Kratka istorija knjižara



Sviđa ti se? Javi ostalima!


U gradu

Reklo bi se da su se sve knjižare - kao klasične mreže za širenje štampe - na početku držale tradicije. Po pravilu, to su zatvorena mesta, bez izloga, a ako su bile otvorene prema ulici, to su bile pokretne nastrešice koje su obrazovale police. Opremu, više ili manje luksuznu, u zavisnosti od kvaliteta prodavnice, činili su nizovi polica, lestvice ili merdevine, stolovi koji služe za pokazivanje, nekoliko sedišta, poneki element dekora. U dnu najvećih radnji knjižar je imao malu kancelariju u kojoj je držao svoje priručnike (referentne knjige, bibliografije) i arhivu (prepisku i računovodstvo). Ako u radnji nije bilo dovoljno prostora, knjige su se smeštale i drugde, u knjižarev stan ili magacin u gradu.
U najvećim centrima sveta postepeno se pojavljuju knjižare specijalizovane za komisionu prodaju, za antikvarnu gradu, za muziku, gravire i umetničke predmete. Od 17. veka u velikim gradovima i univerzitetskim centrima postoji publika koju čine učeni ljudi i ljubitelji - od nje živi sektor antikvarne prodaje; u Engleskoj su prvi prodajni katalog jedne stare privatne biblioteke izdali Džon Martin i Džejms Alister, u Londonu, 1665. godine, a njihov se broj povećava krajem veka. Aukciona prodaja knjiga poznata je u Holandiji još od kraja 16. veka; u Lajpcigu se počela primenjivati 1671, a u Englesku je uvodi Vilijam Kuper, 1676. godine.
Naročito mesto dajemo onim strukturama koje se bave difuzijom, a koje, iako nisu nove, dobijaju drugačiju dimenziju kako bi odgovorile zahtevima. Vratićemo se na biblioteke, javne ili polujavne, taj izraz učenog druženja koje je besplatno, ali relativno zatvoreno. Još dva načina cirkulacije se nude publici koja se postepeno uvećava: sredinom 17. veka, postoje kabineti za čitanje, u kojima se knjige i periodika koriste na licu mesta, uz pretplatu koja može biti visoka (ponekad preko 20 lira godišnje). Najpre se na čitanje davala jedna ili više periodičnih publikacija, počev od Cazete u Francuskoj, ali se postepeno dodaju priručnici (rečnici i sl.), zatim nove knjige u pravom smislu reči, čak zabranjene knjige. Veliki broj takvih kabineta nalazio se u prodajnim knjižarama: iz radnje se uzimaju primerci koji se teško prodaju, dok pretplatnici mogu lako postati kupci. Posle 1750. godine u nekim gradovima se proširio drugi vid kruženja knjige, takode proizišao iz kabineta, a to je „soba za čitanje“, gde istu uslugu obezbeđuje udruženje organizovano u te svrhe: razlika je izrazita u odnosu na ustanove učenog druženja koja se u to vreme množe.
U drugom sistemu, knjiga se iznajmljuje na dan i klijent je može odneti kući; zahteva je katkad toliko, objašnjava Luj-Seba- stijan Mersije, da neke knjige moraju da se izdele na više delova kako bi veći broj korisnika mogao da ih čita istovremeno - u tom slučaju, tarifa se obračunava na sat. U stvari, iako knjižara predstavlja rezervisani prostor, knjiga i štampanog materijala ima svuda po gradu. Nevezano za sajmove i pijace, drvene kućice se postavljaju na najposećenijim mestima - u blizini gradske kuće, berze, trošarine itd. Od 17. veka sve je više takvih drvenih dućana ili običnih polica na nogarima u prostorima koji su u modi, što će se preobraziti u prodajne galerije još pre nego što ove steknu svoje ime: Vladislavljeva dvorana u kraljevskom dvorcu u Pragu oko 1600. godine, Vestminster Hol u Londonu u 17. veku, galerija Pale u Parizu, koja je prikazana na čuvenom bakrorezu Abrahama Bosa (1640). Posle 1770. godine u Parizu raste moć Pale Roajala; taj će model da stekne nove ,,pasaže“ krajem 18. veka i u 19. veku. Vikači i kolporteri optrčavaju ulice, u gostionicama se prireduju aukcione prodaje biblioteka i legata koji sadrže i knjige i gravire. Povezivači imaju pravo da prodaju izvesne kategorije štampanih stvari, dok na sve strane niču sitni prodavci, ,,izlagači“, koji rasturaju ,,knjižice“. Privatna lica takode počinju da se bave ovim zanimanjem: konobar u kafeu otvoreno nudi mali izbor određenih knjiga, profesor prodaje udžbenike đacima... Manje znamo o tim licima čija je zarada sitna i koja su uvek sumnjiva u očima administracije, ali čija je uloga krupna u rasturanju štampanih stvari.

