Beogradska slikarka, Iva Prlinčević diplomirala je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti 1998. godine, magistrirala 2007, a doktorirala 2018. godine. Članica ULUS-a postala je 1999. godine.
Iva istražuje različite dimenzije likovne umetnosti od završetka Srednje dizajnerske škole do doktorata na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Studijski boravci u Parizu dodatno su obogatili njen umetnički izraz, pružajući joj nove perspektive i inspiracije.
Iva Prlinčević je i edukatorka, koja svoje iskustvo deli kroz različite umetničke događaje i radionice. Njena posvećenost umetnosti odražava se u kontinuiranom istraživanju i evoluciji njenog izraza. Iva je nedavno imala otvaranje samostalne izložbe pod nazivom „Igra“ u Kući kralja Petra, koja je i povod ovog našeg razgovora.
Šta za tebe predstavlja umetnost?
Umetnost je za mene velika istina - bića koje stvara, koje želi nešto da kaže, bez lažnih, unapred smišljenih odgovora, bez planova – nešto što dolazi iz duše, ono što umetnik ima da kaže, neki njegov stav o životu, svetu u kome se nalazi. Umetnost je slikanje duše. Može se reći da je umetnost duša.
Široka su ti interesovanja. Stvaraš inspirisana prirodom, filmom, ljudima, gradovima – i ako mogu da primetim, stilovi su ti u svakoj od ovih oblasti različiti. Kako to postižeš? Šta je to što ti „privuče oko“?
Sve što je živo. Boja, nekakav mali raj, priroda. Ptica koja preleće reku, patka koja prolazi, sunce koje se sakrilo iza mosta, šarene barke, voda i sve što pluta po njoj. Zvuk, vetar, atmosferske prilike. Ritam, koji je uvek prisutan: vode, čoveka koji prolazi na motoru, pokret. Slikam život u suštini: ljude i sunce – sunce na ljudima, gradovima, trgovima. Svuda je i sve je okupano suncem, zato su tako svetle boje, slike su pune optimizma, pune veselja i radosti. To je pre svega iskra, trenutak, koji treba da se zabeleži i da se slavi.
Stvaraš platna inspirisana erotikom. Imala si izložbu na tu temu u Domu omladine u Kragujevcu 2023. godine. Crpiš li ideje iz Kama Sutre, sa tantričkih hramova u Indiji ili… Zašto je erotska sloboda za čoveka – i umetnika – važna?
Sloboda je za svakog čoveka važna, za umetnika pogotovo, jer bez nje nema stvaranja. U erotici ima najviše slobode, najviše pesme, poezije, pokreta, igre… Milion kombinacija, od boja, linija, ideja... Ljudi su povezani u toj igri, plesu. Ta se povezanost nastavlja sa jednog para na ostale - ljudi se povezuju kroz samu komunikaciju, kroz ljubav, kroz zajedničko stvaranje. Zato mi je erotika najinspirativnija, golica maštu, rasplamsava. Kroz nju se stvari dešavaju najnormalnije, lako, bez ikakvih pritisaka.
Koje je doba dana najinspirativnije za tebe – kada stvaraš? I gde?
Najviše volim pre podne, jer sam dnevni tip. Tada je mirno. Mislim da mi i ta boja dana najviše odgovara. Mada volim i veče – kada se javljaju senzacije: zvezdano nebo, mesečina. Mora da bude neko svetlo. Ili radim u ateljeu, kad radim na ranijim idejama koje sam započela.
Najviše volim uživo da slikam, to me najviše izaziva, taj trenutak koji je uvek drugačiji. I tada reagujem na njega i prenosim u svoj doživljaj.
Slikam u svakom trenutku. Čak i kad ne slikam, ja slikam, jer posmatram svet oko sebe i prenosim svoja zapažanja. Moje su ruke, moji prsti produžena četkica – samo ih zakačim na ruku i one prave ono što želim da izrazim, stvorim.
Koja ti je najomiljenija tehnika: akvarel, ulje, kombinovana tehnika na papiru, tuš?
Uglavnom ulje na platnu, zato što tu najlakše vodim četkicu – tada ona klizi sama. Uljana boja na masnom papiru ili uljani pastel na masnom papiru, tuš i četka. Volim to masno, jer je tada moja linija duža i slobodnija.
