Knjiga
je moj prijatelj. Plače u mom krilu, drhturi od straha, treperi od
uzbuđenja i ludački vrti stranice... Negujem naše prijateljstvo tako što
brišem prašinu sa nje, spasavam je od hladnoće na trafici, od samoće u
knjižari, od zaborava u antikvarnici.
Podvlačim njene gusto zbijene redove, kako bih joj skrenula pažnju na greške, ukazala na neiskorišćene potencijale, uputila na druga izdanja koja bi je proširila, nadogradila. Redove obeležavam i dvema uspravnim crtama, znakom upitnika i uzvičnika; najuspelije redove smajlijem i strelicom – one koji su mi se najviše dopali i koji mogu da vode samostalan život ili posluže kao osnova za neku novu priču.
Ponekad je knjiga toliko zanimljiva i sveža da ne mogu da je ispustim iz ruke, ne mogu da je se načitam, naslušam svakakvih priča, a ponekad imam utisak da me muči, progoni, mrcvari, ne da mi mira ni sna, priziva me da je uzmem u ruke i podelim s njom njene redove, pasuse, zbrku misli i slika.
Odvlači me od prirode, društva i sna. Posesivna je, jer zna da dok je čitam mogu biti samo njena. Ljubomorna je, jer mi ne daje daha ni predaha, dok mi ne ispriča sve što zna. Pa opet, prva je i poslednja koju milujem prstima i pogledom, prva je koja mi poželi dobro jutro i poslednja koja mi poželi lak san. Nemirna je dok je ne uzmem u ruke sa police, priziva me, doziva, mami.
Odlično me poznaje, zna tačno šta mi treba i dolazi mi u pravom trenutku, baš onda kada sam spremna za znanja koja mi nesebično daje. Priziva svoje prijateljice, koje su joj vrlo slične, da joj priteknu u pomoć, kako bi mi zajedničkim snagama što lakše i brže pomogle da rešim neko pitanje, problem, nesuglasicu, razmiricu sa samom sobom ili svetom.
Na knjigu uvek mogu da se oslonim, uvek da joj se vratim. Za mene uvek ima toplu reč, reč utehe. Uvek znam gde mogu da je nađem – jednom kad nađe svoje mesto na polici. Zna da bude duhovita i vrcava, razdragana, nestašna i nevaljala, zna da bude bezdušna i okrutna, surova i beskrupulozna. Može da me podigne bolje i jače od bilo koje droge ili alkohola, može da me rasplače, razgali, obuči, nauči, preobrati. Moćna je i ohola, uzbudljiva i mirisna, prava zavodnica. Što je najbolje, koliko god stara bila – uvek je sveža i nasmejana.
I knjige, ako niste znali, mogu da se razmaze: onda kada na svaku od njih ide po jedan međaš, po jedna olovka; kada ih izvodite u šetnju – u park, kod lekara, u grad ili u drugu zemlju... Knjiga je velika pustolovina, ali i veliki pustolov, jer prelazi granice sa vama, leti avionom, sunča se na plaži, greje vam postelju, dok nema ko drugi da je greje... Možete je deliti sa prijateljima, ostaviti je godinama da samuje na polici – bez da se naljuti. Naprotiv, rado će sa vama opet podeliti sve svoje tajne!
I knjiga je gladna znanja. Jedva čeka da u nju nešto upišete – otud i margine i bele stranice u njoj. Pruža odgovore na egzistencijalna pitanja, pruža utehu, deli i uvećava radost. Zato joj treba pomagati da se množi i razmnožava, širi i raste, jer je to jedino što ne može sama.
Zato je treba negovati, brisati i prati (jeste, i knjige se peru – čak i lepe i šiju kad se pocepaju). Vi ste njihov prijatelj: popravljate ih fizički, dok one vas leče psihički. Prava simbioza.