Na selu

Ono bitno odigrava se u širem okruženju. U varošima, varošicama, nekim selima, knjige se u velikom broju pojavljuju u radnjama, bakalnicama, engleskim merceries (radnjama), a kasnije u severnoameričkim general stores (prodavnicama). Kod Abrahama Denta, u Kirkbi Stivenu (Vestmorlend), izmedu 1756. i 1776, nalazimo svašta: čaj, namirnice, tkanine, sitnu robu, ali i knjige, almanahe i papirnu galanteriju. Mada nemamo podatke o količinama, 18. vek je takode početak velike epohe kolportera u knjižarstvu; na području rasturanja oni imaju veliki značaj sve do 19. veka, pa i kasnije. Kolporteri su dospevali do čitalaca tamo gde je publike nedovoljno da bi prava knjižara radila, ili ako kulturne navike nisu odgovarale klasičnoj knjižari: oni su raznosili specifičnu štampanu produkciju, većinom pobožne knjige, male praktične priručnike, lažne vesti, almanahe, šarene slikovnice itd. Naravno, neki kolporteri su rasturali i zabranjenu ili falsifikovanu robu - što je veoma zabrinjavalo vlasti.
Što se mreža tiče, u Francuskoj sve do posle 1850. godine postoje tri uporedna načina. „Sitno raznošenje“ je sezonska delatnost koja se obavlja na ograničenom geografskom području i često se raznose almanasi: svake godine, kada se poljski radovi završe, izvestan broj sezonskih radnika navraća kod mesnog štampara koji će ih zadužiti da rasture njegove almanahe i kalendare. Katkad postoji posrednik koji će doneti veći broj primeraka i organizovati sopstvenu mrežu raznosača. Neki od njih stalno će se baviti raznošenjem, naročito ako nose zabranjene knjige: likovi kao što je Noel Žil omogućavaju nam da rekonstruišemo način na koji rade mreže između granice na severu, Pariza i Versaja. Najzad, „krupno rasturanje“ funkcioniše kao specifična praksa: ,,putnik“ odlazi na više meseci i stvarno obilazi Francusku. Iz tri oblasti potiče veliki broj ovih putnika na duge staze: nekoliko sela u dubini Kutansa, stanovništvo zvano Bizoardi koje pominje Malerb, i, na kraju, Pirineji iz gornjeg toka Garone.
Isti postupak vidimo u drugim zemljama. Među Italijanima ima mnogo putujućih prodavaca. Ova delatnost će na Zapadu početi da opada usled zajedničkog dejstva revolucionarnih promena u saobraćaju, prostorne integracije, razvoja jeftine periodične štampe i reorganizacije bankarskog sistema. Mesto će zauzeti trgovački putnik, novi simbol putujućeg knjižarstva.

