Knjiga „Radno vreme raja“ Dejana Aleksića (1972) zapaženog pesnika srednje generacije, za koju je ovenčan i prestižnom nagradom „Vasko Popa“, ponajpre zaokuplja pažnju provokativnim i izuzetno ritmičnim naslovom koji nameću pitanje: zar se u raju uopšte radi, kakav je to raj u kome postoji radno vreme, šta se dešava sa onima koji dođu pred vrata raja posle radnog vremena? Konačno, da je uopšte u pitanju pravi raj a ne neki lažni, veštački, isfabrikovani, mutirani, samozvani raj? Naravno, odgovor (ili, tačnije/preciznije, njegove naznake) nalazi se u knjizi a put do njega zavodljiv je i uzbudljiv. Do njegovog otkrivanja dovoljno je samo konstatovati da su u Umetnosti, a posebno Poeziji kao kraljici pisane reči, izazovi uvek dobrodošli jer svojim iskorakom, izmeštanjem iz uobičajenog toka, iz rutinskog doživljavanja trivijalne stvarnosti daruju dragocene, plemenite uvide u drugojačije stvarnosti bez kojih je naš doživljaj sveta manjkav, osiromašen.
Knjigu čine tri ciklusa nazvana „Kao prvo“, „Kao drugo“ i „Kao treće“ koji su utemeljeni na senzacijama primljenim/doživljenim čulom vida koje, potom, izazivaju određene emocije i konačno rezultiraju zaokruženim doživljajem/iskustvom koje se od mikro širi do makrokosmosa. Na tom putu, već na početku prvog ciklusa, govor je izjednačen sa svetlošću uz poziv/predlog čitaocu da „progleda“ kroz tu svetlost i spozna svet, oko sebe i u sebi, na novi, do tada neviđen/neiskorišćen način („Prolegomena“). Time je upravo potencirana odnosno apostrofirana otkrivačka snaga poezije utemeljena na istraživačkom, kreativnom korišćenju jezika koji je, na žalost, u svakodnevici redovno potpuno zanemaren, bagatelisan i svođen na oveštale floskule čime se i doživljaj realnosti - ali i sopstvenog postojanja - uprošćava pa i obesmišljava. I sledeće pesme ciklusa razrađuju ovu temu/tezu odnosno pokazuju i dokazuju koliko se bogatsvo krije u jeziku/izrazu; to je posebno očigledno u nizu pesama objedinjenih pod nazivom „Verujem“ (mada je, tačnije, reč o poemi sačinjenoj od 21 fragmenta); svaka pesma polazi od običnih reči/pojmova (kakvi su oblutak, vetar, senka, hrastov čvor na uzglavlju, stona lampa, cvilež poklopca..) koji će bivati sagledani u mnoštvu značenja i asocijacijskih nizova sadržanih u njima i iz njih izvedenih.
U istom se smeru i maniru razvijaju i sledeći ciklusi otkrivajući u malim prizorima, iza pojavnog oblika, značenjska zaleđa koja se, u običnom sledu događaja, eventualno prihvataju/podrazumevaju ali ne i promišljaju/imenuju. Otuda iskaz/konstatacija „Nije mi dato da mislim dublje / Od onoga što reči već poznaju“ („Nije mi dato“). No, pesnik se, naprotiv, kao senzualno, samosvesno i analitičko biće, ne libi da sasvim neočekivano i nekonvencionalno/nekonformistički (ludistički) kaže/ustvrdi „plaže su mesta epske dosade“ („Zabeleženo“) čime narušava, čak poništava imperative potrošačko/hedonističkog modela življenja koje plaže izjednačava upravo sa poželjnim, instantnim rajem (upravo onakvim kakav je u naslovu pomenut). Upravo suprotno od ovoga, tragalaštvo za senzacijama a ne pokoravanje obrascima jeste pesnikov umetničko/životni „modus vivendi“. Širom otvorene oči kojima se ljubopitljivo i bez predubeđenja gleda oko i u sebe jesu umetnikova oruđa i oružja. Čuđenje a ne rutiniranost jeste način da se, sasvim neposredno, spontano, bez uštogljene pompeznosti, u malom i svakodnevnom sagleda veliko i suštinsko. Jedino tako - i upravo zato - slaviće se jedinstveni/neponovljivi trenutak u kome je brat naučio da kaže „ž“ („Proleće, 1986“) odnosno spoznati bezmalo mitološka scena doručka prodavačica lutrijskih listića, u crvenoj trafici, koja bi vrlo lako mogla da citira Vergilija, samo „Kad ne bi bilo toliko sreće / Koju još treba prodati“(„Prodavačica srećki doručkuje“).
Po prirodi stvari odnosno pesnikovog bavljenja izdavačkim poslom, naravno, neminovno je ispisivanje pesama u kojima se govori o zgodama i nezgodama koje prate objavljivanje knjiga (pregledanje rukopisa „Noć u redakciji“, štamparske greške „Čitalačka etida“), susretima sa drugim pesnicima („Mali pesnik“) odnosno čitaocima i literarnim savetodavcima („Oni“). Konačno, ima u knjizi i stihova u kojima se (samo)posmatra stvaralački čin („O velikoj pesmi“) i njegova neprestana, refleksna iskušenja („Lirika na graničnom prelazu“). Ni u ovim pesma autor ne podleže iskušenjima deklamatorske veleumnosti; naprotiv, spremniji je da razotkriva tajne nego da insistira na mitologizovanju umetničkog čina. Ali, takav stav u potpunosti je uklapa u opšti ton i atmosferu ove knjige (vođene unutrašnjom logikom i kohezijom, dakle, ne puke zbira-zbirke) pesama, uz insistiranje na otvorenosti za senzacije/fascinacije i vizije, na slavljenju slobode asocijacija, verovanju u neponovljivost svakog trena/sata/dana. U konačnom sagledavanju, na ovakav se način sofisticirano i nepatvoreno slavi radost življenja neponovljivog u svojoj univerzalističkoj jedinstvenosti tako dalekoj od veštačkih, instant obrazaca lažnih, potrošačkih rajeva.
