Nije bilo lako izaći iz zgrade to veče. Maca sveže vraćena sa sterilizacije je i dalje bila pomalo rovita, vreme nije obećavalo, a obaveze su nekako čekale iz prikrajka. Međutim, trebalo je ispoštovati poznanstvo, odnosno prijateljstvo. Zapravo, mnogo više od istog.
Navukavši crni, teški kaput, poreklom iz iste varošice poput kancera koji potpisuje ove redove, i obuvši Elizabetanke, zaputio sam se laganim korakom ka stajalištu. Bezmalo par stanica i već sam bio blizu Studentskog doma. Onog na Novom Beogradu, ukoliko se pitate. Nedugo potom, poznanstvo koje je trebalo ispoštovati je došlo, i uletelo u meni uvek mili zagrljaj koji vazda ima naznake da će trajati doveka. Mlada pesnikinja se smešila, doduše sa dozom sete. Od stanice do Doma kulture se otprilike i razložilo kakve su tačno emocije bile u pitanju, ali to je tema za između dve kreativne duše. Pesnikinja i pisac. Dvoje ljudi sa solidnom razlikom u godinama, prisutni jednoj specijalnoj večeri.
Naime, pre ulaska u salu gde se dotično veče odvijalo, bacili smo pogled na izložene radove po zidovima, ilustracije rađene na temu „Voli me/Ne voli me“. Cenim da je neki konkurs bio u pitanju, ili neka akcija, ali iskreno nisam imao živaca da istražim. Ono što jesam video, doduše, su imena autora koji su izlagali. Naravno, najdraži su mi bili radovi srednjoškolaca, ali posebna gušt je videti ispraksovane ilustratore i strip autore kako se šire na drugim meridijanima. Pritom, nabrojaću par imena koja su izložila radove ovde, a na vama je da ih istražite propisno – Zdravko Cvjetković, Marica Kicušić, Ana Petrović, Enis Čišić, Maja Veselinović, Emir Durmišević, Darko Macan, pa i Bob Živković.
No, te ilustracije su bile predigra. Glavno jelo se našlo unutar sale, ni približno ispunjenog kapaciteta. Dotični delikates je sačinjavalo pet, kasnije šest ljudi, članovi a-kapela grupe FAMOS.
Velika sala DKSG je, činilo se, bila prevelika za ovaj ansambl. Otprilike 40toro ljudi je sveukupno rešilo da isprati orne pevače. Cenim da su svi, poput mog poznanstva, bili studenti. Kao neko ko je fakultet završio pre bezmalo 8 godina, osećao sam se kao ujak na nečijem rođendanu. Čudnjikavo, u najmanju ruku. E sad, da li je zbog toga, da li zbog treme, da li zbog koječeg trećeg, nastup FAMOS-a je bio pomalo klimav na početku. Odmah da se razumemo, svo petoro su ispraksovani muzičari. No, cenim da je ovo prva izvedba ovde, te je dozvoljeno biti malo nervozan. Pride, sem njih petoro, kasnije šestoro, tu se provlačio i neizostavni sedmi član – jebeni feedback od mikrofona. Dobrodošli u Srbiju, fanovi kvalitetne muzike! Opet, jako nepovoljni uslovi za jedan noviji bend (po rečima članova, FAMOS postoji tek dve godine).
Međutim, nakon par izvedenih numera, već su uspešno probili led. Pronašli su footing lako, potezali pesmu za pesmom, pa se čak i promolio humor u međuvremenu. Dakle, opustili su se, a onda umetnost dolazi sama od sebe. Dolazi, štaviše, do te mere da se tih 2 sata u Velikoj sali uopšte nisu osetila.
E sad, da se razumemo nešto. Ja nisam muzičar, niti imam ikakvu pozadinu na datom polju. Cenim da ima stručnijih i kvalifikovanijih ljudi od mene da pričaju o performansu FAMOS-a. Ja mogu tek moje impresije da dostavim čitaocu, pa ko preživi, nek priča.
