Mihail Ende
Mihael Ende (Mihael Andreas Helmut Ende, 1929-1995) bio je jedan od najuspešnijih nemačkih pisaca 20. veka. Prodao je preko dvadeset miliona knjiga, objavljenih na više od četrdeset različitih jezika širom sveta. Njegov književni opus je veoma obiman.
Pisao je romane, kratke priče i poeziju za decu i odrasle. Njegovi romani kao što su „Beskrajna priča“, „Džim Dugme i mašinovođa Luka“, „Momo“ i „Noć želja“ i danas su popularni, kako kod mladih tako i kod starijih čitalaca.
Svetsku slavu je stekao kao pisac za decu. Njegove priče su ispunjene neobičnim likovima i događajima i gotovo sve su prožete idejom o nadrealnim svetovima. Po njima su snimani filmovi i pravljene predstave.
Mihael Ende rođen je novembra 1929. u Garmiš-Partenkirenu. Njegovi roditelji bili su Luiza Ende, rođena Bartolomi i hamburški slikar Edgar Ende. Još kao dete bio je pod uticajem vizionarske, nadrealističke prirode očevog umetničkog dela, a imaginarni svet slikarstva za njega je bio stvaran kao i svakodnevni život.
Godine 1931. porodica se preselila u Minhen, nadajući se da će se slike Edgara Endea tamo bolje prodavati. Luiza se takođe bavila slikanjem. Počela je da slika dosta kasno, a njene slike Mihael je čuvao do kraja života. Danas su deo njegove zaostavštine.
Mihael je imao sreću da odrasta u okruženju u kome se umetničkim i duhovnim pitanjima pridavao veći značaj od materijalne udobnosti, pa porodica nije bila preterano zabrinuta zbog relativnog siromaštva.
Imao je boemsko detinjstvo okružen slikarima, vajarima i piscima. Njegov otac se duboko zainteresovao za filozofska i religiozna pitanja, i zašao u alhemiju, indijske mitove i antropozofiju — oblasti koje su se pokazale teškim za istraživanje zbog neodobravanja nacističkog režima. Često je provodio sate razgovarajući o ovim i drugim temama.
Ende je bio izuzetno blizak sa svojim ocem. Ezoterična i religiozna pitanja bila su njihova omiljena tema razgovora. Duboko poštovanje Edgara Endea prema božanskom nije bilo ograničeno na hrišćanstvo, već se proširilo na velike ličnosti drugih religija, kao što je budizam.
Kada je mladi Mihael počeo da piše poeziju, njegovi roditelji su veoma ozbiljno shvatili njegove književne napore, a Edgar je ponosno čitao pesme svojim prijateljima. Kao pisac, Mihael je imao sreće što je od ranog detinjstva imao podršku roditelja.
U Minhenu je Edgar doživeo vrhunac svoje umetničke karijere. Država Bavarska otkupila je niz njegovih dela, a njegovo ime je postalo poznato širom Nemačke i inostranstva. Ostvaren je kontakt sa francuskim galerijama i američkim kulturnim institutima.
Godine 1936. nacionalsocijalistički režim je umetničko delo Edgara Endea proglasio „degenerisanim“ i zabranio mu je da slika. Nastavio je da radi iza zatvorenih vrata, ali više nije mogao da izlaže svoje radove, a njegova nova međunarodna karijera naglo je prekinuta.
Porodica je postala finansijski zavisna od Luise, koja se školovala za fizioterapeuta. Ovo je bio početak teškog perioda. Mnoge Edgarove kolege i prijatelji, i Jevreji i „nejevreji“, bili su uhapšeni, a počele su da stižu i vesti o koncentracionim logorima. Tako je još kao sedmogodišnjak Mihael morao da nauči da ne razgovara ni sa kim o temama o kojima se razgovaralo kod kuće.
Mihael je krenuo u osnovnu školu 1936. Četiri godine kasnije uspeo je da prođe prijemni ispit za minhensku gimnaziju čije je težište bilo na humanističkim naukama, ali je morao da ponovi godinu, što ga je gurnulo u očaj i razmišljao je o samoubistvu. Gimnazija je za njega predstavljala veliku traumu, pa se 1946. prebacio u školu u Štutgartu.
