Pablo Ruiz Pikaso (1881-1973) bio je španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.
Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine 20. veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Njegovo se delo obično deli na više perioda, iako je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.
Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa motivisao je Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo između dva umetnika.
Najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su: plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada s početka 20. veka i tokom ranih dvadesetih je u neoklasičnom stilu, dok je njegov rad sredinom dvadesetih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova.
Pablo Pikaso bio je sin Hosea Ruiza Blanka, profesora crtanja i slikarke Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež počelo je rano, u 11 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica preselila 1891. godine. Od tog trenutka njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomažu mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.
Porodica Ruiz-Pikaso seli se u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču, lokalnu umetničku školu, gde je njegovo otac već bio dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika „Nauka i milosrđe“ za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.
Pablo odlazi u Madrid i upisuje se na Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme crtajući i slikajući svakodnevnicu koja ga okružuje: kafiće, ulice, bordele, itd. Dela Velaskeza, El Greka, Goja i Murilja ostavila su snažan utisak na Pikasa i postala putokaz u različitim trenucima njegove duge karijere.
Po povratku u Barselonu, iznajmio je atelje i priključio se boemskom i intelektualnom životu grada koji je tada bio koncentrisan oko kafane „Četiri mačora”. U oktobru 1900. godine prvi put je posetio Pariz, kada je već bio usvojio širok spektar različitih uticaja. Između 1900. i 1904. godine naizmenično je boravio u Barseloni i Parizu i to je vreme kada su nastala njegova dela tzv. „plavog perioda”, čija su tema siromašni i marginalizovani. Raspoloženje koje na tim slikama prevladava je jedna sentimentalna melanholija izražena hladnim i eteričnim plavim tonovima.
Godine 1904. Pikaso se definitivno nastanio u Parizu i vrlo brzo je postao član kruga avangardnih umetnika i pisaca. Kratki period od 1904–05. godine poznat je kao „ružičasti” (ponegde i kao „cirkuzantski period”). Dominantne plave tonove ranijih radova zamenili su ružičasti i sivi, a raspoloženje na slikama je manje oskudno u izrazu. Njegovi omiljeni subjekti za ove slike su akrobate i plesači(ce), posebno lik harlekina. Njegovo delo je brzo privuklo pažnju važnih kolekcionara, mada nije izlagao ni u jednom od uobičajenih salona.
Period od 1906–07. godine ponekad se naziva Pikasov „crni (afrički) period”, zbog uticaja afričke skulpture na njegovo delo. Sezan je bio drugi veliki uticaj, kada se Pikaso usmerio na analizu i pojednostavljenje forme. Ovaj proces je kulminirao „Gospođicama iz Avinjona“ (1906–07), slikom u kojoj je distorzija forme figura bila podjednako silovita pobuna protiv slikarske tradicije, kao i slike fovista silinom boje. Na slici je pet nagih žena zlokobnog izgleda, a ime Gospođice iz Avinjona je u šali predložio Andre Salmon, komentarišući njihovu sličnost sa prostitutkama iz ulice Avinjon u Barseloni. Nakon negodovanja kolega i ružnih komentara vezano za sliku, Pikaso ju je skinuo s rama i čuvao u rolni u uglu ateljea. Javno je izložena tek deceniju kasnije, 1916. godine. Danas, ne samo da se smatra ključnim delom Pikasovog ličnog umetničkog razvoja, već i najvažnijim pojedinačnim delom za razvoj slikarstva s početka 20. veka.
„Gospođice iz Avinjona“ su oglasile nastanak kubizma, koji je Pikaso razvio u bliskoj saradnji sa Žoržom Brakom i kasnije Huanom Grisom, u periodu od 1907. do početka Prvog svetskog rata. Od 1912. godine, Pikaso je počeo da ugrađuje elemente kolaža u svoje slike i dao je podjednak doprinos modernoj skulpturi stvarajući originalna dela kombinovanjem nađenih i odbačenih predmeta svakodnevnice („Gitara“, 1912, sačinjena od kartona, papira i žica). Skulpture ovog tipa obično je radio malih dimenzija.
Tokom Prvog svetskog rata Pikaso je nastavio da radi i stvara u Parizu, ali je 1917. godine sa svojim prijateljem Žanom Koktoom otputovao u Rim da radi kao dizajner kostima i scene za ruski balet „Parada“. Poseta Italiji bila je važan faktor za uvođenje vrste monumentalnog neoklasicizma, koji postaje jedno od najistaknutijih obeležja Pikasovog dela ranih dvadesetih („Majka i dete“, 1921), ali se priključio i nastajućem nadrealizmu.
Nakon relativno spokojnog perioda neoklasičnih slika, koji će trajati par godina, Pikaso je počeo da stvara silovito ekspresivna dela, puna emocionalne napetosti, teskobe i očaja. Ova faza počinje sa „Tri plesačice“ (1925). Nakon ove slike, njegovo interesovanje se preusmerilo na mitološki lik Minotaura. Ovaj period je kulminirao njegovim najpoznatijem delom, „Gernikom“ (1937), rađenom za španski paviljon Svetske izložbe u Parizu, 1937. godine, u kojoj je izražen užas i odbojnost prema bombardovanju baskijske prestonice Gernike, koje su izveli nemački saveznici generala Franka tokom Španskog građanskog rata.
Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skulpturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaralaštva. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura.
Umro je 1973. godine u Mužinu u Francuskoj. Sahranjen je u Šato Vovenarkesu u blizini poseda Eks an Provans, koji je stekao 1958. godine i na kojem je boravio od 1959-1962. godine.