A-kapela obrade pesama su već ustanovljeni fenomen. Čak i na našim prostorima, slušale su se trupe i izvođači kao CHEGI i Viva Vox. Pride, svako ko troši YouTube ili TikTok je mogao da vidi masu junošnih pevača i pevačica kako obrađuju neke od nama najdražih numera. Samim tim, osoba očekuje izvesne elemente kod jednog a-kapela benda, i naravno, ti elementi se nalaze i kod FAMOS-a. Naposletku, sama srž a-kapela obrada je ta da su reproduktivne. Drugim rečima, znamo da nam dolazi već poznata stvar u malo drugačijem ruhu, bez ikakvog instrumentalnog pokrića.
To, naravno, ne zaustavlja perspektivne trupe da se oprobaju u praksi, niti bi trebalo. Sudeći po izvedbi petoro-pardon, šestoro veličanstvenih, a i po reakciji slušalaca, FAMOS je definitivno odradio posao na jedan iskren, neusiljen, i pre svega predivan način. Krenimo polako sa individualnim članovima. Rezident beatboxer, Cone je propisno nizao ritam uz izvanredne vokale kolega. Odmah do njega dve dame, sopran i alt, Teodora i Vanja. Jedna solidno visoka dama u odelu, sa visokim glasom, i jedna solidno niska dama u haljinici, sa dubokim glasom. Razmena između ove dve dive je tekla kao prolećni potok, sa notama koje propisno prate takav prizor. Tik do njih je bas grupe, Dušan. I nisam mogao da se otmem jednom morbidnom utisku; naime, ovaj nesvakidašnji pevač i propisni džentlmen me je po liku podsetio na Troja Vagnera, jednog od originalnih autora horor serijala „Marble Hornets“. Možda je to samo do mene. A samo do Dušana, tu negde ukraj, stajao je Nemanja, najefektivniji tenor koji sam imao prilike da čujem. Prva polovina večeri je pripadala ovim ljupkim izvođačima. Nakon kratke pauze, pridružila im se još jedna članica, kojoj nažalost nisam zapamtio ime. Ana, ako se ne varam, inače veteran u pevanju i šarmantna do srži.
E sad, šta je FAMOS obrađivao od pesama? Pa, pesnikinja mi ih je predstavila kao pevače koji rade obrade filmske muzike, što su i radili u par izvedbi. Tu i tamo matrica iz filmova o Džejmsu Bondu, pokakogde „Lepotica i Zver“, itd. Ali su predstavili mnogo više od toga. Primera radi, odradili su nekoliko medlej numera, red strane muzike, red domaće.
Naravno, reč „medlej“ (medley) zahteva pojašnjenje. Premda nema adekvatni prevod na srpski (barem ga ja nisam našao), označava mešavinu nekolicine pesama, svojevrsni omnibus vezan bilo za autora, bilo za žanr. Meni najdraži primer jednog medleja jeste karakteristična numera irskog benda The Pogues, sa upravo tim imenom. FAMOS-ovi predstavnici su odradili medlej sa nešto modernijom EDM muzikom, te pesme sa Evrovizije, pa onda pokojnog Tošeta Proeskog, red folk muzičara... Bilo je tu od svega pomalo. Veština potrebna za sastavljanje jednog medleja je nezamisliva, a ova trupica ih je imala nekoliko. To je za svaku pohvalu.
Pozabavimo se malo odabirom pesama ovde. Kao što pomenuh, ispevali su dosta numera sa Evrovizije, čak u par navrata. Realno, ja ne bih slušao pesme sa ovog festivala ni da mi prete kastracijom, ali sama činjenica da mi je prijala maltene svaka verzija ovih dela u izvedbi FAMOS-a dovoljno govori o tome koliko su vešti kad se malo zagreju. Slična stvar i sa folk muzičarima koje su pokrivali. Naime, nisam ni pod tačkom razno mogao da podnesem pesme Milice Pavlovic, Cece, Lepe Brene, itd. Niti su me ovi neverovatni a-kapela muzičari ubedili da iste krenem da slušam. Ali ponavljam – njihova izvedba dotičnih autora vrlo brzo prirasta k srcu i ne umara.
