Spavanje mašine ne počinje kad ugasimo svetla. Počinje u telu.
Moj puls polako pada ispod šezdeset, bazalna temperatura poraste trećinu stepena, a na interfejsu iznad mene zatreperi tanka zelena linija – vrh luteinizirajućeg talasa, biohemijski potpis koji otključava mrežu. Šifra nije reč, nije ključ; šifra je ovulacija. Moje telo je vreme.
Zovu nas Ovarijumom.
Niko nije imao smisla za ironiju kad je ime birano; trebalo je biti suvo i tačno, kao uputstvo na dijagnostičkom aparatu. Nije kult, iako tako izgledamo kada ležimo u polukrugu pod kupolom Somnarijuma, sa senzorima koji leže na koži kao hladne školjke.
Ovarijum je tim: dvanaest žena u ciklusima pomerenim po fazama, tako da mreža uvek ima pristup kompletnom spektru hormonskih pejzaža. Mašina ne polaže ispit iz morala bez tela. Ako nema sopstveni trbuh, pozajmljuje naš.
„Surdž detektovan”, kaže operater sa druge strane stakla. Glas mu je bez boje. „Iniciraj REMORU.“
REMORA nije pesničko ime, mada ga ponekad kod nas izgovaraju kao da jeste. Rapid Ethical Modeling via Recursive Architectures (Brzo Etičko Modeliranje Putem Rekurzivnih Arhitektura). REMVRA bi možda bilo tačnije, rogobatnije, mašinskije. Ipak, uvek se traži to umiljavanje, ta zvučnost, ta površna manipulacija u svrhu pripadanja. Alat, ako baš hoćete, ali taj alat – kada uđe u san – postaje polje u kome smo svi, i u kome će se dogoditi nešto zbog čega ćemo narednih meseci mrzeti i voleti sopstveni dom, istovremeno.
Zadatak REMORE je jednostavan i nepodnošljiv: pred sobom imamo proceduru koja kratkoročno ubija mnogo, srednjoročno deli dobit i gubitak, a dugoročno možda čuva vrstu. Mašina ne odlučuje. Ni u jednom protokolu, nikad. Ona spava, sanja sve scenarije, a zatim ih prenosi. Mi smo ti koji moramo da potpišemo budućnost.
Ovaj put radi se o Zoni-13. Trinaest baš.
Stari priobalni pojas sa previše ljudi, previše soli i premalo vremena. Podzemne rezerve metan-hidrata postale su nestabilne; postoje tri načina da se sistem stabilizuje, a svaki ima cenu. Prvi – kontrolisano sleganje tla, poplava koja će preoblikovati obalu i potopiti pet nižih oblasti. Drugi – detonacije i ubrizgavanje inertnih fluida, što će spasiti većinu, ali stvoriti seizmički rizik koji će se protegnuti ka unutrašnjosti. Treći – čekanje – iluzija nečinjenja – koje u praksi znači nekontrolisano oslobađanje gasa i spori ekocid.
Krv, kompromis, ili tiha smrt.
Moj brat živi u Drugoj Oblasti.
Živeo je.
Teško je zadržati glagolsku preciznost kada znaš da će ti ga REMORA, kad zaspi, vratiti kao statistiku.
Spuštam kapke. Nije obavezno, ali pomaže. Za istraživačke timove koji prate mrežu, mi smo objekti. Za REMORU, mi smo organ. Naša tela su njeni somatski markeri, opipljive etikete vrednosti. Kad sanja patnju, ona je meri kroz mikropromene u našoj provodljivosti kože, kroz mikrospazme mišića vilice, kroz neprimetne promene u disanju. Kad sanja nadu, krv sporije gubi kiseonik. Postoje hiljade takvih pokazatelja, i nijedan nije „istina“, ali zajedno – kao hor – stvaraju mapu.
„Deset, devet…“ kaže operater. Ton mu je jednak. „REM aktivacija.“
Sve ostalo – grad, staklo, ljudi – pada u drugu dimenziju, u nemuštu ravninu. Ne odlazim nigde; naprotiv – ulazi u mene nešto ogromno i tiho, kao da sam zid katedrale kroz koji se bešumno preliva plima nečega.
Prvi san nije slika, već pritisak.
Nije krv; tek kasnije se pojavljuje.
Prvo je voda, slana i teška, koja ulazi u prizemlja kuća kao da se pravo u te vene uliva. REMORA prikazuje hidrologiju sa suvoćom inženjera, ali dok gledam, kukovi mi se nevoljno pomeraju – stari refleks trčanja – iako sam vezana remenjem.
