Jezik jednog naroda, razume se, ima svoju istoriju, svoje navike, svoje običaje, svoje dijalekte (često sasvim dosledne) svoje provincijalne govore, svoje kolokvijalne (veoma promenljive) izraze, svoje tuđice i svoja popuštanja varvarizmima i neologizmima razne fele. Meni je žao što se u nas, između ostalog, sve više zaboravljaju vrlo lepi i danas apsolutno upotrebljivi arhaizmi - a po svemu sudeći, kod nas, u našem jeziku, arhaizmi su većina onog što je bilo obično i standardno u decenijama s početka prošlog veka! U urednim sredinama, ne samo varoškim, nego i seoskim, orijentir, pa i nalog ispravnog govora nisu sačinjavali samo normativna gramatika i književni jezik, nego su to činili i običaji, ne samo društveni običaji, nego jezički običaji, koji imaju i estetsku i moralnu i socijalnu vrednost (uvaženje, poštovanje, poštovanje sagovornika, čitaoca i slušaoca). Te je uzuse i navike diktirala građanska klasa u celini, ne samo učeni ljudi društva, nego i svi ljudi koji su držali do svog digniteta i nastojali da budu pristojni ne samo u odnosu na druge, nego pre svega radi sebe samih. Jedna studija, makar i kraća, lako bi navela i lingvističke i kulturnodruštvene primere za to.
Naime, evo. U stara, dobra vremena, i to bez pogrešaka, prezime neudate žene bilo je u obliku kakav odgovara logici. Marica Petrović bila je Marica Petrovićeva, jer je pripadala porodici. Kad bi se Marica udala za Popovića, postajala je Marica Popovićka, ne zato što je sad pripala mužu, ne, nego da bi se već po prezimenu znao njen bračni status, što nije malo važno. Ja bih to uveo ponovo, razume se ne u administrativnom smislu, jer se to tako u matičnim knjigama nije vodilo, nego u razgovoru, u živom saobraćanju; žene bi tako osećale svoj identitet jasnije, čvršće. Ali ovde ne iznosim nikakav predlog, nego izražavam žaljenje što naši mladi ljudi (u većini) ne poznaju prošlost svog jezika (a ni prošlost naroda, kojom se kite, ne znaju). Kad pročitaju u nekom starom delu dve vrste oslovljavanja žena po prezimenu - Petrovićeva i Petrovićka, oni nemaju pojma o čemu se radi, a naravno, često se ta dva oblika prezimena u žena i pomešaju, te se običnom neznanju pridružuje i konfuzija. Neko će reći da su to prošle, zastarele stvari (omiljena reč našeg čoveka „prevaziđeno“), on je to, znači, kao i štošta drugo, prevazišao! Ali nije tako! Promene se dešavaju, promene se moraju prihvatati, one koje su dobre; a oblici koji se gube, a imali su i imaju svoju lingvističku i kulturnu vrednost, moraju se sačuvati, kao što čuvamo stare knjige, stare rukopise, stare ikone i staru slavu uopšte. Jer stara slava zaslužna je za ono što smo u celini danas, zar ne, bez obzira na kvarež svake vrste. Kvarežima, a ne promenama, treba stati na put.
Laza Lazić