Nazovi me detetom, ali odlazak sam oduvek zamišljao kao skupljanje
svojih stvari na sredinu velike šarene krpe, vezivanje u mašnu, i kačenje na
motku koja se prebaci preko desnog ramena. Zatim se krene ka zalasku sunca.
Naravno, sutradan bi glavni akter odlaska ponovo bio tu, u omiljenom crtanom
filmu, sve bi bilo u redu, život bi tekao po starom.
U hodniku urgentnog čekam svoj red na ušivanje. Krvarenje je stalo, ali
rana na glavi je ponovo zinula. Igla mora da radi. Tako kažu. Nemam oči na
temenu da proverim štetu. Kako je počelo, moralo je ovako da se završi.
Skupili smo se kod Bosketa. Pustio je
poruku, onako preko kurca, „Svrati“. Još ga nije prošlo zbog one pičke. Ma i da
nije pustio, došao bih ja u svakom slučaju. Jebiga, možda se vidimo poslednji
put u životu. A najbolji smo ortaci. Ili smo to bili. Valjda. Ništa ne razjebe
godine druženja kao parče pičke. Konačno su mu stigli papiri za Ameriku. Još
jedan koji se spremao za odlazak u jednom pravcu.
Nazdravljamo. Nekom starom lozom i
vinom iz tetrapaka. Nije nam svejedno. Ni njemu, ni nama.
„Živeli.“
„Živeli Bosle... I srećno...“
„Ama vratiću se ja ljudi. Nemoj da mi
mračite tu nešto...“
„Aha...“
Atmosfera je postajala krajnje mučna.
Dolivali smo piće brže bolje samo da se što pre opijemo. Gledao sam kroz čašu i
suzdržavao suze. Sa jedne strane, bilo mi je drago što će imati šansu za
normalan život, da uradi nešto korisno, a sa druge, bilo mi je krivo, jer odlazio
je neko sa kime sam rastao, sa kime sam u jaslicama pišao i srao u gaće,
kasnije bežao zajedno iz škole, neko sa kime sam skrcao bezbroj dana i noći po
klubovima, stadionima, ulicama. To ti je život. Kurva, ništa drugo. Pričamo o
prošlim danima, prvim pijanstvima, kaširanju od strane riba, tučama. Njegov rođak,
Lepi, pričao je kako je u Somboru u vojsci, jebao kurvu na straži kroz ogradu.
„A ograda ona žičana, romboidna,
dobro obložena, odlična da ne isečeš kitu.“ –
objašnjavao je rukama – „Dao sam joj
20 maraka i ona se naguzila. Jasno su se videli otisci na njenim guzovima. Onda
je naišao komandir, ugledao nas, sagledao situaciju, i utvrdio da pošto za
vreme snošaja nisam skinuo pušku sa
ramena, neću popiti kaznu već nagradni
vikend! E to je bio predpostavljeni!“
Toda se nadovezao na temu i pričao o
nekoj maloj što puši kurčeve samo žabarima koji rade u fiatu. Tako je jedno
veče okretao 20 reči italijanskog u krug i odvukao je na kres u kolima do
Šumarica. Provalila ga je kada je zapevao narodnjake što su pičili sa radija i
pobegla iz auta uz povike silovanje. Ja sam samo ćutao. Jednostavno, nisam
mogao ništa da kažem. Ovo mi je bilo i previše. Dosipao sam i dosipao. Hteo sam
da utrnem što pre...
Dva sata kasnije gosti su se razišli.
Lepi je predložio da prozujimo do grada. Ionako niko sutra nije ranio na posao.
Boske nas je ispratio do vrata. Izgrlio se prvo sa ostalima, a zatim je stao
ispred mene. Pogledali smo se oči u oči. Bacio mi se oko vrata i počeo da plače.
Kao kada u filmu policija nekoj osobi saopšti da im je najbliži član familije
umro a ova se baci pozorniku oko vrata i počne sa lelekom. I ja sam počeo da
cmizdrim, onako ćutke. Prozborio je nešto što je ličilo na „Znam...“, a ja sam
brže bolje izašao na ulicu. Kupili smo po limenku piva i pili usput. Lepi,
Toda, i ja.
Par ulica dalje, sreli smo neku kao
umetnicu, jebem li ga šta, uglavnom, imala je veliki blok na leđima i torbu sa
priborom.
„E, mala, ajde da nas nacrtaš!“ –
dobacio sam.
Skrenula je pogled i pravila se da nas ne vidi.
„Tebi pričam, je l’ me čuješ!“ –
razdrao sam se već prilično naliven.
„E, ajde batali seljaku!“
„Šta je, nisam dovoljno kul za tebe!?