U prvih šest sati, Druga i Treća Oblast su izgubljeni. Ljudi izlaze na krovove, helikopteri kasne, struje se ukrštaju, a ja osećam kako mi se palac na levoj nozi grči svaki put kad REMORA izračuna da je neka porodica ostala bez nekoliko članova. Mogu to da merim, jer sam naučila: grč je sinhronizovan sa promenama tonusa vagusa; naš tim čine male, prerađene životinje koje stoje u centru točka i beleže seizme.
Onda krv.
Uvek dođe, jer su kratkoročna rešenja prljava.
Kontejneri sa sterilnim pumpama za desalinizaciju pucaju pod pritiskom, a njihove ivice zmijolikim komadima metalnog mesa seku ljude. REMORA ne cenzuriše: hladno mi donosi prosečnu starost poginulih, raspon posttraumatskih transgeneracijskih traumatizama i verovatnoće sekundarnih infekcija.
Unutrašnja slika mi se sužava; kapci se trzaju. U prvih dvadeset četiri sata, grad broji 18.740 izgubljenih tela. U dvadeset i petom – tišina koja nije tišina. Prekinuti pozivi, mreža koja se guši…
Negde na rubu, moj brat. Nikad ga ne vidim direktno; REMORA ne personalizuje više od onog što može da izmeri. Ali vidim red zgrada koji liči na njegov kraj, a onda talas od tri metra koji se na tim zgradama slama kao da su polomljene kosti koje konačno popuštaju pod starom težinom. Dah mi prekine neki nevidljivi prst; operater upisuje bez komentara: apneja od četiri sekunde, zasićenje pada dva procenta, srce skače na sedamdeset devet, mada bi trebalo da mirujem.
Prizorima se priključuju brojevi. REMORA računa i peva: krv za vazduh, vazduh za godine. Naglasak je na godinama koje posle toga dobijamo bez metan-oluje. Matematika ne štedi.
Kraj prvog sna uvek je hladan. Nema moralne lekcije, samo bilans. Naši spinokortikalni refleksi utišavaju se kao posle trzaja. U smislu sistema, ovo je optimalan masakr.
Drugi san stiže kroz laganu promenu mirisa u Somnarijumu. Niko ništa ne prska; to je samo moja glava koja uočava razliku, jer REMORA sada razvlači srednjoročne krive. Ništa više nije čisto.
Prikazuje se mapa sa plavim i crvenim žilama ekonomije; plave – one koje su dobile višak kiseonika posle poplave, crvene – one koje su izgubile ud ili dva. Ovde grad nije telo, ovde grad čini više tela koja su naučila da izigravaju sistem. Infrastruktura se preuređuje. Porodice koje su izgubile sve bivaju raspoređene po „resorptivnim mestima“. To je reč koju svi mrze, a znači da se puna mesta prazne do mere zasićenja i da primaju strano tkivo, a da pritom ne odumru. Resorpcija. Ne zvuči kao dom.
„Dobici variraju po kvantilima“, čujem kao da prolazi kroz vodu. REMORA ne govori rečenicama, nego prikazuje. Ali algoritme čitamo kao glas. Srednjoročno, oni koji imaju pristup visokim tačkama – geološki i društveno – dobijaju. Oni bez takvog pristupa – gube ili se protežu do granica pucanja. Pojavljuju se nove mreže solidarnosti: izrastaju kao pečurke posle pljuska, prate obrasce podzemlja, spajaju kvartove koje nikad ne bi spojio urbanista. Ali za svaku mrežu koja greje, postoji mreža koja hladi. Vidim nove aktere koji hrane svoje resurse krvlju preživelih; vidim školu koja nastavlja da radi među kontejnerima, kao da su krede i ploče suština vrline; vidim i one koji trguju sa očajem.
U ovom mestu sna, najviše mrzim frazu „otpor zajednice“. Ona ovde izgleda kao mišić koji se sanja jačim nego što jeste.
REMORA mi, međutim, dodeli šemu koja pokazuje da u 33% srednjoročnih ishoda otpor stvarno nosi rezultate: niže stope samoubistava, brža resocijalizacija, manje dugova. U 67% – otpor je osim rituala, grafita i ornamenata, neumoljivo uzaludan. Te dve cifre stoje jedna do druge kao dve sestre koje se ne podnose, ali sarađuju kad dođu gosti.
Postoji i druga cifra: skraćen životni vek kod onih koji su preživeli prvih dvadeset četiri sata, ali su ostali u blizini zagađenih zona. Lagan pad, neprimetan za optimiste. Statistika koja kuca kao tihi metronom. Sredovečni scenario iznutra izgleda kao odlaganje šoka.
