Posle ovakve večeri, utisci se mogu sabirati i danima, ili kad god se neka pesma Partibrejkersa opet čuje. Subota, 18.jun , bila je noć kada nas je voljeni sastav podsetio koliko vredi i koliko će uvek vredeti.
Nisam bila u mogućnosti da odslušam Drakulu i Šapmione, i mnogo mi je krivo zbog toga. Prisustvovala sam kada je Dža ili Bu krenuo sa nastupom. Publika je zajedno sa bendom pevala stare hitove ili bar uživala u muzici. Bili su pravi izbor da nas zagreju za veče koje smo svi iščekivali.
Nisam bila u mogućnosti da odslušam Drakulu i Šapmione, i mnogo mi je krivo zbog toga. Prisustvovala sam kada je Dža ili Bu krenuo sa nastupom. Publika je zajedno sa bendom pevala stare hitove ili bar uživala u muzici. Bili su pravi izbor da nas zagreju za veče koje smo svi iščekivali.
A onda, mokri od znoja, kiše ili piva, 9.000 nas, svih mogućih uzrasta, dočekali smo ono zbog čega smo i došli. Prva pesma bila je ,,Ona kaže ljubav pokreće svet’’, ali publiku je ipak pokretao Cane.
Prvi gost na koncertu bio je Branimir Petrović Banana, sa kojim smo pevali prvi hit grupe ,,Hiljadu Godina’’. Sledile su stvari sa novog albuma koje je publika znala, jer ni u novom albumu bend nije izgubio poentu staru 30 godina. Masa je bila sve veća, buka sve jača, a samim tim je i količina piva koja je letela svuda bila veća. Ne znam kako bih izabrala pesmu koja je najviše pokretala publiku, jer kako su se pesme ređale, ljudi su imali sve više i više snage. Kao da smo svi upali u neki talas koji nas vraća u neka vremena koja su bila pre, kao da su među nama svi koji su napustili scenu i ostavili svoju muziku iza sebe.
A kada je došlo vreme za drugog gosta, na binu je izašao, svima poznat i drag Srđan Gojković Gile. Sa Brejkersima je odsvirao ,,Hipnotisanu gomilu’’, što iskreno i jesmo bili. Poznati zvuk starih pesama nas je ujedinio. Nismo gledali ko smo i šta smo, nismo pravili konflikte, nismo gledali ko šta voli, koji bend nosi na majici i slično.
Na Canetovu a i našu žalost tu su bile i konfete. Cane se izvinio publici za to. To nikada nije bio njihov fazon. Poslednji ali i meni najdraži gost bio je Dušan Kojić Koja. Tada su sa na sceni nalazili najbolji ljudi koje ova napaćena zemlja ima. Ali svi znamo šta nas sve čeka. Svako ko se u subotu nalazio Tašmajdanu, koji je muzičko srce grada kao što je Cane izjavio, zna da je to - Sirotinjsko carstvo. Od njega ne možemo pobeći. Možda nema izlaza, ali uvek ćemo moći da se okupimo kao sinoć, da zajedno pevamo te stihove, i zajedno ga dočekamo. Jer ko izdrži taj će da blista.