Periodična štampa

Procvat periodične štampe suštinski ukazuje na procese koji su u toku. Zahvaljujući najviše njenom posredništvu dolazi do pojave nove ekonomije štamparstva, kako u pogledu produkcije tako i difuzije i potrošnje.
Brzi procvat periodične štampe počev od 1680. godine omogućio je iznad svega da se shvate zakoni na tržištu knjige. Kroz rasturanje periodike, knjižari su naučili da prouče tržište, odgovore na zahteve razvoja, uspostave mrežu za rasturanje, koriste [...] reklamu, podstaknu finansijsko angažovanje čitalaca, grupišu se radi povoljnog ulaganja, ubrzaju obrt svojih fondova. Rasturanje periodike poslužilo je kao proba za novu ekonomiju knjige, za koju je trebalo da Pankuk pruži savršenu ilustraciju... (J. Sgard).
Bibliografija periodičnih izdanja dovoljno je napredovala da nam pruži relativno tačnu predstavu o tome kako su se prilike razvijale. Popisano je oko 200 periodičnih naslova u Francuskoj 17. veka, a taj broj će se više nego učetvorostručiti (900 naslova) u 18. veku. Nemačka je doživela još brži napredak: broj novih naslova se povećao od 176 u tridesetim godinama 18. veka na 754 izmedu 1740. i 1765. godine, a na gotovo 2.200 između 1766. i 1790. godine, pri čemu su se neki zaista masovno rasturali (Realzeitung iz Erlangena ima tiraž od 18.000 primeraka). Godine 1789, procenjuje se da u Nemačkoj ima 180 listova s tiražom od oko 200.000 primeraka; izdavač Fridrih Bertuh u Vajmaru mogao je da napiše kako svi traže dnevni list, ,,od vladara do ministra, pa sve do onoga što cepa drva na ulici i seljaka u seoskoj krčmi...“ Ipak, glavni stožer proizvodnje predstavlja Engleska, gde liberalni režim iz 1695. godine dopušta brz procvat: procenjuje se da se ukupni tiraž engleske periodične štampe uvećao osam puta između 1712. i 1757. godine. Sličnim putem krenule su engleske kolonije u Americi. U periodičnoj štampi preovlađuju četiri glavna modela.
Model štampe koja izražava javno mnjenje praktično susrećemo jedino u Engleskoj, a njen razvoj je očevidno vezan za parlamentarni sistem. Danijel Defo je 1704. pokrenuo Revue, taj model je usvojio Tatler (1709), a potom Spectator (1711) - dnevni list koji je dostigao tiraž od 20.000 primeraka, ali se ugasio 1712. godine. U Francuskoj se rasprava odnosi više na ,,filozofske“ probleme, s naslovima kao što je Dnevnik iz Trevua ili Crkvene novosti.
Sledi periodika koja nudi opšte informacije i koja ima još veći tiraž. U Francuskoj vlast kontrolu osigurava monopolom, ustupljenim jednom jedinom naslovu koji je izabrala administracija (1631): Gazette ima isključivu privilegiju na političke vesti, a drugi naslovi koji preuzimaju ista obaveštenja plaćaju za njih. London Gazette je privatan dnevni list koji se pojavio u Oksfordu 1665. godine; prvi dnevni list s opštim informacijama bio je Daily Courant iz 1702. Daily advertiser je isprva list s oglasima (1730), a potom se objavljuju i informacije.
Po istom modelu nastaju mnoge Gazete u doba prosvećenosti, koje su često izlazile u Holandiji (Holandska gazeta, Lejdenska, Amsterdamska, Liješka itd.). Drugi veliki naslov, opet u Francuskoj, bio je Mercure galant (kasnije Mercure de France), osnovan 1672; list je od varijetetskog postepeno postao književni. Prvi francuski dnevni list, Journal de Paris, pojavio se tek 1777. godine, zaostajući mnogo za engleskim naslovima onog vremena.
Modernizovano englesko tržište štampe omogućilo joj je oslonac na publiku iz srednjih klasa, te se tako pojavila nova vrsta opšte periodike: Gentlman’s Magazine iz 1731. nudi raznovrsne oglede i članke, a njegov uspeh ubrzo su ponovili London Magazine i neki drugi.
Treći model u vezi je s organizacijama učenog, a potom prosvećenog druženja. Njegov prototip je Journal des savants koji se pojavio u Parizu 1665. godine; u tom listu se obznanjivalo „ono što se dešava u Književnoj republici“. Uspeh potvrđuju veoma brojna oponašanja (Avinjon, Keln, Amsterdam, Hag, Brisel itd.). S posvetom „Kraljevskom društvu“ u Londonu pojavljuju se Philosophical transactions, takođe 1665. godine, a 1682. Oto Menke pokreće u Lajpcigu Acta eruditorum, na latinskom jeziku. Pjer Bejl je u Holandiji od 1685. objavljivao Nouvelles de la Republique des lettres, koji je, slično Journal des savants, pre svega donosio kritičke prikaze. Italija je pokušala da preuzme primer iz Pariza preko Giornale de letterati, koji se pojavio u Rimu 1668. godine, u krugovima bliskim Kuriji, što svedoči o nastojanju da se obnovi kultura protivreformacije. Prestao je da izlazi 1683. godine.
Poslednju i sve bogatiju grupu čine specijalizovani naslovi, bilo tematski (Journal economique, osnovan 1751) ili usmeren ka određenoj vrsti publike. Drugu polovinu 18. veka obeležio je procvat ,,dečje“ i ,,ženske“ štampe. Prvi značajan naslov namenjen deci bio je Magasin des enfants, koji je osnovala gospođa Leprens de Bomon, 1756. godine. Nemački primer najbolje ilustruje ovaj proces, naročito izdanja nastala posle 1770. godine. Godine 1771, Wochenschrift zum Besten der Erziehimg der Jugend (Nedeljnik za bolje vaspitanje omladine) obraća se odraslima, ali je sledeće godine izašao njegov prvi naslov namenjen deci, Leipziger Wockenblatt fur Kinder (Lajpciški nedeljnik za decu): u sadržaju su kombinovani vaspitni tekstovi (poučni i obrazovni) i razonoda (pričice, pripovetke itd.). Najznačajniji naslov je Der Kinderfreund (Dečji prijatelj), osnovan 1775. po uzoru na Magasin des enfants. U periodu od 1770. do 1789. zabeležene su 43 periodične publikacije na nemačkom, namenjene deci. Sofija fon I.a Roš pokrenula je 1784. godine prvi list namenjen ženama, Pomona. Naravno, svi su ovi listovi ostali relativno skupi i rasturali su se samo pretplatom.