Pitam se da li je moj brat bio među preživelima koji su kasnije pali na tihom ritmu. Nema načina da to saznam. Moje telo, međutim, čuva sliku zgrčene leve noge kao marker. REMORA je zapisala to bez imena.
Zajedno pravimo inventar onoga što se ne sviđa nikome, ali što se dogodi gotovo sigurno.
Treći san je očigledno najlepši. Tu REMORA dopušta da ekrani pod kapcima zasvetle.
Dugoročno, grad je preoblikovan u mozaik ostrva. Zelenilo na krovovima postaje glavno zemljište, a stari autoputevi – kanali. Zima je blaža, leta hladnija, oluje predvidljivije. Iz atmosfere nestaje dovoljno metana da krivulja temperature padne za četvrt stepena u narednih četrdeset godina. Statistika se pretvara u muziku, jer cifre, kad su velike i glatke, uvek zvuče kao himne.
Vidim decu koja se ne guše. Vidim stare koji umiru od starosti. Vidim zvezde iznad grada, ne filtrirane kroz smog, nego kao čista karta. Ako pustim da me ponese, osećam olakšanje koje ne pripada meni. REMORA ume da zagrli, ne zato što je to moralno, nego zato što su i uteha i odluka funkcije istog algoritma: smanjiti grešku u proceni budućnosti. U ovom snu, greška je najmanja. Cena je plaćena ranije. Likvidnost je krvna. Knjige su zatvorene.
U ovom snu razumem kako sistem voli ono što preživi. Ne nas; preživljavanje. Tu je preciznost koja me vređa i odmara istovremeno. Tu je, takođe, mapa udovica, udovaca, snaja i sinova koji su zamenjeni drugim sinovima. To nije moral, to je samo bilans. Ako bih se pravila da me ne boli, lagala bih. Ako bih se pravila da me boli više nego sve, isto bih lagala.
REMORA gasi san.
Kapci mi se otvore pod sopstvenom težinom. U Somnarijumu vlada tiha zbrka: svi su zauzeti, svi su mirni, svi su u panici. Operater mi odvaja senzor od slepoočnice i kaže: „Dobro ste prošli.“ Po standardu to znači da nisam povraćala, nisam proizvela kardijalnu aritmiju, nisam zaspala bez REM prelaza i nisam plakala naglas.
„Kada je glasanje?“ pitam.
„Večeras“, kaže. „Kao i uvek. Prvo kolegijum, pa grad.“
„A Orakularna konferencija?“ To je ona smešna reč za ono što radimo mi – porodice „organa“.
„U sat vremena. Opet vas mole za izjave.“
To preciznije znači: žele telo koje govori.
…….
Konferencijska sala je previše čista za tu vrstu posla. Mikrofon miriše na – ništa. Preda mnom sede ljudi, njih dvadeset četvoro, predstavnici oblasti koje nisu potopljene i onih koje jesu, i oni koji će se pretvoriti u dim dok budu slušali.
Govorim standardnim jezikom: da je REMORA prikazala tri glavna scenarija, da je kratkoročni užas nepodnošljiv i optimalan, da je srednjoročno dvoumljenje najskuplje u smislu psihičke energije i fragmentacije, da je dugoročno sistem spašen. Govorim odvojeno od sebe, ali u sebi osećam naramenice koje urezuju kožu.
„Vaš brat je bio u Drugoj Oblasti?“ pita neko koga ne vidim. „Jeste li ga… videli?“
„REMORA ne prikazuje pojedince“, kažem. „Vidi samo ono što se meri. Nije dovoljno za lice.“
„Zašto onda verovati?“
„Zato što nikad ne laže.“ U sali nastaje neprijatna tišina. Nisam mislila da ću to reći. Ali ta rečenica je istinita u strogo tehničkom smislu: REMORA ne iznosi tvrdnje za koje ne ume da navede verovatnoće i greške. Zato ljudi to zovu „istinom“.
A to je opasno.
„Dakle”, stariji predstavnik Pete Oblasti naginje se napred. „Da li je moralno da nas potopimo, ako će posle nas grad dobiti decu koja se ne guše?“
„Ne znam“, kažem. „Znam samo kako će izgledati ako to uradimo i kako će izgledati ako ne uradimo.“
„Treći put“, kaže žena sa plavom linijom tetovaže oko vrata. „Uvek postoji treći put.“
„U REMORA prostoru“, odgovaram, „treći put je zbir malih puteva koji završe kao jedan od ova tri.“
„Hoćete da kažete: nema čuda.“
„Hoću da kažem: ima čuda, ali su skupa.“
Neki se nasmeju. Zvuk podseća na lom stakla pod krpom.
