PERŠUN I ANANAS
- Preklinjem vas! Ne možete me tako uskratiti. Gladan sam. Zašto me svi tako gledate? Pomozite mi ako boga znate – ređao je pritužbe sitni klinac, ne stariji od petnaest godina, dok su ga dva krupna pripadnika obezbeđenja iznosila iz kantine. Očekivao je solidarnost svojih sapatnika, koji su strpljivo čekali svoj red, ali ni najmanji znak milosrđa nije se prepoznavao na njihovim licima. Stoga se ponovo obratio ženi koja je dodeljivala doze.
- Ja se trudim, gospođo draga. Zaista se trudim.
Evo koliko juče objavio sam ne samo sliku sa lažnom devojkom ispred Mulen Ruža
(nismo mogli ući unutra jer nemamo dovoljno palčeva), nego i citat
najpoznatijeg motivacionog govornika današnjice, velikog Al Fejka. Kako beše
ono… „Bori se i uspećeš.“ Da! Velika misao. Bar tako svi tvrde. Citirao sam ga
doslovce. Ali dušmani ne daju palac gore! Ni da srcuju – jadikovao je držeći se
neobično čvrsto za okvire izlaznih vrata, pritom se čudnovato snažno opirući
gorilama koje su ga vukle za noge. – Ja svima palcujem i najglupavije storije
da bi mi uzvratili palcem, ali oni me ignorišu! – vikao je bespomoćno dok su se
vrata zatvarala a njegov glas gubio u uplašenom žamoru gladnih mušterija.
- Meni ćete dati peršun sa narendanim ananasom – poruči Boban, dugački,
klempavi mladić sa nogama kao čačkalicama a rukama još i tanjim, stavljajući
pritom poseban akcenat na rendanje, zauzimajući uspravan stav sa bradom
podignutom nagore, sve iščekujući da ga neko pohvali za zdravu ishranu, još
uvek nesvesno osluškujući protestovanje upravo izbačenog mladića čiji je glas i
dalje nekim čudom pronalazio put do kantine.
- To je preskupo za tebe, mali. Fali ti jedan
palac. Od prethodnog obroka skupio si ih samo četri – pojasni žena zadužena za
dodeljivanje doza, motajući prstom po nekoj aplikaciji na telefonu. - Peršun sa
narendanim ananasom je specijalitet kuće. Odaberi nešto jeftinije.
- Šta? – uzviknu Boban šokirano. – Marjane, brzo mi palcuj sliku sa Garijem.
- Ma uzmi bre, budalo, nešto konkretno. Makar pirinač ili krompir – odsečno
uzvrati ovaj. Marjan je takođe bio žgoljav, ali za razliku od Bobana na njemu
se moglo opaziti i malo mesa. – Nećeš se najesti od tih travki. Osim toga, ako
palcujem sliku tebe i tvog odvratnog pseta, sliku koja ima svega dva, tri palca,
pašće mi rejting dramatično, pa ću posle i ja da dobijam manje palčeva. Sve ti
je to povezano. Zna se šta se palcuje. Ono što veruješ da će da nakupi preko
sto palčeva. Onda će drugi da primete da si ti bio među prvima koji je palcovao
nešto što je kasnije postalo viralno i steći ćeš reputaciju. To ti je kao
klađenje, moj Bobane. A i za šta da ti palcujem? Za tvoje travke? Ogladnećeš opet
za pola sata ko’ i obično, pa ćeš posle da mi kmečiš.
- Odluči se više, čoveče – iznervira se žena. – Ljudi čekaju.
- Opostite mu – izvini se Marjan u Bobanovo ime. – Njegovi omiljeni Uticajnici su navalili ove nedelje na peršun i ananas. Svaki drugi klip peršun i ananas. Peršun i ananas na hiljadu načina. Nisam mogao ni da zamislim koliko se recepata može smisliti od dve nehranljive namirnice. I moj jadni drug se uhvatio za njihove splačine ko’ pijan za plot.
- Ma baš me briga, samo se odlučite više, dođavola – uzbudi se žena.
- De, de – prenu se Boban. - Dajte onda štagod!
Žena krenu kašikom prema ječmenim pahuljicama.
- Samo da je bez glutena – naglasi Boban značajno.
Žena ih obojicu mrko pogleda.
- Ja ću isto što i on – zbuni se Marjan što je i sam dospeo na crnu listu žene
koja dodeljuje doze. Ona im dade po jednu dozu kuvanog kupusa bez mesa. Njih
dvojica se potom smestiše za stočić u uglu, jedini slobodan. Odmah navališe na
hranu praznim stomacima. Ubrzo i pređoše na ozbiljnije teme.
- Jesi čuo za Stevana? – započe Boban.
- Šta za Stevana? Kog Stevana? - uznemiri se
Marjan gušeći se u hladnom kupusu.
- Stevana sa naše godine. Je l’ možeš da veruješ da on sad ima Karijeru?
- Karijeru? – otvori Marjan usta iz kojih se razli miris pokvarenog punomasnog
mlečnog proizvoda kome je davno istekao rok trajanja. Praveći se da nije
zapazio ni smrad ni neadekvatno negovane zube, Boban nastavi:
- Da, on je Asistent direktora odeljenja za dizajn nepromenljivog logoa u Ptičici.