Zbirke i biblioteke

Poslednji pokazatelj statusa i uloge štampe u pokretu prosvećenosti ogleda se u društvenosti koja se oko nje širi. Po tradiciji, velike biblioteke osnivala je institucija (verska ustanova, koledž itd.), ili ličnost (učen čovek, spisatelj, ljubitelj, vladar...). Te biblioteke su bile privatno dobro na raspolaganju svom vlasniku, a kad zatreba, krugu bliskih prijatelja i poznanika. U 18. veku sve je više u pitanju javno dobro: stvaraju se zbirke koje se obogaćuju i kojima se upravlja, a čiji je prvi cilj da se stave na raspolaganje zajednici - mada je to uvek zajednica privilegovanih.
Postoji više shema. Prvo, postoji kolekcionar koji izričito ima u vidu kolektivno korišćenje. Jedan diplomata, ser Tomas Bodli (1544-1613), rešio je da uz pomoć knjižara Džona Bila obogati univerzitetsku biblioteku u Oksfordu. Nova biblioteka otvorena je 1602, a uskoro je dobila više donacija i ostvarila izuzetne nabavke, kao što su knjige grofa D’Arundela (1646) i Vilibalda Pirkhajmera. U isto vreme, biblioteke se otvaraju za publiku u nekim holandskim gradovima, na primer u Lejdenu. Parlament u Londonu odlučio je 1753. godine da otkupi zbirku jednog lekara, ser Hansa Sloana, od oko 40.000 štampanih jedinica i 3.500 rukopisa. Iste godine obnarodovan je akt o osnivanju Britanskog muzeja (British Museum) koji će u početku imati tri odseka: za štampanu građu, za rukopise, i za uzorke iz prirode i veštačke predmete. Zbirke knjiga obogatile su se ulaskom Kotonove biblioteke, potom biblioteke Harlija, grofa od Oksforda, dok je 1759. godine Džordž II poklonio kraljevske zbirke (fond Old Royal). Sve je postalo dostupno publici. Isti način razmišljanja vidimo u Firenci, za vlade velikog vojvode. Godine 1714, Antonio Maljabcki zaveštava gradu svoju veoma bogatu biblioteku (30.000 knjiga), a tako će postupiti i vitez Anton Frančesko Marmi (1736). Sve ove knjige učinio je dostupnim publici Fransoa II od Lorene 1747. godine, a druge zbirke priključiće se prvobitnom fondu: Palatina i Lotaringija pod Pjetrom Leopoldom I (1771), jezuitske biblioteke posle ukidanja Udruženje (1775), ukupna izdanja Bodoni koje je darovao Ferdinand I, vojvoda od Parme (1786) itd.
Sve u svemu, biblioteke prinčeva i suverena postale su dostupne publici koju čine učeni čitaoci, i lagano su se razvijale u pravcu centralnih biblioteka. To je slučaj u Parizu s Kraljevskom bibliotekom čiji katalog počinje da se objavljuje, a isto se dogada širom germanskog sveta, u Minhenu, Beču, Berlinu, Volfenbitelu itd. Najednom „književna putovanja“ uzimaju maha, vodeći pravo do bibliotečke zbirke: kad je Šarl Paten (Charles Patin, 1633-1693) posećivao gradove u Nemačkoj i Srednjoj Evropi, prvo je proučavao biblioteke i njihove kolekcije.