Sve je čista ekspresija, sve zavisi od toga kako se osećam, pratim svoja osećanja i sa njima u skladu koristim različitu tehniku.
Gde nabavljaš platno, četke, boje – i jesu li skupi?
Jesu, skupi su, ali još uvek imam boje iz svojih studentskih dana. Nikad nisam bez boja. Uvek su prisutne.
Može li umetnik da živi od svojih dela?
Teško u današnjem danu. Ali kad je neko dobar, kao ja 😊… Ljudi vole da kupe sliku. To me najviše čini srećnom, kad vidim da su ljudi srećni kad su kupili moju sliku. To mi daje vetar u leđa.
Da li umetnik mora - ili treba - da bude duboko ukorenjen u svet/prirodu koja ga okružuje da bi stvarao?
Svakako je ukorenjen, tu mi ne moramo da se trudimo, mi smo deo prirode, samo to treba da osvestimo i da joj priđemo, da budemo deo nje, kao što jesmo.
Imala si više od 20 samostalnih izložbi: u Kinoteci, Muzeju Svečoveka, Domu omladine u Beogradu, Gradskoj knjižnici u Vodicama, Modernoj galeriji u Lazarevcu, Domu omladine u Kragujevcu… Kako se za njih pripremaš? Nastaju li u dahu ili ih godinama osmišljavaš?
Izložbe nastaju tako što se dese neki ciklusi, slike i vidi se da tu imam prostora za izložbu. To ide spontano. Po završetku posla, prostor i prilika za izložbu uvek se nekako sami ukažu.
To, međutim, nije ni malo lako. Uglavnom moraš sam sve da organizuješ, postaviš svoje slike i onda se uglavnom pitam: „Šta mi je ovo sve trebalo?“ To je jedan veliki napor koji dobija svoj smisao kad dođe publika. Dođu i bolesni i stari i tad shvatiš da ima ljudi koji te prate.
Reci mi nešto o najdužem slikarskom platnu (papiru Fabriano) koje si naslikala inspirisana filmom i „razvila“ u Muzeju Svečoveka.
Kada sam prešla na velike formate, kupila sam papir Fabriano, 1,5x15 metara, jer sam imala ideju da stvorim jednu neprekidnu liniju, kao što je život koji teče, vijuga, dešava se. Želela sam da uhvatim razne scene - sve što me je provociralo u to vreme - a tada sam se, na doktorskim studijama, bavila filmom i filmskim scenama. Šta god da slikam osećam živ pokret, muziku. Da li sam u tome uspela, ne znam.
Zadnja dva metra platna publika je mogla da dovrši i to je bila opšta radost i uzbuđenje, što su svi mogli da učestvuju. Tako je rad dobio jedan fini završetak. Nazvala sam ga „Ljubavni ćilim“. Performans smo snimili na Jutjubu i može da se pogleda (https://www.youtube.com/watch?v=4uKgutcoLf4). Svi smo na njemu sarađivali, stvarali kroz igru i saradnju.
Baš si pre neki dan, 3. jula, otvorila još jednu samostalnu izložbu u Kući Kralja Petra. Ispričaj mi kako je bilo, vidim da je atmosfera bila fantastična.
Ljudi su bili srećni i ispunjeni. Sve sam slike napravila za publiku i ona je to prepoznala. Svi su se lepo družili, pevali i svirali, na kraju su i zaigrali, što je bilo potpuno neverovatno, jer se to ne dešava na izložbama. Mislim da bi kralj Petar bio ponosan na sve nas.
To sve, na žalost, nije izašlo na odobravanje kod zaposlenih u Kući kralja Petra, pa su nas, nemajući sluha za umetnost, zamolili da odemo, što smo i učinili.
Kako su prihvaćene slike sa ove izložbe? Bilo je i negativnih reakcija…
Publika je bila presrećna i prezadovoljna. Organizatori su, međutim, tražili da skinem pojedine slike sa izložbe, zbog pritužbi građana da su pornografskog sadržaja. Držala sam se svoga. Nisam htela da odstupim od svoje umetnosti, niti da napravim kompromis. Jedino na šta sam bila spremna jeste da zatvorim izložbu. Tada su organizatori popustili i rekli da se izložba nastavlja. To je sve, zapravo potvrda mog kvaliteta, jer sam izazvala reakciju kod publike, a to je dobro.
