Svetlost na horizontu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Detinjstvo sam proveo na selu. Kao i sva seoska deca za vreme letnjeg školskog raspusta, terao sam stoku na ispašu, nedaleko od sela. Nevoljno sam to činio. Više me je privlačila obližnja reka na koju su moji vršnjaci odlazli na kupanje. Majka bi mi svaki dan pred polazak u torbu spakovala nešto hrane i sa puno ljubavi me ispraćala, sa rečima: „Sine čuvaj se i pazi da ti stoka ne napravi neku štetu, vodi računa da ne odu u nečiju baštu.“ Majka je bila neposredna, tiha, smerna žena, vitkog stasa i nežnog lepog lica. Znala je sa svakim u selu da popriča i skoro uvek je bila nasmejana. Ljudi su je voleli. Puno je radila, i u kući i u polju, obrađujući zemlju. I pored umora u večernjim satima uvek je nalazila vremena da me sa puno ljubavi mazi i ušuška pred spavanje.
Otac je bio njena sušta suprotnost. Radio je na građevini. Dolazio je skoro uvek ljut, uvek spreman za kritiku i svađu. Majka mu je ugađala, ali što je bila bolja prema njemu, to je on bio sve grublji, pa čak i prema meni. Često sam je viđao kako tiho plače. Nije ga, međutim, napustila. Ostala je i dalje vredno radeći i trpeći maltretiranja. Mislim da je svu ljubav koju je imala u sebi vešto čuvala i davala meni.
Jednog jutra majci je iznenada pozlilo, nije imala snage ni kod lekara u grad da ode. Sledećeg dana je otišla, ali se vratila veoma zabrinuta. Iz dana u dan bilo joj je sve lošije... Morala je u bolnicu. Jednom nedeljno sam je obilazio. Dočekivala me je sa osmehom, ali i sa tugom na licu, čiji izvor nikako nisam mogao da shvatim. Na odlasku bi me uvek ispratila dugim pogledom i rečima: „Čuvaj se sine i uvek budi dobar prema svakome.“ Nisam ni slutio da se to majka polako i sa puno ljubavi oprašta od mene, jer su joj lekari već rekli da boluje od bolesti koja se teško leči.
Dan kada je umrla nikada neću zaboraviti. Tog jutra, kao i obično, spremao sam se za odlazak u posetu. Bio sam neobično veseo što ću je ponovo videti, spremajući se da joj puno toga kažem i bodrim je za oporavak. Sa mnom je pošla i moja baka, mamina mama. Ušli smo u bolničku sobu. Krevet u kojem je majka ležala bio je prazan. Istog trenutka se pojavila bolničaraka pitajući koga tražimo. Čuvši majčino ime, hitro se okrenula i izašla. Ubrzo se pojavila u prisustvu lekara. Osetio  sam da nešto nije u redu, kad je lekar rekao: „Bojana je jutros preminula.“ Tlo pod nogama kao da je počelo da se gubi, osetio sam vrtlog u glavi. Rukom sam se uhvatio za ram kreveta kako ne bih pao. Pitao sam se zašto, kad je imala svega 36 godina.
Danima sam patio zbog gubitka majke. Neprekidna bol mi je oduzimala snagu. Sulude ideje su mi se motale po glavi.
Jedne noći majka mi je došla u san. Pojavila se u dvorištu naše kuće obučena u dugu belu haljinu, koja je lepršala oko nje. Bože kako je bila lepa. Videvši je, bio sam jako iznenađen, jer sam znao da je umrla, ali istog trenutka osetio sam njenu ljubav i radost koja me je ispunila. Nežno me je zagrlila. Iz mene su izletele reči. „Mama, gde sada živiš? Kako ti je tamo?“ Polako, prosto lebdeći, podigla je ruku usmeravajući je ka istoku. Pogledao sam u tom pravcu i ugledao čudnu, nesvakidašnju svetlost koja se odjednom pojavila. Rekla je: „Tamo živim i mnogo mi je lepo.“ Od tog dana tugu više nisam osećao. Često sam bacao pogled ka istoku znajući da je ona tamo negde. Nikada je više nisam sanjao, ali sam u pojedinim teškim trenucima života osećao njeno prisustvo koje mi je uvek davalo snagu da se podignem i nastavim dalje.

Dragan Pavlović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Ne propustite ni jedan tekst!

Pretplatite se besplatno na nedeljni pregled tekstova objavljenih na HC-u. Svakog ponedeljka u vašem e-sandučetu.