Glava me krvnički boli. Ne vidim na oči. Neka me slabost hvata. Moram samo na trenutak da zatvorim oči. Samo na trenutak. Biće bolje…
„Budi se! Ej, budi se!“, začuo sam glas. Otvorim oči. Podignem glavu sa stola i pogledam okolo. Naspram mene sedi moj brat Voja i smeje se. „Kakva si ti budala,“ reče Voja. „Zaspao si za stolom. I još u kafani, a nisi popio ni pola piva. A ovamo pričaš da si kapacitet!“
Pogledam Voju, pogledam ispred sebe, stvarno samo pola flaše piva popijeno, neka čudna marka. Šta piše ovo? Ksirdalan. Koje je ovo pivo, majko moja, Ksirdalan? Pogledam okolo, kafana, mahagoni nameštaj, ogroman šank, iza šanka samo pivo na raspolaganju. Iznad šanka naziv kafane Bes protiv mašina. Pogledam u Voju: „Vojo, jebote, opet sanjam. Je l’ nam pivo donela sova?“
Voja me pogleda: „Alo, šta je tebi? Popio si dva gutljaja piva i zakucao glavom u sto, a sad me pitaš da li nam je sova donela pivo? Da se ne drogiraš ti, kad je ne vidim?“
„Ma, neki dan sam ovo sanjao, ovu kafanu, sova mi donela pivo…“, rekao sam i ispio malo piva. „Nije loše ovo pivo Ksirdalan? Sigurno opet sanjam, brate“.
„Nisi normalan. Šta bre sanjaš?“
„Sanjam sve ovo. Ko zna šta će još da se pojavi? Ako ne sanjam, ajde objasni mi otkud mi ovde?“
„Vozio si me da kupim auto. I kupio sam mercedesa. Kod mene smo zalili, popio si dve Bavarije, ostavio si svoj auto kod tebe i došli smo u ovu novu kafanu da zalijemo još malo.“
Gledam Voju, stvarno se sećam svega osim dolaska ovamo. Možda stvarno i ne sanjam.
„Ko nam je doneo pivo?“
„Pa, sigurno nije sova, debilu! Konobarica!“
Popih ono do kraja. Voja popi njegovo.
„Od kad ti smeš da piješ pivo?“, upitao sam.
„Ovo je sa nula posto alkohola. Neka Baltika sa grejpfrutom.“
„Nikad nisam čuo za ove marke. Hoćemo još po jedno? “
„Može. Evo ga konobar.“
„Konobar? Zar nisi rekao konobarica?“
„I jedno i drugo ima. Sad je naišao konobar.“
Pogledam konobara. Crnomanjast neki tip, sa podočnjacima, u svetlucavom odelu neke srebrnaste boje, priđe i dok je pitao šta želimo, video sam da je imao nekoliko zlatnih zuba. Jedan od onih što nerviraju na prvi pogled. Naručili smo turu i on ode.
„Jesi li mu video zlatne zube? Ne mogu da verujem da još neko to nosi!“
„Video sam. To je sad moderno u Americi. Oni reperi, znaš...“
„Znam, brate, al’ nije ovo Amerika.“
Pogledam ka šanku i vidim kako neka ptica, uzleće ka nama i nosi pivo u kandžama.
„Vojo, sova nam nosi pivo.“
Voja me pogleda, pa pogleda ka šanku i reče: „Koja sova? To je konobarica. Ponašaj se pristojno.“
Pogledao sam i ja ponovo i stvarno, pivo je na tacni nosila konobarica. Doduše, imala je sovu nacrtanu na majici.
„Izvolite pivo“, reče konobarica. „U ovoj turi ste dobili Staru Pragu i Afsanu.“
„Čekaj malo, kakva su ovo piva?“
„Večeras je promocija Azerbejdžana ovde. Samo njihova piva služimo.“
„Azerbejdžan. Vojo, jebote, gde si me doveo?“
„Ćuti. Vidiš da je dobra konobarica. Tvoj tip!“
„Ma, briga me za konobaricu, mada kao da je znam odnekle.“
„Ma da, sigurno je znaš. Alo! To što radiš u školi ne znači da si svima predavao. Uostalom, ova nije odavde. Došla je skoro iz Amerike. Imala je neki dobro plaćen posao, koji je ostavila, pa je živela malo u Americi i sad je došla ovde. Megan se zove.“
„Došla ovde iz Amerike da konobariše? E, svašta! A i ne liči mi na Megan.“
„Koju Megan? Kao da ti poznaješ neku Megan!“
„Pa i ne poznajem! Samo mi ne priliči ime Megan uz nju! Više mi deluje kao neka naša.“
„Evo ga stručnjak za sve. Što ne bi bila Megan? Kao da ja ličim na Vojislava ili ti na Željka? Pa, ko bi tebe želeo!?“, nasmeja se Voja grohotom. A ja se samo malo kiselo nasmejah.
