Ivana je protrljala oči i pogledala na sat. Vreme je da se spremi za polazak. Glumeći da i dalje radi, počela je da se pakuje. Bio je petak i nije želela da provede ni minut više nego što je potrebno u ovoj udobnoj, ali bezličnoj kancelariji.
Sat je otkucao pet i Ivana je u pet i jedan okrenula ključ u bravi i ubrzanim koracima krenula niz hodnik, mašući koleginicama i kolegama. Videla je izraz šefovog lica, hteo je da je zadrži, da je nešto pita, bespotrebno gnjavi. Pravila se da joj zvoni telefon, ignorisala njegovo klimanje glavom i nestala iza vrata lifta.
Startovala je kola i pojačala grejanje na maksimalno. Uključila je radio dok je čekala da se hladna unutrašnjost automobila zagreje. Sneg nije padao dok je bila na poslu, pa je bila pošteđena čišćenja šoferšajbne, za razliku od jutros, kada su joj se prsti ukočili u rukavicama. Zimi nije bila toliko srećna što živi van Novog Sada. Leti, ta dvospratna kuća, sakrivena u šumi iznad Sremske Kamenice, bila je pravi raj, puna zelenila, života i radosti. Ivana nije mogla da ospori ni zimsku idiličnu sliku svog doma, ali problemi sa grejanjem, zaleđenim cevima i nepristupačnim putevima su, ipak kvarili uživanje.
Imala je sreće - tako je na to gledala - da joj muž, Branko, radi od 7 do 3 popodne, pa, kako je njega čekao doručak ujutru, koji bi spremila pre spavanja, tako je nju čekao ručak i upaljen kamin. Posle toga topla čokolada, pa ispod pokrivača i ispred kamina... Trgla se iz sanjarenja. Nije ni zima loša, pomislila je. Smanjila je grejanje i pošla.
Novi Sad je bio dobro raščišćen. Ne sjajno, ali dovoljno dobro. Sve do par kilometara posle mosta Sloboda, sneg i povremeni led nisu predstavljali problem. Što se više udaljavala od Novog Sada i glavnih puteva, to su putevi bili lošiji. Pred njom je, kao i uvek, bio izbor. Mogla je da produži ka Kamenici, vozeći se pored Dunava, pa posle grada da skrene prema Fruškoj Gori, što je duži, ali sigurniji put, a mogla je i da zaobiđe Kamenicu ’iza leđa’ i nastavi bez gradskog i prigradskog saobraćaja kraćim putem, ali manje preglednim, opasnijim i slabije očišćenim. Pomisao na ručak i fantomski miris tople čokolade, koji je osetila u kolima, naterali su je da izabere potonju opciju.
Vozila je pažljivo. Muzika je bila tiha, dok su joj povremeno s usana bežali stihovi starih rok balada. Put je bio u daleko boljem stanju nego što je očekivala, što ju je prijatno iznenadilo, pa je vozila maksimalnom dozvoljenom brzinom. Pratila je vijugavi put, znajući ga gotovo napamet. Znala je boje svih kapija, znala je redosled kuća: lepa, lepa, ružna, o-bože-užasno-roze, okej, solidna, ubila bih za ovu, a tek za ovu, ružna... Krajičkom oka posmatrala je gipsane statue orlova, lavova i jednog jezivog jarca. Gledala je kamene roštilje i prazne bazene, šarene prozore ukrašene pahuljicama i raznobojnim sijalicama, sneško-belićima i deda-mrazovima, koji se drže za sanke. Ubrzo su kuće, vikendice i vile bile više udaljene jedna od druge, rasute, a između njih nalazila su se polja ili drvoredi. Sve više je odmicala od naseljenih mesta i približavala se obodu Fruške Gore.