Toše je već bio nešto teža priča. Njegov medlej je vratio uspomene, jer iako ga nisam slušao kao tinejdžer, nije mi bilo svejedno kad se tragedija desila. Njihov respekt prema ovom gorostasu makedonske muzike je za primer. A ja ne bih bio ja da ne uvezem strip u neku priču o kulturi, te ovde pominjem svojevremeni strip serijal „Super Toše“. I odmah nešto da se razumemo, zato što znam kako neki spergovi na internetu reaguju na ovakve stvari – ne, ovaj strip nije bio sprdnja na lik i delo pevača. Rađen je u humanitarne svrhe, autori su etablirani makedonski strip poslenici, a i sam Toše je obožavao dotični da čita (rađen je, inače, za njegova života). Suvišno je reći da bi nikada prežaljeni pevač, isto kao sa ovim stripom, obožavao ovaj omaž FAMOS-a i rado sarađivao sa njima. Na isti način, naime, kao što je i Saša Matić rešio da sa njima razmeni par stihova.
Neretko bi FAMOS pratio šablone sa svojim izvedbama. Ali povremeno bi ubacili i kakav eksperiment, poput istovremeno tipične i atipične barbershop izvedbe glavne teme filma „Lepotica i zver“. Pride, sama činjenica da su odabrali folk kao deo repertoara, rame uz rame sa filmskom muzikom, EDMom, i starogradskim numerama dovoljno govori o širini ovog benda, pogotovo u kontrastu sa njihovom relativnom mladošću na muzičkoj sceni. I ovde već krećem da primećujem one sitne stvari, one detalje koji pobegnu pasivnim slušaocima. Primera radi, Conetova ruka je radila sama od sebe kad god je davao ritam, što je neizbežni tik svakog propisnog beatboxera. Mala neslaganja u glasovima i povremena kašnjenja u izvedbi ostalo četvoro su takođe davala šarm celoj večeri. Naposletku, i dalje su uslovno rečeno novi, te još tu treba poliranja. Tako da, ukoliko biste očekivali koncertnu izvedbu od FAMOS-a, prefinjenu i bez imalo imperfekcija, reći ću vam jedno – iz pogrešnog razloga ste došli da ih slušate.
Dočaraću ovo sa par primera. Davne 2013-te (dok sam zapravo bio student), otišao sam sa drugaricom na jednu svirku u kragujevačkom SKC-u. U pitanju je bila džez svirka – drugim rečima, ne bih je odbio ni da su me terali odatle – a troje muzičara je sačinjavalo bend. Tu je bio nosati dredokosi klavijaturista, kontrabasista iznenađujuće normalnog izgleda, i žgoljavi, afro-frizuroliki bubnjar. Naravno, nizali su oni standard za standardom (Telonijus Monk se materijalizovao u jednom trenutku), ali onda je usledeo onaj deo koji je malo ko primetio u publici. Naime, muzičari su krenuli da se prepiru instrumentima. Klavijaturista je bacio komentar u vidu par nota kontrabasisti. Ovaj mu je odgovorio. Klavijaturista se nije dao, pa je opet ošinuo. Bubnjar se ubacio sa kontraargumentom. Tako su se sigurno dobrih par minuta gađali improvizovanim ekscesima, koje je auditorijum tek primetio kad su dostizali klimaks. No, brzo su se vratili na standard, te je usledio aplauz. Poput freestyle riffinga na metal svirkama, ovaj trenutak je bio šlag na proverbijalnoj torti.