Edgar je regrutovan već 1941. godine i prvobitno je služio u palinarskoj jedinici blizu Kelna. U to vreme svi dvanaestogodišnji dečaci morali su da se pridruže Hitlerjugendu (paravojnoj organizaciji Nacističke partije, koja je postojala od 1922-45), ali je Mihael uspeo da pronađe alternativno rešenje. Upisao se u obližnju školu jahanja i dobio dozvolu da umesto vojne obuke nauči da jaše.
Imao je dvanaest godina kada se dogodio prvi vazdušni napad iznad Minhena. Godine 1943. škole u Minhenu su zatvorene jer su se vazdušni napadi pojačali, a učenici su evakuisani. Mihael se vratio u svoje rodno mesto gde je smešten u pansion.
Tu se probudilo njegovo pravo interesovanje za poeziju. Osim što je pisao sopstvenu poeziju, počeo je da proučava poetske pokrete i stilove – u meri u kojoj su dela bila dostupna – jer, dobar deo moderne poezije tada je bio zabranjen.
Godine 1944. atelje Edgara Endea se zapalio. Uništeno je preko 250 slika i skica, kao i sve njegove grafike i bakropisi, ali je Mihaelova majka Luiza preživela bombardovanje. Na sreću, mnoge Endeove slike bile su smeštene u depoima galerija i preživele su napade. Godine 1945. Edgara su zarobili Amerikanci i pustili ubrzo nakon rata.
Tokom poslednje godine rata svi mladići od četrnaest ili petnaest godina su regrutovani i poslati da se suoče sa američkim tenkovima. Trojica Mihaelovih drugova ubijena su već prvog dana akcije. On je takođe dobio poziv, ali ga je pocepao i vratio se majci u Minhen. Tada je nemačka vojska već bila u povlačenju.
Mihael je došao u kontakt sa bavarskim pokretom otpora, osnovanim da sabotira nemačke ratne napore i dovede do kapitulacije. Bio je kurir. Pokret otpora uspeo je da potkopa deklarisanu nameru SS-a da brani Minhen do „gorkog kraja“. Ratno iskustvo duboko je uticalo na Mihaelov stav prema životu.
Kada je Mihael 1946. godine krenuo u valdorfsku školu u Štutgartu prvi put se susreo sa ekspresionističkom i dadaističkom literaturom. Njegova prava ljubav bila je poezija Rajnera Marije Rilkea, Štefana Georga i Georga Trakla, ali je njegov glavni cilj bio da piše pozorišne komade.
Ubrzo se oprobao kao glumac, nastupajući sa prijateljima u štutgardskoj Američkoj kući i napisao svoje prve drame. Kako iz finansijskih razloga nije mogao da upiše studije dramaturgije, godine 1948. otišao je na audiciji za glumačku akademiju u Minhenu, gde je primljen na dvogodišnju stipendiju.
Tokom svog boravka na akademiji, studirao je klasične i moderne teorije pozorišta i kasnije je mogao da iskoristi to znanje. Po napuštanju akademije pridružio se pozorišnoj trupi koja je putovala od grada do grada autobusom, obično nastupajući na improvizovanim pozornicama. U tom periodu revolucionarne teorije Bertolda Brehta ostavile su trajan uticaj na mladog Endea.
U novogodišnjoj noći 1952. Ende je upoznao svoju buduću suprugu Ingeborg Hofman. Ona je bila glumica i plesačica. Kao strastveni borac za pravdu ohrabrila je Endea da se pridruži Humanističkoj uniji, organizaciji posvećenoj unapređenju humanističkih vrednosti. Zajedno su vodili kampanju za ljudska prava i protestovali protiv ponovnog naoružavanja.
Svoj prvi roman za decu „Džim Dugme i mašinovođa Luka“, započeo je sa idejom da napiše slikovnicu, ali je priča vrlo brzo prerasla njen obim. Posle skoro godinu dana i pet stotina strana, rukopis je bio završen. Tokom narednih godinu i po poslao je rukopis na adrese deset izdavača, ali su ga svi odbili tvrdeći da je preobiman za decu. Kada je počeo da gubi nadu pomogla mu je supruga Ingeborg, našavši malu porodičnu izdavačku kuću iz Štutgarta. Direktorki kompanije priča se dopala i odlučila je da je objavi. Svoj prvi roman Ende je objavio 1960. i iste godine za njega dobio Nemačku nagradu za dečju beletristiku, a kasnije i druge.
