Radujte se svemu što nas okružuje. Sve nas poučava i vodi Bogu. Sve oko nas su kapljice Božije ljubavi. I živo i neživo i biljke i životinje i ptice i planine i more i izlazak sunca i zvezdano nebo. To su male ljubavi kroz koje dolazimo do velike: Boga.
Svetogorski starac Sv. Porfirije Kavsokalivit
Svetogorski starac Sv. Porfirije Kavsokalivit
Različiti su razlozi zašto putujemo. Odlazimo iz rodnog grada kako bismo
se odmorili od njega, posla kojim se bavimo, kako bismo saznali i iskusili nove
stvari, usavršili se, zbog sklapanja brakova, novih poslova, zbog nemirnog
duha, potrage za samim sobom, lepotama naše planete, tišinom – koja je zapravo
svuda oko nas (i u nama), samo je ne čujemo, jer smo je zaglušili ostalim
zvukovima: saobraćajnom bukom, sirenama, muzikom, svim modernim napravama koje
se na ovaj ili onaj način oglašavaju (lift, mobilni telefon, mikrotalasna,
automobil, Bus Plus sistem u autobusu)...
Jeste li svesni tišine (u vama i oko vas)? Kako je opažamo – kao odsustvo
zvukova, ali i kao unutarnji mir, koji se najlakše postiže u prirodi, tamo gde
je ljudska noga retko ili nikako kročila (ili bar ne u istom trenutku kad i
vaša). Zato se i bavimo pešačenjem, planinarenjem, biciklizmom i drugim (ekstremnim)
sportovima. Šta je to što nam donosi tišina? Otklon, mir, spokoj, spoznaja,
bliskost sa Prirodom, Bogom? Ili, što bi Englezi rekli „all the above“ (sve
navedeno). Zašto tihujemo? Tihovanje je religijska praksa u pravoslavnom
hrišćanstvu, tihovanje je nevidljiva molitva, okretanje pažnje unutarnjem svetu,
kako bi se doseglo stanje čiste i blažene svesti. Ako nemate potrebu za
dodirom, bliskošću sa Bogom, možete tihovati kako biste postigli unutarnji mir,
kako biste dodirnuli, spoznali pravog sebe.
Ne mora se međutim, putovati u daleke krajeve, kao biste dodirnuli,
sagledali samoga sebe. Povod za pisanje ovog teksta je upravo tihovanje na
jednom od naših najčešćih i najdražih izletišta – Adi Ciganliji. Tako je. Tihovanje
se može postići i u gradskoj oazi, samo ako ste dovoljno daleko od svakodnevne
buke i ljudi. Vreme je poplava i Sava se, kao i skoro svaka druga reka u našoj
zemlji, izlila iz svog korita. To nije, međutim, razlog da je ne posetimo, da
se ne izvezemo na njene vode i ne dodirnemo tišinu koja je okružuje.
Kada se oljušte svi gradski zvukovi – zvonjava mobilnog telefona,
brektanje automobila, praskanje auspuha, trubljenje na ulici, gromovito
oglašavanje kamiona i autobusa – ostajete sami sa Prirodom. U početku niste ni
svesni promene koja se dešava u vama i oko vas. Ni ne osećate da ste već utonuli
u tišinu, da vas je već prigrlila i skinula sve oklope i ograde koje ste
podigli pred gradskim zvukovima. Dok ste zabavljeni brzim tokom nabujale reke, udaljenim
gakanjem uznemirenih gusaka, galebova i gačaka, najednom postajete svesni
činjenice da ste sami s Prirodom, iako možda oko vas ima ljudi i životinja.
Shvatate najednom da čujete reku kako vam se obraća, reku koja je inače
nema i teče, zadovoljna, lenjo i lagano, bez potrebe da skreće pažnju na sebe. Sava
se uznemiri jedino kad je preseku šiklje, jedrilice i gliseri. Osnažena,
međutim, velikom vodenom silom, klokoće ona, brboće, huči, poziva vas na oprez i
kao da vam govori – budni budite, pitoma jesam, ali znam i da odnesem i nanesem
ozbiljne štete. U njene se šumove uvlači graktanje gačaka i svađa gusaka sa Ade
Međice, odjednom bivate svesni plesa vrbe, šapata vetra i veličanstvenosti
Prirode koja je pred vama u svoj svojoj snazi i lepoti. Ne osećate, međutim,
strah. Sigurni ste, jer ste deo te velelepne božanske tvorevine, jer ste s njom
jedno.
Dok duboko udišete prezačinjene mirise: vatrice koja negde daleko veselo
piri, svežinu jutra, otežali, nabrekli močvarni vonj reke, kojim veselo odiše
dok se silovito razliva pred vama, škakljivu, razigranu, poletnu aromu tek
razbuđene trešnje, postajete svesvni sebe, svoje veličine pred svetom i svog
mesta u njemu. Niste gospodar, već sluga. Niste stvoritelj, već ste stvoreni. Niste
vlasnik, već korisnik. Zavisite od ćuti prevrtljive lepotice zvane Priroda. Zavisite
od promene njenih raspoloženja, od njene blagonaklonosti, ljubavi koju, uprkos
tome što ste se prema njoj poneli kao obesno derle, gaji prema vama. Shvatate,
osećate ljubav prema Prirodi, sebi, čoveku. Uprkos svima, uprkos svemu.
Dok vas hladna voda ljubi, lagani povetarac miluje, a sunce vam greje i
dušu i telo, okrećete se od te lepote, svesni da vas vaši oklopi i dalje čekaju
– treba se ponovo zaštititi od gradske buke i vreve, treba opet uroniti u
kakofoniju zvukova i ostati nepromenjen, živ, svoj. Ali vaši su oklopi umiveni
i okupani, provetreni. Pustili ste da sva negativna energija iz njih isteče i
sada su nemerljivo laki i poletni, ako i vi sami, kao i vaše telo. Spremni ste
da ih navučete ponovo i zakoračite na beogradski asfalt, koji nemilosrdno žeže
i satire. Ali, obodreni, osnaženi dodirom Prirode, spremni ste za sve što vam
život u košnici donosi, jer znate jednu veliku istinu: Priroda će uvek i zauvek
biti tu za vas.
Tamara Lujak