Ana je čeznula za pustinjom. Za odsustvom ljudi, brisanim prostorom i prašinom. Za utehom u besmislu i mirisom slobode (neobjašnjivo – kao neka nostalgija za neproživljenim), za vremenima i prostorima u kojima nije živela fizički. Ali njena duša ih je osećala, potpuno pijana od emocija.
Možda je to samo varka, mozak je komplikovan instrument. Možda je za njeno preživljavanje neophodan takav sentiment. Melanholija, beznađe i intenzivna ljubav. Živela je udišući umetnost odakle god je mogla, iz knjiga, muzike, starih fotografija, nečijih reči, nečijeg duha, odumirućih ljudi fascinantnog intelekta.
Reciklirani duhovi su se umorili. Ceo svet će uskoro postati plastična orgija banalnih umobolnika navučenih na kratkoročne dopaminske stimulanse. Apokalipsa neće biti maestralna, biće spora, glupa i ubiće svaki smisao koji je postojao na planeti. Zombi apokalipsa u najglupljoj mogućoj adaptaciji. Čovečanstvo je samo sebi pojelo mozak. Zato beg u prošlost jedino ima smisla. Beg u ništavilo. Povratak u nevinost.
Kratak udah-izdah i konačno odlučuje da uđe u mašinu. Godina 1961. Route 66.
Izgubila je svest na kratko i našla se ležeći pored puta u cvetnoj haljini, braon antilop čizmama i s malim ruksakom na leđima. Obazrivo se okrenula oko sebe. Nigde nije bilo nikog. Krenula je peške u smeru kojoj je se činio logičnim. Ne znam kako ovo funkcioniše, pomislila je. Da li mogu da prizovem dešavanja ili sam nemoćna?
Nakon deset minuta hoda čula je automobil u daljini. Plavi ford falkon. OK, to je to - sve ili ništa. Podigla je palac. Automobil se zaustavio. Izašao je muškarac sa šeširom. Drugi muškarac sa šeširom sedeo je u kolima i gledao.
- Ja sam Džek a ovo je Džon. Kuda ste pošli?
- Ja sam, ja sam… razmišljala je da li da izmisli ime. Ja sam Holi. Drago mi je.
Džek i Džon, baš neobično, pomisli.
- Idem do Los Anđelesa.
- Imaš sreće, Holi! I mi idemo u tom pravcu.
Uhvatila ju je blaga nelagoda. Ideja da sedne u kola sa dva nepoznata muškarca pomalo ju je plašila. Odlučila je ipak da prošeta do prve pumpe.
Ušla je u kafić pored pumpe, a vrata su glasno zaškripala pri ulasku. Unutra nije bilo nikog.
- Ima li koga? - bojažljivo izgovori. Začuo se zvuk kotlića za vodu. Iz toaleta je izašao mlađi muškarac brišući ruke o farmerke.
- Dobar dan, gospođo. Kako mogu da vam pomognem?
- Potrebna mi je kafa. Mnogo kafe. I jedna krofna. Marlboro 100’s, ako imate. I žeton za telefon.
Sela je u crveni kožni separe koji je ličio na sedište automobila. Po enterijeru očekivala je da će doći konobarica u kostimu Merilin Monro da je posluži. Vrtela joj se u glavi pesma "Candy Man“. Kafa je bila jaka i prijala joj je.
Okrenula se da vidi ima li znak da je dozvoljeno pušenje, a onda se nasmejala kad se setila koja je godina. Zapalila je cigaretu. U uglu je stajao džuboks. Otišla je da odabere pesmu. ”Only the Lonely” - Savršeno.
Krofna je bila ukusna. Niko nije ulazio iako je po izgledu mesta očekivala da će u najmanju ruku sresti Boni i Klajda. Platila je i otišla do govornice.
Koga sam ja dođavola mislila da pozovem? Nijedan broj ne znam napamet, svi su mi u telefonu - koji ne postoji, nije još izimišljen. Kako ono beše, zovem centralu, pa se javi operater, onda tražim ljude po imenu, prezimenu i adresi, kako uzbudljivo. Ok, da pokušamo sa mojom Mardž.
