Zvono na vratima zvonilo je dugo i uporno.
– Au, ljudi moji! Pa ko je ovoliko uporan od ranog jutra? – Zoran je silazio stepenicama, još uvek bunovan i dezorijentisan.
– Dobro, stižem! – pokušavao je da nadglasa zvono koje je samo na trenutak utihnulo, ali je ubrzo nastavilo nesmanjenom žestinom.
Naglo je otvorio vrata, pa ga je sunce dodatno razdražilo.
– Aman bre čoveče! Šta si navalio od ranog jutra? – još uvek mu se bistrio pogled, ali je po silueti mogao da zaključi da pred njim stoji muškarac.
– Dobar dan – rekao je čovek u uniformi gotovo razdragano.
– Ma dobar dan i tebi! – stavio je ruku iznad očiju. – Ko si ti? Šta hoćeš?
– Gospodin Zoran Marković?
– Da, ja sam.
– Imam pošiljku za Vas.
– Od koga?
– Od naše kompanije... – duboko je udahnuo kurir u nameri da sve kaže u jednom dahu.
– Kakve bre kompanije? Kakva bre pošiljka? Nemoj molim te sa nekim specijalnim, nikad viđenim ponudama, zbog toga mogu samo da te oteram u tri lepe, a neću da mi tako počne dan.
– Ne, ne, sačekajte. Niste me pustili da završim – čovek je stajao blago nasmejan i neprimereno smiren, u uniformi sa logom koji Zoran nije prepoznao.
– Ajde završi – cupkao je nogom u papuči.
– Kao što htedoh reći, želim da Vam uručim ovaj poklon bez obaveza naše kompanije „Sve“ – ovo je posebno naglasio - kao vernom korisniku.
– Koja kompanija? „Sve“? Sve šta? – Zoran je češao glavu. – Ne sećam se da sam ikada potpisao išta sa kompanijom koja se zove „Sve“. Je l’ ti mene nešto ovde zezaš, a?
– Ne, ne gospodine – kurir je i dalje stajao mirno i jedva jednom rukom gestikulirao. – Znate, naša kompanija je upravo postala vlasnik Interneta. Kao vernom, i dosta posvećenom korisniku, želeli smo da poklonimo nešto, što je prema našim istraživanjima, baš ono što Vam je potrebno.
– Vlasnici Interneta? Šta, celog Interneta na celom svetu? – Zoran je i dalje češao bunovnu glavu.
– Da. Upravo tako – čovek mu je pružao paket.
– I sad ćete svim ljudima na ovom svetu da odnesete poklon po njihovoj meri? – nije uzeo pošiljku, iako su se kurirove ruke pomalo tresle.
– Da. Upravo.
– Gluplju stvar odavno nisam čuo – uzeo je napokon paket od već dobro oznojenog kurira. - Daj ajde, gde da potpišem. Aha, dobro. I to je to?
– To je to. Hvala na saradnji. Uživajte u korišćenju Vašeg poklona!
Zoran je zatvorio vrata i pogledao kutiju sa svih strana. – Svašta... - Kafa mu je bila preko potrebna, pa je stavio paket pod ruku i uputio se ka kuhinji. Prvih par gutljaja su mu pomogli da malo sredi misli, pa je uzeo da otvori kutiju. Bio je lep prolećni dan. Štapovi za pecanje i mapa do obližnjeg jezera.
– Ha, ha, ha, ha. Auuuu, pa da li je moguće – u čudu je gledao u sadržaj paketa – Pecanje? Hahahaha... A joj. Vratio je sve u kutiju, kutiju ubacio u ostavu i dalje se smejući na sav glas.
Par dana kasnije zvono na vratima opet je uporno zvonilo.
– U ovoj kući ne može da se spava ni nedeljom! Pa šta je bre ovo, svakih par dana neko zvoni kao lud! – Zoran besno otvara vrata. – Opet ti?
– Dobar dan, gospodine.
– Jao života ti, šta sad hoćeš? – stavlja ruku u ruku i stiska prste.
– Samo da proverim kako Vam se sviđa poklon naše kompanije.
– Sviđa mi se. Super je, baš to mi je trebalo – trlja oči i zeva.
