Sedela je
preko puta mene i sa osmehom na licu pričala o tek pročitanoj knjizi. Nežnost
glasa i reči koje su izlazile iz njenih lepo oblikovanih usana privlačila je
pažnju slušalaca...
Od tog susreta
prošlo je dosta vremena kada sam je, jednog dana šetajući gradom, ugledao.
Hodala je polako, graciozno, gotovo lebdeći. U ruci je držala knjigu.
Prišao sam joj
i sa osmehom na licu pitao:
„Šta sada
čitamo?” Odmah me je
prepoznala i nasmešila se. Bože, osmeh koji razoružava, osmeh čistote i nevinosti.
Seli smo u obližnji kafić.
Dok smo
ispijali kafu pričala je o novoj knjizi koju piše. Slušajući je, posmatrao sam
njene ruke. Imala je nežne prste i na svakom po jedan ili dva prstena, različitog
oblika. Na ušnim školjkama imala je nekoliko minđuša. Nisam nešto voleo mnogo
nakita kod devojaka, ali kod nje mi se to jako dopalo. Negde sam pročitao da
mnogo nakita označava nesigurnost.
Pitao sam je šta
još radi pored pisanja i čitanja knjiga, s kim živi. Iznenadilo ju je direktno
pitanje. Pogledala me je. Imao sam utisak da duboko uranja u mene,
preispitujući se da li sme da bude iskrena. Tiho je izgovorila: „Ja sam udata
žena.“
Nasmejao sam
se šeretski i rekao: „Pa, naravno, tako lepa žena i ne može da bude sama.“ Senka
tuge prešla je preko njenog lica.
Tada je sve
počelo, bujica reči je potekla. Pričala je o svom životu, o detinjstvu,
nerazumevanju njenog supruga, nespremnosti da prihvati ono što radi, o
posesivnosti i vezanosti za nju. Imala je potrebu da izbaci sve to breme koje
je, imao sam utisak, nosila godinama u sebi.
Nežno sam joj
uzeo ruku i poljubio je. Osetio sam blagi drhtaj. To ju je uplašilo. Naglo je
povukla ruku. Čuo se zvuk poruke na telefonu. Bacila je pogled, naglo ustala sa
rečima: „On me čeka, moram da idem.“
Otpratio sam
je do obližnjeg ugla. Još jednom je pogledom duboko uronila u mene. Kao da su
nam se duše spojile. Znali smo oboje da ćemo se ponovo sresti.
Dragan Pavlović