- Ptičici? – iznenađeno nabra čelo Marjan. – Onoj Ptičici?
- Onoj – prošaputa Boban kao da nešto važno skriva.
- To mi je bila omiljena mreža dok sam još mogao da je priuštim – setno će Marjan. – A čekaj, šta on radi tamo? – ljubomorno se doseti. – Mislim, ako logo već postoji i nepromenljiv je, kako on može da ga dizajnira?
- Ko će ga znati – smireno konstatova Boban ne upuštajući se u analizu. – Ali
Karijera je Karijera. Zamisli koliko je palčeva morao da nabaci da bi dospeo na
tako visoku poziciju. To su stotine hiljada, možda i milioni.
- E, deco, da znate vi kako je bilo u moje vreme
– ubaci se suvonjavi starac sa stola prekoputa.
- Aj deda, ne smaraj – drsko ga poklopi Marjan. – Nikoga ne zanimaju tvoje
dogodovštine iz mladosti.
- E, deco, deco – nastavi starkelja ne obraćajući pažnju na Marjanovu
neučtivost. - I u moje vreme se palcovalo i sve ostalo se radilo što i sad, ali
makar se znao neki red. Nisi mogao da živiš od palčeva. Morao si zapravo nešto
da radiš. A sad dođe neki klinja od deset godina, šutne me na ulici, drug ga
snimi, posle to postuju i dobiju grdne palčeve. Obogate se od šutiranja
nemoćnog starca. Dobro, ni ja nisam u njihovim godinama poštovao starije, ali
ih bar nisam šutirao. A i ja sam bio popularan svojevremeno. Vežbao sam, imao
dobre trbušnjake, baš sam bio zgodan – prisećao se dok su mu oči sve više
vlažile. – Zato sam se slikao i dobijao mnogo lajkova. Ali nisam se bogatio od
toga, jednostavno sam to voleo. Dobro, priznajem, hteo sam da privučem devojke…
E, to su bila vremena…- zamisli se starac. – A ne ovo sad – dodade gadljivo. –
Nego, htedoh da vas priupitam…je l’ biste mogli da mi palcujete post? Ništa
nisam jeo ceo dan. Fale mi dva palca za hleb.
- Pa hleb košta dva palca. Ako ti fale dva, znači
da nemaš nijedan – bezobzirno mu se podsmevao Marjan.
- Da, da…taman vas dvojica da me palcujete. Moje ime na Miligramu je Čelični
Tom. Palcujte mi bilo šta. Uzvratiću vam palcem – umiljavao se starac, drhtavim
rukama hvatajući Marjana za mišicu.
- Beži bre od mene, starkeljo – odgurnu ga Marjan, gnušajući se starčeve
pojave. On i Boban pokusaše začas ostatke kupusa, pa brže bolje izbegoše iz
kantine. Već na prvom ćošku se rastadoše jer je Marjan morao da ide da smišlja
sledeći stori, inače ništa od narednog obroka. Dizao je tegove pa je trebalo da
jede svaka tri sata, tako kažu onlajn uputstva. Zadesilo se stoga da je Boban
morao u samoći prohodati dva bloka. Iako je imao vrtoglavicu od neuhranjenosti,
kratak skok glikemije nastao kao posledica doze kupusa koju je upravo pojeo
omogućio mu je da se skoncentriše na zagonetku koja ga je prethodnih nekoliko
dana mučila. Inače nije imao običaj da se udubljuje u probleme i filozofira,
ali ovo kao da mu je grickalo um delić po delić. Nikako sebi nije uspevao
razjasniti sledeće: Ako svi koje poznaje ili skupljaju palčeve ili imaju
Karijere, ko radi sve ostalo, sve ono što čini život? Ko proizvodi hranu, čisti
ulice, pravi nameštaj? I čime je za taj posao plaćen, ako ne palčevima?
Ušao je u stančić od dvadesetak kvadrata u
prizemlju oronule petospratnice. Samo je zaobišao beživotno Garijevo telo.
Majka po staroj navici nije primetila ulazak svog starijeg sina, te se ne
javiše jedno drugom. Izmoreniji nego inače, bacio se na tvrdi dušek u ćošku,
savijajući svoje duge noge u kolenu kako bi se upakovao na krevet tek metar i
po dugačak.
- Slušaj, ako hoćeš da jedeš moraš da se nasmeješ u kameru – grdila je majka
svoju osmomesečnu neuhranjenu bledunjavu bebicu otečenog stomaka, koja bi se
povremeno grubo nakašljala. Kapci bebe bili su spušteni do pola, a njeni udovi
gotovo da se i nisu mrdali. – Ajde, sećaš se kako sam te učila – navodila ju je
majka zabacivši upravo očešljanu, ravnu kosu iza klempavog uva. Na majčin
nagovor do tog trenutka nereaktivna beba izdresirano se iskezila širokim
osmehom. Majka ju je potom stavila u krilo i udaljila najstariji model ajfona
koliko joj se ruka pružala kako bi uhvatila najbolji mogući kadar, nasmešivši
se prethodno i sama. Boban se istovremeno zagledao par sekundi u predeo na
plafonu opkoljen vlagom. Zatim je zatvorio preumorne oči.
Poslednje što je čuo pre nego što je zaspao bilo je „KLIK“. Nekoliko klikova
uzastopce naravno.
Stori se rodio.
Nikola Pantić