Dejan Aleksić: Radno vreme raja - O neponovljivosti malih prizora



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Knjiga „Radno vreme raja“ Dejana Aleksića (1972) zapaženog pesnika srednje generacije, za koju je ovenčan i prestižnom nagradom „Vasko Popa“, ponajpre zaokuplja pažnju provokativnim i izuzetno ritmičnim naslovom koji nameću pitanje: zar se u raju uopšte radi, kakav je to raj u kome postoji radno vreme, šta se dešava sa onima koji dođu pred vrata raja posle radnog vremena? Konačno, da je uopšte u pitanju pravi raj a ne neki lažni, veštački, isfabrikovani, mutirani, samozvani raj? Naravno, odgovor (ili, tačnije/preciznije, njegove naznake) nalazi se u knjizi a put do njega zavodljiv je i uzbudljiv. Do njegovog otkrivanja dovoljno je samo konstatovati da su u Umetnosti, a posebno Poeziji kao kraljici pisane reči, izazovi uvek dobrodošli jer svojim iskorakom, izmeštanjem iz uobičajenog toka, iz rutinskog doživljavanja trivijalne stvarnosti daruju dragocene, plemenite uvide u drugojačije stvarnosti bez kojih je naš doživljaj sveta manjkav, osiromašen.

Knjigu čine tri ciklusa nazvana „Kao prvo“, „Kao drugo“ i „Kao treće“ koji su utemeljeni na senzacijama primljenim/doživljenim čulom vida koje, potom, izazivaju određene emocije i konačno rezultiraju zaokruženim doživljajem/iskustvom koje se od mikro širi do makrokosmosa. Na tom putu, već na početku prvog ciklusa, govor je izjednačen sa svetlošću uz poziv/predlog čitaocu da „progleda“ kroz tu svetlost i spozna svet, oko sebe i u sebi, na novi, do tada neviđen/neiskorišćen način („Prolegomena“). Time je upravo potencirana odnosno apostrofirana otkrivačka snaga poezije utemeljena na istraživačkom, kreativnom korišćenju jezika koji je, na žalost, u svakodnevici redovno potpuno zanemaren, bagatelisan i svođen na oveštale floskule čime se i doživljaj realnosti - ali i sopstvenog postojanja - uprošćava pa i obesmišljava. I sledeće pesme ciklusa razrađuju ovu temu/tezu odnosno pokazuju i dokazuju koliko se bogatsvo krije u jeziku/izrazu; to je posebno očigledno u nizu pesama objedinjenih pod nazivom „Verujem“ (mada je, tačnije, reč o poemi sačinjenoj od 21 fragmenta); svaka pesma polazi od običnih reči/pojmova (kakvi su oblutak, vetar, senka, hrastov čvor na uzglavlju, stona lampa, cvilež poklopca..) koji će bivati sagledani u mnoštvu značenja i asocijacijskih nizova sadržanih u njima i iz njih izvedenih.

U istom se smeru i maniru razvijaju i sledeći ciklusi otkrivajući u malim prizorima, iza pojavnog oblika, značenjska zaleđa koja se, u običnom sledu događaja, eventualno prihvataju/podrazumevaju ali ne i promišljaju/imenuju. Otuda iskaz/konstatacija „Nije mi dato da mislim dublje / Od onoga što reči već poznaju“ („Nije mi dato“). No, pesnik se, naprotiv, kao senzualno, samosvesno i analitičko biće, ne libi da sasvim neočekivano i nekonvencionalno/nekonformistički (ludistički) kaže/ustvrdi „plaže su mesta epske dosade“ („Zabeleženo“) čime narušava, čak poništava imperative potrošačko/hedonističkog modela življenja koje plaže izjednačava upravo sa poželjnim, instantnim rajem (upravo onakvim kakav je u naslovu pomenut). Upravo suprotno od ovoga, tragalaštvo za senzacijama a ne pokoravanje obrascima jeste pesnikov umetničko/životni „modus vivendi“. Širom otvorene oči kojima se ljubopitljivo i bez predubeđenja gleda oko i u sebe jesu umetnikova oruđa i oružja. Čuđenje a ne rutiniranost jeste način da se, sasvim neposredno, spontano, bez uštogljene pompeznosti, u malom i svakodnevnom sagleda veliko i suštinsko. Jedino tako - i upravo zato - slaviće se jedinstveni/neponovljivi trenutak u kome je brat naučio da kaže „ž“ („Proleće, 1986“) odnosno spoznati bezmalo mitološka scena doručka prodavačica lutrijskih listića, u crvenoj trafici, koja bi vrlo lako mogla da citira Vergilija, samo „Kad ne bi bilo toliko sreće / Koju još treba prodati“(„Prodavačica srećki doručkuje“).

Po prirodi stvari odnosno pesnikovog bavljenja izdavačkim poslom, naravno, neminovno je ispisivanje pesama u kojima se govori o zgodama i nezgodama koje prate objavljivanje knjiga (pregledanje rukopisa „Noć u redakciji“, štamparske greške „Čitalačka etida“), susretima sa drugim pesnicima („Mali pesnik“) odnosno čitaocima i literarnim savetodavcima („Oni“). Konačno, ima u knjizi i stihova u kojima se (samo)posmatra stvaralački čin („O velikoj pesmi“) i njegova neprestana, refleksna iskušenja („Lirika na graničnom prelazu“). Ni u ovim pesma autor ne podleže iskušenjima deklamatorske veleumnosti; naprotiv, spremniji je da razotkriva tajne nego da insistira na mitologizovanju umetničkog čina. Ali, takav stav u potpunosti je uklapa u opšti ton i atmosferu ove knjige (vođene unutrašnjom logikom i kohezijom, dakle, ne puke zbira-zbirke) pesama, uz insistiranje na otvorenosti za senzacije/fascinacije i vizije, na slavljenju slobode asocijacija, verovanju u neponovljivost svakog trena/sata/dana. U konačnom sagledavanju, na ovakav se način sofisticirano i nepatvoreno slavi radost življenja neponovljivog u svojoj univerzalističkoj jedinstvenosti tako dalekoj od veštačkih, instant obrazaca lažnih, potrošačkih rajeva.

ILIJA BAKIĆ



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Važna napomena!

Stranica na kojoj se nalazite je automatizovani servis web magazina Helly Cherry.
Redakcija našeg magazina je posvećena objavljivanju autorskog materijala. Iz tog razloga, i zbog nedostatka vremena, naša redakcija ne piše vesti i najave za nove koncerte, izdanja i razne manifestacije.
Ipak, ostavili smo mogućnost organizatorima, promoterima i svima ostalima da svoja dešavanja najave upravo putem ovog servisa. Vesti i najave koje oni šalju se automatski objavljuju na ovim stranicama (u obliku, obimu i sadržaju koji su sami odabrali) tako da naša redakcija nije odgovorna za taj deo sadržaja.

Pratite nas na Fejsbuku