Što sam stariji, sve češće spominjem neka stara dobra vremena. Iako ustvari nemam pojma šta je to. Došle su mi pod ruku neke kevine novine, miks nadrilekarstva, estrade i uputstva za preživljavanje penzionera. Na zadnjoj stranici, postavili su pitanje nekoj pevačici (jednoj od mnogih novokomponovanih) šta bi uradila kada bi se ponovo rodila? Da li bi sve isto? Kao da je u pitanju osoba starosti Nelsona Mendele, a ne neko na početku dvadesetih. Nisam pročitao odgovor. Pogledao sam u svoje slike koje je keva brižljivo pakovala po komodama, TV-u i ostalim komadima nameštaja. Jasno se video put, kao u enciklopediji kada čovek postaje od majmuna, s tim što je u mom slučaju išlo kontra.
Volim da verujem kako sam u pravu. Iako nisam. Teško mi je to da priznam. Priču obično okrećem na teme koje su se desile pre 10 i više godina. Ne dozvoljavam sadašnjosti da uskoči u razgovor. Budućnost je zabranjena tema. Ali kada ostanem sam, shvatim koliko vreme brzo prolazi, kada nemaš plan, i plašim se, valjda zato što ne znam koliki je rok trajanja onaj odozgo otisnuo negde na meni. Sabiram sve što sam ikada obećao, oduzimam sve što nikada nisam ispunio. Opasna cifra. Skačem i pomeram slike što bliže jednu drugoj. Pravim još mesta. Za još neku sliku na kojoj ću sebi izgledati ružan. Pomislim na juče, čekajući sutra...
Vojislav Vukomanović
