MOJ ĐAVO NIJE KAO TVOJ ĐAVO
Moj đavo nije kao tvoj đavo. Nije crven, crn, sa rogovima i ogrtačem kako ga najčešće deca crtaju. Menjao je imena i oblike ali je uvek ostao ono najgore. Čovek. Čovek koji bi me učio kako se vadi benzin crevom iz tuđeg auta. Čovek koji bi mi dao da unesem upaljač i baklju u donjem vešu jer decu ne pretresaju na ulazu. Čovek koji posle 4 manje ne krati nego stavalja sve na veću. Umesto lektire doturio bi mi magazin sa golim ženama.
Možda bi sve bilo drugačije da sam završio PMF (matematiku) umesto što sam se ispisao. Možda se sada ne bih budio pored nepoznate žene i tražio rešenje ove jednačine. Žene koju sam mislio da poznajem. Sa nama bi retko ko izdržao nedeljni ručak. Pre bi popio otrov ili isekao vene. Naša ljubav kao olupani taski, mnogo puta vraćana kilometraža, džabe folija spolja kada se raspadamo iznutra, nebo spaljeno opušcima, gas umesto kočnice na putu do pakla. Nešto strašno smrdi. Možda sam to ja umro, ili pas, ili papagaj. Neko na p sigurno, prokletniče, da, tako si mi rekla, meni i danu kada smo se upoznali.
Obaramo ruke, đavo i ja, gasimo šibice u piće, dobacujemo ženama, sve ono što dobri prijatelji rade zajedno. Neke stvari lako zavoliš. Kocku, gostovanje sa fudbalskim klubom, žene sa velikim sisama na plaži. Prodajem mu dušu pa krišom kupujem sveće za spas. Ja sam lopov. Lopov koji svakodnevno krade sekunde, minute, sate, čapkam ovo malo duše kao lešinar mrtvog konja u preiriji. Ja sam lažov. Lažov koji se prekrsti ujutru ili uveče, zavisi od potrebe. Lažem podjednako dobro i život i smrt. Tamne naočare i brada od 3 dana dobro kriju nekog nalik čoveku.
Igramo tablić, đavo i ja. On meni krade dane, ja njemu noći, eksira ko piše recku, hoće me karta. Oprosti mi majko, napisao bih nešto lepo,puno ljubavi, ali moja ljubav je pijana, leži na krevetu, sutra će otići, sa onim koji joj obeća više. Neko se oslobodi oružjem, neko rečima, neko postom i ricinusovim uljem. Nikada nisam umeo da čekam u redu, odigram po pravilima. Iščašio sam zglob na prvom treningu boksa, pobio se na prvom treningu fudbala, potez više, briga više, zub manje, minus na računu, prsti prebijeni od ljubavi, pocepane gaće i čarape. Veliki sam zlikovac, nosim crninu, sahranio sam te, mnogo puta, ne samo tebe, i druge, i sebe, sanjam ruke koje izlaze iz zemlje i vuku me dole, uspevam da se otmem, bez jedne patike, geljam, sanjam kako kupam mrtve, suzama, pričam im kako mi je žao, stavljam im krišom novac u džep, možda ih ne puste tamo za džabe.
Bacamo novčić u vis, đavo i ja. Nije bitno ko će pobediti ili izgubiti. U svakom slučaju je loše. Moj đavo nije kao tvoj đavo. Zavoleo me je kao što ujak voli sestrića. Potapše me po ramenu i kaže da će sve biti u redu. Kao da ne želi da vidi, prepun sam tragova, ožiljaka, prosute kafe, karmina, tuđih reči i postupaka, kao slikar naivac, tako i ja, pišem, smešno i strašno u isto vreme, noćni disko plesač, sa klinkama kojima mogu biti otac, sa devojkama razočaranim u druge, sa ženama razočaranim u sebe. Plešem, plešem kao da mi je to zadnje u životu, plešem kao ludaci iz „Bronsona“, plešem. Možda sam najbolje već dao. Plašim se da nisam najgore...