ILIJA BAKIĆ
Knjigu čine tri ciklusa nazvana „Kao prvo“, „Kao drugo“ i „Kao treće“ koji su utemeljeni na senzacijama primljenim/doživljenim čulom vida koje, potom, izazivaju određene emocije i konačno rezultiraju zaokruženim doživljajem/iskustvom koje se od mikro širi do makrokosmosa. Na tom putu, već na početku prvog ciklusa, govor je izjednačen sa svetlošću uz poziv/predlog čitaocu da „progleda“ kroz tu svetlost i spozna svet, oko sebe i u sebi, na novi, do tada neviđen/neiskorišćen način („Prolegomena“). Time je upravo potencirana odnosno apostrofirana otkrivačka snaga poezije utemeljena na istraživačkom, kreativnom korišćenju jezika koji je, na žalost, u svakodnevici redovno potpuno zanemaren, bagatelisan i svođen na oveštale floskule čime se i doživljaj realnosti - ali i sopstvenog postojanja - uprošćava pa i obesmišljava. I sledeće pesme ciklusa razrađuju ovu temu/tezu odnosno pokazuju i dokazuju koliko se bogatsvo krije u jeziku/izrazu; to je posebno očigledno u nizu pesama objedinjenih pod nazivom „Verujem“ (mada je, tačnije, reč o poemi sačinjenoj od 21 fragmenta); svaka pesma polazi od običnih reči/pojmova (kakvi su oblutak, vetar, senka, hrastov čvor na uzglavlju, stona lampa, cvilež poklopca..) koji će bivati sagledani u mnoštvu značenja i asocijacijskih nizova sadržanih u njima i iz njih izvedenih.
U istom se smeru i maniru razvijaju i sledeći ciklusi otkrivajući u malim prizorima, iza pojavnog oblika, značenjska zaleđa koja se, u običnom sledu događaja, eventualno prihvataju/podrazumevaju ali ne i promišljaju/imenuju. Otuda iskaz/konstatacija „Nije mi dato da mislim dublje / Od onoga što reči već poznaju“ („Nije mi dato“). No, pesnik se, naprotiv, kao senzualno, samosvesno i analitičko biće, ne libi da sasvim neočekivano i nekonvencionalno/nekonformistički (ludistički) kaže/ustvrdi „plaže su mesta epske dosade“ („Zabeleženo“) čime narušava, čak poništava imperative potrošačko/hedonističkog modela življenja koje plaže izjednačava upravo sa poželjnim, instantnim rajem (upravo onakvim kakav je u naslovu pomenut). Upravo suprotno od ovoga, tragalaštvo za senzacijama a ne pokoravanje obrascima jeste pesnikov umetničko/životni „modus vivendi“. Širom otvorene oči kojima se ljubopitljivo i bez predubeđenja gleda oko i u sebe jesu umetnikova oruđa i oružja. Čuđenje a ne rutiniranost jeste način da se, sasvim neposredno, spontano, bez uštogljene pompeznosti, u malom i svakodnevnom sagleda veliko i suštinsko. Jedino tako - i upravo zato - slaviće se jedinstveni/neponovljivi trenutak u kome je brat naučio da kaže „ž“ („Proleće, 1986“) odnosno spoznati bezmalo mitološka scena doručka prodavačica lutrijskih listića, u crvenoj trafici, koja bi vrlo lako mogla da citira Vergilija, samo „Kad ne bi bilo toliko sreće / Koju još treba prodati“(„Prodavačica srećki doručkuje“).
Po prirodi stvari odnosno pesnikovog bavljenja izdavačkim poslom, naravno, neminovno je ispisivanje pesama u kojima se govori o zgodama i nezgodama koje prate objavljivanje knjiga (pregledanje rukopisa „Noć u redakciji“, štamparske greške „Čitalačka etida“), susretima sa drugim pesnicima („Mali pesnik“) odnosno čitaocima i literarnim savetodavcima („Oni“). Konačno, ima u knjizi i stihova u kojima se (samo)posmatra stvaralački čin („O velikoj pesmi“) i njegova neprestana, refleksna iskušenja („Lirika na graničnom prelazu“). Ni u ovim pesma autor ne podleže iskušenjima deklamatorske veleumnosti; naprotiv, spremniji je da razotkriva tajne nego da insistira na mitologizovanju umetničkog čina. Ali, takav stav u potpunosti je uklapa u opšti ton i atmosferu ove knjige (vođene unutrašnjom logikom i kohezijom, dakle, ne puke zbira-zbirke) pesama, uz insistiranje na otvorenosti za senzacije/fascinacije i vizije, na slavljenju slobode asocijacija, verovanju u neponovljivost svakog trena/sata/dana. U konačnom sagledavanju, na ovakav se način sofisticirano i nepatvoreno slavi radost življenja neponovljivog u svojoj univerzalističkoj jedinstvenosti tako dalekoj od veštačkih, instant obrazaca lažnih, potrošačkih rajeva.
ILIJA BAKIĆ