(Prikaz filma „Naši očevi, majke i njihova deca“)
Debitantski
dugometražni film rediteljke/scenaristkinje Sanje Savić, Naši očevi, majke i njihova deca,
premijerno je prikazan 1. marta u
okviru programske celine Microwave na ovogodišnjem FEST-u. Već sam ovaj fakat dosta govori
o ovoj drami – selektor Mladen Đorđević
već tri godine godine unazad u okviru ove celine predstavlja domaće (i ponekad
regionalne) niskobudžetne i bezbudžetne filmove. Tako se debi mlade rediteljke pridružio
naslovima Isceljnje, Petlja, Tmina, Memoari
slomljenog uma, Unutra, Žigosana, Okean
(svi prikazani 2015. godine), Otvorena, Paluba ispod Terazija i Porodica
(prikazani 2016). Zanimljivo je napomenuti da je film Sanje Savić, nakon pvlačenja sa programa najavljenog
rimejka Ljubavnog slučaja, bio jedini naslov u ovoj programskoj celini
na 45. FEST-u. Srećom, ovoga puta se potvrdila stara srpska izreka „jedan, ali
vredan“. Naši očevi, majke i njihova deca je zanimljiv prvi film koji, bez obzira na očigledna i
ograničavajuća budžetska ograničenja, uspeva da se nametne kao vredan pažnje – i
to pre svega zbog upečatjive fotografije Marije
Momić i uspešnog rada Sanje Savić sa naturščicima koji u Našim
očevima... tumače glavne uloge.
Nastao izvan kruga
beogradskih stvaralaca koje predvode Saša
Radojević i Milutin Petrović,
doajeni tzv. garažnog filma, Naši
očevi, majke i njihova deca se fokusira na ljubavnu priču smeštenu u
Sarajevo. To geografsko pomeranje u odnosu na Beograd je prvi adut ovog filma,
barem kada je u pitanju publika u Srbiji. Sanja Savić svojim filmom pruža uvid
u život u posleratnom Sarajevu, čije stanovnike još uvek more odjeci
krvoprolića. Ovaj debi je, treba istaći, lišen ekstremnih rešenja – o ratnim
dejstvima se direktno ne govori, ali se njihove posledice osećaju. Grad je
podeljen, a nepoverenje koje Srbi i Bošnjaci još uvek osećaju jednim prema
drugima je očigledno. U taj milje je smeštena ljubavna priča u pokušaju između
dvoje mladih – Bošnjakinje Nadije (Marija
Šuković) i Srbina Njegoša (Nikola
Zelenović). Bosansku varijaciju na Šekspirovog Romea i Đulijetu smo na
velikom platnu videli već više puta (setimo se samo Kusturičine ekstravagance Život
je čudo, ili kontroverznog rediteljskog debija Andželine Džoli U
zemlji krvi i meda), mada treba naglasiti da mlada
scenaristkinja/rediteljka ovaj motiv varira na sebi svojstven način. Njen film
je, naime, lišen tragizma koje poseduje izvorni koncept i imenovana ostvarenja
Emira Kusturice i Andželine Džoli; filmska priča je svedenija i prizemnija, što
u zbiru i ne mora da bude loše. Insistirajući na suptilnom pristupu, Sanja
Savić svoj film lišava dela melodramskog naboja, ali ga istovremeno i čini
realističnijim i ubedljivijim. Neosporno, scenario filma je zahtevao doradu i
obogaćivanja (jedna od scenarističkih zamerki je i to što što se radnja prekida
u trenutku kada film postane najzanimljiviji), mada i u ovoj veziji svasvim
lepo ilustruje svetonazor glavne autorke.
Rad sa naturščicima
često ume da bude riskantan i „mač sa dve oštrice“, pa treba pohvaliti mladu
rediteljku što je od svojih glavnih glumaca izvuka kreacije koje deluju
proživljeno i zaokruženo. Natruščici u nekim odabrani za sitnije uloge ponekad
umeju da zakažu i „izdeklemuju“ svoje replike, ali su Marija Šuković i Nikola
Zelenović od početka pa do kraja solidni i, u okvirima date postavke,
uverljivi. To je važno, pošto se glavni lomovi odigravaju uglavnom unutar samih
junaka – ovo posebno važi sa Nadiju, devojku iz mešovitog braka koja, nakon
slučajnog susreta sa sitnim kriminalcem Njegošem, Srbinom, počinje da
preispituje svoju porodičnu situaciju i ugovoreni brak, te postepeno da izlazi
iz senke svog dobronamernog ali posesivnog oca Senada (glumi ga Ljubo Božović,
jedini profesionalni glumac u podeli), policajca koji prema Srbima gaji
nepoverenje, ali ne i mržnju. Unutrašnja previranja je teško prikazati na
filmu, pa Sanja Savić obogaćuje narativ sa nekoliko iskliznuća u onirično, a
sve u želji da svoje glavne junake prikaže što reljefnije. Dosta pomaže i to
što je film, imajući u vidu budžet, vizuelno iznenađujuće atraktivan –
snimateljka Marija Momić (do sada filmskim posvećenicima poznata po kratkim
filmovima) vešto koristi paletu, a posebno se ističu noćne scene koje, što je
za svaku pohvalu, sadrže linčovski štimung. Naši očevi, majke i njihova deca je,
neosporno, mali film svedenih ambicija, ali istovremeno i film koji uspeva da
postigne samozadate ciljeve i preporuči Sanju Savić kao rediteljku na koju
valja obratiti pažnju. Za početak, sasvim dovoljno.
Đorđe Bajić