Autorsko pravo

Autorsko pravo u modernom smislu ne postoji, izuzev u Engleskoj - copyright act iz 1709. godine. Ovaj akt kombinuje intelektualno i materijalno vlasništvo, dajući autoru mogućnost da na ograničeno vreme ustupi svoje pravo korišćenja dela nekom poslodavcu ili knjižaru. Na drugim mestima u Evropi praktično je nemoguće živeti od pera: pisac mora da ima lično imanje ili da raspolaže nekim redovnim izvorom prihoda, kao što to donosi neko samostalno zanimanje (lekar, sveštenik, nastavnik, bibliotekar itd.), ili da bude vezan za ličnost nekog vladara, nekog velikana za koga piše, kome posvećuje knjige (razmena usluga svojstvena klijentilizmu), ili pak da uživa kakav mecenat. U Francuskoj se pitanje autorskog prava prvo postavilo u vezi s pozorištem (Komedija) čiji su prihodi najveći. Jedan tekst iz 1697. deli prihode između glumaca, pozorišta i pisca, ali tako da je glumcima u interesu da komad propadne: ako prihod ne postigne brzo 800-1.200 lira, oni postaju vlasnici komada i mogu da ga koriste po svojoj volji.

Izdavač

Novoj organizaciji književnog polja, svojstvenoj 18. veku, doprinose još dva činioca. Prvi se odnosi na samu funkciju izdavanja, a tu je englesko prvenstvo pouzdano. Na osnovu uredbe o kopirajtu iz 1709. godine, poslodavac, ili knjižar koji je stekao pravo nad nekim delom, pristupa njegovom korišćenju: uložiće sumu neophodnu za izdanje, odrediće njegove materijalne karakteristike (format, slog itd.), načiniće proračun budžeta, obratiće se štamparu kako bi ovaj obavio posao prema uputstvima, pa će organizovati rasturanje. Nekoliko poslodavaca može da se udruži u sindikat (conger), među kojima je najčuveniji The Chapter, nazvan po kafani (Chapter Coffee House) u kojoj se sastajao. Taj je sistem - koji je nestao pedesetih godina 18. veka - osiguravao prelaz između tradicionalne i moderne knjižare.


Preuzeto iz: Frederik Barbije, Istorija knjige, str. 246-261, Beograd, 2009.

Priredila Tamara Lujak 



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Ne propustite ni jedan tekst!

Pretplatite se besplatno na nedeljni pregled tekstova objavljenih na HC-u. Svakog ponedeljka u vašem e-sandučetu.