Tražila je svoju najbolju prijateljicu, Margaret Ostridž. 11435 Peti bulevar, Fenton, Mičigen. Poziva broj – javlja se starija žena. Nikad nije čula za to ime i prezime. Greška. Ana se lupila po čelu, jer je shvatila da Mardž još uvek nije rođena.
Nastavlja peške pored auto-puta. Vrlo čudan osećaj što i dalje nema nijednog automobila.
Šetala je sigurno dva kilometra.
Konačno, čuje se nešto u daljini. Baca pogled – gle, opet ford falkon. Plavi. Jesu li to opet ona dvojica? Da. Staju.
- Treba li ti prevoz? Možda si se predomislila?
- Da li se vas dvojica samo vozikate ovuda u nadi da ćete pokupiti neke devojke ili… U čemu je stvar? Nedavno sam vas videla kako ste prošli u istom pravcu…
Džek nakrivi šešir.
- Zaboravili smo neke trake i vraćamo se do studija u Los Anđelesu. I prilično žurimo, nadamo se da ti ne smeta brža vožnja.
Aha, producenti. Ovaj put je odlučila da će ipak poći sa njima.
Osećala je neki čudan nemir dok se vozila sa njima. Kao da su bili polovične osobe. Bez karaktera. Prazni. Džek je zapalio cigaretu. Pal mal. Ponudio je i nju. Prihvatila je. Ukus je bio potpuno drugačiji od njenih cigareta. Na radiju je išla pesma “Somethin’ Stupid”.
Čudno – zar ovo nije iz 1967? Verovatno sam pobrkala. Gledala je Džeka i Džona. Obojica sa šeširom i sa cigaretom u ustima. Kao na reklami. Odmahnula je rukom i odlučila da se opusti i ode sa njima u LA, pravac Sanset bulevar.
Odbacili su je i nastavili dalje svojim putem.
Pokušala da je nađe “Whisky a Go Go“ noćni klub, iako nije bila sigurna da li je uopšte postojao 1961. Imala je adresu zapisanu u notesu.
Nije. Ne postoji. Ali klupa je tu.
Sela je na klupu ispred budućeg legendarnog noćnog kluba. Zamišljala je kako će izgledati i šta sve čeka to mesto. Legla je na klupu i stavila lenonke na oči da se zaštiti od sunca. Pravila je ogromne roze balone od žvakaće gume. Budućnost je bila lepa.
Zanimljivo da je bilo vrlo malo ljudi po ulicama. Niko joj se nije približavao. Da li ljudi osećaju da je uljez, da je doputovala u vreme koje joj nije bilo suđeno iako ga je silno želela?
Videla je momka sa dugom kosom kako svira gitaru preko puta i odlučila da priđe i razgovara sa njim. Automobila je bilo samo u daljini, što je smatrala neobičnim.
Prešla je ulicu i prišla momku, ali on ju je samo pogledao, ustao i nestao iza ćoška. Malo se uplašila. Da, želela je svet bez ljudi, ali ovo je već bilo sablasno.
Nastavila je da šeta ulicama i gleda izloge zatvorenih prodavnica i pekara. Pločnici su bili od kocki. Brojala je pikavce i žvake između njih.
Polako je padalo veče. Ana je bila gladna. Našla je automat za hranu i uzela jedan “sabvej“ sendvič. Spustila se u metro, stavila slušalice, igrala i okretala se kao da je u spotu.
Vozeći se metroom shvatila je da će morati da nađe neki jeftiniji hostel da prespava, jer nije baš imala mnogo novca. Izašla je u jeftinijem kraju grada.
Već je pala noć. U jednoj uličici videla je zeleni neonski znak „Hostel Kalifornija“. Krenula je ka njemu. Učinilo joj se da čuje korake, ali kad se okrenula nije bilo nikog.
Iznenada, neko ju je zgrabio otpozadi. Stavio joj je ruku preko usta i pribio se uz nju. Okrenuo ju je i počeo da joj diže haljinu. Vrisnula je. Otimala se i šutirala ga nogama. Srce joj lupalo iz sve snage.