„Kažem ti, više bio joj pristajalo Vukosava, nego Megan.“
„Vukosava? Pa, ko se još, danas zove Vukosava? Ti si skroz odlepio. Otkud ti to pade na pamet?“
„Šta fali? Setih se mog Vukašina, pa onda ženska varijanta Vukosava. Ja stvarno ne znam odakle ta priča da su neka imena zastarela.“
„Ćuti, molim te!“, prekide me Voja. „Pričala nam je snajka o tvojim idejama kako da ti se ćerka zove. Mogao si da je upropastiš za ceo život!“
Popismo po gutljaj piva, kad se začu škripa vrata. Pogledali smo obojica ka ulazu. Kroz vrata, ne videći se jasno, prođe jedna starica u crnom, sa štapom u ruci. Neka me jeze prođe dok sam je gledao. Bila mi je nešto poznata.
„Vojo, ova ista naša pokojna Bajka“.
Bajka je bio nadimak mojoj i Vojinoj babi.
„Stvarno liči.“
Starica se uputila pravo ka našem stolu. Sela je na slobodnu stolicu. Pogledali smo se Voja i ja. Pogledali smo i babu. Ponovo se pogledali i počeli da plačemo.
„Žeki, Loki što plačete?“
Mi smo odmah prestali. Nijedan ne progovara. To je bila naša Bajka, naša baba Dušanka.
„Lepo sam ti rekao da sanjam.“
„Znam. Izgleda da i ja sanjam“, rekao je Voja.
„Možda sanjate, možda i ne“, rekla je Bajka. „Ja moram da vam dam jedan zadatak, koji vam nisam dala dok sam bila živa. A vrlo je važan.“
„Kaži, Bajka, valjda te sanjam, valjda nisam prolupao skroz, pa haluciniram.“
„Znaš li ti Žeki, šta je to Azerbejdžan?“
„Znam Bajka. Država.“
„Nije. Azerbejdžan je tuga.“
„Tuga. Dobro možda jeste takva država da je prava tuga.“
„Ne, Žeki. Slušaj pažljivo. Nešto od ovoga već znaš. Moj otac je umro u Engleskoj. To je tvoj pradeda. Nikada se nije vratio iz zarobljeništva u Trudovo, već je otišao u Englesku u Mančester. Stalno nam je pisao pisma i slao neke stvari. Ono što nismo razumeli u tim pismima je to što ih je često završavao tako što bi iza svog potpisa napisao Azerbejdžan. Mi nismo znali šta to znači, a OZNA i UDBA su mislili da je to šifra neka. Mislili su da on nama nešto tajno poručuje. Ionako su oni zlikovci bacili ljagu na njega svojim pričama.
„Na kraju smo u jednom pismu morali da ga pitamo šta mu to znači, jer su već počeli da nas proglašavaju narodnim neprijateljima. Ionako je pola familije bilo u četnicima. I napisao je on šta je to Azerbejdžan. Azerbejdžan je, veli on, tuga kada ne možeš da vidiš nekoga, a možeš da mu pišeš pisma. I to baš velika tuga koja te obuzima. Zašto je to zvao Azerbejdžan, nismo nikad saznali. Pisma više nismo dobijali.“
Pogledah Voju, pa Bajku. Osvrnuh se po kafani, nigde nikog. Popih dva gutljaja i upitah Bajku:
„A koji zadatak imaš za nas, iako ovo sanjam sigurno?“
„Vi znate da mi ne znamo tačno gde je grob moga oca. Morate to da otkrijete i sahranite ga ili u Trudovu ili u našoj grobnici pored mene.“
„Što moramo Bajka?“
„Ne zna Bajka, Žeki, što morate, ali eto ja vam kaza', a vi kako hoćete.“
Bajka je to rekla, ustala i izašla iz kafane. Voja i ja ostadosmo šokirani, uplakani, gledajući jedan u drugoga. Pitali smo se pogledom da li se ovo stvarno desilo.
Konobarica Megan donese novu turu, Novksani pivo i pšeničnu Baltiku. Ona Bajku nije videla. Kaže osim nas dvojice, ceo dan niko nije ušao.
Nisam video kad je Voja otišao. Nestao. Ostao sam da sedim sam u kafani. Jedino me ona Megan gledala sa šanka. Poznata mi je, baš.
Nešto me pritislo u grudima. Neizdrživo. Srce se uzlupalo, hoće da iskoči. Sagnem glavu i zažmurim.
Trgnem se posle nekog vremena i pogledam u ekran kompjutera na kojem pravim porodično stablo. Dosta umrlih i rasutih koje kuda. Pogledam i na telefon, nema poruka.
Zavalim se na stolici, noge ispružim na drugu stolicu, udahnem duboko i osetim tugu. Onaj neobjašnjivi, iznenađujući osećaj koji te obuhvata iznenada, bez vidljivog razloga.
I shvatim sve…
Azerbejdžan.