Imala si više od 150 kolektivnih izložbi: u Nevesinju, Smederevskoj Palanci, Trebinju, na Bijenalu u Vranju, Paviljonu Cvijeta Zuzorić, Galeriji Magacin u Beogradu... Kakva si iskustva sa njih ponela? Zašto su grupne izložbe značajne za jednog umetnika?
Kolektivne su izložbe lepe, jer možete da vidite sebe u mnoštvu, među drugima. Svako ima neki drugi senzibilitet i zbog toga je lepa ta komunikacija između umetnika. Svako ima svoj ugao gledanja na svet. Lep je taj razgovor. I druženje ima smisla.
Kad su grupne izložbe, uvek se iznenadim koliko sam drugačija, kako nemam veze ni sa kim. To me uvek iznenadi, nasmeje i po malo šokira. Onda pomislim - bolje što je tako, suprotno bi bilo dosadno. 😊
Osvojila si nekoliko nagrada: II nagradu na izložbi „Skadarlija kao inspiracija” (1993), otkupljen ti je rad na umetničkom konkursu „Refleksija”- opremanje hotela Meriot (2015), tvoja se dela nalaze u kolekciji Moderne galerije Lazarevac… Kako se osećaš kao nagrađivana slikarka? Zašto su nagrade važne za umetnika?
Nagrada je uvek lepa potvrda za tvoj rad. Čovek se lepo oseća kad je dobije. Zna da njegova životna, umetnička misija ima smisla, da je neko primećuje i vrednuje. Ali i bez nagrada umetnikova misija može lepo da se nastavi, uz potvrdu i podršku prijatelja i poznanika, zaljubljenika u umetnost. Ne moraju nagrade da budu neko merilo.
Tvoji se radovi, između ostalog, nalaze kao reprodukcije na omotima časopisa i knjiga, na abažurima i torbama. To mora da je potpuno drugačije iskustvo i doživljaj – ili nije?
Ljudi vole da ponesu sliku sa moje izložbe. Pošto nemaju novca, vole da je ponesu kao print na torbi ili nekom drugom predmetu. Iako to nije original, lepo ga je videti, drago mi je da moje slike žive i na takvim mestima, da ih krase.
Koristiš jarke boje i snažne, debele poteze četkicom. Na pojedinim tvojim platnima malo detalja ima (osim ukoliko ne slikaš gradove). Voliš li jednostavnost, ekspresivnost svedenog izraza?
Da, sa malo boje, podataka - nema viška, mučnine, teskobe – kažem suštinu. Pogodim izraz koji ljudi prepoznaju kao svoj, kao nešto što im prija. Drago mi je da se to oseća i prepoznaje, da ljude to usrećuje.
Debela četka traži svoj put ka istini i svežini trenutka, stanja stvari. Inače, ja stvarnost malo pojačavam svojim uzbuđenjem, kao da gledam svet kakav on treba da bude u najlepšem svetlu. Pokušavam da sa malo podataka kažem suštinu, i da uhvatim svu lepotu i stvarnost koja nas obasjava, kao zen trenutak.
Šta je po tebi najvažnije za jedan uspešan crtež/sliku?
Nisam nikad razmišljala o tome. Umetnik treba pre svega da bude svež, da ma iskreno srce i dušu, da oseća to što želi da kaže. Tada se desi komunikacija sa predmetom ili osobom koju slika, desi se iskra, zajednička – istina osobe koja se slika i umetnikova i tada nastaje rad, slika. To je ta međusobna saradnja, dodir.
Rad treba da bude iskren. To se uvek vidi, da li je iskren ili je lažan. To ne može da se fingira. Umetnik mora da bude otvoren prema prirodi, a pošto je ona iskrena, i umetnik i rad treba da budu iskreni.
Savet mladima?
Ne treba da beže od svojih snova. Treba da nastave da sanjaju i da se raduju. Treba da budu iskreni sa sobom, prema sebi i svetu. I ne treba da se obaziru na ružne stvari koje ih skreću sa tog puta. Treba da nastave da streme ka lepoti.
Razgovor vodila
Tamara Lujak