Mlada književnica rođena u Beogradu, Snežana Kanački, studirala je biomedicinsko inženjerstvo i danas radi kao CRA - saradnik na kliničkim istraživanjima. Član je književnog udruženja Sveslovensko književno društvo, kao i Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. Snežana Kanački postigla je, ne mali i svake hvale vredan, uspeh time što je prvi autor iz Srbije koji je učestvovao na ConZealand-u (WorldCon konvenciji). Tim povodom, postavili smo nekoliko pitanja mladoj autorki. Uživajte u odgovorima:
Kada si i zašto, počela da se baviš pisanjem?
Moglo bi se reći da sam počela još u školskim danima, kada sam se prvi put oprobala u pisanju pesama. Međutim, pesme su prerasle u kratke priče, od kojih je jedna objavljena u zborniku najkraće kratke priče izdavačke kuće „Alma“ 2008. godine. Ideja za roman došla je sasvim slučajno, davne 2007. godine i tada sam odlučila da sledim svoj san i napišem svoj prvi roman, koji je na žalost čekao 10 godina, dok nije konačno bio objavljen 2018. godine.
Kako si izgradila sopstveni stil?
Smatram da je ono što pišemo iz srca ono pravo, i da tada, na neki način, na papiru ostavljamo deo sebe, i da time naše delo ulazi u srca ljudi koji ih pročitaju.
Koji su tvoji omiljeni pisci, romani, priče? I zašto?
Omiljeni pisac mi je Den Simons naravno, ali dragi su mi takođe i Kejleb Kar, sestre Bronte, Teri Pračet, Benedikt... Svako od njih imao je svoju priliku da oblikuje kako moj život, tako i moja interesovanja. Otuda se stvorila ljubav prema naučnoj fantastici, kao i hororu.
Kada si i kako postala član Sveslovenskog književnog društva?
Došla sam do kontakta jedne divne dame – Janje Todorović. Došla sam u prostorije udruženja sa namerom da se učlanim i time obogatim svoje spisateljsko iskustvo. Reč po reč, došlo je do velikog međusobnog razumevanja kao i do saradnje u smislu izdavanja knjiga i na taj način je moj projekat „Besan“ ugledao svetlost dana. „Besan“ je prva knjiga u ediciji Savremeni. Otvorio je put mnogim autorima da počnu da objavljuju svoje romane za izdavača unutar Sveslovenskog književnog društva – Slovensko Slovo.
Objavila si svoj prvi naučno-fantastični roman „Polaris – poslednji grad“ 2018. godine za izdavačku kuću Nova Poetika iz Beograda. Kako se rodila ideja za roman, kako je tekao rad na njemu, koliko je dugo nastajao, kakvih si sve problema i dilema imala pišući ga…
Ideja za roman mi je došla na čudan datum: 07.07.2007. godine. Tada sam studirala biomedicinsko inženjerstvo i bila sam veoma zainteresovana za nove tehnologije, kuda će nas budućnost odvesti, kakav će svet biti kroz sto, dvesta, hiljadu godina... I tako sam počela da pišem. Trebalo mi je skoro godinu dana da završim roman, međutim iz straha nisam nikome dala roman na čitanje, niti objavljivanje.
Roman je preveden na hrvatski, slovenački, engleski i nemački jezik. Kako se osećaš kada vidiš svoje čedo na stranom jeziku?
U toku je prevođenje romana na bugarski jezik. Ne mogu da opišem tak osećaj kada sam videla reči koje sam pre samo dve godine gledala samo na svom kompjuteru, i maštala kako će izgledati knjiga, korice, kako će izgledati kad ne bude samo u obliku nula i jedinica... Moram da priznam da mi se tada steglo u grlu. Istina je da ne razumem bugarski jezik, ali prepoznajem neke reči i kad vidim svoje delo na jeziku koji nije engleski koji većina lako razume, moram priznati da je neverovatno. Možda će nekome zvučati glupo, ali taj momenat me je ganuo skoro do suza.
„Besan“ predstavlja projekat kojim sam želela da okupim autore iz regiona u zbirku kratkih priča, da skupim njihovo viđenje horora na jednom mestu. Takođe sam želela da autori koji nikada nisu objavili svoje delo debituju u ovoj zbirci. Znam kako je meni bilo kad sam prvi put videla svoje delo odštampano i objavljeno, zato želim da to omogućim onima koji dele isti san.
Organizovala si konkurs „Priče za besanu noć“. Reci nam nešto više i o tome…
Konkurs će ove godine biti održan treći put, a biće otvoren od 1. novembra do kraja 2020. godine. Biće objavljen na društvenim mrežama, i naravno, svi su autori dobrodošli, bili oni objavljeni ili ne. Biće izabrano deset kratkih priča, kao i u prethodne dve godine – tako ćemo stvoriti „Besan 3“.
Gostovala si u mnogim radio i TV emisijama („Pogled iz svemirskog broda“, TV Happy, N1) i festivalima fantastike, kod nas i u inostranstvu (WorldCon, Festival naučne fantastike i fantazije u Osijeku, veče baleta i mode u Bijeljini). Kakva su tvoja iskustva sa kolegama novinarima, a kakva sa publikom? I koja su ti draža?
Uh, teško pitanje (smeh). Ljudi za koje sam mislila da me neće uzeti u obzir najviše su se zainteresovali za moje pisanje. Publika kao publika, negde je velika, negde mala... Ali, lepo je znati da se upornost isplati i da svako može da ostvari svoj san, ukoliko postoji dovoljno jaka volja i trud.
Učestvovala si ove godine, kao prva kojoj je to pošlo za rukom od domaćih autora, što uopšte nije mali uspeh, na ConZealand-u (WorldCon konvenciji). Kako je do toga došlo, koja su tvoja očekivanja, kada se Konvencija organizovala, šta si na njoj predstavila…
To je došlo slučajno. Tražila sam način da se prijavim na SFeraKon, a zatim ne je pretraga odvela na EuroCon, koji ove godine nije održan, ali je zato održan WorldCon. Prijavila sam se, prošla sve krugove koji su bili potrebni i tako postala prvi autor iz Srbije koji je učestvovao na WorldCon-u. Bila sam rešena da se spakujem i odletim na Novi Zeland, međutim gle - pandemija - i festival je održan online. Drago mi je što sam imala priliku da učestvujem, predstavim naučnu fantastiku iz Srbije, kao i da se na panelu obratim Džordž R.R. Martinu, kao i mnogim drugim velikim piscima.
Koji su tvoji dalji planovi?
„Besani“ su u planu za svaku narednu godinu. Planiram i drugi deo sage o Polarisu, pod nazivom „Dormnet 30 02 – projekat Polaris“. I naravno, planiram da knjiga doživi izdanja na što više stranih jezika, a možda i da se pojavi na srebrnom ekranu jednog dana.
Savet onima koji dolaze?
Ukoliko je pisanje vaša zvezda vodilja, sledite je. Ali, pišite iz srca.
Razgovor vodila
Tamara Lujak