Stefan je od otpremnine iz fabrike automobila otvorio
mali bircuz. Time je samo nastavio praksu da pije celog dana pošto je to isto
radio i na poslu kao magacioner. Navikao čovek, šta ćeš. Gde da se menja u tim
godinama. U improvizovanom lokalu, to jest građevinskom kontejneru u koji je pored
šanka moglo da stane još samo 3 stola, navraćao je lokalni šljam. Taksisti, cigani
koji skupljaju sekundarne sirovine, kurve sa štajge pre smene, a ako bi imale
dobar pazar i rano ujutro. Naravno i ja.
Stole je vozio taksi. Često je navraćao u birtiju. Stefan
ga iz nekog razloga nije mirisao, ali jebiga, pio je kod njega i ovaj je morao
da ga trpi. Te večeri, kao i svake, uz parče stakla i jeftine cigare, lupetalo
se o koje čemu, sve dok se u jednom trenutku nije povela priča o muslimanima i
teroristima.
Ta debata se vrlo brzo pretvorila u raspravu da li je
bolje imati obrezan ili neobrezan kurac. Ja sam samo rekao da je super imati ga,
ma kakav bio, jer ko će stalno sedati i čučati za vreme pišanja. Ali ko mene
pita. Stefan i Stole su se na kraju dohvatili za vrat, jer su se obojica držali
svoje strane. Stefan je insistirao da je bolje biti neobrezan, jer „kožni
mantil je kožni mantil“, a Stole da je bolje biti „gologlav“, zato što je on to
bio. I niko nije hteo da popusti.
„E sad ćeš da vidiš!“, dreknuo je Stefan iznerviran i
uhvatio za ruku debelu kurvu koja je sedela za stolom pored.
Poveo ju je napolje.
„Ja plaćam za obojicu. Ona neka kaže sa kojim joj je bilo
bolje. Jebemo od pozadi da ne bi videla ko je jebe i ko ima kakav kurac! Polazi
napolje!“
Debela je samo ćutala i izašla napolje. Naslonila se na
žute gajbice piva iza a Stefan joj je za svaki slučaj bacio preko glave neki
prekrivač. Primila je prvo jednog, nedugo zatim i drugog, dok su gosti pružali
podršku udaranjem o zid kontejnera. Ne znam kakvi su joj bili utisci pošto se
odmah potom izgubila. Znam samo da sam ih obojicu video nedelju dana kasnije, u
bircuzu pored bolnice, sa dijagnozom tripera...
Vojislav Vukomanović