Naglasiću to da je ovaj džez ansambl takođe bio relativno nov, isto poput FAMOS-a, a tu ću da dodam i masu indie bendova koji iz godine u godinu sviraju u rodnoj mi varoši, u organizaciji udruženja „Rođen negde dole“. Draž takvih večeri nije besprekorno nizanje pesama, već upravo suprotno – pronalaženje novih, jakih, sirovih i energičnih pevača, svirača i performera, onih koji će tek da poberu glas publike. A najčešće se upravo u publici lociraju oni najiskreniji rani fanovi. Opet lični primer. Strip festival Striporama bitiše u sklopu većeg muzičkog eventa, nezamenjivog Nišville-a. Prisustvovao sam jedne godine, otprilike kada me je ortak nagovorio da overimo jedan domaći Irish bend, koji je svojevremeno iz nekog razloga gostovao na „Žikinoj šarenici“ – momci su rabili ime „Irish Clovers“. Mala informacija za neupućene: svako ko me zna upoznat je sa činjenicom da maltene dišem keltsku muziku. Ali je čak i mene te večeri nadmašio jedan pripiti gospodin. Majstor je stajao u prvim redovima, sam, tik uz binu, i densao pri mesečini prepun elana. Ove večeri, dok je FAMOS nizao prelepe zvuke, primetio sam i žensku varijantu dotičnog solo densera. Naime, jedna omanja plava cura sa par narukvica i karakterističnim kikicama je samostalno furala meksički talas i energično pljuskala rukama nakon svake numere. Nešto ciničniji deo ljudstva bi pomislio da je pod uticajem trave, ili da je na spektru. Ali ja pre cenim da je samo mlada studentkinja prepuna energije, ako ne i postojeći fan benda, te je samo bila u elementu.
Naravno, da ugođaj bude savršen, FAMOS nije mogao da peva a da ne potegne najmanje jednu ĐoĐo referencu. Ovog puta je ispoštovana Doli Parton i njena sad već klasična pesma „Jolene“. Nisam mogao a da se ne nakezim kao idiot; privezak-Stand strela oko vrata mi je zaigrala, a tradicija započeta i nastavljena u Banjaluci je izgleda dobila svoj DLC. Još samo da FAMOS odradi obradu numere „Sono Chi no Sadame“ i mogu da umrem srećan.
Završna numera je bila nepredvidiva, ali dobrodošla, barem sudeći po reakciji publike. The Weeknd, kanadski izvođač od recentnog renomea, bi se raspametio kad bi čuo FAMOS-ovu iteraciju pesme „Blinding Lights“. Istovremeno energična i elegantna, izvedba šestoro umetnika je ostavila nepojašnjivi utisak na publiku, te je enormni aplauz koji ih je ispratio bio bez pogovora zaslužen.
Izlazimo iz Doma kulture. Pesnikinja pita da li mi se svidelo pevanje. Namerno nisam detaljan, delom zato što sam kancer od osobe, a delom zato što detalje ostavljam za tekst. Umesto toga, pričamo opet o životu, o budućim pesmama koje ćemo nizati, o zdravlju, napretku i sreći. Autobus za natrag je nekako previše brzo došao.
Šetnja kući je morala nekako da se zabeleži. No kako? Da li preslušati neke od numera koje FAMOS obrađuje na YouTube-u? Da li zapratiti njihov zvanični Instagram profil (toplo preporučujem dotično)? Ne, nekako je sve to predvidivo za završetak večeri. Možda preslušati koju numeru u originalu što su pevali to veče? Pa, nemam na telefonu „Blue (Da Ba Dee)“ od Eiffel 65, premda mi tu čuči jedna numera koju je njihov član Gabri Ponte samostalno radio. Dženifer Lopez i Haddaway takođe nemam pri ruci. A već smo ustanovili da nisam fan Evrovizije.
No, rešenje se ipak našlo. I kako to univerzum nalaže, mora da bude sublimacija dvaju umetnosti, i.e. muzike i stripa. Pride, naravno da će za kraj takođe da posluži i kao mala oda mladoj pesnikini, a i kao propisna ĐoĐo referenca – maestralni nazalni virtuoz iz sela poviše Ređo Emilije, Cukero, i njegovo remek delo „Baila Morena“. I tako...
Ivan Veljković, 15. oktobra 2022.