Čuvar ledenog zida
„Gospodine Džeksone, drago mi je što smo se upoznali“, srdačno je rekla učiteljica. „Ja sam Veronika.“
„Drago mi je“, odvratio je. „Molim vas, nema potrebe za formalnošću. Zovite me Ken.“
„U redu“, složila se i opušteno se osmijehnula. „Nismo imali priliku da se ranije upoznamo. U prethodnom periodu je vaša supruga dolazila na sastanke i konsultacije.“
„Da, ona je stalno ovdje. Meri radi od kuće. IT poslovi. Ja sam, s druge strane, često odsutan. I kada dođem kući, onda volim da svo raspoloživo vrijeme iskoristim sa njom i Džesikom.“
„Vi, koliko sam upućena, radite u mornarici“, oprezno je konstatovala Veronika.
„Da. Priroda mog posla je takva da sam često odsutan. Dosta vremena provodim na okeanu“, odvratio je.
„Razumijem vas. I to je sve u redu. I ja sam vas danas, na neki način, i zvala zbog toga. U pitanju i jeste vaš posao, ali ne to što zaista radite, nego ono što vaša kćerka misli da radite.“
„Ne razumijem.“
„Razlog zbog kojeg sada razgovaramo jeste pismeni rad koji smo imali prije nekoliko dana. Zadatak je bio da svako od učenika napiše sastav na temu o zanimanju jednog od roditelja. Džesika je pisala o vama, odnosno o vašem poslu“, nastavila je učiteljica.
„I?“
„Kao što sam rekla, trebalo je da napiše nešto o zanimanju roditelja, ono što jedan od njenih roditelja zaista radi, a ne da izmišlja i piše fantastične priče“, nastavila je Veronika. „Ona je dobra učenica, pametna i vrijedna, nije sklona laganju niti deluziji, ali sada je napisala nešto zbog čega sam morala da vas pozovem na razgovor, jer se iskreno brinem da se kod nje ne pojave određeni problemi.“
„Kakvi problemi?“
„Vi ste često odsutni. I sigurno joj jako nedostajete. U takvim okolnostima dijete može u glavi kreirati neku svoju stvarnost, nekakvu imaginaciju, a kojom će nastojati na svoj način da opravda vašu odsutnost iz njenog života. Izvinite, ja vas ni najmanje ne osuđujem, vi radite svoj posao, vi ste pripadnik vojne mornarice i imate svoje dužnosti i obaveze prema našoj zemlji. I ja to veoma cijenim. Međutim, možda Džesika to drugačije posmatra i zato fantazira o vašem poslu, izmišlja svakakve ludosti, u svojoj glavi kreira idealizovanu sliku o vama i vašem poslu, i pravi bajku od nečega što to nije.“
„Džesika je pametna djevojka. I ona dobro zna koliko je volim i koliko mi nedostaje kada sam na putu“, rekao je Ken. „Kada god sam ovdje, sve joj to nadoknadim. I trudim se da budem što češće kod kuće, iako to nije uvijek moguće. Takav mi je posao. Ali, takođe, i ona je svjesna čime se bavim i mislim da to razumije.“
„Ipak, počela je da fantazira i da stvara veoma bajkovitu sliku vaših plovidbi po okeanu. To je previše. I to je ono što me je iznenadilo i zabrinulo, a upravo iz razloga što do sada nije to radila i što je uvijek bila djevojčica za primjer.“
„Šta je napisala o mom poslu?“
„Napisala je da je njen otac čuvar ledenog zida.“
„Čuvar ledenog zida?“
„Da. Baš tako kako sam rekla“, nastavila je učiteljica. Djelovala je zabrinuto. „Napisala je da plovite sjevernim morima u nekakvom brzom vojnom brodu i da imate zadatak da štitite taj ledeni zid i sprečavate bilo koga da mu se približi i sazna za njegovo postojanje.“
„Ha, ha! Interesantno!“, uz osmijeh je odvratio.