Drugi roman „Džim Dugme i divlja trinaestorica“ objavljen je 1962. godine. Obe knjige su serijalizovane na radiju i televiziji, a tiraži su se rasprodali tako brzo da je izdavač jedva mogao da prati korak. I pored velikog uspeha svojih romana za decu Ende nastavlja da piše drame, ali one nemaju veći uspeh. Godine 1969. objavljuje ilustrovanu zbirku „zagonetki, besmislica i magičnih čarolija”.
Početkom sedamdesetih Ende i njegova supruga sele se u Rim, gde su živeli narednih 15 godina. U Rimu nastaje njegov sledeći roman „Momo“. Ovaj roman pisao je šest godina. Započeo ga je još u Nemačkoj, ali je najveći deo napisan u Italiji, pod uticajem italijanske kulture i italijanskog načina života. Kako izdavač nije pristao na ilustratora kojeg je autor predložio, Ende je roman sam ilustrovao.
Godine 1976. Mihael je napisao „Žonglerova bajka“, predstavu zamišljenu za lutkarsko pozorište. Likovi kao što su cirkuski izvođač, klovnovi ili akrobate igrali su ključnu ulogu u Endeovom izmišljenom univerzumu. Verovao je da je svaki umetnik neka vrsta mađioničara koji iz ničega dočarava nešto stvarajući izmišljene svetove i ljude, izmišljajući priče i iskustva i stvarajući nove veze.
Godine 1979. Ende je objavio svoj najpoznatiji roman „Beskrajna priča“. Pisao ga je skoro tri godine i on mu je doneo međunarodnu slavu. Prvo izdanje je odmah rasprodato, a iste godine dobio je i Bukstehud Bul — nemačku nagradu za najbolju knjigu za decu i mlade. Kasnije te godine Mihael je nagrađen ZDF-om književnom nagradom, nagradom Vilhelma Haufa i nagradom Nemačke akademije za dečiju i omladinsku beletristiku. Godine 1981. za ovaj roman dobio je i Evropsku nagradu za fantastiku za mlade. U Japanu je ovaj roman nominovan za najbolji savremeni roman u prevodu.
Marta 1985. Ingeborg Hofman je iznenada umrla. Volela je Italiju i italijanski način života, pa je sahranjena na katoličkom groblju u Rimu, u blizini piramide gde su sahranjeni Hans Kristijan Andersen i Geteov sin. Ende je bio shrvan smrću supruge. Ona je bila njegov najbliži prijatelj, kao i književni i umetnički mentor. Nakon smrti nije imao želju da ostane u Italiji, prodao je kuću i vratio se u Minhen.
U Minhenu, sa grupom prijatelja pisaca 1985. godine, osniva novu književnu grupu „Džoker“. U međuvremenu je ponovo uspostavio kontakt sa Japankom Mariko Sato, koja je prevela nekoliko njegovih dela. Sa njom se oženio u jesen 1989. godine i 1992. zajedno su otišli na poslednju od njegovih mnogih poseta Japanu.
U junu 1994. Endeu je konstatovan rak i operisan je na klinici u Minhenu. Kada se oporavio od operacije prošao je ciklus hemoterapije i lečenje je završeno u januaru 1995. godine. Na žalost bolest je već bila uznapredovala. Nepunih godinu dana kasnije njegovo zdravlje se dramatično pogoršalo. Preminuo je avgusta 1995. i sahranjen u Minhenu. Njegov grob obeležava bronzana skulptura otvorene knjige iz koje izlaze razna bića iz mašte.
Mihael Ende napisao je mnoge romane, drame i priče, kako za decu, tako i za odrasle. Njegove drame izvođene su u pozorištima širom Nemačke. Endeovi romani adaptirani su u radio i TV serije, a mnogi su dobili i svoje filmske verzije. U nekoliko nemačkih gradova ulice i trgovi nose ime Mihaela Endea, a po njemu je nazvano i nekoliko škola.
Nastaviće se…