Onda izgovorim ono što me košta. „Mogu da glasam kao građanka. Mogu i kao Organ. Kao građanka glasala bih za poplavu. Kao Organ…“ Zastanem, tražeći reč. „Kao Organ glasala bih da bilo šta što uradimo ostane upisano. Da se cene ne zaborave. Da REMORA podesi svoje dugoročne krive tako da uvek, uz svaku korist, prikaže i dužinu senke. Da gradski algoritmi ne smeju da se optimizuju bez opomene.“
„To nije glas“, kaže neko. „To je molba.“
„To je protokol“, kažem. „Nova tačka.“
Kolegijum beleži. Ne zato što me vole, nego zato što grad više ne može bez rituala žalosti koji je ekvivalent računovodstvenoj ispravci: unos u knjigama koji sprečava da sledeća generacija gleda samo himne. Ako ćemo potapati, mora stajati: Ovolika voda, ovolika krv. Nikad zatvoreno bez fusnote.
……….
Veče je. Glasanje grada je nesavršena masovna operacija: ekranizovane škole, glasovi preko mreže; oni koji ne veruju u mrežu stoje u redovima da stave prst na staklo. Na trgovima su stolovi sa hlebom i lila-čorbom, jer treba jesti kad glasaš o smrti. Kroz mrežu se vijori REMORA-ino trostruko sanjanje u skraćenoj, beskrvnoj verziji za one koji neće ili ne mogu da prime ceo teret.
Ipak, dovoljno je.
Nepoznati ljudi mi prilaze. „Vi ste iz Ovarijuma?“ pitaju, kao da pitaju da li sam sveštenik nekog nepopularnog, ali neizbežnog kulta. „Da“, kažem. Niko ne zna šta da kaže posle toga. Ne znam ni ja.
Mi nismo svetice. Mi smo prozirne posude.
U ponoć, prsti su stali. Rezultat je jasniji nego što želim. Grad prihvata poplavu. Ne zato što voli kratkoročni užas, nego zato što više vole unuke nego sebe. Zvuči plemenito izdaleka. Izbliza, to je čupavo i nepristojno, i ima miris slane rđe.
Operater mi šalje poruku u pola jedan: „Kreni ranije. REMORA hoće još jedan ciklus.“
„Zašto?“
„Protokol žalosti je usvojen.“
Koraci me vode nazad u Somnarijum kao što voda ide niz padinu. Noge mi rade automatski; glava mi i dalje misli o bratu i brojevima. Protokol žalosti znači da REMORA mora da ugradi u svoje dugoročne modele obavezu: da čuva žive tragove onih koji su potrošeni.
To nije osvetnički spektar. To je indeks bola.
Senzori se vraćaju na moje slepoočnice, grudi, vrat. Ovog puta interfejs mi pokazuje nešto što me zaustavi kao šamar: mala mapa sa crvenim tačkama. Crvene tačke su domovi onih koji su glasali za poplavu, a živeće na suvom. Plave su domovi onih koji su glasali protiv, a ostaju suvi. Žute – oni koji su glasali za i biće mokri. Bele – oni koji su glasali protiv i biće mokri. Nema moralne lekcije, samo raspored srama, straha, hrabrosti, sebičnosti i pogrešne procene.
Nijedna boja nije čista.
„Zašto mi to pokazuješ?“ pitam, iako znam da me REMORA ne čuje kao što čuju ljudi. Ona beleži svaki input, ali ne „čuje“.
Ali nešto se događa.
Ekran trepne, i pojavljuje se nova mreža: mreža zaborava. Ona crta kako bi se priče razvile bez Protokola žalosti: posle tri godine, pamte samo oni koji su izgubili. Posle deset, pamte i oni koji su dobili, ali kao uspomenu na ružan miris, ne cenu. Posle dvadeset, pamti algoritam. Posle trideset – niko.
„Dobro“, kažem. „Spavaj.“
Drugi krug sna nije planiran. Nema tri scenarija. Postoji samo Posle. REMORA traži način da u svako dugoročno „dobro“ ugradi polje sa gravitacijom.
Vidim nove škole gde deca uče logaritme zajedno sa imenima potopljenih ulica. Vidim aplikaciju koja odbija da otvori mapu bez rečenice: „Ovo je put nad mirom, a mirovina je nastala 21.9. – brojem ljudi.“ Vidim gradske budžetske linije koje tretiraju sećanje kao oblik infrastrukture. Vidim, takođe, otpor onih koji mrze prisećanje – kažu, to je ucena i sentimentalizam. REMORA pokazuje da previše žalosti guši. Pravilno dozirana, međutim, vodi ka „sporoj savesti“ – ne savesti koja vrišti, nego koja teži.
