Jutro ju je probudilo. Protegnula se u krevetu, pustivši da joj blaga jeza prostruji telom. Protezala se kao lenja mačka koju čeka mirišljavi obrok. Cvrkutanje joj je odzvanjalo u ušima. Trepavice su joj poigravale uz melodiju u talasima. Čula je samo vesele note.
Danas je njen dan. Danas je njen rođendan. Zatvorila je oči uz dubok uzdah. Jedan od onih koji oslobađaju. Usta su joj se već izvila u blagi smešak. Prizvala je veselost da svoje snage udruže.
Natmureni oblaci gubili su moć. U nedostatku sunca, njena volja će joj osvetliti put. Ona odlučno pruži ruku prijateljstva Vremenu, koje svake noći pokraj nje teče kao nevidljiva reka. Vreme joj prihvati ruku i pomaže joj da se pridigne, onako pospana, iz kreveta. Ona ga veselo, srdačno, privuče u zagrljaj. Vreme osta načas zbunjeno, pri čemu poprimi detinju nevinost i nemoć. Taj stari prepredenko, umili oštre crte lica te pokaza blagost. Nije navikao na srdačnost i dobrodošlicu kod ljudi.
Pođimo – reče mu. I Vreme posluša. Ona obuče šuškavu haljinu sa krupnim ružama, nadenu zveckave cipele, te krenuše u novi dan. Ta njena razigranost beše omamljujuća, te se i Vreme prepusti ovoj maloj ludosti. Gde god bi krenula tog dana, pozvala bi ga da joj se pridruži. Nije se skrivala kao do sada, pokušavajući da mu zavara trag, da ga umori od traganja.
Već oko podneva, zakoračila je veselim koracima u gradski park, lupkajući potpeticama. Ozarena lica javljala se poznanicima. Gurkala je Vreme pred sobom, kao dete, kako ga ne bi izgubila iz vida. Htela je da mu pokaže kako je danas, baš danas, rešena da mu se prepusti. Ona njemu i on njoj, jer danas je njen dan.
Vrtela se oko njega, prilazeći mu čas sa jedne, čas sa druge strane. Gubila bi se u njegovom plaštu, zatim bi se u veselom kikotu pojavljivala pred njim. I Vreme se smejalo, prepuštajući se njenoj vragolastoj igri. Toliko mu je godila njena veselost, da se u jednom trenu zapitao prati li ono nju ili ona njega? Ko je kome sada nadmoćna senka?
Najednom, bi mu jasno. Danas treba da se povuče, da je ostavi samu, jer sada je više nego ikada svesna njegovog prisustva, a opet, nije ni malo marila za to. Vreme je naviklo da jurca za ljudima, da ih stiže i prestiže, da ih prati, opominje i stalno podseća ko je On.
Zato se uspravi, popravi teški plašt i uz blagi naklon koraknu unazad. Srećan ti rođendan, ljudska vilo, reče. Ostavi je samu, bez senke. Veselu, kao dete ushićenu. Danas treba zamisliti želju i oduvati sve darmare. I njega, gospodara prolaznosti, maestra straha i neizvesnosti.
U gospodskom maniru, ostavi je da zvecka štiklama i šuška haljinom sa krupnim ružama. Pružala je veselo ruku svemu što je lepo, ne mareći za godine i Vreme.
dr Nataša Dimitrijević