Bioskopski plakat je u vreme nastanka, preciznije: 1980., upozoravao ljude „mekšeg karaktera“, srčane bolesnike i trudnice o mogućim zdravstvenim posledicama budu li se usudili da bace pogled na „najbolesniji film ikad“. Pogotovo potencijalne ili novopečene majke bi zaista trebale poslušati ovaj savet, o tome kasnije više.
U Nemačkoj, zemlji sa najrigoroznom politikom cenzure po pitanju filmskih horor tvorevina na tlu Evrope, je čak i sam poster “Ljudoždera” bio sve do 2006. godine maltene zabranjen za oči javnosti, dok je sam film je u svojoj neskraćenoj verziji i dan danas konfiskovan. Malo previše buke oko beznačajnog, jeftinog i smaračkog komada sranja od filma, ali, što bi rekao dobri stari Obeliks, baš su ludi ovi Nemci.
Priča iliti alibi od priče za ovo nedelo iliti trošenje životne energije, pogotovo za gledaoca, se može sažeti ´vako: Grupa turista sustiže na ostrvo na kojem hara antropofag, što je za upravo spomenutog super stvar, skladno tome jer je već prožderao poveći deo stanovništva. Pored toga saznajemo kako je rogobatni Nikos (pogodno predstavljen od ikone eksploatacionog filma Džordža Istmena) postao kanibal. Plutajući u sićušnom čamcu po beskrajnim morskim prostranstvima, posle više dana bez vode i hrane, ne saznajemo da li je Nikos smaznuo ženu i ćeru jer je izgubio razum ili je izgubio razum jer je smaznuo ženu i ćeru.
Diletanta inscenacija ne može biti odgovorna za činjenicu da, i skoro posle četiri decenije postojanja, “Ljudožder” nije pao u totalni zaborav. I opet, pored svih nedostatka kvaliteta, celebracija atavističke surovosti, koja je pogotovo u doba nastanka filma skoro pa prekoračila granice prikazivanja grafičnog nasilja na celuloidu, je neke zalutele duše međ´ obožavateljima “sirovog” filma navelo da D´Amatov šoker okite titulom kultnog klasika. Da se razumemo, ja sam zadnji koji će osuditi spleter zato što ima previše spletera (!), ali ako je svaka ostala scena u kome neko ljudsko biće ne biva prerađeno u meze, toliko jadna i dosadna i glupa i aaaaarrrghhhh! da mi jedno oko bez prestanka gvirka ka dugmetu za motanje na daljinskom upravljaču (dok drugo oko bitku bije sa Morfejem), e pa onda da ga znate već. Još ako ceo film poseduje dve scene “za pamćenje”, od kojih je jedna ona ozloglašena sa bebom (duuuugo pre Spasojevića, jelte), u kojoj trudnici fetus biva iščupan iz stomaka da bi napunio stomak nezasitog monstruma, onda tu nešto golemo ne valja. U zameni za zamalo-novorođenče smo inače gledali odranog zeca, ako se neko možda zabrinuo kako su majka i potomak podneli snimanje, svi su dobro, bez brige. Sem zeca, naravno.
Auto-antropofagija beštije na samom kraju, koja krasi i već spomenuti bioskopski poster, je drugi segment zbog kojeg se (nažalost) pamti ova zabluda koju neki nazivaju filmom. Nakon što je pojeo bukvalno sve (bukvalno) živo što se može/ne treba pojesti, Nikos ne staje ni pred sopstvenim iznutricama. Drugim rečima, ako ste u blagoslovenom stanju, a pritom žudite za kuvanim crevcima, “Ljudožder” definitivno nije film za vas. Ako se pravo uzme, “Ljudožder” nije film ni za koga. Just sayin´.
Rober Mihajlović