– Naši podaci pokazuju da ga još uvek niste isprobali.
– Molim?
– Kažem, naši podaci...
– Ma čujem ja šta ti kažeš, nego te pitam šta sad to znači? Je l’ ti mene pratiš? A? Manijače? Daj telefon nekog šefa!
– Ne, ne, polako gospodine – zamucnuo je kurir. – To je samo rezultat javno dostupnih podataka i Vaše saglasnosti da sumiramo Vaše podatke radi naših istraživanja... Evo – pruža mu tablet.
Čovek gleda u svoj profil na kojem lepo piše Zoran Marković, i kroz maglu se seća da je jednom negde kliknuo na neku dosta sličnu saglasnost. Uzdahne.
– Dobro, ajde, ok. I šta sad hoćeš?
– Samo da proverim da li je sve u redu sa poklonom? – vidno oznojeni kurir briše čelo maramicom.
– I nisi mogao da napišeš neki mejl, a? Kako majke ti radiš za Internet i dolaziš ljudima na vrata? – lupa rukama o glavu. – Je l’ tebi to logično, ’leba ti?
– Ah, pa, u ovoj kampanji želimo da svakom našem korisniku ukažemo personalizovanu pažnju, između ostalog i ovakvom posetom.
– I sad ja treba da idem na pecanje zato što ste vi smislili da meni to treba?
– Ne, gospodine Zorane, ne zbog nas. Zbog Vas.
– Gospodin Marković je sasvim ok – dok nervozno hoda po predsoblju, Zoran ga prekida pre nego što je uspeo da nastavi.
– Oprostite?
– Kažem, gospodin Marković je sasvim ok – hoda i dalje levo-desno.
– A da ti lepo kažeš svojim šefovima da ja ne želim da mi se ništa poklanja, sve je u redu i ovako bez poklona. Je l’ može?
– Ali Internet zna šta je dobro za Vas.
– Zna bolje od mene samog?
– Recimo da da – kurir se malo približio. – Da li bi Vi mogli sada da kažete da neko bolje zna od Interneta šta su Vaše želje, potrebe, interesovanja, tajne strepnje i stremljenja? Bilo ko? Vaši prijatelji? – Zoran je negirao glavom. – Vaša porodica? – opet je negirao.
– Dobro, u pravu si za taj deo. Ali ja valjda...
– Samo polako – kurir je stavio ruku ispred sebe. – Vi mislite da znate najbolje, ali ste subjektivni prema sebi, logično.
– Logično.
– Internet objektivno posmatra i na osnovu svega što ste Vi do sada uradili, videli, doživeli i postigli, zaključak je da je pecanje sledeća stvar koja je za Vas dobra.
– Baš pecanje od svega?
– Da, pecanje.
– U redu. Onda pecanje. Upiši tu da se korisnik složio, sve razume i da će da ode na pecanje – zalupio je vrata. – Au ljudi moji – vratio se u krevet, mada mu razmišljanje o tome šta je kurir rekao nije dalo da nastavi da spava. Prokleti Internet.
Dani su prolazili. Zvono na vratima često se čulo. Nekada bi otvorio vrata i izdrao se, nekada prosto nije otvarao.
Tog utorka je izgubio sve živce.
– Pa sad ću ti se majke majčine... – rekao je pre nego što je skroz otvorio vrata. Tamo je stajao kurir sa dvojicom ljudi u istim uniformama.
– I dalje niste otišli na pecanje.
– Nisam i neću! I ne možete mi... Au! – uzviknuo je nakon što je rečenicu koju je počeo zaustavio kurirov šamar.
– Je l’ si ti... – drugi šamar.
Bio je to lep, sunčan kasnoprolećni utorak. Zoran Marković, godina 42, razveden, vlasnik automobila i kuće u kojoj sada živi sam, advokat po zanimanju, pasionirani putnik po interesovanjima, sedeo je u čamcu, pecao i pravio selfi. Trudio se da kamerom uhvati desnu stranu lica, pošto mu se leva plavila od šamara. Na svu sreću čak i ovde, na sred jezera, imao je domet.
#pecanje #danuprirodi #miritisina #vremezasebe #novipocetak