Leto je. Dani su dugi, pretopli. Jedino su jutra očaravajuće sveža. Ponedeljak je, često turoban, ne baš omiljeni dan. Napreže se volja da se odobrovolji. Iscureće nakupljena energija, kao kroz peščani sat. Nezaustavljivo i konstantno.
Dan počinje muzikom. Pevušiš umišljeni ritam dok koračaš. Za to ti ne treba elektronika. Ni sam ne znaš odakle se javi. Odavno je sklopljeno to nepoznato savezništvo. Otada te prati gotovo opipljiva nota iz muzičke kutije u tvojoj glavi. Tako se isključuješ iz sveta. To je tvoj prekidač.
„Jutro će promeniti sve“. Jutrom se zapravo menjaš ti. Svakim danom obgrljen si jednim novim, tananim slojem promene. Nisi onaj koji je bio juče, prekjuče, pre mesec dana. Svakako nisi onaj koji je hodao baš ovom ulicom, kojom sada koračaš, pre par godina. Vidiš sebe u magnovenju. Ideš mu u susret, nekadašnjem sebi – svom dvojniku. Možeš gotovo da ga dodirneš. Žao ti je tog čoveka. Ne zna ono što ti danas znaš, pa ti dođe da mu staviš ruku na rame i stegneš je, uz gotovo neprimetno klimanje glave. Želeo bi time da mu staviš do znanja da si tu, dalek, a ipak pored njega. Da se ne bavi toliko problemima koji se na njega obrušavaju kao stari napušteni ambar. Neka se i sruše mogućnosti i nade. Tako je moralo da bude. Proći će, pomisliš da mu kažeš. Ništa zapravo nije kako je tada izgledalo. Sačekaj da prođe vreme, da naučiš, da shvatiš.
Posmatraš mu lice, zamišljeno. Razgrće po sebi kao po gomili jesenjeg opalog lišća. Krcka, šuška i traži, gotovo siguran da je na pravom mestu. Čkilji od sunca. Razmišlja. Možda i on, kao sadašnji Ti, sluša svoju krckavu melodiju u glavi. Možda i ona njemu pomaže, baš kao i tebi, da se reši nakupljenih misli. Misli koje zuje poput pčela. Posmatraš mu šake. Tvoje ruke, tebi dobro znane. Prste koji su često ostajali stegnuti u pesnici, da ne bi pokazao strah i strepnju. Ta navika ti je i dan danas poznata. Nikad nisi pokazivao strah javno. To je tvoja karakterna osobina.
Ali on te ne vidi i ne čuje. Znaš da moraš da ga pustiš, da ga ostaviš na tom mestu. Da nastavi svoj put. Teši te pomisao da je jak, nepokoren. Nosila su ta leđa i teži teret. Puštaš ga da prođe mimo tebe. Odlazite svako svojim putem.
Vrućina ti pulsira venu u predelu slepoočnica. Migrena u najavi. Odlaziš do obližnjeg kafića da popiješ kafu i da se rashladiš. Prepuštaš se mirisu kafe, osluškuješ zveckanje šolja. Muzika je zaglušujuća. Konobar dolazi do tvog stola i ti ga zamoliš da malo pojača zvuk, da ti razigra um.
Nema gužve. Svi su napolju, dok ti sediš sam unutra. Ne voliš gužvu i posmatrače. Zamaraju te jedna ista lica. Zamaraju te pogledi. Udahneš i polako zatvoriš oči. Opipavaš po torbi analgetik koji, kako se čini, prečesto piješ. Pomisliš kako je samoća umirujuća. A onda pomisliš, šta ako i tebe posmatra neko. Ne vidiš ga, jer taj neko si ti. Par godina stariji. Možda bi ti pružio ruku. Pomilovao te i obećao kako će sve biti OK.
Uveseljava te ova pomisao. Ko zna. Čuda su moguća.
Čudo - to si ti.
Migrena polako popušta.
dr Nataša Dimitrijević