Sinoć me je startovala riba u klubu. Bio sam naslonjen na jedan od onih
mini stočića, leđima okrenut većini ljudi sa pogledom ka šanku.
„Izvini, je l' mogu nešto da te pitam?“
„Možeš.“ – odmerio sam je.
„Mojoj drugarici se sviđaš, pa je interesuje, da li imaš devojku...?
„Nemam... A ko je tvoja sramežljiva drugarica?
Pokazala mi je rukom na sto iza. Za njim je stajala riba približno moje visine i 20 kg teža od mene.
„Mislim da ona nije moj tip devojke.“
„Kako to misliš?“
„Pa – suzdržavao sam se da ne kažem nešto grublje – Suviše je krupna za moj ukus.“
„Ne misliš valjda da je sve u fizičkom izgledu?“
„Ako ti se toliko sviđa vodi je ti kući.“
„Seljačino!“
„Marš u pičku materinu...“
Vratila se za svoj sto. Moja nesuđena izabranica je ubrzo počela da plače, a zatim napustila klub.
Ljudi iz nekog razloga kažu da je istina dobra. Još uvek nisam otkrio kog. Istina je da mrzim većinu ljudi. I da sam do pre par godina imao spisak za odstrel, ako bi mi se ukazala prilika. Istina je da sam završio faks koji me nikada nije zanimao. I da i dalje lažem sebe kako ću uspeti sa pisanjem. Istina je da kada udaram u džak, zamišljam glave na njemu. I da najjače udaram kada zamišljam svoju. Istina je da mesecima nisam napisao ništa. Gutam lekove ujutru i uveče, očigledno pogrešnim rasporedom. Istina je da sam to veče krenuo da joj kažem da je sa nama gotovo, i da ne mogu više očima da je gledam, a ona mi se sa vrata bacila u zagrljaj i rekla da je trudna. Istina je da premotavam porno filmove. Sve manje imam živaca za razgovore.
Istina je da ne bih promenio svet da sam se rodio u neko drugo vreme. Promenio bi on mene, kao i mnogo puta do sada, učinio da se osećam svačiji i ničiji, poverovao da mesec nije daleko, ako nešto dovoljno jako želim, a onda bi me gurnuo sa zvezda u zatamnjenu sobu, gde zgrčen u fetus položaju ridam. Istina je da odavno ne verujem Boga. Samo se plašim. Istina je da te lažem. Laž je da sam sve zaboravio...
Vojislav Vukomanović