Gledala je put ispred sebe, krivudavi put kroz brdsko područje, koji je vodio ka njenoj kući. Gledala je sledeće skretanje. Skretanje udesno. Skretanje koje je uvek i neupitno bilo skretanje ulevo. Pritisnula je pedalu kočnice. Osetila je kako joj se koža na vratu i na rukama ježi. Uz kičmu, sve do vrha glave, prošle su hladne, nepostojeće ruke, koje su je naterale da se strese. Sve je bilo tako jednostavno, a toliko užasno, neverovatno i neshvatljivo. Toliko mala stvar zapravo, možda i potpuno nebitna, tek pogrešno sećanje ili greška u tkanju prostora, kako bilo, ali u njoj je izazivalo nikad ranije doživljeni užas.
Protrljala je oči, kao u nekom filmu, da se uveri da je budna, a ne u komi i u nekom jarku, ukoliko je sletela sa puta. Koliko je mogla da veruje svojim čulima, bila je živa, budna, sada i ovde. Samo ona, tiha rok balada sa radija, skretanje udesno i narastajući teror koji joj je pritiskao grudi, drobeći joj rebra, kidajući joj pluća i vadeći joj i poslednji dah iz utrnulog tela.
Polako je dala gas i brzinom deteta koje nevoljno puzi po podu na preteranu radost svojih roditelja, krenula je ka skretanju. Gutala je metar po metar asfalta, a skretanje je i dalje vodilo udesno. Nadala se da je u pitanju fatarmogana ili iluzija. Nastavila je još sporije, sumnjajući u svoje mentalno zdravlje. Odlučila je da, ako već treba da udari u nepostojeće skretanje, to bude što je nežnije moguće. Ali nije udarila u isklesanu stenu, branik se nije odbio od ograde. Prošla je skretanje. Otišla je desno. Osvrnula se, očekujući da će sada videti to svoje drago skretanje ulevo, ali nije bilo dramatičnog pojavljivanja još jednog puta, zavesa se nije podigla uz uznemirujuće fanfare. Sve je bilo isto. Put, kapije, kuće. I dalje je vozila ka svom domu. Sve je bilo normalno. Samo, možda malo više desno.
Stigla je kući i parkirala se. Neprijatan osećaj je bledeo, zamenila ga je želja da sve ispriča svom suprugu, koji će je utešiti i objasniti šta se tačno dogodilo. Nasmešila se, ismevajući u sebi svoj strah. Istrčala je iz kola, i dalje pomalo zbunjena, propitujući svaki detalj. Da li stepenice idu gore pa levo? Da li su vrata drvena ili metalna? Da li je pas Lesi ili Reksi? Paranoja joj je tutnjila u glavi, zaglušujući joj misli.
Ušla je u kuću. Na stolu je bio ručak, kao i uvek. Nasmešila se. Bile su to kobasice, slanina i lepinja, sa ajvarom i drugim prilozima. Tipični vojvođanski obrok, koji su oni imali... nikad. Branko je bio ljubitelj mediteranske kuhinje i kada je spremao ručak, to su bile ribe, plodovi mora, marinirana piletina i slične đakonije.
„Branko“, pozvala ga je.
Pojavio se sa širokim osmehom.
„Da li si ti meni upravo rekla Branko?“ rekao je kroz osmeh. „Moraš da pripaziš. Sad si kod kuće, a ne kod ljubavnika“, rekao je u šali.
„Oh, izvini Ranko, ne znam šta mi je. Sve mi je čudno danas... Nego zamisli... Jedno je skretanje ovamo... bilo desno.“
„Pa? Mislim, ima puno skretanja, i desno i levo, zar ne?“
„Da, ali nije trebalo da bude desno.“
„Verovatno si nešto pogrešila.“
„Verovatno“, htela je da ga pita za ručak i crnu kosu, ali zar to nije bio njihov standardni ručak i zar on nije oduvek imao crnu kosu? Dok je sećanje na misterioznog plavokosog Branka bledelo, Ivanin mozak bio je u agoniji. Isečci sećanja, očigledno lažnog, uz bljesak su nestajali, prepuštajući mesto stvarnosti, za koju nije sigurna zašto je i bila upitna. Ta tuđinska sećanja, verovatno pokupljena iz nekog romana ili filma, naišla su poput plime, nateravši je da posumnja u sebe, a sada, baš kao i oseka, nosila su sve sa sobom, a Ivana nije bila sigurna da li to što ostaje u njoj reflektuje ono što ispred sebe vidi.