„O tome vam čitavo vrijeme govorim. Ona je u svojoj glavi stvorila bajku o tome da je zemlja ravna ploča i da je sa svih strana okružuje ledeni zid koji sprečava da voda iz mora i okeana iscuri u svemir. I vi ste glavni akter u toj bajci, princ na bijelom konju, odnosno mornar u ratnom vojnom brodu, koji drži stvari pod kontrolom i koji je veoma bitan faktor u tom njenom fantazijskom svijetu.“
„Nadam se da Džesika neće imati problema zbog toga“, odvratio je on. „Razgovaraću sa njom i objasniću joj sve ovo što ste mi rekli. Vjerovatno ste u pravu. U pitanju je moje povremeno duže odsustvo. Ipak, vjerujem da malo fantastike neće nešto posebno uticati na njene ocjene. Rekli ste da je do sada uvijek bila dobra.“
„Naravno, Kene. Ne brinite zbog toga“, odlučna je bila učiteljica. „Džesika je odlična učenica. Posebno je dobra u pisanju. Iako je pisala fantastiku, ipak joj ni ovaj put nisam umanjila ocjenu. Sve je napisala besprekorno. Samo sam željela da popričam sa vama u vezi s tim i da vas na vrijeme upozorim na njene deluzije i nestvarni svijet koji počinje da kreira u svojoj glavi.“
„Hvala vam na ovom razgovoru, Veronika“, osmijehnuo se Ken i ustao sa stolice. „Ne brinite, porazgovaraću sa njom i vjerujem da će sve biti u redu.“
Izašao je iz kabineta i otišao pravo kući. Džesika i Meri su ga čekale. Bilo je vrijeme ručku. A on je posebno volio takve zajedničke trenutke sa porodicom.
„Tvoja učiteljica mi je ispričala šta si napisala u pismenom radu.“
„Izvini, tata!“, odvratila je Džesika. „Bilo mi dosadno i htjela sam malo da se zezam. Neću više, obećavam!“
Osmijehnu joj se. Sve troje su se smješkali i opušteno uživali u pečenoj piletini sa blitvom i krompirom kao prilogom. Ručak je protekao sjajno, kao i cijeli taj dan.
I narednih dana su uživali zajedno. On, Džesika i Meri. Šetali su po parkovima, obilazili tržne centre, odlazili na izlete van grada, išli u bioskop, kod kuće igrali video-igre, crtali i bojili razne slike, te se zezali na razne druge načine.
A onda je morao da ide. Prošle su tri sedmice koliko je imao slobodno i morao je da se vrati na brod. Pozdravio se sa suprugom i kćerkicom. Odvezao se do vojne luke, gdje ga je čekao brod i kolege mornari.
Isplovili su u zoru. Polako su krenuli u pravcu sjeveroistoka u oklopnom brodu koji je imao prilično veliku vatrenu moć.
Otišao je u kabinu u potpalublju. Odmorio se i malo odspavao. Kad je izašao na palubu, bilo je prilično hladno. Nosio je bijelu bundu sa krznom. Zapalio je cigaretu i povukao par dimova.
„Da li je bilo kakvih kontakata do sada?“ upitao je oficira pored sebe.
„Nešto ranije je primijećen jedan ribarski brod južno od nas. Lovci na tune. Ali, još uvijek je daleko. Za sada ih samo pratimo, pa ako bude potrebe, onda ćemo da intervenišemo“, odvratio je oficir. I on je nosio bijelu krznenu bundu.
„U redu. Pratite ih i obavještavajte me o svemu“, odvratio je Ken. Povukao je dim cigarete i opušteno razgledao morski krajolik ispred sebe. Gledao je u nekoliko stotina metara visoki bijeli zid od leda i snijega koji se nalazio u daljini i koji se protezao širom horizonta. Nije imao početka niti kraja. Bio je impresivan. Iako ga je godinama posmatrao, uvijek se nanovo oduševljavao ovim čudom prirode. Ledenim zidom koji okružuje zemlju.
I bajkom koja to nije.