Đorđe Bajić: KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA



Sviđa ti se? Javi ostalima!


KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA 
(Prikaz filma „Naši očevi, majke i njihova deca“)


Debitantski dugometražni film rediteljke/scenaristkinje Sanje Savić, Naši očevi, majke i njihova deca, premijerno je prikazan 1. marta u okviru programske celine Microwave na ovogodišnjem FEST-u. Već sam ovaj fakat dosta govori o ovoj drami – selektor Mladen Đorđević već tri godine godine unazad u okviru ove celine predstavlja domaće (i ponekad regionalne) niskobudžetne i bezbudžetne filmove. Tako se debi mlade rediteljke pridružio naslovima Isceljnje, Petlja, Tmina, Memoari slomljenog uma, Unutra, Žigosana, Okean (svi prikazani 2015. godine), Otvorena, Paluba ispod Terazija i Porodica (prikazani 2016). Zanimljivo je napomenuti da je film Sanje Savić,  nakon pvlačenja sa programa najavljenog rimejka Ljubavnog slučaja, bio jedini naslov u ovoj programskoj celini na 45. FEST-u. Srećom, ovoga puta se potvrdila stara srpska izreka „jedan, ali vredan“. Naši očevi, majke i njihova deca je zanimljiv prvi film koji, bez obzira na očigledna i ograničavajuća budžetska ograničenja, uspeva da se nametne kao vredan pažnje – i to pre svega zbog upečatjive fotografije Marije Momić i uspešnog rada Sanje Savić sa naturščicima koji u Našim očevima... tumače glavne uloge.

Nastao izvan kruga beogradskih stvaralaca koje predvode Saša Radojević i Milutin Petrović, doajeni tzv. garažnog filma, Naši očevi, majke i njihova deca se fokusira na ljubavnu priču smeštenu u Sarajevo. To geografsko pomeranje u odnosu na Beograd je prvi adut ovog filma, barem kada je u pitanju publika u Srbiji. Sanja Savić svojim filmom pruža uvid u život u posleratnom Sarajevu, čije stanovnike još uvek more odjeci krvoprolića. Ovaj debi je, treba istaći, lišen ekstremnih rešenja – o ratnim dejstvima se direktno ne govori, ali se njihove posledice osećaju. Grad je podeljen, a nepoverenje koje Srbi i Bošnjaci još uvek osećaju jednim prema drugima je očigledno. U taj milje je smeštena ljubavna priča u pokušaju između dvoje mladih – Bošnjakinje Nadije (Marija Šuković) i Srbina Njegoša (Nikola Zelenović). Bosansku varijaciju na Šekspirovog Romea i Đulijetu smo na velikom platnu videli već više puta (setimo se samo Kusturičine ekstravagance Život je čudo, ili kontroverznog rediteljskog debija Andželine Džoli U zemlji krvi i meda), mada treba naglasiti da mlada scenaristkinja/rediteljka ovaj motiv varira na sebi svojstven način. Njen film je, naime, lišen tragizma koje poseduje izvorni koncept i imenovana ostvarenja Emira Kusturice i Andželine Džoli; filmska priča je svedenija i prizemnija, što u zbiru i ne mora da bude loše. Insistirajući na suptilnom pristupu, Sanja Savić svoj film lišava dela melodramskog naboja, ali ga istovremeno i čini realističnijim i ubedljivijim. Neosporno, scenario filma je zahtevao doradu i obogaćivanja (jedna od scenarističkih zamerki je i to što što se radnja prekida u trenutku kada film postane najzanimljiviji), mada i u ovoj veziji svasvim lepo ilustruje svetonazor glavne autorke.
Rad sa naturščicima često ume da bude riskantan i „mač sa dve oštrice“, pa treba pohvaliti mladu rediteljku što je od svojih glavnih glumaca izvuka kreacije koje deluju proživljeno i zaokruženo. Natruščici u nekim odabrani za sitnije uloge ponekad umeju da zakažu i „izdeklemuju“ svoje replike, ali su Marija Šuković i Nikola Zelenović od početka pa do kraja solidni i, u okvirima date postavke, uverljivi. To je važno, pošto se glavni lomovi odigravaju uglavnom unutar samih junaka – ovo posebno važi sa Nadiju, devojku iz mešovitog braka koja, nakon slučajnog susreta sa sitnim kriminalcem Njegošem, Srbinom, počinje da preispituje svoju porodičnu situaciju i ugovoreni brak, te postepeno da izlazi iz senke svog dobronamernog ali posesivnog oca Senada (glumi ga Ljubo Božović, jedini profesionalni glumac u podeli), policajca koji prema Srbima gaji nepoverenje, ali ne i mržnju. Unutrašnja previranja je teško prikazati na filmu, pa Sanja Savić obogaćuje narativ sa nekoliko iskliznuća u onirično, a sve u želji da svoje glavne junake prikaže što reljefnije. Dosta pomaže i to što je film, imajući u vidu budžet, vizuelno iznenađujuće atraktivan – snimateljka Marija Momić (do sada filmskim posvećenicima poznata po kratkim filmovima) vešto koristi paletu, a posebno se ističu noćne scene koje, što je za svaku pohvalu, sadrže linčovski štimung. Naši očevi, majke i njihova deca je, neosporno, mali film svedenih ambicija, ali istovremeno i film koji uspeva da postigne samozadate ciljeve i preporuči Sanju Savić kao rediteljku na koju valja obratiti pažnju. Za početak, sasvim dovoljno.

Đorđe Bajić




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Ne propustite ni jedan tekst!

Pretplatite se besplatno na nedeljni pregled tekstova objavljenih na HC-u. Svakog ponedeljka u vašem e-sandučetu.