Iz susedne sobe, istrčalo je dete.
„Mama“, viknulo je.
Oh bože, pomislila je. Da li je zaista na trenutak zaboravila na svoju Enu? Ne samo zaboravila, nego i potpuno izbrisala. Sada je bila sigurna da mora da poseti doktora. Oblivena znojem i prožeta nekom iznenadnom tugom, zagrlila je dete i muža. Seli su i jeli u tišini, Ranko i Ena zabrinuto posmatrajući Ivanu, ali sa dovoljno takta da je ne opterećuju suvišnim pitanjima.
Dok je veče klizilo sa vrhova Fruške Gore, šunjajući se u svaki dom, Ivana se snažno pribila uz Ranka, ispijajući svoj čaj.
San se polako spuštao na njene oči, a sutrašnji je dan doneo potpuni zaborav.
*****
Ranko je odavno bio sahranjen, ali nikad prežaljen.
Ena je bila negde daleko, dolazila je dva puta godišnje, donoseći lepote i zanimljivosti sa Novog Zelanda.
Ivana se šetala svaki dan, od kuće do Sremske Kamenice, malo da pogleda čega ima na pijaci, prozbori po koju sa poznatim i nepoznatim ljudima, jer rodbine više nema, a i prijatelji su ili daleko ili mrtvi. Bliži joj se osamdeset i peta i ona je zaljubljena u svoj život, u svoju prošlost i spremno čeka dan kada će se pridružiti Ranku.
Leto je sparno, skoro brutalno vrelo. Dok šeta gore, ka prevelikoj kući, koju ne može da proda, jer bi iste sekunde umrla od tuge, Ivana posmatra tuđe domove, kreirajući priče o njihovim vlasnicima i žiteljima, kratke, ali uvek drugačije. Nežne i jednostavne, iako zna da se u nekim kućama kriju i mržnja, nasilje i smrt.
Kao devojka, žena i starica skrojena od ljubavi, Ivana dozvoljava sebi da ignoriše crnilo i izopačenost sveta i da svoje vizije projektuje na sve oko sebe. Žao joj je što nije upoznala sve komšije i potencijalne prijatelje. Žao joj je, ali joj je i drago, jer ko zna kako i na koji način bi uticali na njen život.
I u razmišljanju, potpuno nesvesno, ukočila se.
Ispred nje bilo je skretanje. Skretanje ulevo koje je oduvek bilo udesno.
Stala je kao ukopana, prisetivši se nekih davnih slika, nekog drugog života, sada jasno odvojenog od onog već proživljenog. Pogledala je oko sebe i sela na klupu ispred kuće.
Sedela je i čekala.
Satima kasnije, sa druge strane puta, pored kamene ograde obrasle u lozu, šetalo je dvoje starijih, zagrljenih.
Ivana je posmatrala ženu svojih godina, drugačije frizure, ali sličnih crta lica, kako se šeta sa sedim, nekada plavim muškarcem. Žena je uzvratila pogled, i Ivana je videla da nikad nije postojao pogrešan izbor. Provele su drugačije živote, ali osećanje koje ih je povezivalo bilo je ljubav.
Sklopila je oči i uživala u cvrkutu ptica. Poželela je da umre, sada i ovde, ispunjena skoro pa neizdrživim osećanjem sreće. Ali nije želela da ikome pravi probleme, ima se kada i umreti. Otvorila je oči. Zagrljen par je odavno bio van njenog vidokruga i dalje, van njene stvarnosti, a skretanje je ponovo vodilo udesno.
Pitala se, kako se ta druga osoba osećala onog dana pre toliko godina, kada je Ivana uzela njen put, ili je možda ona uzela Ivanin? Protresla je glavu: ko je šta kome uzeo? Ubrzala je korak, onoliko koliko je mogla, želela je da popije toplu čokoladu, mada joj nije bilo jasno zbog čega, uvek je poslepodne pila čaj.