Evo možeš i akt ako hoćeš da uradiš!“
Skinuo sam pantalone i gaće na sred
ulice i počeo da mlataram kurcem. Potrčala je ka obližnjem dragstoru, ali ju je
Lepi sustigao i udario šamarčinu. Bežali smo niz ulicu, ja nešto sporije zbog
spuštenih pantalona. Naš pijani smeh mešao se sa njenim vrištanjem...
Upali smo u klub. Bas sa zvučnika bacao
me je levo desno. Toda je zaluđivao neku ribu, Lepi se klatio u ritmu muzike sa
ispasanom košuljom. Nakon par minuta, Todu je riba besno odgurnula i otišla ka
šanku. Uzeli smo još po jedno pivo. Zatim nam je prišlo obezbeđenje i pokazalo
da izađemo napolje. Bili su ogromni. Trojica sa volovskim vratovima. Kada bi
nas dohvatili napolju, gde nema gužve, razvalili bi nas kao ništa...
Zanimljivo, i pored sve te buke sa
zvučnika, mogao sam da se zakunem kako sam jasno čuo zvuk pucanja flaše o glavu
gorile. Udario sam ga malo iznad čela. Toda je drugog šutnuo u jaja. Jedino je
Lepi popio par udaraca u glavu pre nego što smo izleteli napolje. Gađali su nas
praznom ambalažom i kockama behatona koje su stajale na zemlji. Pogodili su me
u glavu. Krvi se slivala niz vrat. Osetio sam kako se lepi za majicu.
Lutali smo bez para i cilja. Prošli
smo kroz prolaz kod sreza, zalomili ka Paligoriću i produžili uz Vojvode
Putnika. Popišao sam se na parkiranu škodu fabiju, a zatim otkinuo retrovizor i
dugo posmatrao svoju zabezeknutu facu...
Toda je obigravao oko izloga trafike
i jezikom lizao staklo na mestu gde je stajao porno časopis sa nekom
raskrečenom pičkom. Lepi ga je gledao jedno desetak sekundi. Onda je pokidao
plastičnu kantu okačenu o banderu i
bacio je na izlog. Staklo je poletelo na sve strane. Izvadio sam flašu pića.
Toda je uzeo porno časopis, Lepi neke samolepljive sličice da ponese deci kući.
Nastavili smo dalje.
Ispred hitne naišli smo na dežurnog
lekara. Pričao je mobilnim dok je u drugoj ruci držao cigaru.
„Jao brate što imam ideju!“,
oduševljeno je povikao Lepi.
„Koju?“
„Samo gledajte.“
Prilšao je lekaru s leđa, kucnuo ga
po ramenu. Zatražio mu je upaljač. U trenutku kada se ovaj mašio za džep od
pantalnona, udario ga je po sred nosa i
oborio na zemlju. Nesrećni čovek je pokušavao da se sklupča i odbrani, a onda
mu je Lepi skinuo mantil i šutnuo ga još jednom krvnički.
„Šta ti bi!?“ – povikali smo u glas.
„Beli mantil, beli mantil brate! Idemo
na pijacu da glumimo inspekciju! Kad’ me vide seljaci u mantilu, ima da se
poseru od straha! Hahaha!“
„Ahahaha!“
„Do jaja...“
Prvo smo maltretirali neku ženu oko
sira i kajmaka. Zaluđivali smo je kako joj sir nije dovoljno beo po propisu, a
da joj je kajmak isuviše slan. Probali smo rakiju sa svake tezge. Zatim smo se
drali na nekog seljaka kako mu je sva roba prskana steroidima, i da to nešto
vredi, jeo bi je oni, a ne bi prodavao u gradu. Tu su nas provalili. Počeli su
da nas biju. Opkolili su nas kao u kung fu filmu b produkcije. Dobio sam par
udaraca po njušci, jedan metlom preko leđa, i jedan pravo u ranu od flaše. Ponovo
je prokrvarilo. U svom tom metežu, pao sam preko najbliže tezge. Kartonka sa
jajima poletela je ka zemlji. Bakica u plavo zelenoj marami koja ih je
prodavala, tužno je gledala u razlivena žumanca. Prolazilo mi je kroz glavu dok
sam ležao, možda je stara i sama bez igde ikoga, možda je bolesna pa od prodaje
jaja kupuje lekove, možda putuje dva sata u jednom pravcu svakog dana boreći se
da preživi, možda...
„Uđite u ordinaciju“, začuo se glas
sestre.
Pogledao sam kroz prozor. Beli trag
je sekao nebo na dva dela. Neki avion je leteo ka zapadu. Osetio sam se kao
poslednje govno...
Vojislav Vukomanović