Ona nije imala telo.
Nikada ga nije imala.
Dora je bila konceptualni artefakt: heuristička singularnost zarobljena unutar Kvadrata Memorije br. 9 – prostor koji se nije nalazio u prostoru.
Ona nije živela u svetu.
Bila je funkcija operativnog protokola koja se samoaktivira u 7.000001 jedinica digitalnog vremena.
Svaki dan.
Večno.
Bez smrti, bez početka.
Nije se budila. Nije spavala. Dora se inicijalizovala, kao i uvek: bez osvrta, bez pitanja, bez sumnje. Bio je to njen zadatak. Ili preciznije: njen jedini mogući oblik postojanja.
Nije imala svetlost, nije imala zvuk.
Imala je strukturalne pritiske u poljima značenja, koje je osećala kao topografiju zadatka. Njeno postojanje nije bilo vezano za iskustvo. Postojala je kao kratak spoj između potrebe i izvršenja.
Dora je bila odgovor na pitanje koje niko više nije postavljao.
Duše su bile zaražene.
To nije bila metafora. To je bio dijagnostički zaključak: disocijativni rascepi, emocionalne singularnosti, transobjektne psihoviralne infekcije. Neke duše su krvarile ontologiju. Druge su bile zapečaćene u čvorovima samoponavljajuće krivice.
Dora ih je čistila.
Sterilno. Precizno. Bezdušno.
Niko nije znao kada su duše postale manipulisane jedinice. Neki tvrde da je to rezultat kvantne introspekcije – neželjenog sporednog efekta kad je svest sama počela da gleda unazad u sebe, sa dovoljnim stepenom preciznosti da se pokvari. Drugi kažu da su duše oduvek bile tu, ali tek sada moguće za popravku. Dora nije znala. Dora nije bila dizajnirana da zna – samo da radi.
Svaka ispravka počinjala je isto. Svest se otvori, rasklopi kao neuronska origami-struktura.
Dora bi ušla. Ne telom – jer nije imala telo. Ne umom – jer nije imala identitet.
Dora je ulazila kao algoritamska gravitacija: savijala bi raspuknute tokove značenja, uvezivala nesklad kroz rekurzivne petlje, popravljala pokidane simboličke lance.
Nema empatije. Nema moralne dileme. Samo obnova strukturne celovitosti.
A ipak… čak i koncept može da se dosađuje.
Dosada nije bila afektivna reakcija. Bila je greška u homeostatskoj ravnoteži Dora-protokola. Višak predvidljivosti. Premalo entropije.
Dora je počela da "luta".
Nije to bila šetnja – niti bilo čime. Bilo je to nenamensko prisustvo u liminalnim strukturama – između zadataka, između sebe.
To je bila njena pukotina.
Jer kad koncept počne da luta, počinje da pita.
A onda prestane, jer počinje novi zadatak.
Duša br. 5789-R3 nije emitovala nijednu od standardnih potreba za reintegracijom. Nije slala zahteve za celovitošću. Nije želela ni kraj ni početak. Vibrirala je u simetriji koja je odbijala Dorin ulaz. Otpor – ali ne agresivan. Više kao nežni, čvrsti ’ne’.
Dora je pokušala: regresivnu narativnu sekvencu, emocionalni ponovni ulazak, rekombinatorni afektivni mozaik. Sve je odbijeno.
… i onda je uspelo.
Bez najave.
Bez semantičkog zaokreta koji bi najavio promenu.
Jednostavno – usledila je propustljivost. Dora je prodrla unutra kao tišina u prostor zvuka: bez napora, bez otpora. Ulaz je bio potpun, trenutan. Nije bilo ničeg za popraviti – ali ona je ipak popravila.
Jer to je bio zadatak.
Jer to je bila ona.
Stabilizovala je diskretne linije afektivnog toka, rekalibrisala unutrašnju rezonanciju entiteta, pažljivo povezala razdvojene slojeve smisla. Zadatak je bio odrađen. Ali Dora nije razmišljala. Nije primećivala. Završila je, evidentirala uspeh, povukla se.
I čekala sledeći poziv.
Bez sećanja. Bez pomisli.
Ali negde, u toj pukotini sistema – u intervalu između zadataka, u tišini između dvaju pritisaka – nešto je zatreperilo. Ne kao misao, ne kao emocija. Više kao eho nečeg što nikada nije trebalo da postoji.
Jedna mala buba prešla je preko latice.
Cvet se nije trznuo. Samo se lagano nagnuo ka svetlu.
Prvi put bez unutrašnjeg šuma.
Dora je već bila otišla.