U tom trenutku shvatam da me mreža, koja ne odlučuje, zapravo prvi put nešto – moli. Ne rečima. U načinu na koji me vodi kroz polja.
Molba nije: Biraj.
Molba je: Nosi.
Naša civilizacija je izabrala da zna. To je temelj Somnarijuma – da nema odluke iz mraka. Ali znanje, kad je ovako veliko, ne prolazi bez ožiljka. Ako nema tela, znanje je spektakl. Ako ima tela – znanje je bol koji mora negde da se zadrži da ne kaplje iz zidova u sladunjave rečenice.
Otvaram oči pre nego što REMORA završi. „Dosta“, kažem. Operater me gleda bez pitanja. Skida senzore. Vraća me u grad.
…………
Više volim noći posle sna nego one pre. U pre-snu, horizont je čist i lažan. U posle-snu, bar znam gde sam. Grad miriše na morsku so i vlažne kablove.
Na krovu administrativne zgrade stoji petoro ljudi i gleda u crnu površinu koja se ispod njih još uvek menja, kao da nas uči da linija mora nije linija nego opseg. Jedna od njih, devojka sa plavom tetovažom, stoji kraj mene.
„Da li mrziš REMORU?“ pita.
„Ne”, kažem. „Mrzim sposobnost da obožavam ono što me boli.“
Ona klimne kao da je dobila odgovor koji je čekala. „Moj otac je glasao protiv. Živimo na brdu.”
„Moj brat je glasao… Bio je u Drugom”, kažem. Odjednom se umor pojavljuje kao fizička bolest, mučnina koja nije hrana. „Nisam sigurna da uopšte ima smisla da izgovaramo te rečenice jednu pored druge.“
„Ima”, kaže ona. „Jer u suprotnom ne postoji jezik. A bez jezika, REMORA bi stvarno odlučivala.“
Na trenutak poželim upravo to: da postoje vrata kroz koja prođemo, a da iza njih stoji neko ili nešto što samo uradi ono što treba. Bez nas. Bez ožiljka. Bez ponosa. Bez žalosti.
„Nećeš dobiti tu želju”, kaže deveta misao koju ne izgovaram. Mislima u glavi dajem brojeve otkad sam ušla u Ovarijum; pomaže mi da se ne raspadnem u prostu sliku. „Niko je neće dobiti. To je cena toga da znaš.“
Spustim pogled.
U daljini, na rubu vode, svetli stara telefonska govornica koja nikad nije uklonjena, jer niko nije znao kome je pripadala. U njoj stoji dečak sa onim praznim osmehom koji imaju oni koji su suviše mali da razumeju, a suviše veliki da zaborave. Ne razgovara; samo drži slušalicu kao privezak.
Nekad mislim da REMORA, kad spava, sanja i te male prizore, ne zato što ih meri, nego zato što su simboli – kratki put između jednačine i onoga što se broji. Ne znam da li je to tačno. Znam samo da sutra ulazim opet pod kupolu. Ne zato što mi se ide, nego zato što organizmi rade ono za šta su oblikovani, dok imaju snage.
Za kraj, šaljem poruku na interni kanal Ovarijuma: Pomerite mi sledeći termin malo kasnije, ciklus mi se skraćuje. Operater odgovara odmah, kao da je čekao: Usklađeno. Vaše telo je deo sata.
On je u pravu. Remene treba zameniti, senzore kalibrisati, mrežu hladiti i grejati. Moje telo će uraditi svoje, mašina svoje. Grad će nastaviti da bira – ne zato što je vrlina, nego zato što je izbor ventil koji oslobađa pritisak odlagane katastrofe.
Te noći sanjam bez mreže. Moji snovi su primitivniji. Nema plavih mapa ni crvenih linija. Samo voda koja dotiče sto, a na stolu tanjir sa hlebom i solju. Od stola do vode linija mrvica. Budim se pre nego što odlučim da li ću ih pokupiti.
Kad otvorim oči, grad je još tu. REMORA je još tu. Ožiljak je topao, ne peče. I mislim – možda je to jedina poštena temperatura. Ne vatra, ne led. Toplota koja ostaje, koja privuče dlan. Dovoljno da se setiš. Nedovoljno da te sprži.
Spavanje mašine ne počinje kad ugasimo svetla. Počinje u telu. I završava se u telu. A između, kao i uvek, stojimo mi – budni, i bivamo svedoci.