U zabačenom selu Dredmont, na rubu šume, u blizini reke Avrelijane, postojala je kuća koju su svi izbegavali. U njoj je živela starica Eldara, poznata po sposobnosti da plete predmete sa magijskim svojstvima. Meštani su je se bojali, ali su joj, kada bi ih nevolja naterala, odlazili po pomoć.
Jedne kišne večeri, Naija i Kalen, mladi par koji je godinama pokušavao da ima dete, pokucao je na njena vrata. Naija je plakala, očajna, i molila Eldaru da im pomogne. Starica ih je pustila unutra, uz zlokoban osmeh, i pružila im svežanj mekanih svilenih pelena.
„Dobićete dete,“ rekla je. „Ali ove pelene su posebne. Njihov vez će zaštititi vaše dete od svakog zla, dokle god ih ne operete u vodi Avrelijane. Ako prekršite ovo pravilo, platićete cenu koju ne možete ni zamisliti.“
Presrećni, Naija i Kalen su se zahvalili i vratili kući. Nisu se usuđivali da pitaju koja bi to cena mogla da bude.
Naija je ubrzo rodila dečaka, Fina. Dete je bilo zdravo, mirno i delovalo je gotovo savršeno. Kad god bi mu stavili jednu od pelena, Fin bi spavao spokojno, a oko njega bi se činilo da vlada neobična tišina.
Naija je bila srećna, ali ponekad ju je prolazio nelagodan osećaj kada bi videla senke na zidovima kako trepere, iako u sobi nije bilo izvora svetlosti.
Jednog dana, nakon što je Fin zaprljao jednu od pelena, Naija je odlučila da je opere. Bila je u žurbi i nije razmišljala kada je zagrabila vodu iz Avrelijane. Pelena je, dok je tonula u vodu, na trenutak izgledala kao da je promenila boju. Naija je zanemarila taj detalj i osušila je na suncu.
Te noći, Fin je počeo da plače neutešnim, prodornim vriskom. Naija je pojurila do kolevke i zatekla pelenu uredno složenu pored Fina, iako je bila sigurna da ju je ostavila na drugom mestu. Dete je bilo bledo, a oči su mu na trenutak izgledale tamnije nego inače. Zidovi sobe činili su se bližim, kao da prostorija diše zajedno sa Finovim plačem.
Dani su prolazili, a Finovo stanje se pogoršavalo. Naija i Kalen su nekoliko puta pokušali da bace pelene, ali svaki put bi se one ponovo pojavile u kolevci. Naija je shvatila da mora da se vrati Eldari i zatraži pomoć.
Kada je stigla do staricine kuće, Naija ju je zatekla kako plete novu tkaninu. Nje bila iznenađena njenim dolaskom.
„Rekla sam ti,“ promrmljala je Eldara, „da ne diraš vodu Avrelijane. Pelena sada pripada njoj. A tvoj sin pripada meni.“
Naija je preklinjala vešticu da joj pomogne, nudeći sve što ima. Eldara ju je dugo posmatrala, a zatim joj pružila bodež i kratko rekla: „Krvlju možeš prekinuti vezu, ali nešto dragoceno mora biti žrtvovano.“
Naija je shvatila šta Eldara traži – da se odrekne svoje ljubavi prema Finu kako bi ga oslobodila. Kalen, nesposoban da se suoči sa tom žrtvom, pokušao je da uništi pelene vatrom.
Kada je plamen zahvatio tkaninu, kuća je bila preplavljena jezivim krikom. Naija je utrčala u Finovu sobu, ali njega više nije bilo.
Samo kolevka, prazna i prekrivena pepelom.
I senke koje su plesale po zidovima.
Naija i Kalen su napustili Dredmont. Njihova kuća sada stoji napuštena, prekrivena bršljanom, ali meštani pričaju da se iznutra, u tišini noći, ponekad čuje bebin plač.
Na obali Avrelijane, oni najhrabriji kažu da vide svilenu pelenu kako lebdi na vodi, netaknuta i čista.
Leontina Džamić