U tom se u uličici stvorio i čovek sa šeširom.
- Džek!
Udario je muškarca levicom i oborio ga na pod. Povukao je Holi. Potrčali su.
- Brzo, tu je Džon, u kolima, dve ulice dalje.
- Upadajte - dobaci im Džon, dodajući gas.
- Ovo je bilo za dlaku, Džone.
Džek je držao Holi u naručju. Još uvek se tresla.
- Jesi li dobro? Nadam se da nije uspeo da te povredi?
- Dobro sam, sad sam dobro, samo sam uznemirena.
Odspavala je malo, razbudila se, zapalila cigaretu. Već je bilo jutro.
I dalje su se vozili. Nije pitala gde idu. Sa radija se čuo Elvis Prisli. Džek i Džon su razgovarali.
- Jede mi se kornfleks - reče Džon. - Najbolji obrok za jutro.
- Ja sam pre za cigaretu – reče Džek. Kamel. Doktori puše kamel, više nego ijednu drugu marku cigareta. Možda i neki viski. Čivas. Bilo bi lepo kad bismo našli neki bar.
Nekoliko kilometara dalje zaustavili se kod jednog noćnog bara, nadajući se da je otvoren. Ušli su unutra i seli za šank.
Dva muškarca i dve žene igrali su bilijar. Gledali su u njih troje kao da su uljezi.
- Hoće li vaša prijateljica da odigra jednu partiju sa nama? – upitao je konačno jedna žena. Holi je pristala.
Kad se nagnula da udari kuglu, jedan muškarac ju je lupio po stražnjici. Džek je skočio sa stolice. Krenula je tuča.
- Rokaj!– neko je dobacio. Džon je dobio flašu u glavu, krv mu je tekla niz lice. Džek je izvadio pištolj i krenuo da puca u plafon. Svi su legli na pod, a on je pokazao glavom Holi i Džonu da izađu napolje.
Utrčali su u automobil i krenuli. Kakav čudan sled događaja. Ponovo su se našli na istom delu puta gde su pokupili Holi. Ona je pogledala u pumpu, ništa joj nije bilo više jasno.
- Molim vas, hoću da izađem ovde, moram da telefoniram.
- U redu, budi brza, mi ćemo te sačekati u kolima.
Holi je izašla i razmišljala koga da pozove. Odlučila je da pozove majku.
Javio se nepoznat glas. Holi je zatražila Helen. Javila se neka devojčica. Holi se zbunila.
– Mama, ti si? Devojčica se nasmejala. - Mama, neko MENE zove mama, hahaha! Ne znam ko je, evo ti.
Holi je spustila slušalicu i vratila se u automobil.
Džek i Džon vodili su razgovor kao da se ništa nije dogodilo. Učinilo joj se da na radiju čuje Bisti Bojse, ali Džek je brzo prebacio stanicu.
- Otkad ti piješ burbon?
- Otkad sam probao Džim bim… A za vitku figuru zapalim Laki strajk! Zar nisi gledao reklamu?
Holi je navlačila hulahopke na zadnjem sedištu, prisetivši se filma Doručak kod Tifanija.
- Ja sam kao ova mačka! Mi nikom ne pripadamo i niko ne pripada nama! Čak ne pripadamo ni jedna drugoj! Zaustavite automobil!
Džon ju je pogledao začuđeno.
- O kojoj mački pričaš?
Holi ga nije čula. Gledala je kao hipnotisana znak za IKEA-u prodavnicu. Čudno. Džon i Džek su u glas pevali “Sve što znam u životu, naučio sam od piva! Pivo će promeniti svet! Ne znam kako, ali hoće!”
Džek je vozio sve brže i brže, Holi je počela da paniči. Molila ga je da uspori. Jurili su pravo u provaliju. Holi je zgrabila volan, auto se naglo okrenuo i udario u ogromni zid.
Ana se probudila u krevetu i ugledala poster za film na zidu koji je probijao plavi ford falkon u kome su se nalazila dva uspaničena muškarca.
Izgleda da simulacija popušta. Moraćemo da unapredimo mašinu.
Jelena Davidović