Arhangel Mihailo – najveći metalac međ’ svecima



Sviđa ti se? Javi ostalima!



Zero Tolerance (DEATH tribute) / Abscendent / Brute Forcz u Blackstage-u, Niš, 20. 11. 2016.

Ne znam da li je slučajnost ili božja promisao da se na datum slave mog omiljenog sveca padne tribut svirka mog omiljenog benda. Oduvek sam u zajebanciji govorila da je Mihail, u narodu poznat kao Sveti Aranđel, u stvari zaštitnik metalaca. Mislim, stvarno, kako da vam ne padne na um takva asocijacija kada posmatrate  njegov ’’oficijelni’’ ikonski lik gde je obučen u zelene helanke ko što su Mejdeni furali na početku karijere tamo negde začetkom 80-ih. Ajde to, ali ceo njegov stav na ikoni nije nimalo ’’skrušen’’ ko što to obično biva u pravoslavlju, nego je baš pravi ljutiti storm angel sa sve raskošnim krilima koji u jednoj ruci drži krvavi mač a u drugoj tas – ko zna, možda je dizajner cover-a And justice for all bio neki pravoslavac, pa je onda kristalno jasno odakle je ’’kradnuo’’ ideju. 

Ne pamtim bolje slavsko povečerje od ovog sinoćnog - slava Arhangelu i slava Šuldineru. Spiritualizam na vrhuncu.
Iskrena da budem, od kad sam ušla u Blackstage, čekala sam ’’ono glavno’’, tako da za predgrupe, bog neka mi oprosti grešnoj, nisam imala puno strpljenja. Cupkala sam kao po inerciji uz ritmove, nestrpljivo iščekujući da po prvi put u životu čujem Death u živom izvođenju, makar i kao tribute. 

Pre nego što je sredinom 80-ih zasvetlela jedna od najvećih metal ikona i napravila svojevrsni kopernikanski obrt u najbrutalnijem muzičkom žanru, dosta je vode proteklo Misisipijem, a možda bi mnogi ljubitelji tzv. žestokog zvuka prvo Lemmy-ju turili oreol i metnuli ga na ikonu. Stoga je savim prirodno i očekivano, zagrevanje čitavom događaju bio classic old school heavy u stilu Motorhead-a. Brute Forcz iz Los Anđelesa (’te ga opet neki Arandjel, pa sad kažite da je puka koincidencija), deklarišu se kao kick ass metal, i ruku na srce, stvarno su profi otprašili, onako znalački i iskusno. Ipak je rock’n’roll tatko čitave alternative  i svakovrsnog ekstremizma i eksperimetnalizma u muzikama, a to su Brute Forcz sinoć jasno pokazali. 

Abscendent iz Italije se našao u svojevrsnom ’’sendviču’’ između pomenutih veteranskih klasika i glavne poslastice večeri, što se ispostavilo da je prilično nezahvalna pozicija. Njihov stil je nekakav death/thrash koji je meni zvučao prilično generički i suviše tehnički, u prevodu – pomalo dosadno. Svaka čast na veštini i energičnosti tokom nastupa, ali što se mene tiče, ne mogu naročito da se oduševim ako uzmem u obzir da mi ni dan posle nijedna njihova deonica nije zazvonila u glavi. Jednostavno, neće duša... Sav taj new age metal sa izrazitom težnjom da bude previše inovativan na mene ima samo trenutni uticaj, izosciliram u mestu dok traje svirka i posle toga sve nestane u tišini.

Ako me pitate zašto volim metal, mogu da ogovorim prosto: mislim da je najveći izazov muzičke umetnosti 20. veka, a i sada, u novom milenijumu, pronalaženje najoriginalnijeg načina da se harmonizuje buka. Iz sveg tog treštanja, vrištanja, nesnosnog lupanja i silovitog drndanja iz sve snage treba da se provuče neka osećajna melodija i iznad svega neka moćna duhovna poruka i poenta. Možda sam pristrasna, ali ne znam bolji školski primer za tako nešto od legendarnog Death-a. I jedan od najvećih izazova u metal tribute poslu jeste upravo pokušati ’’skinuti’’ njihovu emocionalnost, silovitost, veštinu i spiritulanost. Ne znam ni za jedan domaći tribute to Death, a znam za mnoge pokušaje formiranja istog koji su vrlo brzo, na samom početku ugasili. Vražja rabota, svakako ne za svakoga. Naravno, bila sam skeptična  i prema Zero tolernace-u, naročito kada imam na umu prostor u kome treba da prezentuju svoj skill. Kad ono... Međutim... Ne može baš to rečima da se opiše, naročito ako vas u izuzetno emotivno dotakne. Pošto nisu imali vremena za duži performans, jer su na red došli tek posle ponoći, izabrali su najbolju moguću set listu: The philosopher, Zombie ritual, Bite the pain, Spirit Crusher, Pull the plug... A opet, šta god da su izabrali, efekat bi bio isti, jer jednostavno, ovi momci imaju sposobnost i talenat da publici prenesu baš tu inovativnost i energiju originalnog Death-a. Svaki od članova se zajedno sa svojim instrumentom u potpunosti uživeo u ulogu, jer tribute bend i jeste na nekin način vrsta glume, odnosno pokušaja da se bude neko drugi, a prava veštine često se najbolje vidi  u okolnostima kada pozornica baš i ne pruži adekvatnu scenografiju. 

Bliži se 13. decembar,  kada će biti tačno 15 godina od kako je Chuck Shuldiner otišao sa ovog sveta. Svi poštovaoci njegovog lika i dela pozvani su na svirku organizovanu u njegovu čast. Uskoro više informacija i detalja o događaju.

Ana Bjes



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Ne propustite ni jedan tekst!

Pretplatite se besplatno na nedeljni pregled tekstova objavljenih na HC-u. Svakog ponedeljka u vašem e-sandučetu.