prva je koja mi poželi dobro jutro i poslednja koja
mi poželi lak san. Nemirna je dok je ne uzmem u ruke sa police, priziva
me, doziva, mami.
Odlično me poznaje, zna tačno šta mi treba i
dolazi mi u pravom trenutku, baš onda kada sam spremna za znanja koja mi
nesebično daje. Priziva svoje prijateljice, koje su joj vrlo slične, da
joj priteknu u pomoć, kako bi mi zajedničkim snagama što lakše i brže
pomogle da rešim neko pitanje, problem, nesuglasicu, razmiricu sa samom
sobom ili svetom.
Na knjigu uvek mogu da se oslonim, uvek da joj
se vratim. Za mene uvek ima toplu reč, reč utehe. Uvek znam gde mogu da
je nađem – jednom kad nađe svoje mesto na polici. Zna da bude duhovita i
vrcava, razdragana, nestašna i nevaljala, zna da bude bezdušna i
okrutna, surova i beskrupulozna. Može da me podigne bolje i jače od bilo
koje droge ili alkohola, može da me rasplače, razgali, obuči, nauči,
preobrati. Moćna je i ohola, uzbudljiva i mirisna, prava zavodnica. Što
je najbolje, koliko god stara bila – uvek je sveža i nasmejana.
I
knjige, ako niste znali, mogu da se razmaze: onda kada na svaku od njih
ide po jedan međaš, po jedna olovka; kada ih izvodite u šetnju – u park,
kod lekara, u grad ili u drugu zemlju... Knjiga je velika pustolovina,
ali i veliki pustolov, jer prelazi granice sa vama, leti avionom, sunča
se na plaži, greje vam postelju, dok nema ko drugi da je greje... Možete
je deliti sa prijateljima, ostaviti je godinama da samuje na polici –
bez da se naljuti. Naprotiv, rado će sa vama opet podeliti sve svoje
tajne!
I knjiga je gladna znanja. Jedva čeka da u nju nešto
upišete – otud i margine i bele stranice u njoj. Pruža odgovore na
egzistencijalna pitanja, pruža utehu, deli i uvećava radost. Zato joj
treba pomagati da se množi i razmnožava, širi i raste, jer je to jedino
što ne može sama.
Zato je treba negovati, brisati i prati (jeste, i
knjige se peru – čak i lepe i šiju kad se pocepaju). Vi ste njihov
prijatelj: popravljate ih fizički, dok one vas leče psihički. Prava
simbioza.
Knjige iz nas ističu i u nas uviru. Neraskidivi su deo
našeg bića, zato ih se ne smemo odreći, zaboraviti ih, napustiti, jer
bismo se time odrekli i napustili sebe same.
Tamara Lujak