Knjige iz nas ističu i u nas uviru. Neraskidivi su deo našeg bića, zato ih se ne smemo odreći, zaboraviti ih, napustiti, jer bismo se time odrekli i napustili sebe same.
Tamara Lujak
Podvlačim njene gusto zbijene redove, kako bih joj skrenula pažnju na greške, ukazala na neiskorišćene potencijale, uputila na druga izdanja koja bi je proširila, nadogradila. Redove obeležavam i dvema uspravnim crtama, znakom upitnika i uzvičnika; najuspelije redove smajlijem i strelicom – one koji su mi se najviše dopali i koji mogu da vode samostalan život ili posluže kao osnova za neku novu priču.
Ponekad je knjiga toliko zanimljiva i sveža da ne mogu da je ispustim iz ruke, ne mogu da je se načitam, naslušam svakakvih priča, a ponekad imam utisak da me muči, progoni, mrcvari, ne da mi mira ni sna, priziva me da je uzmem u ruke i podelim s njom njene redove, pasuse, zbrku misli i slika.
Odvlači me od prirode, društva i sna. Posesivna je, jer zna da dok je čitam mogu biti samo njena. Ljubomorna je, jer mi ne daje daha ni predaha, dok mi ne ispriča sve što zna. Pa opet, prva je i poslednja koju milujem prstima i pogledom, prva je koja mi poželi dobro jutro i poslednja koja mi poželi lak san. Nemirna je dok je ne uzmem u ruke sa police, priziva me, doziva, mami.
Odlično me poznaje, zna tačno šta mi treba i dolazi mi u pravom trenutku, baš onda kada sam spremna za znanja koja mi nesebično daje. Priziva svoje prijateljice, koje su joj vrlo slične, da joj priteknu u pomoć, kako bi mi zajedničkim snagama što lakše i brže pomogle da rešim neko pitanje, problem, nesuglasicu, razmiricu sa samom sobom ili svetom.
Na knjigu uvek mogu da se oslonim, uvek da joj se vratim. Za mene uvek ima toplu reč, reč utehe. Uvek znam gde mogu da je nađem – jednom kad nađe svoje mesto na polici. Zna da bude duhovita i vrcava, razdragana, nestašna i nevaljala, zna da bude bezdušna i okrutna, surova i beskrupulozna. Može da me podigne bolje i jače od bilo koje droge ili alkohola, može da me rasplače, razgali, obuči, nauči, preobrati. Moćna je i ohola, uzbudljiva i mirisna, prava zavodnica. Što je najbolje, koliko god stara bila – uvek je sveža i nasmejana.
I knjige, ako niste znali, mogu da se razmaze: onda kada na svaku od njih ide po jedan međaš, po jedna olovka; kada ih izvodite u šetnju – u park, kod lekara, u grad ili u drugu zemlju... Knjiga je velika pustolovina, ali i veliki pustolov, jer prelazi granice sa vama, leti avionom, sunča se na plaži, greje vam postelju, dok nema ko drugi da je greje... Možete je deliti sa prijateljima, ostaviti je godinama da samuje na polici – bez da se naljuti. Naprotiv, rado će sa vama opet podeliti sve svoje tajne!
I knjiga je gladna znanja. Jedva čeka da u nju nešto upišete – otud i margine i bele stranice u njoj. Pruža odgovore na egzistencijalna pitanja, pruža utehu, deli i uvećava radost. Zato joj treba pomagati da se množi i razmnožava, širi i raste, jer je to jedino što ne može sama.
Zato je treba negovati, brisati i prati (jeste, i knjige se peru – čak i lepe i šiju kad se pocepaju). Vi ste njihov prijatelj: popravljate ih fizički, dok one vas leče psihički. Prava simbioza.
Knjige iz nas ističu i u nas uviru. Neraskidivi su deo našeg bića, zato ih se ne smemo odreći, zaboraviti ih, napustiti, jer bismo se time odrekli i napustili sebe same.
Tamara Lujak